Брчко је био систем концентрационих логора за Србе у источном дијелу Босанске Посавине који је имао 21 логор (према евиденцији Саве Видановића) у самом граду, као и околним муслиманским и хрватским селима: Бијела, Горњи Рахић, Зовик, Маоча, Боће, Улице и др.

Кроз ове логоре је прошло више од 1.000 Срба цивила, али и војника ЈНА, односно касније припадника Војске Републике Српске.

У тим логорима, они су били изложени стравичним психо-физичим тортурама сваког дана боравка тамо, без хране, без воде и медицинске његе. Мали број Срба је преживео у овим логорима. Услови и просторије у којима су боравили могу се поистоветити са оним концентрационим логорима из времена клеро-фашистичке НДХ или нацистичке Њемачке.

Ове логоре су оснивале муслиманске и хрватске паравојне формације, по налогу својих највиших руководилаца из Сарајева, јер је њихов циљ био етничко чишћење Срба Босанске Посавине.

РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1992-1995
ЗЛОДЈЕЛА	Ураган * Пофалићи * Фочанска села * Сарајевска Голгота Ледићи * Мостар * Бравнице * Чардак * Добровљачка Петровачка цеста * Ф. Јабука * Намјерна Сила * Кукавице Башчаршија * Јошаница * Сердари * Бањалучке бебе  Бјеловац * Босански Брод * Скелани * Смолућа * Кравица   Казани * Каменица * Брадина * Тузла * Цинцар Бреза * Горажде * Брежани * Чемерно * Чагаљ * Купрес Чајниче * Велики парк * Будичин Поток * Иваница
ЗЛОЧИНЦИ	Сакиб Махмуљин * Насер Орић * Харис Силајџић Ахмет Сејдић * Мате Бобан * Ејуп Ганић * ХВО Мушан Цацо * Рамиз Делалић * Алија Изетбеговић Мурат Шабановић * Јука Празина * Шеве * Расим Делић Исмет Бајрамовић * Елфета Весели * Нервин Узуновић Јадранко Прлић * Крвава Азра * Младен Налетилић Драган Викић * Миралем Мацић * Перо Вицентић Самир Кахфеџић * Зулфо Алић * Зелене Беретке Јасмин Гуска * Енес Туцаковић * Патриотска Лига Русимир Хаџихусеиновић * Мехо Бајрић * Мостарски Селим Бешлагић * Оручевић * Амир Кубура Хаџо Ефендић * Бесим Спахић * Јован Дивјак Купрешки * Енвер Хаџихасановић * Муџахедини Дервентски * Сребренички * Сарајевски
ЛОГОРИ	Силос * Дретељ * Оџак * Орашје * Стролит * Стела Сребреник * Челебићи * Храсица * Брчко * Борсалино Зоил * Хотел Бристол * Бихаћ * Мостар * Лукавац Зеница * Јајце * Какањ * Бреза * Бугојно * Маглај Виктор Бубањ * Завидовићи * Фојница * Дервента
ЖРТВЕ	Љубо Млађеновић * Драган Васић * Страхиња Живак Раде Рогић * Слободан Стојановић * Ристовићи Слађана Кобас * Породица Голубовић * Олга Драшко Мирјана Драгичевић * Наташа и Милица * Видово Село Силовања * Кнежевићи *
ПУБЛИКАЦ.	Без дистанце * Анђео са горе Заглавак * Јелена '93 Бој за Возућу * Крици и опомена * Одбрана Херцеговине Мостарска тамница * И крв је горјела  * Трново 92 Мртви опомена живима * Живим да свједочим * Јаук  Душан Шеховац * 1335 дана * Побиј, покрсти и протерај Егзодус поново * Терор у Горажду * Љубо Млађеновић Знаш мене * Ратни Хирург * Сјећаш ли се мене Средња Босна * Стан' Неретво * Мјесто покоља * Чапљина град злочинац

ПРЕТХОДНИЦА

Југославија је била федеративна држава састављена од шест република: СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија... с тим да је СР Србија имала двије покрјине: АП Војводина и САП Косово и Метохија. И СФРЈ и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединиству свих народа и народности који су живили од Вардара па до Триглава и од Ђердапа до Јадрана.

Југославенска федерација 1974-1992

Друштвено-економско уређење је био социјализам, односно диктарура пролетеријата и радничко самоуправљање. Политички систем је био једнопартијски, односно владао је Савез Комуниста.

Устав Југославије од 1974. године донио је децентрализацију земље, која је омогућила сепаратистичким снагама прво у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији западног Балкана, а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат.

