Добој - www.zlocininadsrbima.com


Оцените нам овај чланак:

Први светски рат

Босна


Логор Добој



ПРВИ СВЕТСКИ РАТ (1914-1918)

Шукцори - Цер - Зејтинлик - Колубара

Добој - Арад - Легет - Јиндриховице

Аустроугарска - Сарајевски атентат

 Гводени пук - Сурдулица - Кајмакчалан

Солунски фронт - Албанска голгота

Мојковац - Чемерно - Топлички устанак

Добруџа - Горничево - Мензел Бургиба

Нежидер - Велики МеђерМаутхаузен

 

Логор Добој је основан 27. децембра 1915. године, током Првог свјетског рата. У њему је било заточено намање 45.791 Срба. Од тога је било 16.673 мушкараца, 16.996 жена и 12.122 србских војника, међу њимаје било и старијих грађана, жена и дјеце из краљевина Србије и Црне Горе.

Иначе, Бечки двор је по отпочињању рата са Србијом почео оснивање концентрационих логора свуда по царевини... Основно је најмање десетак, а најпознатији поред добојског су Арад, Јиндриховице, Болдогасоњ, Нађимер, Маутхаузен, Нежидер, Ашах, Шопроњек... Процењује се да је око 200.000 Срба било утамничено у овим казаматима, а преко 76.000 их није дочекало да угледа слободу.

У Добојском логору је убијено више од 12.000 Срба, а само у априлу 1916. године је умрло 643 дјеце. Логор је затворен 5. јула 1917. године.

У спомен жртвама логора код Цркве Св. апостола Петра и Павла, у Добоју је подигнут споменик који се састоји од гранитног постоља и обелиска који се завршава крстом.

Послије Другог свјетског рата, југославенске комунистичке власти нису мариле за жртве из Првог свјетског рата, јер се радило о србским жртвама, односно приче о геноциду над Србима су биле забрањене. Многа стратишта 1914-1918 су била заборављена и запуштена.

Дан сјећања на жртве логора у Добоју се  обиљежава 27. децембра.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

Ко хоће да живи нек' мре...
 

У лето 1914. године, Аустро-Угарска монархија је искористила Сарајевски атентат односно убиство аустријског престолонаследника Франца Фердинанда од припадника

Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат. Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима.

Први удар солдата Бечког двора био је у Мачви, када су аустро-угарске јединице под командом Оскара Поћорека прешле реку Дрину и извршиле стравичне злочине тј. геноцид над српским цивилима у Шабцу, Лозници, Осечини, Крупњу и др. Српска војска под командом генерала Степе Степановића је силовито одговорила на ову агресију и после девет дана крвавих борби остварила велику победу у Церској бици августа 1914. године.

Савезници су, одмах после победе у Церској бици, издали директиву Српској Врховној команди, да изврши са својим снагама пробој у Срем и тако одвуку Аустро-угарима што више јединица. Тако је и било, али се неуспешно завршило на Легет Пољу, 6. септембра 1914. код Сремске Митровице, када су настрадали војници Тимочке дивизије.

Аустро-Угарска војска је поново напала Србију у долини реке Јадар и Подрињу... на Гучеву 6. септембра 1914. и касније на Јагодњи, односно Мачковом камену 19. септембра 1914. где су аустро-угарске снаге значајно успорене и заустављене.

Аустро-Угарска је наставила са реорганизацијом своје балканске војске и попуном нових јединица, те нови удар је направљен 16. новембра 1914. на Сувобору, чиме је отпочела сташна Колубарска битка. После месец дана, српска војска под командом Живојина Мишића успева да коначно порази и истера аустроугарску војску 15. децембра.

Настаје период затишија скоро годину дана, односно прегруписавање снага. Аустријски генерал Оскар фон Поћорек је смењен, а доведен је немачки генерал Аугуст фон Макензен. Тако су октобра 1915. године удружене немачке и аустро-угарске снаге, са 900.000 војника кренуле на Краљевину Србију.
 
Српска Врховна команда издаје наређење да се војска повуче, ка југу, према Грчкој, а са њима је кренио и добар део народа. Овај догађај је у историји познат као Албанска Голгота, јер је Бугарска изненада ушла у Први светски рат на страни Централних сила, желећи да присвоји Вардаску Македонију. Тако је промењен правац кретања, уместо преко Вардара, српске снаге су морале ићи преко албанских гудура до Јонског мора. Тамо су их сачекали савезнички бродови који су 250.000 Срба превезли на острва: Видо, Крф, Корзика, а неке чак и у Африку.

 

 

 

ОСНИВАЊЕ

Аустроугарски логор у Добоју је основан на мјесту данашње жељезничке станице, тачније 12. децембра 1915. године су отпочеле прирпеме за стварање логора у просторијама некадашње коњушнице аустрограрске војске.

