Пакрачка Пољана означава мјесто свирепих злочина над Србима или национално мјешовитим цивилима у Западној Славонији у селу Пољана недалеко града Пакраца, које је починила хрватска паравојна јединица "Јесење Кише" (службено - Прва загребачка специјална постројба, са преко 200 припадника), којом је командовао Томислав Мерчеп.
Они су у периоду од 6. октобра 1991. до 29. марта 1992. године убили око 300 цивила Срба, без икаквих судских налога или доказа да су починили неко кривично дјело. Жрте које су довођене углавном из Загреба, Пакраца, Кутине, Гаршенице и др.
Поред Томислава Мерчепа, комадант у овој злогласној јединици при МУП-у Хрватске, био је Фрањо Немет.
Хрватско тужилаштво никада није овај случај озбиљно ппроцесуирало већ је од суђења правило фарсе, а неколико пресуда које су донесене послије 2005. године биле су изругивање правди и породицама убијених и мучених цивила србске националности.
ПРЕТХОДНИЦА
Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.
Југославенска федерација 1974-1992
Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.
Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.
ЈНА је створена на традицији Титових партизана
Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.
Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.
Југославенска шесторка мистерије
Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.
Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.
Ситуација у СР Хрватској
Након одржаних вишестраначких избора у авнојевској Хрватској 22. априла 1990. године побједила је странка Хрватса Демократска Заједница која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФР Југославије.
У цијелој авнијевској Хрватској владала је велика еуфорија због тријумфа партије Хрватска Демократска Заједница на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видјети слике хрватских фашистичких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић ...), чути шовинистичи (усташки) поздрави и стихови, исписвање антисрбских графита. Србима у СР Хрватској је то будило авјетна сјећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.
Туђман Рачану: Ти их замајавај, прави се добар
Већ у мају 1990. године странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над Полицијом, Тужилаштвом, медијима и државном управом. Србски кадрови из Министарства Унутрашњих Послова су очишћени у јуну и јулу 1990. године врло брзо по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрбским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је србско и југославенско.
Власт СР Хрватске у Загребу, је током љета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој Влади СР Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. године увече то је објавио и ТВ Београд.
Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен "Божићни Устав", којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив "социјалистичка" из свог назива.
Еуфорија каква се не памти: Остватење сна
Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао пријетње да морају да се одселе из својих домова и оду у СР Србију. Добијали су чак и увредљива писма у којима је стајао потпис "ХДЗ". Овакве поруке су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима...
Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и дјеца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима гдје су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређни чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).
Ситуација у Пакрацу
Пакрац је градић у југозападним дијеловима Славоније, налази се на 178 м.н.в.
Географски гледано, Пакрац је између Лоњског поља и планине тј. националног парка Папук. Кроз насеље протиче ријека Пакра, по којој је град добио име.
Мало јужније је ријека Сава, а на истоку се налази планина Псуњ. Први помен имена Пакра(ц) било је још у XIII стољећу, када су ту владали угарски краљеви. И Пакрац као и многа друга мјеста у Славонији су освојена у доба турских завојевача у 16. стољећу, али је он био сједиште славонског санџака (1543. године). Послије турског пораза пред Бечом, Турци се наредних вијекова стално повлаче.
Иако је у овом крају било србског живља и прије доласка Турака, највише се доселило у 17. и 18. вијеку са простора Вардарске Македоније, Рашке и Косова и Метохије, јер нису хтјели прихватити исламску религију па су се селили у Панонију.
Тако је створена и Војна Крајина 1533. године под управом Бечког двора, гдје је и Пакрац спадао. Почетком Првог свјетског рата Срби са овог подручија поново се мобилишу за интересе Хабзбуршке монархије и бивају послати на Србију, Русију и Италију. Они су се највећим дијелом предавали, јер нису жељели да гину за германску царевину.
Војска Краљевине Србије у незадрживом јуришу у јесен 1918. ослобађа отаџбину као и јужнославенске народе под аустроугарском влашћу. Распадом Дунавске монархије и ослобађњем ове територије, Пакрац и читава Славонија улазе у састав прве јужнославенске државе: Краљевине СХС, а сврстани су у Савску бановину. Усљедио је напредак и прогрес свих грађана.
