Силос - www.zlocininadsrbima.com


Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Област: Босна


Логор Силос



Логор Силос (логор у Тарчину) је био државни концентрациони логор за Србе којим је управљала муслиманска тзв. Армија Босне и Херцеговине од 1992. до 1996. године.

Овај специјални казамат за мучење и убијање Срба се налазио у пријератном житном силосу у насељу Тарчин, општина Хаџићи поред Сарајева.

Отворен је 11. маја 1992, а затворен 27. јануара 1996. године, истог датума када и Аушвиц односно два мјесеца након парафирања Дејтонског мировног споразума у САД.

У овом државном концентрационом логору Силос је било заворено најмање 600 Срба цивила, од чега су 24 умрла као посљедица физичког злостављања, пребијања, тортура и мучења глађу.

Важна напомена је да је ово био један од 126 укупно муслиманских логора за Србе, на подручију града Сарајева током 1992-1996. А сматра се једним од најужаснијих логора током босанско-херцеговачког рата деведесетих година 20. вијека.

Најмлађа жртва овог логора био је дјечак Лео Капетановић (14), а најстарија Васо Шаренац (85).

Тужилаштво Хашког трибунала је одбило да се бави овим случајевима и пребацило све предмете Тужилаштву Босне и Херцеговине, које се површно бавило овим предметом и са својим пресудама прави фарсу од суђења, на тај начин се изругује правди и жртвама.

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Добровљачка - Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице

Купрес - Орашје - Наташа и Милица - Чагаљ - Чардак - Скелани - Смолућа - Намјерна Сила

Петровачка цеста - Брчко - Дретељ - Каменица - Силос - Бихаћки логор - Виктор Бубањ

Оџак - Брежани - Челебићи - Чајниче - Ристовићи - Силовања - Бреза - Горажде - Кнежевићи

Башчаршија - Јошаница - Сердари - Бањалучке бебе - Тузла - Бравнице - Мостар - Ураган

Чемерно - Фочанска Јабука - Слађана Кобас - Породица Голубовић - Сарајевска Голгота

Олга Драшко - Мирјана Драгичевић - Пофалићи - Страхиња Живак - Милорад Пајчин

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ.

Друштвено-економско уређење је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију земље, која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

Крајем 1989. године Савезна скупштина доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном XIV конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање.


Југославенска шесторка: Булатовић, Кучан, Туђман, Глигоров, Изетбеговић и Милошевић

Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама.

  
Муслиманска врховна тројка: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић

Дана 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима.

Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику.


Коалиција: Стјепан Куљић (ХДЗ), Радован Караџић (СДС) и Алија Изетбеговић (СДА)

Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

Дана 1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

 

Ситуација у Тарчину

Тарчин је насеље, западно од града Сарајева, удаљено око 25 км. У самом Тарчину, постојала је мјесна заједница, гдје је живило 2.000. становника према попису који је био 1991. од чега су Срби чинили око 10%, Хрвати 5% становништва, а муслимани 85%. У околини Тарчина је било неколико села гдје су Срби чинили већину и неколико мјешовитих села, док је већина села била чисто муслиманска.

За вријеме Другог светског рата муслимани и Хрвати са подручја Тарчина припадали су усташким формацијама и било је поред 50 убистава Срба, још око 50 Срба одведено у концентрациони логор Јасеновац одакле се више нису вратили. Такође, учествовали су у геноциду над србским становништвом у сарајевској регији.

Након Другог свјетског рата, о геноциду и злочинима над Србима није се могло причати, јер су агенти југославенске тајне полиције прогањали свакога ко би "нарушавао" братство и јединство. Штавише и када су подизани споменици недужним жртвама, увјек је писало на плочама "жртве фашистичог терора", а националност џелата и жртава је намјерно скривана.

Августа мјесеца 1991. године у Тарчину је основана станица резервне милиције у чијем саставу је било око 200 муслимана и свега 1 или 2 Србина. Командир ове полицијске станице Туфо Рефо, прије рата био је милиционер у Сарајеву.

Резервни састав милиције у Тарчину је крајем 1991. и почетком 1992. године делио оружје муслиманском становништву. И у току предизборне политичке активности у Тарчину се појавио већи број муслиманских шовинистичких парола, а на зидовима србских кућа били су исписани графити увредљиве и пријетеће садржине.

Априла 1992. године су почели оружани сукоби у Сарајеву, а муслимани су преко резервног састава милиције у Тарчину су контролисали и пратили Србе са подручја Тарчина.

