Логор Болдогасоњ (мађ. Boldogasszony, нем. Frauenkirchen) је био један од концентрационих логора у низу геноцидног кључа за истребљење Срба, који је формирала Аустроугарска монархија током Првог светског рата.
Овај казамат смрти се налазио југоисточно 70 км царске престолнице Беча, на ободима Нежидерског језера у аустријској покрајини Бургенланд.
Формиран је у фебруару 1915. године, а затворен крајем октобра 1918. године. За његово постојање су знали сви најважнији органи власти Хазбуршке монарије (Царски двор, Влада, Парламент).
Кроз њега је прошло према проценама око 25.000 људи, од чега највећим делом Срба, док је 10.000 Срба овде убијено, или умрло од глади, болести, мучења... У њему је било затвореника свих старосних структура, оба пола. Било је чак и деце млађе од 16 година.
На том месту је подигнут споменик и велики мермерни крст, као сећање на голготу Срба у Великом рату. Али и посебна једна мермерна плоча.
ПРЕТХОДНИЦА
У лето 1914. године, Аустроугарска монархија је искористила Видовдански атентат односно убиство аустријског престолонаследника и надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву од припадника Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат.
Ко хоће да живи нек' 'мре, ко коће да 'мре нек' живи
Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати односно Јулски ултиматум у десет тачака. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима... Исто тако немачки цар Вилхем II је склопио војни савез са Бечким двором.
Први удар солдата Бечког двора био је у Мачви, када су аустро-угарске јединице под командом Оскара Поћорека прешле реку Дрину и извршиле стравичне злочине тј. геноцид над Србима цивилима у Шабцу, Лозници, Осечини, Крупњу, Љубовији и др.
Вешање Срба цивила у Мачви, Јадру и Подрињу
од домобрана из хрватске 42. Вражје дивизије
Друга армија Војске Краљевине Србије под командом тада генерала Степе Степановића је силовито одговорила на ову агресију и после девет дана крвавих борби остварила велику победу у Церској бици августа 1914. године. Била је то и прва велика победа у Великом рату, што је громогласно одјекнуло у читавом свету.
Савезници су одмах после победе Срба у Церској бици, издали директиву Српској Врховној команди, да изврши са својим снагама пробој у Срем и тако одвуку Аустро-угарима што више јединица.
Тако је и било, али се неуспешно завршило на Легет Пољу, 6. септембра 1914. године код Сремске Митровице, када су настрадали војници Тимочке дивизије.
.jpg)
Артиљеријски пук Србске војске у Мачви
Аустроугарска војска је поново напала Србију у долини реке Јадар и Подрињу... на Гучеву 6. септембра 1914. и касније на планини Јагодњи, односно Мачковом камену 19. септембра 1914. где су аустроугарске снаге значајно успорене и заустављене односно остварили су пирову победу.
Аустроугарска је наставила са реорганизацијом своје балканске војске и попуном нових (свежих) јединица, па је нови удар направљен 16. новембра 1914. на Сувобору, чиме је отпочела сташна Колубарска битка. Борбе су биле жестоке и крваве, а хиљаде војника је изгинуло на обе стране, рањених још више.
Почетком децембра те године стање на фронту међу Србима је било веома тешко, чак се очекивала и капитулација. Међутим, Врховна команда Краљевине Србије шаље генерала Живојина Мишића на Рајац, који за пар дана успева консолидује Прву армију и већ 14. децембра у потпуности сломи и порази ра аустроугарску војску која се повукла у паници и нереду према Босни.
ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА
У време Првог светског рата градић Болдогасоњ је припадао Угарској, одатле и такав назив. Касније, када се Хазбуршка монарија распала градић је добио немачки назив Фрауеркирхен.
Болдогасоњски логор је основан у фебруару 1915. године када се Први светски рат увелико захуктавао тј. када се јавила потреба за новим смештајним капацитетима, пошто су постојећи логори у Нађимеру, Нежидеру, Араду и др. били препуни.
Званично ова фабрика смрти је носила назив „Царски и краљевски логор за ратне заробљенике Болдогасоњ” (Kaiserliches und Königliches Kriegsgefangenenlager Boldogasszony), налазио се на источној обали Нежидерског језера.
Царски двор у Бечу, краљевски двор у Будимпешти, Парламент и Влада Аустроугарске монархије су знале шта се све дешава у овом казамату, јер су заправо његовим оснивањем и хтеле да униште, истребе Србе као народ.
У логор су довођени Срби највише са простора Шумадије, Подриња, Посавине, Рашке области... а касније и Црне Горе, након њене капитулације јануара 1916. године.
УСЛОВИ У ЛОГОРУ
Логор Болдогасоњ је имао сурове услове за затворенике, јер је у непосредној близини било мочварног терена, тако да је много затвореника обољевало због убода комараца и других инсеката. наручито у летњим месецима.
А такође мноштво логораша је због хладноће умирало на ниским температурама, пошто се у близини налази планински венац Алпа.
Затвореници нису имали адекватну лекарску негу, нити им је омогућено купање. Следовања хране су била веома шкрта тако да је дизентерија харала масовно међу логорашима.
Као и у другим логорима, тако и овде логораши су били присиљени на тешке физичке послове, копање и сл. Свака непослушност је кажњавана тешким батинањем.
Србски логораши су имали недостојан третман у овом логору и то се може видети из логорашке документације, где се види за 157 листова, где нема имена презимена са ознаком „непознат (Unbekannt)” или „Србин (Serbe)”.
СВЕДОЧЕЊА
Поред неподношљивих, смртних услова у овом и другим логорима заробљеници су патили и од срамоте што су уопште доспели у то стање. То се види из многих писама логораша која су остала у аустроугарској
цензури, а која су недавно пронађена и објављена. Тако је један заробљеник из логора Болдогасоњ писао своме брату:
- „До сада ти се нисам јављао. Сматрао сам за понижење и срамоту где се налазим, што су ме заробили, али шта да се ради кад ми је била таква војничка судба. Ухватили су ме на превару, када смо на Врановцу одступили. Није било друге него да дигнем руке, на срамоту моју и вашу јер прави јунак никад жив не пада у шаке своме непријатељу…
Трудићу се да ову бруку сперем са Петровића ако останем жив у овим жицама. Поздрави наше храбре коњанике, витезове...".
ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА
Болдогасоњски логор смрти је затворен 29. октобра 1918. године, само неколико дана пре него се распала царска Влада од Хазбуршке монархије.
Кроз њега је прошло око 25.000 логораша, највише Срба, али је било нешто и Руса и Италијана. Процењује се да је око 10.000 Срба овде убијено, односно није дочекало слободу.
Након затварања србски логораши су кренули вагонима ка отаџбини. Направљен је и одбор за транспорт логораша, како би што пре стигли својој кући, међу своје најмилије.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
На месту некадашњег логора у Болдогасању подигнут је један крст на степенастом постољу. Док је мало даље крста подигнут и споменик на коме је уклесано следеће на мермерној плочи:
"НА ОВОМ И ОКОЛНИМ ПОЉИМА ЛЕЖЕ ПОСМРТНИ ОСТАЦИ
ХИЉАДА СРПСКИХ ИНТЕРНИРАЦА ЗАТОЧЕНИХ У АУСТРИЈИ
ЗА ВРЕМЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА
ОД ЗАБОРАВА ИХ ЧУВА СРПСКИ НАРОД"
Касније за време Другог светског рата, пошто је Хитлер окупирао Аустрију, нацистичке власти су формирале концентрациони логор за Јевреје.
Овај споменик данас посећује Заједница Срба у Аустрији, углавном када су годишњице везано за Први светски рат.