Априла 1941. године Силе Осовине напале су Краљевину Југославију и раскомадали је. Пакрац као и читава Славоније ушли су у састав клеро-фашистичке НДХ, гдје су водећи дуо били поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. Они су спроводили геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима. Само 30 км од Пакраца усташке власти су основале концентрациони логор Јасеновац, у који су доводили Србе са читавог постора НДХ, али највише из Западне Славоније.
Након Другог свјетског рата Пакрац је ушао у састав СР Хрватске. Почела је велика индустријализација и напредак читавог краја. Касније крајем 1980-их Срби су се опет нашли на удару, јер се власт у СР Хрватској промијенила.
ОСНИВАЊЕ
Томислав Мерчеп, је средином септембра 1991. изашао из Вуковара и отишао у Загреб. Тамо је од Ивана Векића, тадашњег министра полиције у Влади СР Хрватске добио логистику и инструкције за оснивање паравојне формације коју су назвали "Јесење Кише".
Та јединица је била ван правних оквира самог МУП-а Хрватске и била је подређена лично министру Ивану Векићу и председнику Фрањи Туђману.
 |
 |
 |
| Командант "чистача" |
Министар "рата" |
Хрватски предсједник |
Они су за њих обављали многе прљаве послве, убиства, уцјене, етничка чишћења и прогоне, а за узврат су добили право на пљачку. Ова јединица је у јавности позната као "Јесење Кише" и своју злочиначку одисеју започела прво у Госпићу 18. септембра 1991. приликом освајања касарне ЈНА "Станко Опсеница", гдје су према свједочењима самих припадника убијали цивиле само зато што су Срби. Преко 250 за три недјеље колико су провели у територији општине Госпић...
Главни комадант, тј. управник овог логора у Пакрачкој Пољани одређен је Томислав Мерчеп, без чијег знања није смјело ништа да се уради. Његов директни заменик био је Миро Бајрамовић, родом из Зенице. За ову Мерчепову јединицу важило је гесло: "Где прођу, ту трава не расте".
ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА
Касније, почетком октобра 1991. овај Мерчепов ескадрон смрти бива послат у околину Паркаца, у село Пољана, где су формирали свој логор, у који су доводили србске цивиле са териорије Загреба, Пакраца, Дарувара, Гарешнице, Кутине и др. без судских налога, без доказа да су починили неко кривично дјело.
Ту су припадници ове паравојне формације "Јесење Кише" убијали своје жртве, а потом их покопавали у земљу. Срби цивили који су довођени у Пакрачку Пољану, требали су да "нешто признају", да ли имају некакво скривено оружје, комуникацију са припадницима Југословенске Народне Армије или пак борбеним формацијама Војске РС Крајине.
Жртве које су довођене нису одмах убијане, већ су смјештане у подрум једне основне школе у околини Пакраца. У случају да је затвореника било више, онда су смјештани у учионице школе.
УСЛОВИ У ЛОГОРУ
Често се дешавало да џелати своје жртве "обрађују" тј. муче ноћу је су хтели да им наносе што више боли и патње. У томе нису бирали средства, мучили су их тако што су их палили преко бренера (бацач пламена) из плинске боце, а потом их поливају сирћетом, чак и по очима и генеталијама. Један од начина мучења је да затвореника који је везан прикључе на индукторски телефон, који ради на једносмерну струју, што ствара велику бол и мучне осећаје.
Срби логораши су били мучени и тако што им је у задњицу гуран петожилни струјни кабал, те остављали по неколико сати, да касније након тога затвореници не би могли да седе данима, јер би им то стварало велике болове. На отворене ране им је сипана со или сирће, при чему су мучитељи уживали у томе и смијали се жртвама. "Мерчеповци" су забијали ексере под нокте, а знали су их потом прикључити на трофазну струју, нако чега би њихово тело било уљенисано - само пепео.
Према тврдњама сабораца, Томислав Мерчеп није лично учествовао у ликвидацијама Срба, али је често знао да им усмено саопшти: "Ноћас очистите та го*на", што је значило да све затворенике побију. Сви они припадници ове Мерчепове злогласне јединице који нису учествовали у ликвидацијама Срба цивила сматрани су за Пету колону односно издајнике.
Иначе, болни јауци и крици жртава су одјекивали широм ледине гдје је био смјештен овај логор. Тако да су мјештани Пољане могли даноноћно да слушају "концерт" невиних цивила. Нико се од тих мјештана није бунио, а не би ни смио ишта да им каже или противречи, јер би вјероватно и сам завршио у логору.
