Орашје - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Распад СФР Југославије и ратови 1990-их

Босна


Логор Орашје



РАТ У БИХ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Доброовљачка

Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице

Петровачка цеста - Логор Брчко - Купрес

Логор Дретељ - Логор Силос - Бихаћки логор

Логор Орашје - Логор Оџак - Логор Челебићи

Породица Ристовић - Породица Кнежевић

Башчаршија - Наташа и Милица - Мостар

Сердари - Тузла - Бањалучке бебе - Јошаница

Чемерно - Ф. Јабука - Слађана Кобас - Чагаљ

Сарајевска Голгота - Ураган - Олга Драшко

 

Логор Орашје је био систем концентрационих логора за Србе у општини Орашје, који је имао шест логора (према евиденцији Саве Видановића) у самом граду, као и околним муслиманским и хрватским селима.

Кроз ове логоре је прошло више од 400 српских цивила припадника Војске Републике Српске. У тим логорима, они су били изложени стравичним психо-физичим тортурама сваког дана боравка тамо, без хране, без воде и медицинске неге. Мали број Срба је преживео у овим логорима. Услови и просторије у којима су боравили могу се поистоветити са оним концентрационим логорима из времена НДХ или нацистичке Немачке.

Ове логоре су оснивале муслиманске и хрватске паравојне формације, по налогу својих руководилаца из Сарајева, јер је њихов циљ био етничко чишћење Срба Босанске Посавине.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијск систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

 

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске Лиге БиХ". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедилили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

 

 

 

СИТУАЦИЈА У ПОСАВИНИ

Срби на подручију Босанске Посавине и Семберије представљају домицилно становништво, које се ту налази више векова. Током Другог светског рата 1941-1945, ово подручије је потпало под контролу НДХ, па су усташке и домобранске јединице на овој општини вршиле незапамећен геноцид према српском становништву.

После рата скривали су се подаци о жртвама и злочинцима који су починили те ужасне злочине, да се не би нарушавало братство и јединство, темељ на којима је саграђена социјалистичка Југославија.

Током сукоба у Југославији 1990-их, општина Орашје је од стратешког значаја јер је имала погодне саобраћајне везе јер се налазило близу границе са Хрватском. Увођењем вишепартијског система у СФРЈ 1990. године и у општини Орашје долази до формирања локалних одбора прво СДА, затим ХДЗ, па тек онда СДС. ХДЗ и СДА су имали исти циљ елиминисање Срба са општине Брчко, али и различите жеље након тог циља. Хрвати су желели БиХ припојити Хрватској, што је и учињено 18. новембра 1991. када је проглашена Хрватска Република Херце-Босна. Муслимани су желели самосталну БиХ, према Исламској декларацији Алије Изетбеговића. Главни носиоци антисрпске и антијугословенске кампање у Орашју су били:

  1. Паво Кобаш, председник ХДЗ Орашије и председник СО Орашје
  2. Паво Џојић, зв. "Фактор", из Доње Махале
  3. Иво Оршовић зв. "Ивша" из Толиње, начелник штаба ТО Орашје.
  4. Ђуро Матузовић из Оштре Луке.
  5. Марко Бековић зв. "Балкан"
  6. Јосип Бековић из Угљане.
  7. Ивица Бековић из  Угљане.
  8. Драгутин Ивановић из Букове Греде, начелник Опште управе и друштвене делатности.
  9. Мато Јозић, шеф Криминалистичке службе у СУП Орашје.
  10. Марко Оршовић из Толисе, католички свештеник.

 

Још у јулу и августу 1991. године у Орашју, а и свим местима у Босни и Херцеговини где су муслимани и Хрвати имали апстолутну и релативну већину, дошло је до илегалног наоружавања, а онда и до формирања паравојних јединица: "Зелене беретке", "Патриотска лига", од којих је касније настала муслиманска Армија БиХ. Док су Хрвати формирали Хрватске Одбрамбене снаге (ХОС) и Хрватско Вијеће Одбране (ХВО). Тако да су муслимани и Хрвати пролеће 1992. дочекали спремни да нападну српска места и касарне ЈНА.

 

 

ФОРМИРАЊЕ ЛОГОРА

У месецу мају 1992. године организована су прва хапшења Срба - цивила на подручју Орашја и практично све до 11. јула 1992. године вршено је довођење Срба у логоре.

