Маутхаузен - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Први светски рат

Аустро-Угарска


Логор Маутхаузен



ПРВИ СВЕТСКИ РАТ (1914-1918)

Шукцори - Цер - Зејтинлик - Колубара

Добој - Арад - Легет - Јиндриховице

Аустроугарска - Сарајевски атентат

 Гводени пук - Сурдулица - Кајмакчалан

Солунски фронт - Албанска голгота

Мојковац - Чемерно - Топлички устанак

Добруџа - Горничево - Мензел Бургиба

Маутхаузен

 

Логор Маутхаузен је био аустро-угарски концентрациони логор, недалеко града Линца (20 км), где је током Првог светског рата утамничено преко 80.000 људи, највише Срба, Руса, Италијана и других народа. Овај логор је иначе први формиран по налогу Бечког двора у лето 1914. године, односно одмах пошто је Хазбуршка монархија објавила рат Краљевини Србији.

Овај казамат имао је неколико својих филијала, међу њима су свакако: Гузену, Ебензеу, Велсу, Ашаху и др.

За четири ратне године, од 1914. до 1918. у овом логору аустроугарске власти су убиле преко 7.000 Срба. Аустријанци су Маутхаузен после Великог рата назвали "фабриком смрти", јер и по броју жртава, али и разним зверствима Маутхаузен је значајно одступао од осталих концентрационих логора.

Услови у овом логору су били сурови, а мало ко је успео да преживи и после тога исприча шта се дешавало тамо. Говорили су да су преживели прави пакао на земљи.

Логор Маутхаузен је затворен у децембру 1918. године, по завршетку Великог рата и распаду Аустро-Угарске монархије. Али је поново отворен од Нациста за време Другог светског рата.

 

 


ПРЕТХОДНИЦА

Ослобађање Старе Србије 1912.
 

Краљевина Србија је почетком 1904. године потписала трговински споразум са САД и преко луке Солун почела да извози своје производе у прекоморске земље. То је довело до великог економског успона Краљевине Србије, а што је засметало Бечком двору, који је гледао у Србији великог супарника пошто је Србија у то време имала највећу економску стопу раста у Европи, а истовремено велики број Срба је живео на окупираним територијама Хазбурговаца.

Војска краљевине Србије је ослободила своје поробљене територије (Рашка, Косово и Метохија и Стара Србија) од Турака у Првом Балканском рату, тако што су у јесен 1912. године јединице под командом војводе Петра Бојовића оствариле велике победе код Куманова, Прилепа и Битоља и тако дефинитивно истерале Османлије са Балкана... А годину дана после у лето 1913. године заштитили су Вардарску Македонију од Бугара у Другом Балканском рату. Тиме је српска национална револуција настављена, започета још почетком 19. века од Карађорђа и Милоша Обреновића.



Ко хоће да живи нек' мре...
 

У лето 1914. године, Аустро-Угарска монархија је искористила Сарајевски атентат односно убиство аустријског престолонаследника Франца Фердинанда од припадника

Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат. Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима.

 

 

 

ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА


Непосредно пошто је Аустроугарска царевина објавила рат малој балканској Краљевини Србији и првих борби на нашем тлу: у Мачви и на Церу, власти у Бечу су основале и први логор за војне заробљенике и интернирце из Србије. Избор је пао на Маутхаузен удаљен двадесетак киломeтaра од индустријског центра и велике речне луке Линц на горњем Дунаву. Логор је изграђен на 4,0 километра од центра места, на високом брегу и недалеко од каменолома.

Са око 5.000 становника, на обали велике европске реке Дунав, Маутхаузен, рекло би се, личи на идеално место за одмор и уживање. За Србе у два светска рата оно је било мучилиште и губилиште. Права масовна гробница. По броју ликвидираних заробљеника, начину убијања и другим зверствима Маутхаузен је био права "фабрика смрти".

У првим великим окршајима аустријске и србске војске на Дрини, око Шапца, на Гучеву у августу 1914. године пале су и прве жртве. Заробљеника је било и на једној и на другој страни. Први србски заробљеници су спроведени до железничке станице у Земуну и потрпани у фургоне теретне композиције. Од чешких стражара први пут су чули за Маутхаузен. И да их тамо воде у заробљенички логор. "Не слути на добро, али сада је извесно да нас неће стрељати", тешили су се они које је чекало дуго путовање у неизвесност.

Према архивским подацима, у Маутхаузену је 22. септембра 1914. око 700 кажњеника доведених из Беча почело да гради велики концентрациони логор на брегу изнад Дунава. Многи од њих су лежали у затвору због криминала. Чували су их "трећепозивци" престари да се боре на Церу, Дрини и другим ратиштима у Србији. Месец касније, овде је доведена и прва група заробљеника, око 300 руских војника. На дан 26. октобра стигло је и 1.200 србских заробљеника.

 



УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Једно од првих сведочанстава о логору Маутхаузен оставио је аустроугарски полицијски инспектор, који је забележио да је у њему помрло око 8.000 људи, а од њих, вероватно 66% живо закопано! Заробљеници те прве године Првог светског рата били су без икакаве заштите. Уместо барака била су постављена само оскудно намештена скровишта без врата. Заробљеници из Краљевине Србије и других земаља спавали су на земљи. Оброци су били нередовни, а за јело су углавном добијали усољену рибу, па су их тако мучили жеђу. Зима, болести, глад и "васпитне мере" односно батинање стражара узроковали су масовно умирање заточених.

