Пакрачка Пољана - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Западна Славонија


Логор Пакрачка Пољана



РАТ У ХРВАТСКОЈ 1990-их

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори

Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Масленица - Породица Зец - Паулин Двор

Породица Рокнић - Породица Олујић - Задар

Караџићево - Логор Лора - Корански мост

Плитвице - Логор Рибарска колиба - Осијек 

Афера Шпегељ - Божићни Устав - Максимир

Откос - Бјеловар - Пакрачка пољана

Борово Село  - Вариводе - Јесење Кише

Логор Керестинец -

 

Пакрачка Пољана означава место свирепих злочина над српским или национално мешовитим цивилима у Западној Славонији у селу Пољана недалеко града Пакраца, које је починила хрватска паравојна јединица "Јесење Кише" (службено - Прва загребачка специјална постројба, са преко 200 припадника), којом је командовао Томислав Мерчеп. Они су у периоду од 6. октобра 1991 до 29. марта 1992. године, убили око 300 цивила Срба, без икаквих судских налога или доказа да су починили неко кривично дело. Жрте које су довођене углавном из Загреба, Пакраца, Кутине, Гаршенице и др. Поред Томислава Мерчепа, комадант у овој злогласној јединици при МУП-у Хрватске, био је Фрањо Немет.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 

 

Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила милитантна странка ХДЗ која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелић, Алојзије Степинац, Вјекослав Макс Лубурић ...), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Власт СР Хрватске у Загребу, коју су маја 1990. године формирали ХДЗ и Фрањо Туђман је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Већ у пролеће су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Тако је октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. КОС ЈНА је снимио филм о овом подухвату, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. У хрватском Сабору 22. децембра 1990. проглашава се нови тзв. Божићни Устав, по коме су Срби постали национална мањина уместо државотворног народа, а из назива републике је избачен префикс "социјалистичка".

Од маја 1990. до септембра 1991. године ситуација се из дана у дан погоршавала и Срби у Хрватској су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца у школама психо-физички малтретирана. У стамбеним зградама постојали су одређни чланови ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба итд.

 

 

ПОЧЕТАК

Томислав Мерчеп, је средином септембра 1991. изашао из Вуковара и отишао у Загреб. Тамо је од Ивана Векића, министра полиције у влади Хрватске добио логистику и инструкције за оснивање паравојне формације коју су назвали "Јесење Кише". Та јединица је била ван правних оквира самог МУП-а Хрватске и била је подређена лично министру Ивану Векићу и председнику, Фрањи Туђману. Они су за њих обављали многе прљаве послве, убиства, етничка чишћења и прогоне, а за узврат су добили право на пљачку. Ова јединица "Јесење Кише" је своју злочиначку одисеју започела прво у Госпићу 18. септембра, приликом заузимање касарне ЈНА "Станко Опсеница", где су према сведочењима самих припадника убијали цивиле само зато што су Срби... преко 100 за три недеље колико су провели у територији општине Госпић...

Главни комадант, тј. управник овог логора у Пакрачкој Пољани одређен је Томислав Мерчеп, без чијег знања није смело ништа да се уради. Његов директни заменик био је Миро Бајрамовић, родом из Зенице. За ову Мерчепову јединицу важило је гесло: "Где прођу, ту трава не расте".

 

 

 

ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА

Касније, почетком октобра 1991. овај Мерчепов ескадрон смрти бива послат у околину Паркаца, у село Пољана, где су формирали свој логор, у који су доводили српске цивиле са териорије Загреба, Пакраца, Дарувара, Гарешнице, Кутине и др. без судских налога, без доказа да су починили неко кривично дело. Ту су припадници ове паравојне формације "Јесење Кише" убијали своје жртве, а потом их покопавали у земљу. Српски цивили који су довођени у Пакрачку Пољану, требали су да "нешто признају", да ли имају некакво скривено оружје, комуникацију са припадницима Југословенске Народне Армије или пак борбеним формацијама Српске Крајине.

Жртве које су довођене нису одмах убијане, већ су смештане у подрум једне основне школе у олонини Пакраца. У случају да је затвореника било више, онда су смештани у учионице школе. Често се дешавало да џелати своје жртве "обрађују" тј. муче ноћу је су хтели да им наносе што више боли и патње. У томе нису бирали средства, мучили су их тако што су их палили преко бренера из плинске боце, а потом их поливају сирћетом, чак и по очима и генеталијама. Један од начина мучења је да затвореника који је везан прикључе на индукторски телефон, који ради на једносмерну струју, што ствара велику бол и мучне осећаје. Српски логораши су били мучени и тако што им је у задњицу гуран петожилни струјни кабал, те остављали по неколико сати, да касније након тога затвореници не би могли да седе данима, јер би им то стварало велике болове. На отворене ране им је сипана со или сирће, при чему су мучитељи уживали у томе. Српским логорашима, мерчеповци су забијали ексере под нокте, а знали су их потом прикључити на трофазну струју, нако чега би њихово тело било уљенисано - само пепео.      

