Зеница је за вријеме грађанског рата у Босни и Херцеговини у првој половини деведесетих година 20. стољећа имала систем концентрационих логора, најмање петнаест. Сви ти казамати су били под контролом (пара)војних, полицијских или пак цивилних органа муслиманске власти коју су предводиле вође из редова Странке Демократске Акције (СДА).

Према ријечима преживјелих свједока јасно је уочиљво да су на територији средње Босне, а посебно града Зенице, муслиманске екстремисти спровели етничко чишћење, са свим елементима геноцида, што је и била жеља руководства СДА из Сарајева, које је предводио Алија Изетбеговић.

Први који је предњачио у том удруженом злочиначком подухвату био је градоначелник Бесим Спахић, скупа са Зијадом Алићем командантом војне полиције у ткз. Армији БиХ и Мирсадом Ибраковићем начелником Територијалне одбране (локалних наоружаних одреда).

Зеница се налази у средишњој Босни гдје су муслимани до оружаних сукоба имали релативну већину, па су се ту обазовале паравојне формације: "Зелене Беретке" и "Патриотска Лига", а касније било је сједиште Трећег (зеничког) корпуса ткз. Армије БиХ.

У казаматима зеничких логора је утамничено више хиљада Срба (касније и Хрвата), а већином се радило о ненаоружаним цивилима, гдје је било жена, дјеце и старчади. При чему су муслимански стражари вршили силовања и злостављања над женама у присуству њихових чланова породица. Зенички логори по ужасима нису ни мало заостајали за логорима у Западној Херцеговини или Босанској Посавини.

Након завршетка рата у БиХ врло мали број радикалних исламиста и припадника муслиманских оружаних снага је изведен пред Суд правде и одговарао за разна кривична дјела које су почили над невиним становништвом. Хашки Трибунал је процесуирао само три муслиманска официра, али за злодјела над Хрватима, док оптужбе Срба нису ушле у судске оптужнице.

Тужилаштво и суд БиХ су под великим политичким притиском, јер би пресуде злочинцима јасно промјениле мозаик рата у БиХ, гдје би се видјело да Срби нису агресори нити злочинци, већ и да они имају жртве.

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Југославенска федерација 1974-1992

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

ЈНА је створена на традицији Титових партизана

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.

Југославенска шесторка мистерије

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.

Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.

Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.

Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)

Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).

Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.

Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.

У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.

Жозе Кутљеро из Португала

У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.

Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

Ситуација у Зеници

Зеница је град који се налази у централним дијеловима Босне и Херцеговине, а лежи на обалама ријеке Босне.

Надморска висина је 330 метара. Клима је континентална, са свим годишњим добима. Око Зенице се налазе планине: Твртковац, Лисац, Сметови, Хум, Голубак, Змајевац... а такође и ријечице: Лашва, Бистричак, Кочева, Бабина...

Географски положај је врло повољан, јер се налази на раскрсници путева: Сарајево - Бањалука, као и Тузла - Сплит.

Трагови људске културе овдје су постојали још у праисторијском добу. Међутим, касније ове крајеве су насељавали: Илири, Келти, Римљани и најпосље Славени.

Зна се да је Зеница била саставни дио средњовјековне државе Босне и тако је било све до доласка османских завојевача. Они су донијели ислам и подизали џамије. Потурчавањем хришћанског становништва дошло је до нарушавања вјерске и религијске структуре. Турци су спроводили терор и страховладу према православним Србима у овом крају. Зеница је била дио Бродског кадилука, односно Босанског санџака.

Окупацијом БиХ од стране Аустроугарске 1878. године, један терор је замјенио други. Бечки двор није желио ни муслимане који су имали краћи оружани сукоб са царском војском, а такође и православце које је покатоличавао. У доба Првог свјетског рата, аустријске власти су у Зеници имали концентрациони логор током 1915-1917 гдје је убијено око 300 Срба, а утамничени преко 1.000 мушкараца, жена и дјеце.

Србска војска је након пробоја Солунског фронта 1918. године ослободила не само отаџбину, већ и остале јужнославенске народе и земље у Хабзбуршкој монархији, те је створена Краљевина СХС. Зеница припада Дринској бановини када почиње индустријализација и европеизација учмале османске касабе.