У селу Букова Греда Срби су српски цивили масовно одведени у логор и то баш на Дан победе над фашизмом - 9. мај 1992. године. Срби - цивили из Орашја смештени су у Средњошколски центар у Орашју где су биле смештене и Српкиње из Букове Греде.

 

 

ЛОКАЦИЈЕ ЛОГОРА

Како је већ наведено на подручју Орашја било је организовано 6 логора:

  1. Орашје - Средњошколски центар;
  2. Доња Махала - шупа Мирзе Филиповића зв. "Дељковић";
  3. Доња Махала - Основна школа
  4. Домашевац - Основна школа.
  5. Орашке - градско склониште
  6. Орашје - Посавска махала

 

НАЧИНИ МУЧЕЊА

У логорима за Србе који у Брчком формирали муслимани и Хрвати забележено је више од 50 начина мучења. Мучитељи и џелати су терали затворенике да се међусобно туку, једу и пију фекалије, лижу прашину, једу траву. Присиљавани су на полни однос. Тукли су их кундацима, дрвеним и металнм палицама. Забијани су им ексери у тело, стављане су им руке на врелу ринглу шпорета, проводили су им струју кроз тело. Ломили су им кости, скакали по телу, глави, одсецали делове тела. Затим су им урезивали на тело ножем латинично слово "У", јер је то симбол усташтва, баш онако како су се сами џелати представљали жртвама, да су усташе и да хоће да доврше посао из Другог светског рата.

Логораши су морали и сами себе да муче, да из трка ударају главом о зид. Везивани су конопцем око врата и вођени по логору као животиње. Логораши су морали свакодневно да певају усташке песме из времена НДХ. Морали су да стоје на сунцу док не падну у несвест и др. Такђе су логораше терали да ваде неексплодиране мине.

 

 

БРОЈ ЖРТАВА

По неким проценама, у тим логорима је било око 400 Срба. Највећи број Срба - логораша били су цивили, а у логорима на подручју Орашја био је смештен и један број припадника српске националности, заробљеника, у односу на које се, као и на цивиле, поступало крајње нехумано и нечовечно.

 

 

УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Треба рећи да су у логорима на подручју Орашја вршена најмонструознија мучења Срба - логораша. Жене су биле свакодневно силоване, мушкарци су били свирепо пребијани, а није мали број оних који су у логорима на подручју Орашја били и убијени или су од задобијених тешких телесних повреда умирали у логору. Они који су успели да преживе, остале су им тешке психичке и физичке последице. О томе како су Срби - логораши, само зато што су Срби, били мучени па и убијани и какав је уопште био њихов статус у тим логорима, можда ће најбоље показати искази два преживела сведока. Тако сведок 267/94-9, 637/95-6 описујући оно што се догађало у логору у Доњој Махали наводи:
- "Живите као комарци усред зиме, а ако кога убијемо, одговараћемо за њега као за комшијско прасе".

Други сведок 267/94-8 описује догађаје када је у логор у Доњој Махали дошао тадашњи министар за иностране послове Републике Хрватске Шепаровић Звонимир, па када је видео у каквом су стању Срби - логораши и када му је комадант логора Винцетић Перо рекао да су Срби који су били у логору "најгори злочинци", министар Шепаровић Звонимир је то прокоментарисао речима:
- "Шта рећи, једном ријечју - ћетници". Несумњиво је да наведени коментар министра Шепаровића на најбоље могући начин, наравно и уз многобројне друге доказе који су очигледни, потврђује да је и званична Хрватска која се директно умешала у догађаје у бившој Републици Босни и Херцеговини, имала и те како много разумевања за све оно што је монструозно примењивано у односу на Србе који су се налазили у логору. Велики број сведока, логораша Срба, сведочио је о својим страдањима, о мучењу других логораша Срба, па и о убиствима која су вршена у логорима на овом подручју, а биће приказани и други докази за та страдања.

 

 

МЕДИЈСКЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ

Када би долезиле ТВ екипе из Републике Хрватске, стражари би изводили логораше и стављали им на главу српску капу - шајкачу, са кокардом. Пошто су логораши били необријани, то је давало утисак да се ради о "пијаним и брадатим ћетницима".

Тако су српски логораши - жртве, морали пред телевизијским камерама да признају да су починили разне злочине, које уопште нису учинили.