Почетком маја 1992. године муслимани су почели да празне пољопривредни силос који се налазио у центру Тарчина, а пшеницу су поделили искључиво муслиманском становништву. Испражњено је 10 комора у којима се налазила пшеница.

 


ФОРМИРАЊЕ ЛОГОРА

Дана 11. маја 1992. године муслиманске јединице ткз. Армије БиХ су напале и заузеле касарну савезне војске - ЈНА у Крупи, удаљену од Тарчина око 8 км.

Први затвореници у овом логору су били 11 заробљених војника - резервиста из касарне бивше ЈНА у Зовику и касарне "Жуновица" из сарајевске општине Хаџићи.

Почев од 20. маја 1992. муслимански војници ткз. Армије БиХ су почели са привођењем Срба на такозвани "информативни разговор", а посље су их одводили у Силос и више их нису пуштали. Почетком јуна 1992. године почело је масовно привођење Срба са подручја мјесних заједница Тарчин и Пазарићи у логор у Силосу.

Први управник логора у силосу био је Бећир Хујић, а његов замјеник Халил Човић. Средином 1994. године Хујић је смјењен, а на његово мјесто је дошао Човић, изразити шовиниста који је имао обичај да пред затвореницима иронично каже: "Само силос Србина спасава“. Остао је управник логора до затварања крајем јануара 1996. године.

Логор је био под непосредном командом 109. брдске бригаде муслиманске ткз. Армије БиХ чији је командант био Незир Казић. Од 1995. године логор је био под командом 14. дивизије муслиманске ткз. Армије БиХ, на чијем челу се налазио Заим Имамовић, који је касније погинуо.

Штабови ових муслиманских ратних јединица налазили су се у непосредној близини логора. Њихови команданти су често и лично долазили у логор и знали су шта се у њему догађа.

Исто тако и сви високи муслимански функционери БиХ су знали шта се у логору Силос догађа, међу њима Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и др. Представници Међународног Црвеног Крста су такође у овај логор долазили.



УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Овај логор у Тарчину је имао неколико ћелија које су имале површине око 50 квадрата, високе око 5 м. Зидови су били 50 цм ширине. Изнад тих ћелија стражари су шетали и контролисали у свакој ћелији шта се дешава.

У овим ћелијама скоро да није било освјетљења. Допирала уствари је са једног малог прозора дневна свијетлост, који је био на висини 10 м. Затвореници су непрекидно били у ћелијама тј. нису извођени напоље. Тек новембра 1993. године је у присуству стражара неколицини завтореника дозвољена је шетња.

Од формирања овог логора, затвореници су добијали један оброк дневно. Тај оброк је био нека непозната течност без укуса. Прибор за јело затвореницима није пролазио прање. Хлеб који су добијали био је лошег квалитета, а око 500 грама хлеба је ишло на све затворенике у ћелији, њих десетак.

Од 12. јула 1992. затвореници су добијали и други оброк, односно то је било једна чинија млека (лоше растворено млеко у праху) на 5 затвореника.

Средином октобра 1992. уведен је и трећи оброк, односно затвореници су добијали неку разређену храну. Мада се често дешавало да затвореници по 2-3 дана не добију уопште храну. Повеће оброке су затвореници добијали када су долазиле стране ТВ екипе.

Касније, према свједочењима преживјелих логораша, овдје је забиљежено 167 начина мучења Срба, што логор Силос сврстава у један од најужаснијих логора на подручију бивше Југославије током њеног распада 1990-их.

 

СТРУКТУРА ЗАТВОРЕНИКА

Првобитни затвореници логора Силос у Тарчину су били резервисти, тј. војници ЈНА, њих 11. Након њих муслиманске власти БиХ су почели са затварањем Срба цивила односно пољопривредника и радника из околине Тарчина.

Било је ту затвореника свих узраста од 14 до 85 година, највише Срба цивила који нису ратовали нити су имали оружје, односно нису били чланови неких војних формација ЈНА или Војске Републике Србске.

У овом логору је било затворено и 11 жена, које су биле смјештене у посебној ћелији.

У логору Силос средином 1992. године било је затворено 382 затвореника. У почетку нису били одвођени на присилни рад, него тек касније.