Прва група логораша од 600 одраслих мушкараца, жена и дјеце србске националности стигла 27. децембра 1915. је из рејона горњег Подриња, као и Источне Херцеговине и Сарајевског среза. На тај начин аустроугарске власти сеу желеле да створе "тампон-зону" према Краљевини Србији, јер су се бојале да ће Срби из Босне и Херцеговине се придружити србској војсци.

 

 

 

УСЛОВИ У ЛОГОРУ

Србски логораши су у овом логору били смјештени у неким дрвеним баракама, у којима су раније били довођени аустроугарски војници, који су обољевали од заразне болести "сакагије", а прије тога је ту била смјештена теглећа стога (углавном коњи). Услови у овом логору су били заиста нељудски, јер и његови оснивачи нису предвидјели живе логораше. 

Логору Добоју је имао 10 барака, гдје није постојао под, ни бетонски, ни дрвени, није било чак ни сламе... већ само ђубре и измет који је остао иза те стоке која је ту била смјештена. У овом логору је било много жена са малом дјецом, а сви су били збијени у малом простору, по великој хладноћи, на хладној земљи гдје су проводили и дане и ноћи. Такође, било је пуно и инсеката који су долазили ту због мириса коњске балеге. Дезинфекција просторија у самом логору никада није вршена. Дешавало се да буде чак и 1.000 логораша смјештено у једној бараци. То је често доводило до појаве заразних болести у виду епидемија тифуса, колере, богиња, дизентерије и сл. које су немилосрдно косиле србске логораше.

У почетку је бивало да дневно умире под 10-20 логораша, а касније је тај број нарастао на 100-ак дневно. Томе је доприносила велика глад, исцрпљеност, малтретирања, батинања, мучења аустријских крвника... док је бестијалност, иживљавање и цинизам аустроугарксих стражара превазилазио све границе. Жене су такође морале да врже нужду у тим баракама као и мушкарци... понижење је било неизмерно. Жене су такође силоване од аустроугарских стражара.

Храна у логору је била бедна: углавном је то била кашаста чорба од траве и репе, док је зобни хлеб стизао сваки трећи дан. Аустијски лекар Др. Гебер се згражавао над чињеницом каква то храна долази србским логорашима: дјеци, женама, страрцима. По храну су морали ићи 2 км пешака. Забиљежено је и то да је једној мајци умрло чак седмеро дјеце у овом логору, тако да је она почулала сву косу и полудела. Поред ње била је још једна жена која је у Добојском логору изгубила петеро дјеце, мужа и родитеље. Она је хтјела да скочи у ледену ријеку Босну, али је спасио поп Славко Трнић.

Много србских мученика у овом логору није могло да се спаси, те су скакали у ријеке Босну и Спречу, по околним лединама и брежуњцима, а најмање сахрањивани у православна гробља. 

 

 

 

ИМЕНА ЖРТАВА

Немогуће је навести сва имена жртава које нису преживјеле овај страшни "Дантеов" пакао Добојског логора, али нека имена ће бити наведена.

  • Владо Шегрт, који је провео неколико мјесеци у логору као дјете, а касније постао члан Савета федерације СФРЈ.
  • Миливоје Живановић из Пожаревца, који се 1914. пријавио као добровољац србске војске.
  • Андрија Делини, управник позоришта
  • Браћа Милош и Ђорђе из рогатичког села Осово,

 

 

 

ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА

Логор у Добоју је затворен 5. јула 1917. године, по налогу аустроугарских власти.

Тада су и последњи логораши били отпремљени у нове логоре, углавном у Мађарску, односно Угарску: Арад, Кечемент, Коморан и Шоропоњ.

 

 

СПОМЕНИЦИ

Србска Православна Црква је септембра 1938. године објавила књигу под насловом "Споменица 1915-1917", гдје су уписана имена бивших логораша у овом злогласном логору.

Исто тако је у Спомен-костурници која се налази на мјесту некадашњег логора, сахрањене су кости 12.000 логораша који су убијени у Добојском логору. 

 

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О Добојском логору 1915-1917 постоји и неколико публикација, које говоре о ужасима који су се дешавали и које су србски логораши трили током годину и по дана. Ту спадају:

  • Др. Јосип Шкарић - "Успомене једног лијечника"
  • Јово С. Дракулић - "Дантеов пакао у Добоју" 
  • Душан Паравац - "Добојски логор 1915-1917"
  • Исалије Митровић - "Табор у Добоју"
  • Јулка Поповић Срдић - "Пјесме" 
     



ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ И НЕ ПОНОВИ!































Skip Navigation Links