Логор Јиндриховице је био највећи концентрациони логор које су основале аустро-угарске власти за време Првог светског рата. Налазио се на подручију западне Чешке, уз границу са Немачком, крај Карлових Вари. У њему су интернирани војници и цивили из Русије, Италије, Румуније, Литваније, Србије и Босне и Херцеговине (Срби).Ова хапшења су радили Шуцкори.
У овом логору смрти интернирано је више од 40.000 заточеника, највише Срба прошавши стравичну психо-физичку тортуру... Број уморених је тешко утврдити јер су аустријски војници сакривали трагове, али се претпоставља да је око 10.000 Срба (цивила и војника) убијено у Јиндриховицама за четири ратне године. Сахрањени су у неколико гробница.
Иначе у свим логорима Аустро-Угарске било је преко 200.000 заточеника за време Великог рата, од чега трећина није преживела. Међу најпознатије аустроугарске логоре поред овог у Јиндриховицама спадају: Борумов, Болдогасоњ, Арад, Нежидер, Добој, Велики Међер, Ашах, Омолуц, Маутхаузен итд.
Најстарија жртва био је србски православни свештеник стар 92 године, а најмлађа његов унук стар 8 година живота.
После Великог рата, логор и подручије око њега Чешке власти су поклониле то Краљевини Југославији, које су до почетка Другог светског рата одржавале то гробље и служени су парастоси.
Послератне југославенске комунистичке власти нису водиле бригу о гробљу где су сахрањене србске жртве... тако је било све до 1995. године када је амбасада СР Југославије покренула иницијативу за реконструкцију и уређење гробница.
ПРЕТХОДНИЦА
Краљевина Србија је након Мајског преврата 1903. године потписала трговински споразум са САД, Француском и Русијом, па је преко луке Солун почела да извози своје производе у прекоморске земље.
То је довело до великог економског успона, а што је засметало Бечком двору који је гледао у Србији великог супарника пошто је Србија у то време имала највећу економску стопу раста у Европи. Истовремено велики број Срба је живео на окупираним територијама Хазбурговаца (Славонија, Војводство, Банија, Лика, Барања, Кордун...).
Србска се труба с' Косова чује Србина сваког да обрадује
Војска краљевине Србије је ослободила своје јужне поробљене територије (Рашка, Косово и Метохија и Вардарска Македонија) од Турака у Првом Балканском рату, тако што су у јесен 1912. године јединице под командом војводе Петра Бојовића оствариле велике победе код Куманова, Прилепа и Битоља, а Трећа армија под командом генерала Божидара Јанковића код Приштине... и тако дефинитивно истерале Османлије са Балкана...
Годину дана после односно у лето 1913. године заштитили су Вардарску Македонију од Бугара у Другом Балканском рату. Тиме је србска национална револуција настављена, започета још почетком 19. века од Карађорђа Петровића и Милоша Обреновића.
У лето 1914. године, Аустроугарска монархија је искористила Видовдански атентат односно убиство аустријског престолонаследника и надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву од припадника Младе Босне (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.), као изговор да нападне Краљевину Србију, чиме је отпочео Први светски рат.
Ко хоће да живи нек' 'мре, ко коће да 'мре нек' живи
Послата је депеша из Беча коју ниједна суверена држава не може да прихвати односно Јулски ултиматум у десет тачака. Тако је крајем јула 1914. Аустро-Угарска објавила рат Србији. Црногорски краљ Никола I Петровић и руски цар Николај II Романов одмах су послали поруке у коме је речено да ће помоћи Србима... Исто тако немачки цар Вилхем II је склопио војни савез са Бечким двором.
ОСНИВАЊЕ ЛОГОРА
Бечки двор је и пре самих ратних сукоба са Србијом имао планове да направи концентрационе логоре на својој територији за смештање заробљеника. Један од тих логора основан је у Чешкој новембра 1914. године. А први србски заробљеници доведении су 1915. године.