Током Другог свјетског рата зенички крај, као и цијела Босна постају дио клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске у коме су Срби, Јевреји и Роми постали мете, односно спроведен је геноцид од хрватских и муслиманских фашиста. У скоро свим већим већим мјестима, па тако и у Зеници, србски живаљ је изгубио већину усљед масовних ликвидација и одвођења у конц. логоре.

Поглед на Жељезару

Посљератни Брозов режим је забрањивао приче о страдањима Срба, а муслиманско и хрватско друштво никада није прошло процес дефашистизације.

Срби су у Зеници према попису становништва 1991. године имали скоро трећину, односно 33%, док су муслимани имали 44 процента заступљеност. Још годину дана раније у самој Зеници је постојало тврдо језгро милитантне партије СДА и жеља за уклањањем прво Срба, а онда и Хрвата са тог подручја.

ОСНИВАЊЕ

С обзиром да је Зеница имала јако упориште партије СДА и да су радикални исламисти ту имали погодан терен за своје активности, лако је дошло до организовања муслиманских паравојних формација: "Зелене Беретке" и "Патриотска Лига". Градоначелник Бесим Спахић иначе дипломац Гази Хусрев-бегове медресе (виша школа) је дошао на своју позицију као пресједник локалног одбора СДА.

У прољеће 1992. године тензије из Сарајева, Босанског Брода, Купреса и Тузле почеле су да се преливају и на остала мјеста, гдје су кренули напади на касарне и припаднике Југославенске Народне Армије.

Исто тако је покренут отворени лов на Србе, односно претреси станова, пљачка имовине, масовна хапшења цивила који нису били наоружани, али су хапшени углавном без икаквих доказа, или су пак имали лажне оптужбе да радио-станицама одају положаје.

Логор: Музичка школа у Зеници

У Зеници од раније је постојао казнено-поправни дом у коме су били довођени затвореници са дужим временским казнама. Тако су робијаши и осуђеници за тешка кривична дјела пуштени на слободу и уврштени у паравојне формације, а ослобођен је простор тј. ћелије за нове затворенике.

У првим данима ухапшеници србске националности ту утамничени. Касније, како је број ухапшеника растао из дана у дан, јавила се потреба за новим простором гдје би они били "под кључем".

Локације логора

У граду Зеници је било најмање шеснаест логора, на различитим локацијама.

ФУНКЦИОНИСАЊЕ И РАД

Као и у многим другим логорима, тако и у зеничким, услови су били сурови, а мучитељи су се наслађивали мукама логораша, што се граничило са садизмом, односно мучења су вршили ментално поремећени ликови.

Првих година у ове логоре су довођени искључиво Срби, као и припадници ЈНА (углавном србске националности), али касније бивају и Хрвати, пошто су средином 1993. године у средишњим дијеловима Босне избили муслиманско-хрватски оружани сукоби, наручито у Лашавској долини.

Зијад Алић припадник Трећег корпуса ткз. Армије БиХ је у љето 1992. године као командант батаљона Војне полиције учествовао у нападима на србска насеља: Распоточје, Мутница, Перин Хан, Дервиши и др. Тада је за неколико дана преко 1.200 Срба ухапшено и спроведено у школу "Сеад Шкрго" која је постала један од казамата за мучење Срба.

Учионице и фискултурна сала су постале мјесто бизарних иживљавања монструма који су добили одријешене руке над невиним цивилима. И сам Зијад Алић је охрабривао и нахушкавао своје подређене да учествују у тим болесним работама.

Један дио затвореника, око 400 је пребачен у КПД "Зеница" гдје су остали до краја 1994. године. Процијена је да су у зеничком КПД смјестили близу 1.000 Срба логораша.

Храна је била врло скромна, један оброк дневно супе је био по једном логорашу. Такође само 50 грама хљеба (већином бајатог) су добијали затвореници на дан. Медицнска њега готово да није ни постојала, јер љекарима није ни био дозвољен приступ логорима односно комуникација са заточеницима.

