Логор Арад био је велики аустроугарски концентрациони логор за Србе, али и друге славенске народе на територији најсевернијег дела Баната (данашња западна Румунија).
Логор је основан по налогу Бечког двора у лето 1914. године када су довођени углавном србски цивили са територије Далмације, Дубровника, Босне, Шумадије, Срема, Херцеговине и Поморавља... Ове послове хапшења Срба радили су Шукцори (специјалне војне јединице коју су сачињавали углавном босански Хрвати и муслимани).
Логор Арад је био смештен у Арадској тврђави, која је удаљена 215 км од Београда и 43 км од Темишвара, а која је грађена крајем 18. века... Кроз њега је прошло више хиљада Срба, процењује се да је било у њему укупно интернирано око 20.000 затвореника (међу њима браћа Гаврила Принципа - Јово и Никола)... Довођени су редом цивили без обзира на године, пол, имовинско стање...
Логор Арад спада у најозлоглашеније аустроугарских логора током Првог светског рата.
ПРЕТХОДНИЦА
Краљевина Србија је након Мајског преврата 1903. године потписала трговински споразум са САД, Француском и Русијом, па је преко луке Солун почела да извози своје производе у прекоморске земље.
То је довело до великог економског успона, а што је засметало Бечком двору који је гледао у Србији великог супарника пошто је Србија у то време имала највећу економску стопу раста у Европи. Истовремено велики број Срба је живео на окупираним територијама Хазбурговаца (Славонија, Војводство, Банија, Лика, Барања, Кордун...).
Србска се труба с' Косова чује Србина сваког да обрадује
Војска краљевине Србије је ослободила своје јужне поробљене територије (Рашка, Косово и Метохија и Вардарска Македонија) од Турака у Првом Балканском рату, тако што су у јесен 1912. године јединице под командом војводе Петра Бојовића оствариле велике победе код Куманова, Прилепа и Битоља, а Трећа армија под командом генерала Божидара Јанковића код Приштине... и тако дефинитивно истерале Османлије са Балкана...
Годину дана после односно у лето 1913. године заштитили су Вардарску Македонију од Бугара у Другом Балканском рату. Тиме је србска национална револуција настављена, започета још почетком 19. века од Карађорђа Петровића и Милоша Обреновића.
У лето 1914. године, Аустроугарска монархија је искористила Видовдански атентат односно убиство аустријског престолонаследника и надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву од припадника Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат.
Ко хоће да живи нек' 'мре, ко коће да 'мре нек' живи
Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати односно Јулски ултиматум у десет тачака. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима... Исто тако немачки цар Вилхем II је склопио војни савез са Бечким двором.
Ситуација у Араду
Арад је град на крајњем северу Баната, односно на граници са области Кришани, на десној обали реке Мориш, данашња Румунија. Налази се на 100 м надморске висине, на самом истоку Панонске низије. Клима у Араду је континентална, топла лета, са хладним зимама.
Срби су у ове крајеве дошли сеобама у 15. столећу услед најезде Турака Османлија на Балкан. Али највећу сеобу предводио је патријарх Арсеније III Чарнојевић крајем 17. столећа. У тим србским сеобама Арад је био последња станица. Око 100.000 Срба је дошло у Арад.
Штавише, Срби су у Араду били већина све до средине 18. столећа. Бавили су се трговином, занатством, уметноишћу. Било је ту и официра, задужбинара, публициста.
Свакако да је највећи траг у Араду оставио србски племић и добротвор Сава Текелија (1761-1842), по професији доктор права (први Србин), а по убеђењу србски патриота и задужбинар. Бавио се успешно трговином. Основао је своју задужбину Текелијанум, у Будимпешти, где су се школовала деца из сиромашних породица, а међу њима: Никола Тесла, Радивоје Кашанин, Исидор Поповић... Док су васпитачи били: Лаза Костић и Јован Ј. Змај. Сава Текелија био је први председник Матице Србске.
Касније, после Карловачког мира 1699. године, почео је велики притисак Римокатоличког клера да покатоличи православне Србе, што велики број њих није прихватио и настављене су сеобе ка Украјини 1750-их, па су се зауставили код Кијева, где су основане аутономне области "Славено Сербија" и "Нова Србија".
.jpg)
Из ове средине потекле су читаве уметничке династије: Тенецки, Алексићи, Јанићи, Табаковићи...
ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА
Аустријска царица Марија Терезија је у Араду градила војно утвриђење 1763-1783 према пројекту бечког архитекте Филипа Фердинанда Херша. Сама арадска тврђава је имала облик шестокраке, а око ње је била свуда река Мориш.
Бечки двор је и пре самих ратних сукоба са Србијом имао планове да направи концентрационе логоре на својој територији, које се граниче са Србијом. Тако је пао избор и на Арадску тврђаву, недалеко Темишвара, где су јула 1914. године доведени први затвореници цивили у тврђаву са подручија Босне.