ЈНА је створена на традицији Титових партизана

Савезна скупштина августа 1989. године доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замјењује вишепартијски систем почетком наредне године. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Савеза Комуниста Југославије се распада 23. јануара 1990. на чувеном XIV конгресу у београдском Сава Центру, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе. У то вријеме, Њемачка је била уједињена, а "гвоздена завјеса" је у земљама Варшавског пакта већ била пробијена и на дјелу су отпочеле ткз. Обојене револуције.

Југославенска шесторка мистерије

Словеначка делегација напушта засједање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен у питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је након 45 година прекинута владавина комуниста у Југославији.

Заправо тада је друга јужнославенска држава озбиљно нагрижена унутрашњим сепаратизмима, који су врло брзо добили велику помоћ спољних фактора, прије свега: Ватикана, Европске Уније и САД. Касније исламских земаља сјеверне Африке, Блиског и Средњег Истока. Њихов циљ је био убацивање радикалних исламиста у Европу и ширење Ислама.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живјели Срби, муслимани и Хрвати, заједно са националним мањинама.

Дана 18. новембра 1990. одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше, али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, он је био само мамац бирачима на изборима.

Тако је предсједник Предсједништва БиХ постао Алија Изетбеговић, пријератни робијаш и аутор чувене шовинистичке "Исламске декларације". Предсједник Народне скупштине постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер Владе. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања априла 1992. године.

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још средином 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и вјерски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани радикалну исламску републику.

Куљић (ХДЗ), Караџић (СДС) и Изетбеговић (СДА)

Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене пријетње србском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, фашистичке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинли углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац у мјестима као што су: Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес, Драксенић...

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Наредног мјесеца почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације "Зелене беретке" и "Патриотске лиге". У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Касније су отишли у Ужице (СР Србија).

Прваци ХДЗ у Грудама 18. новембра 1991. проглашавају Херцег-Босну, хрватску парадржаву на тлу БиХ. Она је постојала током рата и циљ је био да се цијела БиХ интегрише у Хрватску, односно да се обнови НДХ. Имали су константно помоћ званичног Загреба и Туђмановог режима.

Почетком 1992. тачније 9. јануара србски посланици у Сарајеву проглашавају Републику србског народа у БиХ, као одговор на муслиманске и хрватске пријетње односно Срби желе да остану да живе у Југославији. Седам недјеља касније, организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност, што је недовољно да се сматра важећим. Ипак, земље ЕУ и САД им признају то.

У Лисабону су 23. фебруара представници муслимана, Срба и Хрвата у БиХ потписали чувени Кутиљеров споразум како би се зауставио рат... међутим, десет дана касније Алија Изетбеговић повлачи потпис на наговор Ворена Цимермана америчког амбасадора у Југославији и то послије 10 дана.

Жозе Кутљеро из Португала

У Сарајеву су 1. марта припадници "Зелених беретки", које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на србске сватове на Башчаршији и убили младожењиног оца Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави рат деведесетих, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полиција. У западним медијима овај догађај је лажиран, тј. реченео је да су Срби наводно пуцали на муслиманске сватове.

Након тога, усљедилили су бројни напади на србска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла...). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

Ситуација у Брчком

Срби на подручију Босанске Посавине и Семберије представљају домицилно становништво, које се ту налази више стољећа. О томе свједоче бројни културно историјски споменици, као и духовна баштина односно православне светиње још из Средњег вијека.

Током Другог светског рата 1941-1945, ово подручије је потпало под контролу Независне Државе Хрватске, па су хрватске фашистичке јединице (усташе, домобрани...) на овој општини вршиле незапамећен геноцид према србском становништву. Посље рата скривали су се подаци о жртвама и злочинцима који су починили те ужасне злочине, да се наводно не би нарушавало братство и јединство, темељ на којима је саграђена социјалистичка Југославија.

Током сукоба у Југославији 1990-их година општина Брчко је од стратешког значаја јер је имала погодне саобраћајне везе јер се налазило близу границе са Србијом и Хрватском.

Још у јулу и августу 1991. године у Брчком, а и свим местима у Босни и Херцеговини где су муслимани и Хрвати имали апстолутну и релативну већину, дошло је до илегалног наоружавања, а онда и до формирања паравојних јединица: "Зелене беретке", "Патриотска лига", од којих је касније настала муслиманска ткз. Армија БиХ. Док су Хрвати формирали Хрватске Одбрамбене снаге (ХОС) и Хрватско Вијеће Одбране (ХВО). Тако да су муслимани и Хрвати пролеће 1992. дочекали спремни да нападну српска места и касарне ЈНА.