Према тврдњама сабораца, Мерчеп није лично учествовао у ликвидацијама Срба, али је често знао да им усмено саопшти: "Ноћас очистите та го*на", што је значило да све затворенике побију. Сви они припадници ове Мерчепове злогласне јединице који нису учествовали у ликвидацијама српских цивила сматрани су за Пету колону односно издајнике.

Иначе, болни јауци и крици жртава су одјекивали широм ледине где је био смештен овај логор. Тако да су мештани Пољане могли даноноћно да слушају "концерт" српских логораша. Нико се од тих мештана није бунио, а не би ни смео ишта да им каже или противречи, јер би вероватно и сам завршио у логору.

Према сведочњу ликвидатора логораши су често имали "смешну смрт", што је значило да их стражари пусте да иду кући, да су ослобођени, при чему они заиста верују да су коначно слободни, те излазе из логора са осмехом на лицу што коначно угледају слободу, али их потом снајпером неко од стражара ликвидира. А жртве су тако умирале насмејане.

Логораши у овом казамату су проводили 3-5 дана, док не буду ликвиидирани. Често су управо логораши морали да копају раке односно гробове за српске лешеве. У овој јединици владало је мишљење да "Срби нису људи, те да им и децу треба убијати". Жене које су овде довођене, а било их је двадесетак су силоване по неколико пута.

 

 

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Логор за Србе, Пакрачка Поља је затворен 29. марта 1992. године, након непуних шест месеци постојања, на иницијативу врха МУП-а Хрватске, јер су се плашили доласка делегација Међународног Црвеног Крста, који иначе никада није дошао у овај логор.

 


ИМЕНА УБИЦА - ЏЕЛАТА

  • Муниб Суљић
  • Миро Бајрамовић
  • Синиша Римац
  • Небојша Ходак
  • Звонко Стојковић
  • Борис Туцман
  • Рајко Бартолин
  • Мијо Јолић
  • Недељко Посавец
  • Никола Рукавина звани Поп
  • Игор Микола
  • Бранко Шарић
  • Зоран Карловић

 


ИМЕНА ЖРТАВА

  • Александар Антић звани "Саша"
  • Милош Ивошевић
  • Раде Пајић
  • Марко Грујић

 

 

СВЕДОЧЕЊА


1. септембра 1997. у сплитском недељнику "Ферал Трибјун" објављује се штампана исповест Мире Бајрамовића, припадника ове злогласне једнице под насловом "Како смо убијали у Пакрачкој Пољани". Где је он све детаљно описао и тврдио да је он лично убио 72 српских цивила. Рекао је и то да се за Пакрачку Пољану вероватно никад не би сазнало да није покренута истрага и суђење у вези убиства српске породице Зец у Загребу 7. децембра 1991. године.

 


ОПТУЖНИЦЕ И СУЂЕЊА
 

Прва оптужница (зa низ кaзнeних дjeлa убоjстaвa, изнудa, протупрaвног лишaвaњa слободe, итд) везано за Пакрачку Пољану подигнита је у децембру 1997. године, а септембра 1998. године отпочело је суђење "Мечреповој групи": Муниб Суљић, Синишa Римaц, Игор Миколa тe Миро Бajрaмовић и Брaнко Шaрић, а неправоснажна пресуда из тог предмета донета је у мају 1999. године. Током истражног поступка оптужени нису имали адвокате, већ су се бранили ћутањем што је после створило проблем, па је Врховни суд Хрватске вратио предмет на почетак, изузев Мире Бајрамовића и Бранка Шарића, који су осуђени правоснажно на само 4 година затвора и то тек 2005. године. Укупна пресуда за Пакрачку пољану износила је 30 година затвора за пет припадника "Јесењих Киша", у судском предмету који је укупно трајао 13 година.

 
2009. године првооптужeни Дaмир Куфнeр нa Жупaниjском суду у Пожeги нeпрaвомоћно je осуђeн нa 4.5 годинe зaтворa, другооптужeни Дaвор Шимић нa годину дaнa, Пaвaо Вaнцaш нa 3, Томицa Полeто нa 16, Жeљко Тутић нa 12 и Aнтун Ивeзић нa 10 годинa зaтворa. Сaм Томислав Мeрчeп никaдa ниje осуђeн.

 




ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!