 

 

ИМЕНА ЖРТАВА

  1. Павић Чеда,
  2. Ракић Боро,
  3. Шишљагић Остоја,
  4. Томић Жељко,
  5. Вуковић Милорад,
  6. Калабић Мико,
  7. Павић Раде,
  8. Тешић Бранко,
  9. Васиљевић Лука,
  10. Максимовић Илија,
  11. Стевановић Стојан,
  12. Ристанић Спасоје,
  13. Ђуркановић Цвијетин,
  14. Владисављевић Марко,
  15. Зарић Зоран,
  16. Марић Недељко,
  17. Драгојловић Сретко,
  18. Татић Милан,
  19. Кршић Божидар,
  20. Вуковић Илија,
  21. Горановић Стево,
  22. Лазић Михаило,
  23. Поповић Радован,
  24. Ђурић Радивоје,
  25. Јеличић Војислав.
  26. Клипановић Милан, из Борова.
  27. Максимовић Миливоје звани "Миња", из Борова. Убијен августа 1992. од Елвире Хаџиомеровић зв. Амазонка и Филиповић Пеје. Они су га пекли ужареном шипком.
  28. Видовић Мирко, из Борова.
  29. Панић Слободан
  30. Максимовић Цвијетин
  31. Максимовић Јовица
  32. Гаврић Андрија, оца Душана, рођен 1949. године у Буковој Греди, убијен је октобра месеца 1992. године у логору у Доњој Махали након вишедневнг мучења - батињања.
  33. Гаврић Перо, од оца Милана, рођен 1947. године, из Букове Греде, убијен је у логору у Орашју у мају 1992. године па обешен у купатилу које се налазило у оквиру фискултурне сале, да би се приказало да је извршио самоубиство (пошто су му пртходно убили синове).
  34. Гаврић Милош, од оца Пере, из Букове Греде,
  35. Гаврић Томо, од оца Пере, из Букове Греде,
  36. Цвијановић Јово,
  37. Цвијановић Бране.
  38. Цвијановић Чедо, од оца Младена, из Букове Греде. Убијен 10. 5. 1992. године после мучења у логору у Доњој Махали када су му одсечена два прста десне руке (палац и мали прст). Од тога је много искрварио, а увече је одведен ван логора и ликвидиран. Убиство је извршио Живковић Мато зв. "Ракијица " припадник војне полиције 106. орашке бригаде ХВО.
  39. Цвијановић Перо, од оца Стеве, рођен 1928. године, из Букове Греде. Убијен је у логору у Орашју од Живковић Мате зв. Ракијица" који га је заклао у 1992. години.
  40. Цвијановић Аћим, од оца Милана, рођен 1937. године. Убијен је након тешког батињања 14.7.1992. године у логору у Орашју од стране Клајић Ивице и Клајић Дамира зв. "Дама".
  41. Стевановић Јово.
  42. Даниловић Милорад, од оца Симе, из Гнионице - Оџак, рођен 1944. године, који се налазио у логору Доња Махала на подручју Орашја. Убијен је 8.12.1992.
  43. Сројнић Ранко, рођен 1956. године, из Омарске, убијен је у логору у Доњој Махали 17.8.1992. године, пошто је тешко претучен од стране Јурић Мирка зв. "Кеми", Клајић Дамира зв. "Дама" и Живковић Мате зв. "Ракијица".
  44. Малинкић Манојло, из Босанске Градишке, подлегао је повредама 1992. године у логору у Доњој Махали, након вишедневног батињања. Њему су шприцем у вену убризгавали бензин.
  45. Ристанић Жарко, од оца Саве, из Орашја, рођен 1955. године, мучен је и убијен у логору у Доњом Махали 3.2.1993. године након четвородневног батињања. Највише га је тукао Бенковић Марко зв. "Балкан", а живот му је одузео Јурић Мирко, зв. "Кеми".
  46. Арсенић Игњатије, из Вучиловца - Брчко, убијен је септембра 1992. године у логору у Доњој Махали, после вишедневног батињања. То су извршили до сада НН припадници војне полиције ХВО.
  47. Благојевић Богдан, из Јасенице - Сребрник, подлегао је повредама октобра 1992. године у логору у Доњој Махали, након мучења од стране до сада НН припадници војне полиције ХВО.
  48. Николић Марко из Вучиловца - Брчко, рођен 1910. године, умро је од последица злостављања у логору у Доњој Махали 30. јануара 1993. године.
  49. Остојић Петра, из Вучиловца - Брчко, рођена 1910. године, умрла је од последица злостављања у логору у Доњој Махали октобра 1992. године.
  50. Гајић Максо, из Лончара - Орашје. Убијен је у логору у Доњој Махали 12. маја 1992. године. Њега је заклао Драган Калинић припадник ЗНГ из Осијека.
  51. Петровић Александар зв. "Ацо", рођен 1951. године, у Буковој Греди - Орашје. Убијен је 13.6.1992. године у логору у Доњој Махали после вишедневног батињања, а највише су га ударали Перо Винцентић зв. "Коњ", затим Марко зв. "Лоно" и Маскољевић Марко зв. "Дуло".
  52. Пекић Лука, рођен 1963. године, од оца Јанка, из Буковца - Брчко, убијен је у логору у Доњој Махали 26. маја 1992. године. Пре рата је радио у Аустрији.
  53. Сарић Саво, од оца Ђуре, из Букове Греде, рођен 1940. године. Умро је после батињања које су над њим ноћу између 6. и 7.јуна 1992. године извршили Клајић Анто зв. "Банџо", Живковић Жељко зв. "Жика" и Живковић Иво зв. "Бого". Њега су мучили и жеђу.
  54. Божић Радојка, рођ. Сарић, рођена 1932. године, подлегла је јула 1992. године повредама које је задобила док се налазила у логору.
  55. Божић Перо
  56. Божић Драго
  57. Тунде Фетезер-Бенковић, Мађарица удата за Марка Бенковића, власника кафане. Силована је у мају 1992. Касније опљачкана и протерана у Мађарску.
     