Касније су довођени опет цивили у августу 1914. године цивили из Мачве и Подриња, а после и војници Тимочке дивизије (првог позива), који су лоше прошли на Легет пољу, код Сремске Митровице, пошто је србска војска по налогу Савезника морала да отвори Сремску офанзиву 6. септембра 1914. године.
УСЛОВИ У ЛОГОРУ
По сведочењу очевидаца и преживелих логораша логор Арадска тврђава је био прави пакао за интерниране људе, углавном србске цивиле. Логораши су живели у крајње нехуманим условима на граници издржљивости, са мемљивим подземним ходницима и просторијама, свуда се осећао ужасан смрад.
Мало осветљења је било у просторијама које су имале мало квадрата, а пуно затвореника.
Зими су се смрзавали, јер су тих година биле велике хладноће. Услед очајних животних услова и услед изгађивања, избијале су разне заразне болести, пегави тифус, масовно обољевање од туберкулозе, када је дневно умирало неколико десетина људи свих узраста, деце, жена, одраслих.
Логор у Арадској тврђави је био оличење велике србске патње и страдања. Велика су злостављања чињена без обзира на узраст интернираца, мучили су их жеђу, тукли су их до смрти, стављали у окове, жене и девојчице силовали.
Др Брандуша румунски лекар, који је био у прилици да види шта се у логору догађа причао је свом пријатељу адвокату Штефану Ч. Попу, посланику у мађарском парламенту: - „Господине посланиче, ово није логор, ово је пакао! Прво што сам видео и упамтио то је мртва мајка са живим дететом у наручју. То се не може описати“.
Услед таквог третмана само за првих седам месеци, од августа 1914. па до марта 1915. умрло је више од 1.700 логораша. Процењује се да је у Араду за четири ратне године убијено око 5.000 Срба.
ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА
Овај ужасан конценрациони логор је затворен средином новембра 1918. године, по завршетку Првог светског рата, када се Аустроугарска распала (4. новембра) и Немачка капитулирала (11. новембра).
Војници који су чували стражу су се само повукли тог дана са одређених локција и отишли својим кућама.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Након Другог светског рата у арадску тврђаву долазе војници Црвене Армије (војска Совјетског Савеза), који су уништили трагове да су ту некада били србски логораши. Они су тврђаву напустили тек 1957. године.
Србски фактор у овом делу Баната је значајно ослабио у првој половини 1950-их година, када су румунске власти донеле одлуку о присилним депортацијама Срба из источног дела Баната у Бараганску пустињу. Овим планским етничким чишћењем преко 40.000 Срба из 300 насеља, појас од 25 км према југославенској граници је довео до тога да Срби скоро исчезну.
Министарство културе Републике Србије је 2013. године покренуло иницијативу за подизање достојног спомен обележја у Араду.
Једино обележје данас у Араду постоји јесте споменик арадским чуварима (где је било и нешто Срба), који су умрли од тифуса, који је харао међу логорашима.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
Љубомир Степанов је написао књигу "Арадска тврђава - логор за србске интернирце у Првом светском рату", коју је крајем 2014. године објавио Савез Срба у Румунији, поводом стогодишњице почетка Великог рата.
Радио-Телевизија Србије је о логору Арад снимила два двокументарна прилога. Један је урадио Бранко Станковић за своју емисију "Квадратура круга"... А другу је урадио Љубисав Алексић за серијал "Траг".
Књижевник Славиша Радовановић из Пожаревца је написао дело у форми романа: "Српска кутија шибица - Постоји ли Арад?", у коме је радња смештена у логор Арад у време Великог рата, а главни ликови су два Србина, један заточеник арадског логора, а други стражар.
ЗАКЉУЧАК
Аустроугарски логор Арад је био само једна карика у геноцидном ланцу који се на Србе обрушио током друге деценије 20. века.
Бечки двор је заједно са аустријским Генералштабом и царском Владом сачинио план о нападу на Србију још крајем 19. столећа, када су окупирали Босну и Херцеговину након Берлинског конгреса. Видевши да су Балкански ратови (1912-1913) исцрпели Србску војску, то је искоришћен Видовдански атентат у Сарајеву да би се наставио немачки сан о Продору на Исток, а што је довело и до Првог светског рата.
Одмах по отпочињању оружаних сукоба у лето 1914. Хабзбуршка монархија је оснивала читав низ конц. логора где су циљано утамничени Срби (војници и цивили), јер је циљ био истребити славенске православне народе. Поред Срба, довођени су и Руси.
Нажалост мноштво генерација у нашем образовном систему након 1945. године није ни чуло за ове казамате смрти, а камоли посетило неко стратиште као што је и овај Арадски логор. Ово ствара бојазан да се занемаривањем културе памћења, србоцид може поновити.