Панчарево је један од концентрационих логора за Србе, који је основан у источним деловима Бугарске, недалеко престолнице Софије. Важио је као један од сурових казамата током Првог светског рата.

Бугарски краљ Фердинанд је у јесен 1915. ушао у Велики рат на страни Централних сила пошто је добио обећање да ће моћи присвојити моравски и вардарски део Краљевине Србије, стари бугарски сан још из XIX столећа. Пошто је са својим трупама запосео обећане териорије одмах је почео спроводити терор највиших размера и бугаризацију србског становништва.

На својој територији Бугари су формирали преко 25 логора у који је смештено најмање 130.000 Срба, без обзира на пол, старосну доб, имовинско стање, образовање и сл. Било је чак хиљаде утамничене деце млађе од 12 година живота.

Кроз Панчаревски логор смрти је прошло око 20.000 затвореника (највећим делом, 95+ процената Срба) који су довођени током три ратне године. Смртност је била велика, па је крај рата дочекало свега 4.000 логораша, односно 80 процената је убијено.

По завршетку Великог рата, у новембру 1918. године бугарски логори су распуштени, а затвореници су изашли на слободу да се сами врате кућама како знају и умеју.

Бугари никада нису дозволили да се на њиховој територији некадашњи логори обележе неком таблом или било којим знаком да је на тим местима постојао казамат смрти. Ово важи и за Панчаревски логор. Штавише, на разним мировним конференцијама упорно су негирали постојање било каквих логора.

ПРЕТХОДНИЦА

Аустроугарска је злоупотребила Видовдански атентат у Сарајеву 1914. године и оптужила Краљевину Србију за умешаност у убиство аустријског престолонаследника Франца Фердинанда. Пошто је Јулски ултиматум одбијен, Бечки двор шаље две армије око 250.000 солдата у Посавину и Подриње, са циљем покоравања Србије. Главнокомандујући је био босанско-херцеговачки гувернер и генерал Оскар Поћорек.

Војска Аустроугарске је у јесен 1914. имала три жестока удара (Цер, Дрина и Колубара) на балканском фронту који су се неуспешно завршили па су њени пукови у паници и нереду бежали ка Босни, док је Србска војска овенчана славом уживала у победама које су одјекнуле широм света.

Зима те године је довела до привременог затишија и прегруписавања снага. Тачније, Хабзбуршка монархија је морала узети помоћ Немачке, а бугарском краљу су понуђени моравски и вардарски делови Србије, што је он одмах прихватио и тако се ставио на страну Централних сила.

Министар војни Неиденоф и премијер Васил Радославов

Почетком октобра 1915. на Србију је покренута Тројна инвазија са милион војника, тачније немачке и аустроугарске снаге нападају са запада и и севера, док са истока крећу Бугари. Циљ је био да се онемогући пролазак Србској војсци кроз вардарску удолину ка Грчкој... Србске снаге су промениле правац и кренуле преко албанских гора, све до Јонског мора.

Бугарски пукови су одмах по уласку на тло Краљевине Србије почели да пљачкају, убијају цивиле, силују жене, пале и руше куће, скрнаве и демолирају православне храмове... уклањане су све табле и натписи на србском језику, док су свештеници СПЦ хапшени, а уместо њих су довођени бугарски. Исто важи и за учитеље у школама.

ОСНИВАЊЕ

Генералштаб Војске Бугарске је уз сагласност краљевског двора и Владе сачинио план о интернацијама Срба, како војника, тако и цивила са подручја Краљевине Србије. Ово је учињено одмах на почетку Првог светског рата, у лето 1914. само што Бугарска није тада ушла у рат, већ је чекала погодан моменат.

Србске победе у Мачви и на Сувобору 1914. године су их натерале на уздржаност те године.

Главни штаб Војске Бугарске у Софији, 1916.

У месту Панчарево које се налази у близини (16 км) центра престолнице Града Софије, тачније у његовим југо-источним деловима, поред истоименог језера.

Бугарски војници су киднаповали становнике Србије и доводили их сабирни центар у Нишу. Ту су вршене селекције и одатле су транспортовани прво у Софију, а одатле су широм Бугарске пребацивани даље. Заправо, Панчаревски логор је био "пролазни логор", јер су одатле често пребацивани у друге казамате, далеко од Србије.

ФУНКЦИОНИСАЊЕ

У почетку, Панчаревски логор је имао шест барака, које су биле 10м х 5м, односно 50 квадрата. У свакој бараци је могло да се смести од 130 до 150 затвореника, тако да је тадашњи капацитет био око 1.000 затвореника.

Међутим, касније је постојећи капацитет морао да се прошири, наручито након гушења Топличког устанка марта 1917. године. Овде било утамничено и преко 3.500 затвореника, само у тих 6 барака.

Интернација Срба - пут за пакао

Зидови су били од дрвета, али је кроз њих провејавао ветар. Стакла нису постојала на прозорима, већ су затвореници стављали своју одећу.