Број заробљених Срба је рапидно растао па их је, према извештају затворских власти, крајем новембра било већ шест хиљада. Били су изгладнели, боси и голи - ревносно су бележили логорски чувари. У логору је харала епидемија тифуса.

До 1917. године у аустроугарским логорима је помрло око 30 одсто србског живља, док су остали таворили своје дане у бескрајним мукама и неизрецивим патањама чекујући неизбежну смрт. У појединим логорима дневно је умирало и по 200 људи.

Бруталност с којом су се аустроугарске власти односиле према заточеницима изазвала је згражавање европског јавног мњења да су неутралне земље и међународне организације покренуле иницијативу за заштиту заробљених. Према оцени др Арчибалда Рајса, швајцарског професора из Лозане и криминолога по струци, живот србских заробљеника у логорима био је као у паклу. Упознавши мученички живот србских заробљеника у аустроугарским логорима, Арчибалд Рајс је, позивајући се на Хашку конвенцију, затражио хитну међународну интервенцију неутралних земаља како би се колико-толико заштитили заточени Срби.

 

 

 

СВЕДОЧАНСТВА

Стана Михајловић, лекар из Београда  је у свом дневнику сачувала потресну слику повратка наших изгнаника из логора у пораженој црно-жутој монархији:
- "Почели су да пристижу наши ратни заробљеници и интернирци из непријатељских логора. Долазе потпуно исцрпљени од глади, болесни и изнурени од силног пешачења. Велико и Мало ратно острво на ушћу Саве у Дунав са Калемгдана пружају језив призор... То су живи скелети на којима су остали само кожа и кости. Они у импровизованој болници на Дорћолу преплавили су собе, ходнике и двориште. Леже на поду и земљи изгубљена погледа и без речи.

Вративши се у земљу многи логораши нису дочекали да поживе у слободи. У мртвачници није било места за умрле. Таљигама су данима преносили мртве до Новог гробља...".

 

 

ГРОБЉА

Два војна гробља у Ашаху, где су сахрањена 5.362 србска заробљеника, и на источној страни Маутхаузена у коме је било заточено укупно око 8.000 Срба, сведочанства су страдања наших војника далеко од родне груде. Из овог концентационог логора мало је њих извукло живу главу. Још на почетку постојања, за логор у Маутхаузену се говорило да је прави пакао.

Према подацима војних власти у Линцу, на новом гробљу у Маутхаузену сахрањено је 1.750 Италијана, 7.038 Срба и више стотина логораша других нација.


 
 

 

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Када је рат дефинитивно окончан крајем 1918. године и заробљенички логори почели да затварају капије, преживели српски логораши на разне начине су кренулу својим кућама у Србији. Били су изгладнели и болесни, па је путовање за њих било дуготрајно и исцрпљујуће, јер их је ухватила зима.

Надомак српске престонице сливало се на десетине хиљада наших људи, који су успели да преживе све страхоте логора у Аустрији, Мађарској и Чешкој, међу којима је Маутхаузен био најстрашнији. Они су, нажалост, надомак калемгданских зидина, дуго морали да чекају не би ли се домогли Београда и своје земље. Непријатељ је, током четворогодишњег рата, уништио све пловне објекте, тако да београдске власти нису имале чиме да превезу изнемогле људе до наше обале.

На домаку домовине и својих домова и својих кућа изнурени, скоро голи, спавају под ведрим небом и чекају на чамце, та једина превозна средства која су још једино остала. Многи су на Великом ратном острву умрли не дочекавши да поново кроче на родну груду.

 

Власти у слободном Београду су отвориле болницу у основној школи на Дорћолу како би били примљени пристигли логораши. Наиме, било је наређено да сви логораши када пређу с једне на другу обалу Саве и Дунава морају да прођу лекарске прегледе. Најтеже је било да се ослободе вашију.

 

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

После Великог рата подигнут је и величанствени споменик, рад италијанског вајара Паола Бодринија. На гробљу у Ашаху, непосредно поред Маутхаузена, постоје још четири спомен-камена, а на једном је исписан број србских жртава - 7.038.

И у Другом светском рату код Маутхаузена нацистичка Немачка је поново отворила логор за заточене Јевреје, војнике и антифашисте из 18 држава поробљене Европе, Краљевине Србије, Француске, САД, па чак и Аустралије.

У два светска рата у 20. веку логор у Маутхаузену постао је велика гробница за близу 25.000 Срба и припадника других јужнославенских народа. Овај логор је упамћен по до тада незабележеним зверствима његових аустроугарских и нацистичких управника према заточеницима. На свиреп начин су убијани жене, деца и старци. Маутхаузен и његове филијале у Гузену, Ебензеу, Велсу, Ашаху и другим оближњим местима симболи су масовних ликивидација недужних људи.

Маутхаузен није био једини логор за непријатеље црно-жуте монархије. Држава која се дичила да је "господска" и демократска, имала је у Првом светском рату такве логоре и у Нижедеру, Нађмеђеру, Браунауу, Араду (у данашњој Румунији) и другим местима. У те ништа мање злогласне испоставе Маутхаузена, од 1914. до 1918. године, било је депортовано око десет одсто србског становништва!

 




ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!