 

НАЧИНИ МУЧЕЊА

У логорима за Србе који у Брчком формирали муслимани и Хрвати забељежено је више од 70 начина мучења. Мучитељи и џелати су терали затворенике да се међусобно туку, једу и пију фекалије, лижу прашину, једу траву. Присиљавани су на полни однос.

Тукли су их кундацима, дрвеним и металнм палицама. Забијани су им ексери у тијело, стављане су им руке на врелу ринглу шпорета, проводили су им струју кроз организам.

Ломили су им кости, скакали по тијелу, глави, одсјецали дијелове тијела. Затим су им урезивали на тјело ножем латинично слово "У", јер је то симбол усташтва, баш онако како су се сами џелати представљали жртвама, да су усташе и да хоће да доврше посао из Другог свјетског рата.

Логораши су морали и сами себе да муче, да из трка ударају главом о зид. Везивани су конопцем око врата и вођени по логору као животиње. Логораши су морали свакодневно да пјевају хрватско-усташке пјесме из времена НДХ. Морали су да стоје на сунцу док не падну у несвјест и др. Такђе су логораше тјерали да ваде неексплодиране мине.

 

ИМЕНА МУЧИТЕЉА

1. Ибрахимовић Нуфик, звани "Нуфко", од оца Адема и мајке Кокане Алић, рођен 20.10.1964. у Прибидоли, Општина Сребреница, живео у Брчком у улици Браће Васића 58, пре рата радио као милиционар у СУП Брчко, припадник 108. Брчанске бригаде ХВО Босанске посавине,
2. Лишић Самир, од оца Сеада и мајке Багајете Хаџић, рођен 28.9.1973. у Брчком, живео у Горњем Рахићу кбр. 5, припадник 108. Брчанске бригаде ХВО Босанске посавине,
3. Мехмедбашић Мирсад, бивши поштар у Брчком
4. Пељто Менсур, звани "Цар", од оца Неџиба и мајке Емине Ћосић, рођен 27.3.1967. у Брчком, ул. Х. Шековића бр. 8, каратиста,
5. Јурковић Анђелко звани "Гага", син Игњација, рођен 21.07.1963. године у Тузли, пре рата био милиционар.
6. "Цар Макља"
7. Хаџић Галиб, зв. "Гале", од оца Химзе и мајке Сафије Пашалић, рођен 21.11.1947. у Брчком где је и живео, у Улици Османа Ђикића бр. 23, пре рата био инспектор СУП-а у Брчком, члан тзв. Кризног штаба у Горњем Рахићу,
8. Чаушевић Омер, син Меде, рођен 17.03.1968. у Бијелом Пољу, главни стражар.
9. Келава Илија, рођен 1967. припадник ХВО,
10. Биљић Рашид
11. Весна, из Гуње, пре рата радила у кафићу "Боем" у Брчком
12. Лишић Мирсад, од оца Мексуда и мајке Разе (р. Чајић), рођен 02.04.1966. Живео у Брчком, улица М. Тешића бр.5
13. Суљић Дамир звани "Макија",  од оца Смајила и мајке Захиде Фазлић, рођен 01.12.1967. рођен и живео Брчком, улица Браће Суљагића 72, члан тзв. Кризног штаба у Горњем Рахићу, припадник 108. Брчанске бригаде ХВО Босанске посавине,
14. Османовић Осман звани "Осмо"
15. Билић Винко "Били", од оца Јозе и мајке Данице Јурић, рођен 29.10.1965. у Дубравама, Општина Брчко, живео у Брчком, ул. Бановићка бб, припадник 108. Брчанске бригаде ХВО Босанске посавине,
16. Татаревић Асмир, од оца Мевлудина и мајке Захиде Фазлић, рођен 14.06.1964. у Брчком, живео у Брчком, ул. М. Шехића бр. 2, пре рата радио у луци у Брчком,
17. Мајкић Ивица
18. Комбић Мехмед, рођен 23.04.1950. у Горњем Рахићу. До рата живео у Брчком, улица Младих ударника 47.
19. Татаревић Армин, од оца Сафета, рођен 19.02.1967. у Брчком. До рата живео у улици И. Кунића бр. 2.
20. Калић Нијаз, звани "Бего", пре рата живео у Брчком. Радио на сточној пијаци, као мерач на ваги.
21. Хаџић Нијаз
22. Имамовић Осман
23. Фазловић Новалија
24. Лишић Сенад, из Горњег Рахића.
25. Фазловић Ферид, од оца Муше и мајке Емине Мекић, рођен 05.05.1954. у Исламовцу, Општина Брчко, живео у Брчком, ул. Фадила Јахића Шпанца 2, пре рата био шеф УДБ-е за Брчко, а у рату члан Војне команде 108. Брчанске бригаде ХВО Босанске посавине,
26. Анђелко Јурковић звани "Гаго".
27. Марко Шимић, од оца Блажа, из села Уловић, крај Брчког. Био је комадант Војне полиције 108. Брчанске бригаде ХВО.
28. Парић Даније, рођен 1972. у селу Горица, крај Брчког.
29. Ивељић Антун, од оца Серафина, рођен 03.05.1965. у селу Горице, крај Брчког, где је и живео.
30. Ковачевић Туња звани "Кудни", од оца Ника, рођен 28.09.1965. у Марковић Пољу крај Брчког, припадник ХОС.
31. Кадрија Авдић. рођен 23.09.1959. у селу Ратковићи, општина Лопаре. До рата радио као полицајац у Брчком. Припадник 108. бригаде ХВО и комадант логора у Горњем Рахићу.