У самим казаматима исљеђивање је било редовно од стране војно-полицијских инспектора који су тјерали затворенике да признају нешто у чему нису ни учествовали ни видјели.

СВЈЕДОЧЕЊА

Бранислав Карић је пред истражним органима СР Југославије (ознака ИК 283/94-9), након што је размјењен, дао 6. јула 1994. године сљедећу изјаву:

- "Заробљен сам од муслиманских снага 6. јуна 1993. године приликом напада на србска села око Зенице. Спроведен сам у казнено-поправни дом у коме сам провео 4 мјесеца. Прије него што су нас довели у КПД, испразнили су ћелије од Хрвата и муслимана, да би нас могли смјестити.

У моменту хапшења имао сам 183 цм висине и тежак 83 килограма. Када сам размјењен имао сам 53 кг, односно изгубио сам тридесет кила. Моје психичко стање је било видно нарушено као посљедица разних умоболних тортура којима су нас излагали. Сем тога, нас су батинали, изнуривали глађу, жеђу, држали у самици, понижавали и малтретирали. Водили су нас и на лажна стријељања.

Пријетили су нам кастрацијом (одсјецањем тестиса) и да ћемо морати појести свој полни орган...итд.

У КПД су постојале двије озлоглашене собе 'Алкара' и 'Исусовача' у којима су спорвођене посебне радње мучења, нпр. везање у незгодним положајима а онда нас туку док нам не пукну ребра, кости, лобања.

Мени је суђено, али сам на крају 'ослобођен' оптужби и послат на размјену. Иако сам ја био цивил и нисам носио оружје, размјењен сам за муслиманског бојовника...".

*   *   *

Миленко Малиџа је пред истражним органима СР Југославије (ознака ИК 205/94-9) дао овакву изјаву:
- "Заробљен сам у зеничком насељу Распоточје јуна 1992. године. Спроведени смо у павиљон бр. 5 КПД-а. Ту сам провео три мјесеца.

Храна је била очајна јер су нам давали парче старог хљеба и мало воде за цео дан. Исцрпљивани смо до безумља.

У прва два мјесеца нисмо имали контакте са спољним свијетом. Касније су посјете родбине биле дозвољене...".

*   *   *

Заштићени свједок, који је пред Југославенским комитетом за испитивање злочина против човјечности, дао сљедећу изјаву (ИК 621/94):
- "Живио сам на периферији Зенице, гдје је нас неколицина бранила своје село од муслиманских напада. У одбрани сам рањен у лијеву подлактицу, изгубио сам већу количину крви. Заробљен сам 11. маја 1992. и доведен у болницу гдје сам наредни дан оперисан. Након тога је био предвиђен дужи третман опоравка најмање мјесец дана, али нису смјели да то учине из страха за личну сигурност, чак сам био и везан лисицама за кревет.

Муслиманска полција ме извела из болнице 13. маја и пребацила у КПД 'Зеницу'. Носио сам гипс пет мјесеци, рана је била тешка па је и зарастање било врло болно.

Ставили су ме у самицу гдје сам провео седам мјесеци, све до 8. децембра 1992. када ме пребацују у групну ћелију. Одређен ми је притвор до даљњег. Медицинска њега ми је била неопходна, али је нисам имао. Храна је била јако лоша.

Слободу сам угледао тек 13. маја 1994. посље двије године у заробљеништву, а само у самици сам провео 210 дана. Управници КПД-а су били у то вријеме: Крсто Стевовић и Јусуф Шета...".

*   *   *

Свједок Јањушић је пред Југославенским комитетом дао овакву изјаву (440/94-38):
- "Ухапшен сам у Високом 20. априла 1992. и изведен пред Окружни војни суд у Зеници. Осудили су ме на годину и по дана затвора пресудом ИК 66/93, због кривичног дјела служења у непријатељској војсци.

Мени је казна истекла 20. децембра 1993. али су ме задржали до 4. априла 1994. односно добио сам продужење три и пол мјесеца, упркос томе што сам слао дописе и жалио се. Размјењен сам код Травника у мјесту Љубин Хан. Предсједник Судског вијећа био је Мухамед Чолаковић...".