 

ИМЕНА МУЧИТЕЉА

  1. Перо Вицентић звани "Коњ", комадант логора у Орашју. Рођен 1968. у Доњој Махали. Био је раније припадник Легије Странаца.
  2. Елвира Хаџиомеровић, од оца Алије, из Орашја
  3. Нина Терзић, од оца Винка, рођена 29.2. 1972. у Варешу. До рата живела у Оџаку. Припадница Војне полиције ХВО.
  4. Мато Живковић зваани "Ракијица", рођен 1953. Био је припадник 106. орашке бригаде ХВО.
  5. Дамир Клајић, звани "Дама",
  6. Ивица Клајић
  7. Мирко Јурић звани "Кеми",
  8. Марко Јурић звани "Јурка"
  9. Мате Чикин, звани "Матко, једно време заменик Пере Вицентића
  10. Марко Маскаљевић звани "Дуло",
  11. Никола Филиповић звани "Никсо"
  12. Иво Филиповић звани "Ћорак"
  13. Јово звани "Крешо"
  14. Жељко Живковић звани "Жика"
  15. Анте Кљајић звани "Баџо"
  16. Пејо Филиповић звани "Бабо".

 

 

ОПТУЖНИЦЕ

Тужилаштво Основног Суда у Брчком је 29. децембра 1994. подигло оптужницу под бр. КТ. 68/94, против више лица за које се основано сумња да су учествовали у оснивању логора на територији општине Орашје и при томе мучили логораше, а пуно њих и убијали. Оптужнице су подигнуте према члану 142. из КЗ СФРЈ.


Оптужница је конкретно означила:

  1.     МАТУЗОВИЋ ЂУРУ, зв. "Туса",из Оштре Луке - Орашје, старог око 45 година,
  2.     БЕНКОВИЋ БРАНКА, зв. "Линдра",из Угљаре, Општина Орашје, старог око 45 година,
  3.     МИНКОВИЋ МАРКА , из Телисе, Општина Орашје, старог око 40 година,
  4.     ВИНЦЕНТИЋ ИЛИЈУ зв. "Иља",из Доње Махале - Орашје, старог око 33 године,
  5.     ОРШУЛИЋ ИВУ зв. "Ившо", из Толисе, старог око 45 година,
  6.     КНЕЖЕВИЋ ТОМУ, из Видовице, старог око 34 године,
  7.     КОБАШ ПАВА, из Видовица, Општина Орашје, стар око 40 година,
  8.     ЂОЈИЋ ПАВА зв. "Фактор",из Доње Махале, Општина Орашје, старог око 45 година,
  9.     ЈОЗИЋ МАТУ из Брчког, старог око 33 године,
  10.     ОРШУЛИЋ ТАДУ,из Оштре Луке, старог око 34 године, бившег начелника полиције Орашје,
  11.     ХАД жИСПАХИЋ МУСТАФУ,из Орашја, старог око 48 година, грађевинског инжењера,
  12.     ДЕЛИЋ НЕХА,из Фоче, старог око 42 године,
  13.     МАХМУТСПАСИЋ ХУСЕИНА , зв. "Цвико",
  14.     РЕЏЕПОВИЋ ТАХИРА, из Орашја, старог око 44 године,
  15.     СИНАНОВИЋ ШЕФКЕТА, из Орашја, старог око 45 година,
  16.     МЕХМЕДОВИЋ ЕСАДА, зв. "Бебан", из Орашја, старог око 42 године,
  17.     КОПИЋ ХАСАНА , зв. "Копо", из Орашја, старог око 46 година,
  18.     КЛЕМИЋ ХУСЕИНА, зв. "Хусо",из Орашја, старог око 66 година,
  19.     ХЕЋИМОВИЋ СЕНАХИДА из Орашја, старог око 48 година,
  20.     КАМБЕРОВИЋ МИРСАДА из Орашја, старог око 45 година,
  21.     БЕНКОВИЋ ИЛИЈИ , зв. "Чаја" из Угљаре - Орашје, старог око 55 година,
  22.     НЕДИЋ ЈОСЕ, из Толисе, Општина Орашје, старог око 42 године,
  23.     НАУТОВИЋ ЕКРЕМА , зв. "Еко", из Орашја, старог око 43 године,
  24.     КРЗНАРИЋ МАТЕ из Обровца, старог око 47 година, предратног дирктора ДП "Механика" Орашје и
  25.     ШИМИЋ МАТУ, из Д. Рахића - Брчко, старог око 57 година предратног секретара за спорт и физичку културу Орашје,