 

СКРИВАЊЕ ЛОГОРА

Муслиманске власти у БиХ су све логоре у којима су држани Срби 1992-1996, па и овај логор Силос, вешто сакривали од Међународног Црвеног крста и других међународних организација, које су долазиле за вријеме рата у Босну и Херцеговину.

С тим да чак ни када су логори за Србе откривани, међународни представници нису увек имали реакцију заштите Срба заточеника.

Док са друге стране, када су долазили новинар из арабских земаља, онда су се хвалили како имају логор за "невјернике".

 

ПОСЈЕТЕ ЛОГОРУ

Среднином новембра 1992. године екипа британске телевизије "Sky News" је први пут дошла у посјету. Приказана им је само ћелија бр. 1, а завореници су добили веће оброке тај дан.

Међународни Црвени крст је своју делегацију први пут послао у овај логор тек 26. новембра 1992. Њих је предводио Марк де Перот из Швајцарске. Он није разумео србски језик, већ је имао муслиманског преводиоца Суада, из Мостара. Након посјете логору Силос, Перот је био разочаран, рекавши да ништа горе није видео од логора Силос.

Захваљујући тој посјети МЦК почетком децембра 1992. године затвореници су почели добијати ћебад и пакете хране. И сљедовање воде им је повећано, на 10 литара по ћелији.

 

ПРЕМЈЕШТАЊЕ ЗАТВОРЕНИКА

Дана 29. децембра 1992. године 137 затвореника из логора Силос је пребачено у логор Крупа, крај Зовика, а исто толико из логора Крупа је пребачено у логор Силос.

Од 15. априла до 30. октобра 1993. године око 30 логораша из Силоса је одведено на присилан рад - копање ровова у насеље Храсница крај Сарајева, гдје је била прва борбена линија.

Исто тако су и 1995. одведени у Сарајево крај јеврејског гробља и на Ступ да копају ровове за потребе муслиманских снага. 


Логори за Србе 1991-1996 у западном дијелу СФРЈ

 

СВЈЕДОЧЕЊА

Свјeдок 806/95-33 нaводи:
- "... У логору у Тaрчину провeо сaм 3 годинe и 5 мјeсeци и зa то вријeмe нисaм био извођeн прeд суд. Оптужницу сaм добио, aли нисaм био суђeн, нити сaм добио ријeшeњe о притвaрaњу. Оптужницу, коja ми je билa уручeнa, прe рaзмјeнe одузeлe су ми логорскe влaсти.

У овом логору зaтворeни Срби сe држe бeз икaквог прaвног основa и сaмо мaли броj њих, око 18-торо je било осуђeно, aли они су и посљe издржaних кaзни нa коje су били осуђeни и дaљe зaдржaни у логору.

Ja сaм из логорa отпуштeн 21.10.1995. годинe и тaдa je у логору остaло jош 130 зaтворeних Србa, мeђу коjимa и двијe жeнe...".

 

Свeдок 718/96-17, пeнзионeр, рођeн 1942. годинe, коjи je у овом логору борaвио од jунa 1992. до фeбруaрa 1993. годинe, свјeдочи:
- "...Муслимaни су свe мушкaрцe из мог сeлa похвaтaли и одвeли их у логор. Тaко сaм и ja 21. jунa 1992. годинe довeдeн у логор у силосу у Тaрчину. Одмaх по довођeњу у логор био сaм подвргнут тeшком физичком злостaвљaњу. Зaдобио сaм тeшкe поврeдe у прeдјeлу глaвe и кичмe.

Порeд остaлог тукли су мe и рукaвицaмa коje су имaли нa рукaмa, a нa коjимa су билe мeтaлнe нитнe од коjих сaм зaдобио поврeдe по глaви. Имaо сaм и отворeнe рaнe нa рeпном дeлу кичмe коje ми нису билe зaрaслe зa сво вријeмe борaвкa у логору.

У ћeлиjи до мeнe лeжaо je Вaсо Шaрeнaц, стaр 86 годинa коjи je од посљeдицa глaдовaњa умро. Логорскe влaсти су прикaзaлe дa je умро од стaрости. Мeђутим, ja тврдим дa je он умро од посљeдицa глaди коjоj смо били сви подвргнути. Вeћинa нaс je од глaди пaдaлa у нeсвјeст...".