*   *   *

Заштићени свједок, који је пред Југославенским комитетом за испитивање злочина против човјечности, дао сљедећу изјаву (ИК 234/95-22):
- "Приведен сам у логор у Музичкој школи децембра 1992. године. Чим сам уведен у ћелију стражар ме је ударио главом у пределу носа, па ми је потекла крв.

Музичка школа (логор) је имала три спрата и сви су били попуњени са Србима. Ја сам био у подруму. Управник овог логора је био Фарук Абдић.

Свакодневно смо слушали крике заробљеника који су јаукали од болова, што су добијали од стражара, на свим спратовима. Било је тога и ноћу, када су изненада упадали и нису ништа говорили, само су ударали по нама до бесвјести.

Дали су нам некакаве папире где је писало да ми добровољно предајемо наше аутомобиле муслиманској војсци и да то потпишемо под претњом смрћу. Држали су све вријеме пиштоље уперене према нама. Батинање сем рукама и шутирање ногама, било је и ударање кундацима посебно у пределу бубрега. Мене су тукли неки Смајо, Расим Драговић и Хоџа.

Храна је била лоша, само једном дневно, комад хљеба и три кашике куваног пасуља... а било је дана када ни то није било, заправо нисмо добијали ништа.

Када сам изашао имао сам 46 килограма, што ће рећи да сам тридесет кила 'смршао'.

Једног дана су дошли представници Међународног Црвеног крста који су нас обишли и дали легитимације. Пребачени смо посље три мјесеца у КПД...".

*   *   *

Заштићени свједок 234/95-9 је дао пред Југославенским комитетом сљедећу изјаву:
- "У мају 1992. године сам ухапшен у Зеници. Живио сам у својој кући и радио као месар. Муслимански војници су ме ухапсили и насилно ми одузели 25.000 DEM, два аутомобила и један камион. Моја имовина је прије рата процијењена на више од милион њемачких марака.

Прво су ме утамничили у КПД и оптужили да сам служио у непријатељској војсци, иако нисам био припадник никакве оружане формације. Заиб Ковач, предсједник Вијећа суда ми је рекао да морам да потпишем папир како поклањам Армији БиХ сву имовину. Када сам одговорио да то нећу да урадим, одбрусио ми је да жив нећу изаћи ван.

У КПД сам остао све до 9. октобра 1993. када сам размјењен, а ништа од имовине ми није враћено...".

ИМЕНА МУЧИТЕЉА И УПРАВНИКА

• Фарук Абдић, припадник ткз. Армије Босне и Херцеговине, управник логора у Музичкој школи 1992-1993
• Зијад Алић, командант одреда војне полиције у Зеници
• Бранко Бончина звани "Словенац", командант оружаних одреда муслиманске Територијалне Одбране
• Халил Брзина, командант VII бригаде ткз. Армије БиХ
• Ћазим Гак, стражар у логору школе "Хасан Кикић"
• Расим Драгиновић, стражар логора у Музичкој школи
• Исмет Ђозо, управник логора у КПД "Зеница"
• Игор Качанко, стражар у КПД "Зеница
• Кемал Кобилица, из Брњића, замјеник управника у КПД "Зеница", упамћен као врло суров мучитељ
• Захид Ковач, истражни судија у КПД "Зеница"
• Џемал Најатовић, командант 17. бригаде Трећег корпуса ткз. Армије БиХ
• Абид Пекмез, из Фочанске Јабуке, обавјештајац муслиманске Службе државне безбједности
• Ибрахим Пурић, оснивач и заповједник "Патриотске Лиге" у Зеници, касније официр АБиХ
• Фирак Шишак, замјеник управника КПД "Зеница"
• Нагиб Черкез, официр ХОС-а, прије рата био познати криминалац, а у логорима се истакао као врсан садиста
• Јусуф Шета из Вишеграда, управник логора у КПД "Зеница"

ИМЕНА ЖРТАВА

1. Јово Савић, из Гојковца, убијен од Рамиза Бећирхоџића, полицајца из Немиле
2. Анђелко Божић (52) из Буковице, који је одведен са синовима у логор тетовске школе "Хасан Кикић", гдје је брутално пребијен до смрти
3. Радован Ђукић из Локава, прије рата је био чувар у руднику
4. НН Купрешак из Осјеничака

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Када је потписан мировни уговор у Дејтону крајем 1995. године престала су оружана дејства у Босни и Херцеговини. Тада је међународна заједница извршила притисак на Алију Изетбеговића да распусти све конц. логоре, што је и учињено, али не одмах.