Добар део логораша је умирао од хладноће, јер су зими температуре биле и до -30'С. Услови у овом казамату нису много заостајали за оним што је било у злогласном логору Сливен.

Овде сем Срба су били и Румуни, претежно војници, који су заробљени на фронту код Добруџе, али исто тако и Руси.

Сем хладноће, у логору Панчарево је највећи проблем било тифус, од кога је добар део затвореника умирао. Само почетком 1917. од пегавог тифуса је умрло око 1.000 Срба, јер је владала епидемија услед лоших и не хуманих услова.

Суштински, овде такође није постојала адекватна лекарска нега, као ни у осталих 25 концентрациона логора, колико је познато да су Бугари имали током Великог рата. Немачка мисија која је посетила једном овај логор је импровизовану болницу прозвала "кућа смрти", јер су логораши ту више умирали, него што су имали шансу да преживе.

За управника овог логора у Паначареву је постављен поручник Самарџијев. Његове методе су биле врло сурове и према затвореницима се опходио као према мравима које треба све згазити, да не преживи нико. Чести су примери да је он постројавао затворенике и тукао их крвнички да би показао својим стражарима како морају бити брутални и утеривати страх Србима. Овде такође није постојао посебан разлог да би неко од логораша био претучен.

Управник Самарџијев је Србима који су долазили код њега да се пожале на лоше услове или траже да нешто добију за своју децу, одговарао да нема ништа за Србе и да немају право на живот. Да му је наређење да све треба побити, да нико жив не може изаћи.

Пљачка затвореника је била редовна, а стржари су више пута у току недеље вршили претресе логораша и отимали све што је могло да се узме.

Правци бугарских ованзива и окупације у Великом рату

Сам логор Панчарево је био под надзором VIII пука Друге армије Војске Бугарске.

У логору је био један бунар која је удаљен од барака око 500 метара. Одатле су логораши морали доносити воду у кантама, али се често дешавало да стражари пред бараком отму или проспу воду женама које би обично ишле. Такав поступак би код стражара изазивао смех.

Након што је крваво угушен Топлички устанак 1917. године преко 60.000 Срба је доведено у Бугарску, а један део од 4.000 Срба је пребачен у Панчаревски логор. У овој групи су највећим делом пристигли жене и деца. Направљене су нове бараке 10м х 30м, односно 300 квадрата. Ту је било и до 650 логораша, по бараци.

Логор Паначарево је имао специфичност да су Бугари дозволили долазак Међународног Црвеног крста више пута, који су ту чак имали неку своју канцеларију у близини. Међутим, стражари и управник Самарџијев се нису освртали на упозорења МЦК.

Мобилизација Бугара у Софији

Храна у Панчаревском логору је била лоша. Око 400 грама црног хлеба је било дневно по затворенику. Понекад би добијали куване паприке, али без соли и било ког другог зачина.

Смртност у овом логору је била такође велика, изнад 70%, око 15 логораша је умирало сваки дан. Лешеви су остајали и по три недеље несахрањени јер стражари то нису дозвољавали.

Кроз Панчаревачки логор је прошло 20.000 затвореника, од чега је преко 95% било Срба.

СВЕДОЧЕЊА

Један од преживелих, свештеник СПЦ је сведочио овако:

- "Живот у заробљеничком логору Панчарево је био толико тежак и ужасан да недостају речи које би то описале.

Командант логора, поручник Самарџијев, као и сви његови официри и стражари из Осмог пука су били звери. Све су нас малтретирали и тукли свакодневно. Храна је била лоше, посебно крајем 1916. Доручак готово да нисмо добијали, а вечера је толико ужасна да то не би ни свињама давали. Почетком 1917. године уместо хране смо добијали само коприву.

Здравствено стање људи исто било врло лоше. Сапуна никада нисмо добијали, а ретко би добили воде да пијемо или да се окупамо. Заправо, вода нам је била ограничена на једва литар дневно, а некад ни толико.

Свака барака је била намењена за 200 особа, а знали су Бугари да нагурају и 500 људи.

Нисмо добијали ћебад, чак ни дрва за грејање, већ смо спавали на земљи... Пегафи тифус је покосио много људи.

Онај Самарџијев је почетком 1916. окупио наше официре и свештенике те нам претио да ће нас све побити као псе. Говорио је како ће нас митраљезом стрељати као Турке. Да ако Бугарима лоше крене на фронту, ни нас неће бити...".

ЗАТВАРАЊЕ

Војска Краљевине Србије је у централном делу Солунског фронта извршила одлучујући пробој средином септембра 1918. године. За само две недеље немачке и бугарске трупе су биле у паници и расулу. Србски пукови су јуришали попут олује.

Ово је проузроковало ослобођење Скопља и Куманова већ 25. септембра.

Преговори о капитулацији 1918.

Наредних дана бугарске трупе доживљавају потпуни слом и краљ Фердинанд већ 29. септембра 1918. потписује капитулацију. Једини његов услов Савезницима је био да србске јединице немају пролазак кроз Бугарску, јер се бојао освете.