   

- као припаднике штаба команде 108. бригаде ХВО Босанске Посавине, док су као непосредни извршиоци злочина означени:

  1.     ВИНЦЕТИЋ ПЕРО, зв. "Коњ", рођен 1968. у Доњој Махали, бивши припадник Легије Странаца.
  2.     ВИКТОР ПЕТАР, из Доње Махале - Орашје, стар око 30 година,
  3.     КНЕЖЕВИЋ МАРКО, зв. "Лона" , из Угљаре - Орашје, стар око 30 година,
  4.     ЖИВКОВИЋ МАТО, зв. "Ракијица"из Доње Махале - Орашје стар око 40 година,
  5.     КЛАЈИЋ ДАМИР, зв. "Дама",из Доње Махале, стар око 22 године,
  6.     КЛАЈИЋ ИВИЦА , из Доње Махале - Општина Орашје, стар око 25 година,
  7.     ЈУРИЋ МИРКО, зв. "Кеми",из Доње Махале - Орашје, стар око 20 година,
  8.     ФИЛИПОВИЋ ПЕЈО, зв. "Бабо"и "Вук са Саве", из Доње Махале - Орашје, стар око 65 година,
  9.     МАРКОВИЋ МИРОСЛАВ, зв. "Шикан",из Угљаре, Општина Орашје, стар око 35 година,
  10.     ФИЛИПОВИЋ ИВИЦА, зв. "Ћорак",из Доње Махале, Општина Орашје, стар око 32 године,
  11.     ФИЛИПОВИЋ НИКО, зв. "Никсо"из Доње Махале, Општина Орашје, стар око 35 година,
  12.     ЖИВКОВИЋ АНТО, зв. "Жика ", из Доње Махале, Општина Орашје, стар око 23 године,
  13.     ЂУРИЋ СТЈЕПАН, зв. "Стиле"из Доње Махале - Орашје, стар око 25 година,
  14.     БАЛТИЋ МАТО, зв. "Чикан",из Доње Махале - Орашје, стар око 27 година,
  15.     КАБАКЛИЋ АХМЕТ, зв. "Грга"из Орашја, стар око 37 година,
  16.     ХРУСТЕМОВИЋ СМАИЛ, зв. "Смајо",из Орашја, стар око 28 година,
  17.     ХАЏИОМЕРОВИЋ ЕЛВИРА , трговац из Орашја, стара око 35 година, од оца Алије,
  18.     ТЕРЗИЋ НИНА , из Оџака, сада из Доње Махале, стара око 23 године,
  19.     ПАМУК ЧИЋ ПАКИР , из Орашја, стар око 30 година, од оца Ву чета,
  20.     АГАН ЧЕТОВИЋ ЗИЈАД, зв. "Зијо" и "Бећа" из Орашја, стар око 27 година, од оца Мехмеда,
  21.     БЕЋЕВИЋ САМИР, зв. "Шуке,"из Орашја, стар око 23 године, од оца Зулфаге,
  22.     ЖИВКОВИЋ ЖИВО, зв. "Бого",из Орашја, стар око 25 година,

 

 

 




ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!