Пакрачка Пољана - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Западна Славонија


Логор Пакрачка Пољана



РАТ У ХРВАТСКОЈ 1990-их

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори

Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Масленица - Породица Зец - Паулин Двор

Породица Рокнић - Породица Олујић - Задар

Караџићево - Логор Лора - Корански мост

Плитвице - Логор Рибарска колиба - Осијек 

Афера Шпегељ - Божићни Устав - Максимир

Откос - Бјеловар - Пакрачка пољана

Борово Село  - Вариводе - Јесење Кише

Логор Керестинец -

 

Пакрачка Пољана означава место свирепих злочина над србским или национално мешовитим цивилима у Западној Славонији у селу Пољана недалеко града Пакраца, које је починила хрватска паравојна јединица "Јесење Кише" (службено - Прва загребачка специјална постројба, са преко 200 припадника), којом је командовао Томислав Мерчеп.

Они су у периоду од 6. октобра 1991 до 29. марта 1992. године, убили око 300 цивила Срба, без икаквих судских налога или доказа да су починили неко кривично дјело. Жрте које су довођене углавном из Загреба, Пакраца, Кутине, Гаршенице и др.

Поред Томислава Мерчепа, комадант у овој злогласној јединици при МУП-у Хрватске, био је Фрањо Немет.

Хрватско тужилаштво се никада овим случајем није озбиљно позабавило, већ је од суђења правило фарсе, а неколико пресуда које су донијете послије 2005. године биле су изругивање правди и породицама убијених и мучених цивила србске националности.

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 


Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка ХДЗ која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Српски кадови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрпским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је српско и југославенско. Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима... Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насљеима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

 

 

Ситуација у Пакрацу

Пакрац је градић у југозападним дијеловима Славоније, налази се на 178 м.н.в. Кроз насеље протиче ријека Пакра, по којој је град добио име. Мало јужније је ријека Сава, а на истоку се налазе планине Псуњ и Папук. Први помен имена Пакра(ц) било је још у XIII стољећу, када су ту владали угарски краљеви. И Пакрац као и многа друга мјеста у Славонији су освојена у доба турских завојевача у 16. стољећу, али је он био сједиште славонског санџака (1543. године). Послије турског пораза пред Бечом, Турци се наредних вијекова стално повлаче.

Иако је у овом крају било србског живља и прије доласка Турака, највише се доселило у 17. и 18. вијеку са простора Вардарске Македоније, Рашке и Косова и Метохије, јер нису хтјели прихватити исламску религију па су се селили у Панонију. Тако је створена и Војна Крајина, под управом Бечког двора, гдје је и Пакрац спадао. Почетком Првог свјетског рата Срби са овог подручија поново се мобилишу за интересе Хазбуршке монархије и бивају послати на Србију, Русију и Италију. Они су се највећим дијелом предавали, јер нису жељели да гину за германску царевину. Распадом Аустроугарске 1918. и ослобађњем ове територије, Пакрац и читава Славонија улазе у састав прве јужнославенске државе: Краљевине СХС, а сврстани су у Савску бановину.

Априла 1941. године Силе Осовине напале су Краљевину Југославију и раскомадали је. Пакрац као и читава Славоније ушли су у састав усташке НДХ, гдје су Павелић и Степинац спроводили геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Само 30 км од Пакраца усташке власти су основале концентрациони логор Јасеновац, у који су доводили Србе са читавог постора НДХ, али највише из Западне Славоније.

Након Другог свјетског рата Пакрац је ушао у састав СР Хрватске. Почела је велика индустријализација и напредак читавог краја. Касније, крајем 1980-их Срби су се опет нашли на удару, јер се власт у СР Хрватској промијенила.

 

 

ПОЧЕТАК

Томислав Мерчеп, је средином септембра 1991. изашао из Вуковара и отишао у Загреб. Тамо је од Ивана Векића, тадашњег министра полиције у Влади СР Хрватске добио логистику и инструкције за оснивање паравојне формације коју су назвали "Јесење Кише". Та јединица је била ван правних оквира самог МУП-а Хрватске и била је подређена лично министру Ивану Векићу и председнику, Фрањи Туђману.

Они су за њих обављали многе прљаве послве, убиства, уцјене, етничка чишћења и прогоне, а за узврат су добили право на пљачку. Ова јединица "Јесење Кише" је своју злочиначку одисеју започела прво у Госпићу 18. септембра 1991. приликом заузимање касарне ЈНА "Станко Опсеница", где су према сведочењима самих припадника убијали цивиле само зато што су Срби... преко 100 за три недјеље колико су провели у територији општине Госпић...

Главни комадант, тј. управник овог логора у Пакрачкој Пољани одређен је Томислав Мерчеп, без чијег знања није смјело ништа да се уради. Његов директни заменик био је Миро Бајрамовић, родом из Зенице. За ову Мерчепову јединицу важило је гесло: "Где прођу, ту трава не расте".

 

 

 

ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА

Касније, почетком октобра 1991. овај Мерчепов ескадрон смрти бива послат у околину Паркаца, у село Пољана, где су формирали свој логор, у који су доводили србске цивиле са териорије Загреба, Пакраца, Дарувара, Гарешнице, Кутине и др. без судских налога, без доказа да су починили неко кривично дјело.

Ту су припадници ове паравојне формације "Јесење Кише" убијали своје жртве, а потом их покопавали у земљу. Србски цивили који су довођени у Пакрачку Пољану, требали су да "нешто признају", да ли имају некакво скривено оружје, комуникацију са припадницима Југословенске Народне Армије или пак борбеним формацијама Србске Војске Крајине.