Ове послове хапшења Срба у Далмацији, Дубровнику, Босни и Херцеговини, али и на терирорији Краљевине Србије радили су Шуцкори - специјалне војно-полицијске чете састављене углавном од босанских муслимана и Хрвата, који су формирани 1908. године. Они су такође починили стравична злодела у Мачви, Подрињу и Херцеговини над србским живљем.
Из читаве Србије су довођени железницом војници и цивили у логор Арад, али највише их је било из Шумадије и ваљевског краја.
УСЛОВИ У ЛОГОРУ
Услови у концентрационом логору Јиндриховице били су врло сурови и нехумани. Логораши су радили најтеже физичке послове: градили резервоар за воду у логору, радили у каменолому, правили путеве и мостове, градили хемијску фабрику у Соколову, граду удаљеном око 30 километара, у који су одлазили и враћали се пешице сваког дана.
Логор је био посебан, јер нико од логораша није био убијен из ватреног оружја, али су услови у логору били веома тешки. На хладноћи харала је зараза. Дневно је умирало око 40 људи. Сваког дана у 15 часова тужна поворка са умрлима ишла је до оближње заједничке гробнице, у коју су полагана тела свих узраста, од деце до стараца.
У овом логору кратко време је био заробљен и комунистички активиста Димитрије Туцовић, али су га шпански социјалисти, уз помоћ Црвеног крста, убрзо ослободили.
БРОЈ ЖРТАВА
Број жртава је тешко проценити. Уморено је највише Срба око 10.000, од тога преко 2.500 жена. Такође 1.300 Италијана и 230 Руса.
Имена позната до данас су:
-
Чедомир Глишовић (1894-1918) из Чачка, учитељ и резервни потпоручник Војске Краљевине Србије
-
Радомир Тодоровић (1890-1918) из Ропочева, код Сопота.
-
Божидар Рајковић (умро 1918) из Пожаревца.
СВЕДОЧЕЊА
Сава Рајчић (рођен 1891.) војник Дринске дивизије из Петровца, служио је у Деветом пешадијском пуку, IV чета, II батаљон, када је заробљен близу Главице 16. октобра 1915. када су удружеене немачке и аустроугарске снаге напале Србију са преко 900.000 војника.
Рајчић је завршио у Јиндриховицама, где је остао 5-6 месеци.
- "Храна је била ужасна, добијали би пола векне хлеба за 2 дана. Нисмо добијали одећу или ципеле, већина нас је ходала унаоколо у ритама и босих ногу. Било нас је од 150 до 200 у једној бараци. Зиме су биле веома оштре. У свакој бараци је било по 2 пећи које скоро никада нису гореле.
Можете само замислити колико је хладно било, замислите огромне дрвене бараке док ветар хуче кроз напуклине, узрокујући да нам је хладно целе ноћи без могућности да заспимо. Стража се нељудски опходила према нама, за њих смо били звери које су премлаћивали без милости и за најмању грешку. Многи од наших војника су умирали од рана које су они нанели или постајали осакаћени.
Мађарска стража ме је премлаћивала кундаком пушке по глави, леђима и рукама зато што сам рекао да нас нису освојили и да наш краљ још увек води нашу армију. Као резултат батињања постао сам трајно хендикепиран...".
Борисав Настасовић, војник Дунавске дивизије у санитетској служби Седмог пешадијског пука, који је рођен Браничеву близу Пожаревца додаје:
- "Живот је био веома тежак у логору, храна је била најгора могућа, парче хлеба, водена супа, једва смо ноге могли да померимо или је следило злостављање. Што се тиче батинања, Мађари су били најгори...”.
ЗАТВАРАЊЕ ЛОГОРА
Логор Јиндриховице, казамат смрти затворен је након Првог светског рата. Данас је ту меморијални комплекс.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
Први пут од србских власти да је неко посетио ово стратиште била је краљица Марија Карађорђевић 1926. године, која је била у посети Карловим Варима, па се заинтересовала за уређење гробља.