Октобра 1918. године полако су један по један бугарски логори бивали распуштани, а затвореници су углавном сами морали да се сналазе и долазе својим кућама одакле су насилно одведени. Сви трагови постојања сабирних логора су у наредних неколико месеци уништени.

Процене су да је на тлу Бугарске интернирано најмање 130.000 Срба.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Крајем јуна 1919. године у Паризу на Версајској мировној конференцији је одржан састанак држава победница у Великом рату.

Ту су договорене и утаначене нове границе у Европи, пошто се Аустроугарска 4. новембра 1918. распала на Аустрију и Мађарску, док је највећи дио њихове територије ушао у састав: Пољске, Румуније, Чехословачке и новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Делегација Краљевине СХС је имала захтев пред Великим силама да се испоруче сви осумњичени ратни злочинци из редова Немачке, Аустроугарске и Бугарске, за које се знало да су учествовали у злоделима над цивилним становништвом. До ове екстрадикције никада није дошло.

Тридесетих година 20. века, у Европи долази до бујања фашизма, прво у Италији, касније нацизма у Немачкој и Шпанији, што је довело у питање мир на европском континенту. Немачки наци-фирер Адолф Хитлер је присвојио Аустрију, Чехословачку, али је извршио инвазију на Пољску, Холандију, Белгију и Француску... тиме је почео Други светски рат.

Иако су Краљевина Југославија и Бугарска потписале Уговор о вечном пријатељству још 24. јануара 1937. Бугари се никада нису у потпуности помирили са губитком вардарско-моравског дела Србије и делова Грчке. Они су четири године касније ставили параф на приступницу Тројом пакту и учествовали у окупацији југославенске краљевине 1941. године.

Цар Борис (лево) и Адолф Хитлер

У новом рату, Бугари су наставили тамо где су стали 1918. године. Поново је вршена бугаризација становништва, пљачка и отимачина, масовна убиства, палеж имовине, уништавање свих трагова постојања на запоседнутим територијама и сл. Такође, сви споменици који су настали у Међуратном добу су срушени, као нпр. Кула на Зебрњаку, посвећена ослободиоцима Вардарске Македоније у Првом балканском рату.

Завршетком Другог светског рата, Бугари поново нису испоручивали своје ратне злочинце међународним судовима, нити Југославији. Они су константно негирали не само злочине својих војно-полцијских јединица, већ и постојање концентрационих логора.

Једино је комунистичка Влада Георги Дмитрова крајем 1944. године упутила један документ комунистичкој власти Југославије, у коме се признаје учешће бугарских трупа у окупацији и масовним злочинима. Међутим, услед Информбировске кризе 1948. када је дошло до политичког разлаза Тита и Стаљина, бугарска елита је поново одбацила све кривице за геноцид над Србима, које и данас трају.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О геноцидном учешћу Бугара на тлу Србије, као и интернацијама које су рађене у Првом светском рату има врло мало литературе. Документацију о томе је правио својевремено швајцарски криминолог Рудолф А. Рајс између два светска рата, па се то налази у Архиву Србије и Војном архиву у Београду, али јавност о томе нема пуно увида.

Нешто мало о томе писао др Славенко Терзић редовни члан САНУ и запослен у Историјском институту у Београду. Он је објавио неколико научних студија, али није уобиличено у књигу. Исто тако и публициста Антоније Ђурић.

У новије доба, историчар др Милован Пизари је своју докторску дисетрацију из Венеције 2015. године обликовао у књигу "На Балканском фронту", која је шест година касније штампана на србском језику у Новом Саду од Архива АП Војводине.

Међутим, ниједан аутор са овог поднебља се није бавио посебно логором у Панчареву, код Софије.

Документарни или играни филм на ову тему није снимљен ниједан.

ЗАКЉУЧАК

Панчаревачки логор смрти је само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе у Првом светском рату од Бугара, Немачке и Аустроугарске, која је била инспиратор оружаног сукоба, јер је желела своје југоисточне границе да помери на Босфор (операција звана Продор на Исток).

Циљ Бугара у Великом рату је био да се моравско-вардарски део не само запоседне, већ и очисти од свих елемената који указују на вишевековно постојање Срба на тим просторима. Њихов првобитни план јесте био да са својим границима дођу до Охрида, али у каснијим временима и до Јадранског мора. Слично је важило и за грчку територију.

У свему томе, Бугари су били изузетно јединствени од обичног војника, преко официра до највишег руководства да злочине треба извршити што бруталније како би створили страх и зауставе могућност било каквог отпора. У истом моменту, они такође сложно негирају постојање геноцида.

Оно што је посебно упечатљиво код Бугара јесте недозвољавање да се било каквом таблом или обележјем дозволи означавање место некадашњих концентрационих логора на локацијама где су они заиста били.

Код Срба култура памћења је иначе на врло ниском нивоу, па тако и посете србским стратиштима у Бугарској готово да нема, односно врло су ретке. Ово ствара бојазан да се геноцид не би поновио у каснијим епохама.