 

ЖРТВЕ У ЛОГОРУ

Убијени у логору Силос или на присилном раду

1. Андрић Горан, механичар из села Корча код Тарчина, рођен 22.10.1962. године у Корчи, од оца Војислава и мајке Јеленке, р. Љујић, неожењен, погинуо 18.08.1993. године у Доњем Котарцу, код Храснице, од гранате у рову на принудном раду;

2. Варагић Гојко, из села Доња Биоча, стар око 60 година, који је доведен у логор крајем јуна 1992. године; пуштен 20. децембра 1992. године због потпуне изнемоглости. Из логора су га изнели у ћебету, а посље неколико дана он је умро код своје куће;

3. Варагић Ранко, техничар из Доње Биоче, рођен 17.07.1969. године у Сарајеву, од оца Радослава и мајке Анке р. Вукосав. Стрељан јавно 22. априла 1993. године од стране стражара Фејада, у Храсници, посље бекства четворице логораша);

4. Витор Ранко, звани "Нане", возач у Кока-Коли, из села Корча код Тарчина, рођен 31.01.1959. године од оца Војина и мајке Јеленке р. Пандуровић, убијен на Игману, гдје се налазио на принудном раду, у 26.5.1993. године);

5. Вујовић Богдан, железничар у пензији из села Дољана, код Пазарића, стар око 65-70 година, умро 6. јуна 1992. године од последица пребијања, био прва жртва у логору Тарчин;

6. Главаш Јадранко, економиста из Сарајева, стар око 28 година, који је у фебруару 1993. године из логора био одведен на принудни рад на Игману гдје је био претучен, а онда заклан од стране Неџада Хоџића, припадника муслиманске јединице ткз. Армије БиХ коју је предводио Алишпаго Зулфикар звани "Зука“. Заклан је због тога што је имао исто презиме као и начелник полиције на Илиџи са којим није био у родбинској вези;

7. Голуб Анђелко, магистар машинства, из села Оџак код Тарчина, рођен 06.03.1962. године у Оџаку од оца Димша и мајке Велинке, р. Витор, убијен приликом принудног рада на Игману 26.05.1993. године.

8. Давидовић Драган, техничар у Градском саобраћају, из Сарајева, стар око 35 година, убијен приликом принудног рада на Игману 1993. године,

9. Капетина Обрен, из Деовића код Пазарића, стар око 64 године, тешко оболео у "Силосу", умро због неуказивања лекарске помоћи и од глади 8. новембра 1992. године у ћелији бр. 6.

10. Капетина Славиша, студент 4. године економије из села Зеовића код Пазарића, рођен 22.01.1963. године у Сарајеву, од оца Гојка и мајке Славојке, рођене Самоуковић. Стрељан 22. априла 1993. године, из аутоматске пушке, од стране стражара Фуада, зато што су приликом копања ровова на Храсници побегла 4 логораша.

11. Ковачевић Момо, секретар мјесне заједнице у Соколовића колонији, стар око 55 година, погинуо од гранате при копању ровова у Храсници 28. јула 1993. када је тешко рањен, а помоћ му није била указана.

12. Крстић Милан, аутопревозник из Раштелице, рођен 08.10.1950. године у селу Домашинец, од оца Војина и мајке Јелене, р. Михаљац, стрељан јавно 22. априла 1993. године посље бекства четворице логораша. Њега је издвојио из преостале групе затвореника припадник муслиманске Војне полиције Феђа и убио га из пиштоља.

13. Крстић Петко, техничар из Раштелице, рођен 27.08.1959. године у Раштелици, општина Хаџићи, од оца Љубомира и мајке Стојанке, р. Савић, ожењен, отац једног детета, умро у логору 14. октобра 1992. године од последица мучења и глади.

14. Крстић Светозар, пензионер, из села До, општина Хаџићи, рођен 1928. године у селу До, од оца Павла и мајке Данице, претучен од стране стражара и тако претучен пуштен кући у децембру 1992. године, гдје је посље пет дана умро због последица повреда у болници у Тарчину. Његов леш је бачен на смеће иза болнице.

15. Крстић Слободан звани "Мишо", машиновођа из Раштелице, рођен 1956. године, у Доњој Раштелици, општина Хаџићи, од оца Ђорђа, убијен приликом копања ровова 16. јуна 1993. године у Храсници,

16. Милановић Милинко, поштар у Хаџићима, из села Деовића код Пазарића, гдје је и рођен 1. јануара 1943. године од оца Радоја и мајке Ане р. Његован, ожењен, отац двоје деце. Затворен у логор у Тарчину 9.6.1992. године гдје је тешко оболео од последица мучења и глади. Умро је 17.02.1993. године у болници у Суходолу у коју је био пребачен у стању потпуне исцрпљености.