Србско војно гробље (маузолеј) у Јиндриховицама је освештано 8. јула 1931. године под покровитељством Томаша Гарика Масарика, председника Чехословачке и краља Александра I Карађорђевића.
До 1937. године укупно је смештено 7.570 посмртних остатака србских и руских војника и то 7.381 Срба и 189 Руса.
Спомен костурница је подигнута по пројекту архитекте професора инжењера Владимира Брандта, док је спомен капела у унутрашњости костурнице дело архитекте Јосефа Косталка.
Маузолеј у Јиндриховицама данас је готово заборављен. Посећују га ретке србске екскурзије, понеки државни службеник и потомци страдалих у логору. Ниједна делегација социјалистичке Југославије никада није посетила гробље и малоузеј у Јиндриховицама.
ОДРЖАВАЊЕ
Неадекватно одржавање након Другог светског рата и зуб времена довели су до тога да је овај маузолеј данас у јако лошем стању, прокишњава и прети му уништење. Имовинско-правни односи такође су спорни и представљају проблем за комплекс маузолеја Јиндриховице, према Женевској конвенцији војничка гробља не смеју да се „дирају“ у периоду од сто година. То време, истекло је пре две године, а наша држава није још ништа учинила да заштити и трајно реши питање Јиндриховица.
Постоје две особе које су дале знајајан допринос последњих година да Јиндриховице не падну у заборав:
* Дејан Ранђеловић, Србин из Тимочке крајине, који са породицом живи у Карловим Варима, иначе председник Православне омладине у Чешкој
* Видоје Голубовић, Србин из Београда, иначе председник Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца
Грађани Чешке Републике су 1998. године издворили 100.000 ДЕМ да се ово стратиште уреди. Касније је и Руска федерација дала 2011. године значајна средства да се обнови и уреди малоузеј.
ЗАНИМЉИВОСТИ
У Јиндриховицама било и седиште аристократске породице Ностиц (из лозе Хабзбурга), која је ту била настањена од краја 15. века до 1948. године, када су им чешки комунисти одузели земљу и протерали их у Аустрију. Овај податак индиректно има везу са током србске историје.
Наиме, убрзо након атентата Гаврила Принципа на принца Франца Фердинанда, најстарије дете и једина кћи Фердинандова - Софија, удала се у за једног од Ностица и започела живот у Јиндриховицама. Желела да све време гледа како пати и умире „народ који јој је убио оца“.
У овом логору било је Срба муслиманске вероисповести, који су заробљени у Новом Трговишту, односно Рашке области.
Седамдесетих и осамдесетих година 20. века чувар меморијалног комплекса Јиндриховице био је човек чији је отац био немачки стражар у логору.
НЕПРАВДА
На спомен костурници у Јиндриховциама на црној мермерној плочи стоји уклесан натпис златним словима као је на том месту страдало 7.100 Југословена (!?), уместо Срба... Овим чином су наши државници који су наручили спомен плочу покушали да прикрију својеврсан геноцид над Србима, за рад идеала братства јужнославенских народа.
Чињеница је да аустро-угарске власти у логор нису доводиле Словенце и Хрвате, већ искључиво Србе. Шта више велики број Хрвата је током Првог светског рата ратовао на страни Бечког двора.
Позната је јединица 42. домобранска дивизија, настала од моблисаних из Хрватске и Славоније, која је током Великог рата понела титулу - "вражија".
ПУБЛИКАЦИЈЕ
Редитељ Сањин Мирић, који живи у Чешкој Републици снимио је 2019. године играно-документарни филм “Седам хиљада душа”, у коме је на посебан начин дочарао ужасе овог казамата.
Тај документарац је иначе подржан од Министарства културе Републике Србије, а на иностраним фестивалима је више пута награђиван.