 

ЛОКАЦИЈЕ ЛОГОРА

 

1.   Бодериште, погон "Интерплета"
2.   Бијела (Босанска), месни дом
3.   Бијела(Босанска), сушионица за шљиве
4.  Бијела (Босанска), куће прогнаних Срба
5.   Боће, Основна школа
6.   Боће, просторије месне заједнице
7.  Горњи Зовик, складиште грађевинског материјала "Озренка"
8.  Горњи Рахић, месни дом
9.   Горњи Рахић, складиште грађевинског материјала
10.  Горњи Рахић, Основна школа
11.  гаража у расаднику између Рахића и Маоче
12.  Горњи Рахић, сушионица у Окрајцима
13.  Доњи Рахић, приватне куће
14.  Маоча (логор у згради Задружног дома и у гаражи)
15.  Маоча, фарма пилића,
16.  Маоча, кафана "Бољи живот"
17.  Бојићи, логор у напуштеним српским кућама
18.  Паланка, читаоница месне заједнице
19.  Рашљани, магацин
20.  Улице, Основна школа
21.  Улице, месни дом

 

ИМЕНА ЖРТАВА

1. Илија Драгичевић
2. Борко Вујичић
3. Симо Пантелић
4. Цвијетин Васиљевић
5. Цвијетин Радић
6. Никола Ђурић
7. Паво Радић
8. Миленко Радушић
9. Васиљко Тодић
10. Александар Павловић

 

ОПТУЖНИЦЕ

СУП Брчко је након ослобођења овог града, поднео у Бијељини 1. фебруара 1993. године Војном Тужилаштву оптужницу против следећих особа:

1. Мујкановић Ферид, од оца Хамдије, рођен 01.07.1966. у Маочи, општина Брчко, завршио Војну Академију ЈНА 1987. године.
2. Вилић Мехмед звани "Мехо", од оца Рамиза и мајке Шевале (р. Кладњаковић), рођен 05.06.1969. у Брчком. Пре рата живео у Брчком, ул. Мелвудина Чарапића бр. 19.

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

О ужасима брчанских концентрационих логора није снимљен ниједан филм, колико је познато. Урађено је неколико видео остварења, али се ту логори у Брчком успут спомињу.

Такође није познато да је игдје написана књига, са озбиљним штивом или бар роман који би се бавио са том тематиком.

 

ЗАКЉУЧАК

Оснивање казамата за мучење Срба у Босни и Херцеговини током посљедње деценије 20. вијека је била "нормална" ствар, јер су муслиманско-хрватске снаге радиле на истребљењу Срба са подручја гдје су имали релативну или апсолутну већину.

Заправо, био је то наставак геноцида који није завршен у Другом свјетском рату под патронатом усташког поглавника Анте Павелића и кардинала Алојзија Степинца. Највећим дијелом су мучитељи били потомци крволока који су облачили униформе оружаних снага НДХ и имали своје крваве одисеје.

У лажно братство и јединство су вјеровали само Срби, мислећи да неће више никада бити рата и да је фашизам побјеђен 1945. године. Хрвати и муслимани су само вјешто прикрили своје намјере и прошлост, али никада нису одустали од својих идеја које су започели њихови преци.

Код Срба је и дан-данас култура памћења на врло ниском нивоу што уноси велику стрепњу да нам се опет не понови геноцид и нова страдања.

Оцените нам овај чланак:

1

2

3

4

5