17. Николић Слободан, машински техничар из Маглаја, живео у Соколовића колонији, био запослен у "Фамосу", стар 32 године, био је тешко рањен од гранате приликом копања ровова 28. јула 1993. године. Није му указана медицинска помоћ.

18. Његован Бранислав, електротехничар, из села Чешће код Тарчина, рођен 05.11.1959. године у Тарчину, од оца Стевана и мајке Јованке, р. Ковачевић. тешко рањен приликом принудног рада на Игману 26.05.1993. године од чега је убрзо умро.

19. Петрић Миломир, рођен 25.10.1962. године у селу Рамићи, крај Хаџића, од оца Слободана и мајке Гоше, р. Андрић, отправник возова из Пазарића, убијен приликом принудног рада на Игману 28.06.1993.

20. Самоуковић Здравко, из Пазарића, стар око 21 годину, тешко оболио од ТБЦ у затвору и због неуказивања љекарске помоћи умро 1. априла 1994. године.

21. Чичић Дане, из села Рамића код Пазарића, рођен 1956. године, убијен приликом принудног копања ровова на првом борбеном положају у Сарајеву у августу 1995. године када је био везан лисицама и сајлом.

22. Шаренац Васо, из Локава код Пазарића, рођен 1908. године, умро од посљедица мучења и глади средином децембра 1992.

23. Шувајило Војо, саобраћајни милиционер из Оџака код Тарчина, рођен 25.09.1967. године у Оџаку, од оца Димитрија и мајке Славојке р. Голуб, погинуо на принудном раду у Храсници, на првој борбеној линији, 18. јула 1993.


 


ОРГАНИЗАТОРИ И НАЛОГОДАВЦИ

1. Џелиловић Мустафа, предсједник општине у Хаџићима, руководилац тзв. Кризног штаба, муслиманских власти БиХ.

2. Хујић Бећир, звани "Бећа", из села Љубовчићи код Пазарића, рођен 1957. или 1958. године, од оца Мухамеда, прије рата стражар у Централном затвору у Сарајеву, управник логора у Тарчину, од оснивања до августа 1994. године.

3. Човић Халид из Бињежева, општина Хаџићи, рођен 1953. године у селу Гривићи код Хаџића, прије рата пензионисани стражар у Централном затвору у Сарајеву, замјеник управника до августа 1994. године, а посље тога управник логора све до краја 1996. године.

4. Мешановић Шериф, звани "Шера", пензионисани стражар у Централном затвору у Сарајеву, један од два замјеника управника Хујућа, касније управник логора "Крупа“.

5. Ајнаџић Неџад, командант Првог сарајевског корпуса, бригадир у муслиманској ткз. Армији БиХ посјетио логор "Силос" 25. јануара 1994. године, када је посебно био у ћелији "6", а поново цијели логор је посјетио 13. марта 1994. године, те се упознао са оним што се догађало у логору.

 

ИЗВРШИОЦИ ЗЛОЧИНА

Овјде су наведена имена само познатих имена муслиманских крвника, који су мучили и убијали Србе у логору Силос:

1. Алишпаго Зулфикар, звани "Зука", муслимански командант, родом из Рашке,

2. Божић Милан, прије рата криминалистички техничар, из Вишеграда, стар 34-35 година, иследник. Испитивао Србе у логору Тарчин и при томе их пребијао,

3. Госто Салко, из Смуцке, прије рата полицијски инспектор у Хаџићима, иследник у логору у Тарчну који се истицао у пребијању затвореника,

4. Дуповац Енвер, прије рата начелник полиције у Хаџићима, рођен 1951. године у Дуповцима код Хаџића, главни инспектор у МУП БиХ, организовао масовну тучу логораша 4. јуна 1992. године и учествовао у оснивању логора и хапшењу Срба,

5. Имамовић Заим, командант 14. дивизије муслиманске ткз. Армије БиХ, под чијом непосредном командом је био логор Тарчин од 1995. године.

