ПРЕТХОДНИЦА

У лето 1914. године, Аустроугарска монархија је искористила Видовдански атентат односно убиство аустријског престолонаследника и надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву од припадника Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат.

Ко хоће да живи нек' 'мре, ко коће да 'мре нек' живи

Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати односно Јулски ултиматум у десет тачака. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима... Исто тако немачки цар Вилхем II је склопио војни савез са Бечким двором.

Први удар солдата Бечког двора био је у Мачви, када су аустро-угарске јединице под командом Оскара Поћорека прешле реку Дрину и извршиле стравичне злочине тј. геноцид над Србима цивилима у Шабцу, Лозници, Осечини, Крупњу, Љубовији и др.

Вешање Срба цивила у Мачви, Јадру и Подрињу
од домобрана из хрватске 42. Вражје дивизије

Друга армија Војске Краљевине Србије под командом тада генерала Степе Степановића је силовито одговорила на ову агресију и после девет дана крвавих борби остварила велику победу у Церској бици августа 1914. године. Била је то и прва велика победа у Великом рату, што је громогласно одјекнуло у читавом свету.

ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА

Немачке власти су слично као и аустроугарске брзо по отпочињању Првог светског рата почеле да формирају концентрационе логоре у коме су доводиле затворенике (цивиле и војнике) из држава са којима су ратовали.

Један од тих логора био је и логор Куберг (срб. "Кравље Брдо") односно тврђава, крај градића Улм, који лежи на Дунаву... између Штудгарта и Минхена у јужном делу Немачког царства, покрајина Баден-Витенберг. Сам логор Куберг је основан по наређењу немачке Владе.

Кроз овај логор је прошло најмање 2.000 Срба и још неколико стотина Руса... и они су углавном довожени бродовима преко Дунава.

У логору Куберг било је заробљених војника Краљевине Србије, из Тимочке, Моравске и Дринске дивизије који су заробљавани на балканском делу ратишта, односно у биткама на: Церу, Колубари, Сувобору, Легету, Мачковом камену, Гучеву...

Исто тако Срби цивили су довођени са северних и западних делова србске краљевине: Подриње, Посавина, Поморавље, Колубарски и Љишки делови... Довођене су и жене и деца и старци.

УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Као и у свим осталим германским концентрационим логорима, тако и овде у Улмском казамату смрти заробљеници су имали нехумане услове где су царевали глад и жеђ, док су хладноћа и болести харали у затворским ћелијама.

Затвореници нису имали никаква права, а лечење тј. пружање лекарске неге затвореника готово да није ни постојало. Пегави тифус је много логораша преселио на гробље.

Исто тако многи србски логораши су умирали од исцрпљености присилним радом који је био обавезан за све затворенике. Било који покушај бекства из логора кажњаван је смрћу, углавном стрељањем.

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Логор Куберг је престао са "радом" тек пошто је завршена Версајска мировна конференција у Француској крајем јуна 1919. године, а Немачка, Аустрија и Мађарска су као једне од поражених страна у Великом рату морала је што пре да распусте све концентрационе логоре на својим територијама...

Тако су преживели Срби и Руси 1. јула 1919. године почели да се враћају у своју домовину. Тај пут није био лак јер су више морали пешака него речним бродовима и железничким вагонима... многи су од њих умирали на путу до завичаја или пак по доласку кућама.

ИЗГРАДЊА СПОМЕНИКА

Нажалост, споменик који данас тамо постоји није подигла држава, односно Краљевина Србија, нити Краљевина Југославија.

Преживели логораши (три наредника, један поднаредник и два војника) из Улмског логора су 1920-их година подигли споменик сопственим трудом и доприносом за своје пале другове и сународнике, као вечно сећање на србску младост која је заувек остала на том гробљу војника. Мало даље тог споменика подигнут је велики репрезентативни споменик и руским ратним заробљеницима.

Србски споменик је дугачак 4м и висок 3м, симболизује србског војника који лежи на камену у униформи са шајкачом, а под „уснулим“ каменим војником леже кости 146 ратника.

На споменику, рад вајара Карла Верлеа, су уклесане следеће речи исписане ћирилицом на србском језику и латиницом на немачком језику:

„Овде у туђини, у непознатом свету, почивају вечитим сном српски ратни заробљеници из рата 1914-1919. године, који положише живот свој за отаџбину после дугог ратовања и много напора. Успомену ову подигоше им другови, браћа по крви и вери, српски ратни заробљеници логора Улм. Хеј, путниче, што пролазиш поред гробља непозната, стани мало и упознај оне што умреше тако прослављено“

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Власти југославенске краљевине до 1941. године су слабо обилазиле овај споменик односно стратиште Срба из Великог рата. Једна херцеговачка Србкиња Десанка Рајхле (рођена у Мостару), која је удата за Немца случајно је открила овај споменик 1946. године и одмах обавестила свештенство СПЦ у граду Улму. Тако су парастоси за србске мученике у Кубергу служени више од четири деценије.

Свештеници СПЦ Слободан Миљевић и Радмило Маринко прикупљали су податке на који начин су страдали многи војници, као и њихова имена. Ови подаци се чувају у православној цркви у Улму.

До 2010. на споменику ништа није урађено. Како је био запрљан и велики део обрастао маховином, истакнути друштвени радници из Штудгарта Нада и Реља Лукић у договору са представницима СПЦ и србског конзулата у Штутгарту очистили су војничко гробље. Пошто нису имали довољно новца за реновирање, породица Лукић је преко своје фирме добила неопходне дозволе и реновирала споменик.