Они који су успјели да преживе, пуштени су на слободу.

Логораши су често тјерани да узимају визе за одлазак у далеке земље, нпр. Аустралија, Канда, САД... Ово је намјерно рађено како би се уклањали свједоци за суђења. Ову акцију су водили највиши муслимански функционери у власти Алије Изетбеговића, углавном из АИД (сигурносно-информативна служба).

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Зеница је дио Федерације БиХ у коме је забрањено причати о злочинима над Србима.

Никада ниједна табла није постављена на мјесту некадашњег мучилишта за Србе, која би будућим покољењима приказала праву слику ужаса грађанско-вјерског рата 1990-их година.

Такође, Србима на мјесту страдања никада није дозвољено да врше вјерске обреде: помене, парастоса, молитвена сјећања и слично, јер то наводно вријеђа осјећања локалног становништва.

СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ

Међународни кривични суд за бившу Југославију је подигао јула 2001. године оптужницу против генерала Енвера Хаџихасановића команданта Трећег корпуса АБиХ. Он је већ посље три седмице ухапшен и спроведен у Шевенинген (Холандија).

Сем њега, оптужени су и пуковник Амир Кубура, заповједник злогласне 7. бригаде муслиманске ткз. Армије БиХ и генерал Мехмед Алагић командант 3. оперативне групе Зеничког корпуса.

У оптужницама су наведени само злочини над Хрватима, док злодјела над Србима цивилима нису ушли у оптужнице уз коментар да наводно нема доказа.

Хаџихасановић (десно) у Хашкој судници

Хаџихасановић је осуђен и то по командној одговорности. Проглашен је кривим 22. априла 2008. године због нехуманог поступања према логорашима у Музичкој школи, а казна му је гласила: 3.5 година затвора. У првостепеној пресуди био је осуђен на пет година. Пуковник Амир Кубура је у другостепеној пресуде осуђен на 2.5 година робије.

Алагић је умро у Хашком притвору 2003. тако да је против њега обустављен поступак.

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Није познато да је икада одржана иједна јавна трибина или округли сто на коме би релеванти људи дали своје мишљње.

Милан Митровић је написао књигу "Голгота Срба из Средње Босне" у коме је једна дио драгоцјеног штива посвјећен Србима зеничког краја.

Документарни филм до данас није снимљен на ову тему.

ЗАКЉУЧАК

Зенички систем концентрационих логора је био само једна карика геноцидног ланца који се обрушио на Србе током деведесетих година 20. стољећа у Босни и Херцеговини.

Циљ муслиманских власти је био да се Срби елиминишу не само са подручја Зенице и долине ријеке Босне, већ и читаве БиХ, а да држава буде уређена према начелу шовинистичке Исламске декларације. Муслиманско друштво никада након 1945. није прошло процес дефашистизације, што је условило рађање новог екстремизма и фундаментализма крајем осамдесетих година.

Врховна тројка: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић и Харис Силајџић су добили подршку не само арабских земаља, већ и НАТО пакта. Они су пред свијетом приказивани као жртве од стране ткз. велико-србског агресора, јер Запад је у Србима видио "мале Русе".

Тужилаштво и правосудни органи БиХ усљед жестоких политичких притисака не смију да подижу оптужнице против виновника ових гнусних злодјела, а камоли да доносе адекватне пресуде. Управо би то промјенило мозаик рата у Босни и Херцеговини, јер би се јасно видило да постоје и србске жртве. Кривичне пријаве које су поднесене стоје у фиокама.

С обзиром да су деценијама Срби у читавој западној хемисфери и оријенталним земљама означени као једини кривци за разбијање Југославије и ратове на тлу исте, тешко је вјеровати да ће ико од муслиманских злочинаца одговарати за своја злодјела, као што је кривично дјело: узимање талаца и стварање логора.