6. Јапалак, зв."Хуске", стражар,

7. Јапалах Изудин, звани "Лендара", прије рата ученик војне школе,

8. Јасмина, муслиманка из Сарајева,

9. Јахић Адил из Лепенице, општина Кисељак, стар око 38-40 година, стражар, прије рата радио у ремонтном заводу у Хаџићима,

10. Казић Мухамед, из села Трзањ код Тарчина, стражар,

11. Казић Незир, прије рата грађевински техничар, командант 109. брдске бригаде муслиманске ткз. Армије БиХ (раније 9. бригаде), под чијом је непосредном командом био логор Тарчин до 1995. године, за чију бригаду су затвореници из Тарчина изводили радове на првој борбеној линији, није дозвољавао посете МЦК.

12. Каткић Мустафа, стражар, стар 25-30 година,

13. Калембер Нермин звани "Буба", из села Корча, општина Хаџићи, стар око 25 година, стражар,

14. Каравелић Вахид, бригадни генерал, раније командант 1. сарајевског корпуса ткз. Армије БиХ, терао затворене Србе да граде хелиодром и зграду 14. дивизије муслиманске ткз. Армије БиХ.

15. Којак,

16. Карић Вехбија, начелник у ТО БиХ, бивши пуковник ЈНА, преко Јусуфа Празине доводио затворенике из Тарчина на принудне радове на Игману.

17. Каришик Исмет,

18. Лиховац Саид, из Пазарића, прије рата радио у полицији, стражар,

19. Марић Зехро, из села Будмолићи, општина Хаџићи, стар око 35 година, прије рата пилот хеликоптера у ЈНА, командант територијалне одбране у Хаџићима, иницијатор хапшења Срба и одвођења у логор Тарчин,

20. Мемишевић, стар 20-25 година, стражар,

21. Миралем звани "Минерални", стражар, родом из Сарајева, ожењен, долазио у Тарчин и пребијао затворенике, касније погинуо,

22. Мујан Авдо, прије рата саобраћајни милиционер, рођен 1959. године, од оца Салка и мајке Севде, командир војне полиције у Пазарићу, учествовао у хапшењу Срба у Пазарићу и њиховом одвођењу у Тарчин,

23. Мухибић Шабан, стражар,

24. Нерадин Адем, стражар,

25. Опута Емир, звани "Емро" из Смуцке, општина Хаџићи, рођен 1970. године, прије рата радио као физички радник у Блажују, учествовао у хапшењу Срба 1992. године и одвођењу у логор у Тарчину и њиховој тучи, касније стражар,

26. Опута Осман,

27. Пљевљак Фикрет,

28. Подбичанин Зејнил,

29. "Рамбо", из Лепенице, стар 25-30 година, стражар,

30. Рамић Изет, звани "Изо", из Тарчина, прије рата радио у ремонтном заводу у Хаџићима, стражар,

31. Рифко, из Биљежњева код Хаџића, прије рата био милиционер у Сарајеву,

32. Рифко, прије рата милиционер станице милиције на Ступу,

33. Тиро Шабан, звани "Тики", из села Будмолићи, код Тарчина,

34. Тубог Мухамед, из села Раштелица, код Тарчина, стар 35-40 година, стражар,

35. Турчиновић Мухамед звани "Зека", рођен 1953. године у Драговићима код Пазарића, од оца Мухамеда, прије рата начелник Друге управе Државне безбедности у МУП БиХ организовао са Дуповцем логор "Силос" и хапсио Србе,

36. Туфо Рефик, звани "Рефо", из села Дурановићи, општина Хаџићи, милиционер у пензији, стар око 50 година, прије рата командант резервног састава милиције у Тарчину, а од почетка рата командир милиције у Тарчину, руководио акцијом хапшења Срба из околине Хаџића и одвођења у логор у Тарчину,

37. Ферхатовић, из Тарчина, припадник војне полиције,

38. Фишо Суљо, из Трзања, општина Хаџићи, прије рата радио у погону Кока-Коле у Хаџићима, стражар,

39. Фишо Ибро звани "Џихо" и "Џино", из села Трзањ код Тарчина, стражар,

40. Фишо Незир, старешина војне полиције 109. бригаде муслиманске ткз. Армије БиХ,

41. Хајрули Хазир, из Тарчина, Албанац са Космета, који се прије рата доселио у Тарчин гдје је био запослен у приватној грађевинској фирми као физички радник код Јозе Завршника, стражар у логору,

42. Хебиб Сабрија, пензионисани радник СУП-а у Хаџићима,

43. Хорман Амира, медицинска сестра у логору, ускраћивала медицинску помоћ и лекове логорашима,