Према свједочњу ликвидатора логораши су често имали "смјешну смрт", што је значило да их стражари пусте да иду кући, да су ослобођени, при чему они заиста вјерују да су коначно слободни, те излазе из логора са осмјехом на лицу што коначно угледају слободу, али их потом снајпером неко од стражара ликвидира. А жртве су тако умирале насмијане.
Логораши у овом казамату су проводили 3-5 дана, док не буду ликвиидирани. Често су управо логораши морали да копају раке односно гробове за лешеве Срба.
У овој јединици владало је мишљење да "Срби нису људи, те да им и дјецу треба убијати". Жене које су овдје довођене, а било их је двадесетак су силоване по неколико пута.
ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА
Логор за Србе Пакрачка Поља је затворен 29. марта 1992. године, након непуних шест мјесеци постојања, на иницијативу врха МУП-а Републике Хрватске, јер су се плашили доласка делегација Међународног Црвеног Крста, који иначе никада није дошао у овај логор.
ИМЕНА УБИЦА - ЏЕЛАТА
- Муниб Суљић
- Миро Бајрамовић
- Синиша Римац
- Небојша Ходак
- Звонко Стојковић
- Борис Туцман
|
- Рајко Бартолин
- Мијо Јолић
- Недељко Посавец
- Никола Рукавина звани Поп
- Игор Микола
- Бранко Шарић
- Зоран Карловић
|
ИМЕНА ЖРТАВА
Ово су само позната имена...
- Александар Антић звани "Саша"
- Милош Ивошевић
- Раде Паић
- Марко Грујић
СВЈЕДОЧЕЊА
Дана 1. септембра 1997. у сплитском недељнику "Ферал Трибјун" објављује се штампана исповјест Мира Бајрамовића, припадника ове злогласне једнице под насловом "Како смо убијали у Пакрачкој Пољани", гдје је он све детаљно описао и тврдио да је он лично убио 72 Срба цивила.
Рекао је и то да се за Пакрачку Пољану вероватно никад не би сазнало да није покренута истрага и суђење у вези убиства породице Зец у Загребу 7. децембра 1991. године.
ОПТУЖНИЦЕ И СУЂЕЊА
Прва оптужница зa низ кaзнeних дjeлa убоjстaвa, изнудa, противпрaвног лишaвaњa слободe, итд везано за Пакрачку Пољану подигнита је у децембру 1997. године
Септембра 1998. године отпочело је суђење "Мечреповој групи": Муниб Суљић, Синишa Римaц, Игор Миколa тe Миро Бajрaмовић и Брaнко Шaрић, а неправоснажна пресуда из тог предмета донета је у мају 1999. године.
Иван Јарњак на суђењу Мерчепу
Током истражног поступка оптужени нису имали адвокате, већ су се бранили ћутањем што је послије створило проблем, па је Врховни суд Хрватске вратио предмет на почетак, изузев Мире Бајрамовића и Бранка Шарића, који су осуђени правоснажно на само 4 година затвора и то тек 2005. године.
Укупна пресуда за Пакрачку пољану износила је само 30 година затвора за пет припадника "Јесењих Киша", у судском предмету који је укупно трајао 13 година.
Првооптужeни Дaмир Куфнeр је 2009. године нa Жупaниjском суду у Пожeги нeпрaвоснажно je осуђeн нa 4.5 годинe зaтворa, другооптужeни Дaвор Шимић нa годину дaнa, Пaвaо Вaнцaш нa 3, Томицa Полeто нa 16, Жeљко Тутић нa 12 и Aнтун Ивeзић нa 10 годинa зaтворa.
Сaм Томислав Мeрчeп никaдa ниje осуђeн за ово кривично дјело.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
Иако постоји обиље доказа и свједочења против Томислава Мерчепа и његове злочиначке јединице "Јесење Кише" као и за Паркачку Пољану до данас није написана односно објављена ниједна књига.
Слично важи и за документарне филмове. Постоји додуше документарни филм "Павиљон 22" који је 2002. године снимио Ненад Пуховски у коме се говори о логору у загребачком Велесајму с почетка деведесетих година 20. вијека, а који је такође био под управом Томислава Мерчепа: Тај филм је након приказивања "побудио духове" у Републици Хрватској, те је и забрањен за јавно приказивање.