Жртве које су довођене нису одмах убијане, већ су смјештане у подрум једне основне школе у олонини Пакраца. У случају да је затвореника било више, онда су смештани у учионице школе.

 

 

 

УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Често се дешавало да џелати своје жртве "обрађују" тј. муче ноћу је су хтели да им наносе што више боли и патње. У томе нису бирали средства, мучили су их тако што су их палили преко бренера (бацач пламена) из плинске боце, а потом их поливају сирћетом, чак и по очима и генеталијама. Један од начина мучења је да затвореника који је везан прикључе на индукторски телефон, који ради на једносмерну струју, што ствара велику бол и мучне осећаје.

Србски логораши су били мучени и тако што им је у задњицу гуран петожилни струјни кабал, те остављали по неколико сати, да касније након тога затвореници не би могли да седе данима, јер би им то стварало велике болове. На отворене ране им је сипана со или сирће, при чему су мучитељи уживали у томе и смијали се жртвама. Мерчеповци су забијали ексере под нокте, а знали су их потом прикључити на трофазну струју, нако чега би њихово тело било уљенисано - само пепео.

Према тврдњама сабораца, Томислав Мерчеп није лично учествовао у ликвидацијама Срба, али је често знао да им усмено саопшти: "Ноћас очистите та го*на", што је значило да све затворенике побију. Сви они припадници ове Мерчепове злогласне јединице који нису учествовали у ликвидацијама србских цивила сматрани су за Пету колону односно издајнике.

Иначе, болни јауци и крици жртава су одјекивали широм ледине гдје је био смјештен овај логор. Тако да су мјештани Пољане могли даноноћно да слушају "концерт" србских логораша. Нико се од тих мјештана није бунио, а не би ни смио ишта да им каже или противречи, јер би вјероватно и сам завршио у логору.

Према свједочњу ликвидатора логораши су често имали "смешну смрт", што је значило да их стражари пусте да иду кући, да су ослобођени, при чему они заиста вјерују да су коначно слободни, те излазе из логора са осмјехом на лицу што коначно угледају слободу, али их потом снајпером неко од стражара ликвидира. А жртве су тако умирале насмијане.

Логораши у овом казамату су проводили 3-5 дана, док не буду ликвиидирани. Често су управо логораши морали да копају раке односно гробове за србске лешеве. У овој јединици владало је мишљење да "Срби нису људи, те да им и децу треба убијати". Жене које су овде довођене, а било их је двадесетак су силоване по неколико пута.

 

 

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Логор за Србе, Пакрачка Поља је затворен 29. марта 1992. године, након непуних шест мјесеци постојања, на иницијативу врха МУП-а Хрватске, јер су се плашили доласка делегација Међународног Црвеног Крста, који иначе никада није дошао у овај логор.

 


ИМЕНА УБИЦА - ЏЕЛАТА

  • Муниб Суљић
  • Миро Бајрамовић
  • Синиша Римац
  • Небојша Ходак
  • Звонко Стојковић
  • Борис Туцман
  • Рајко Бартолин
  • Мијо Јолић
  • Недељко Посавец
  • Никола Рукавина звани Поп
  • Игор Микола
  • Бранко Шарић
  • Зоран Карловић

 

 


ИМЕНА ЖРТАВА

  • Александар Антић звани "Саша"
  • Милош Ивошевић
  • Раде Паић
  • Марко Грујић

 

 

 

СВЈЕДОЧЕЊА


1. септембра 1997. у сплитском недељнику "Ферал Трибјун" објављује се штампана исповјест Мира Бајрамовића, припадника ове злогласне једнице под насловом "Како смо убијали у Пакрачкој Пољани". Где је он све детаљно описао и тврдио да је он лично убио 72 србских цивила. Рекао је и то да се за Пакрачку Пољану вероватно никад не би сазнало да није покренута истрага и суђење у вези убиства србске породице Зец у Загребу 7. децембра 1991. године.

 

 


ОПТУЖНИЦЕ И СУЂЕЊА

Прва оптужница (зa низ кaзнeних дjeлa убоjстaвa, изнудa, протупрaвног лишaвaњa слободe, итд) везано за Пакрачку Пољану подигнита је у децембру 1997. године, а септембра 1998. године отпочело је суђење "Мечреповој групи": Муниб Суљић, Синишa Римaц, Игор Миколa тe Миро Бajрaмовић и Брaнко Шaрић, а неправоснажна пресуда из тог предмета донета је у мају 1999. године.

Током истражног поступка оптужени нису имали адвокате, већ су се бранили ћутањем што је послије створило проблем, па је Врховни суд Хрватске вратио предмет на почетак, изузев Мире Бајрамовића и Бранка Шарића, који су осуђени правоснажно на само 4 година затвора и то тек 2005. године. Укупна пресуда за Пакрачку пољану износила је само 30 година затвора за пет припадника "Јесењих Киша", у судском предмету који је укупно трајао 13 година.

 
2009. године првооптужeни Дaмир Куфнeр нa Жупaниjском суду у Пожeги нeпрaвомоћно je осуђeн нa 4.5 годинe зaтворa, другооптужeни Дaвор Шимић нa годину дaнa, Пaвaо Вaнцaш нa 3, Томицa Полeто нa 16, Жeљко Тутић нa 12 и Aнтун Ивeзић нa 10 годинa зaтворa. Сaм Томислав Мeрчeп никaдa ниje осуђeн.

 




ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!































Skip Navigation Links