44. Хорман Харо, стражар,

45. Хоџић Неџад, припадник Зукине паравојне (добровољачке) јединице,

46. Чанатковић Рифет, из Хаџића, прије рата иследник у МУП-у Хаџићи,

47. Чичко Мухамед, из села Чичке код Тарчина, стражар,

48. Човић Менсур, прије рата службеник у војног одсека у Хаџићима, иследник у логору, учествовао у пребијању затворника,

49. Човић Менсур, прије рата иследник у МУП-у Хаџићи,

50. Шабић Мирсад, прије рата саобраћајни милиционер, рођен 1956. године у Драговићима од оца Алије и мајке Фате, командир станице полиције у Хаџићима, организовао акције хапшења Срба,

51. Шарић Заим, стражар,

52. Шарић Фарук, из села Љубовчићи, код Пазарића, од оца Смаја, прије рата радио у пилани у Хаџићима, стражар, истицао се у тучи затвореника и по оцени сведока 407/96 био је најсуровији стражар,

53. Шахић Хидајет, из села Корче код Тарчина, стражар,

54. Шемшић Нермин, правник из Хаџића, рођен 1955—1956. године, задужен за логор Тарчин у име команде ТО у Хаџићима, одговоран за мучења и изгладњавања у логору,

55. Шуњ Осман, из села Бињежево код Хаџића, припадник полиције,

56. браћа Гојак, из Рашке.

 

СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ

Дана 24. новембра 2011. године специјална полиција БиХ је привела неколико припадника бивше муслиманске ткз. Армије БиХ, који су осумњичени да су учествовали у злочинима и прогону србског становништва на подручију сарајевске општине Хаџићи.

У Тужилаштву БиХ 19. априла 2012. године у Сарајеву је отпочело суђење осам припадника муслиманске ткз. Армије БиХ, који су осумњичени за незаконита хапшења, мучења и убијања, нечовјечно поступање према Србима цивилима у логору Силос. Осумњичени су: Мустафа Ђелиловић, Фадил Човић, Мирсад Шабић, Незир Казић, Бећир Хујић, Халид Човић, Шериф Мешановић и Нермин Калембер.

За ово суђење је владало велико интересовање, не само породица убијених и оштећених, већ и медија у БиХ и региону.

Славко Јовичић звани Славуј је у овом логору провео највише 1.334 дана и био је свједок чак 6 пута на суђењима.

Карла Дел Понте, односно Хашки трибунал је такође добио обимну документацију о злочинима над Србима у логору Силос, али је одбио активно суђење починиоцима монструозних злочина, већ је те предмете уступио Тужилаштву БиХ.

 

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Овај логор за Србе је затворен тек 27. јануара 1996. године. Затворен је према Дејтонском споразуму и усљед притисака међународних фактора на муслиманске власти у БиХ. Кроз њега је прошло око 600 Срба, од чега је било 11 жена. Двије жене су остале до посљедњег дана.

Исти тај дан, само 51 годину раније затворен је нацистички концентрациони логор Аушвиц, у јужном дијелу Пољске, највећи концентрациони логор у Европи, а који је прогутао преко 6.000.000 жртава.

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Ђорђо Шувајло, Србин из сарајевске општине Хаџићи је по доласку у Аустралију написао књигу "1335 дана", која је објављена 2017. године. Касније преименована у Сарајевски Аушвиц када су је издали Радио Светигора и Црногорско-приморска епархија СПЦ. Ова књига је трајно свједочанство о мучењу и убијању невиних Срба у Босни и Херцеговини поготово што је написана из пера директног учесника тј. свједока ужаса...

О Тарчинском логору до данас на бившем југославенском простору није одржана ниједан округли сто тј. научни скуп или јавна трибина, гдје би се могла дати нека историјска оцјена или суд који би заправо био путоказ младим нараштајима и осудио такве злочине.

Иначе, логор Силос је био само једна карика удруженог ЗЛОЧИНАЧКОГ ПОДУХВАТА муслиманских власти у Босни и Херцеговини у првој половини 1990-их година, са којим су они хтјели да остваре етнички и вјерски чисту државу према начелима Исламске декларације.

 



Оцените нам овај чланак:

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!





Tags:
SARAJEVO
BOSNA I HERCEGOVINA
MUSLIMANSKI ZLOCINI
DEVEDESETE
LOGORI
SILOS
ALIJA IZETBEGOVIC
1992
1996
SLAVKO JOVICIC
DJORDJO SUVAJLO
TARCIN
ARMIJA BIH


/td>






























Skip Navigation Links