Књига "Хрвати у светлу историјске истине" је ауторско дело Велише Раичевића, српског историчара и инжењера. Иако је књига првобитно објављена под псеудонимом Псуњски.

Ова књига је издата марта 1944. у окупираном Београду, где је постојала једна штампарија за коју немачки Гестао није дуго знао, али када је открио, целокупан тираж је заплењен, јер Немци нису желели да се открије истина о њиховим савезницима Хрватима.

Касније, крајем 1944. године, након ослобођења Београда од Црвене Армије и ПОЈ, штампарија коју је водио Антун Рот је преузела штампање ове књиге. Припадници ОЗНЕ су такође запленили  цео тираж, а Антун Рот је проглашен за саучесника окупатора и убијен. Југославенске комунистичке власти нису желели да ова књига "нарушава" братство и јединство народа СФРЈ. Они који су имали ову књигу су углавном били послати у логор на Голом Отоку. По један оргиналан примерак је достављен Народној Библиотеци Србије и Архиву СПЦ 1981. године.

Име аутора ове књиге није било познато све до 1990-их, када се СФРЈ већ распала, па није било више разлога за страх и нарушавање "братства и јединства".

Аутор је књигу написао углавном од шокантних исповести прогнаних Срба са територије Независне Државе Хрватске почетком 1940-их година, када је у НДХ владао усташки режим, који је "гутао" Србе, Јевреје и Роме.

Аутор се поред тога бавио и историјом српско-хрватских односа у 19. и 20. веку, њиховим политичким сукобима још у доба Аустро-Угарске монархије. Затим, стварање Бановине Хрватске 26. августа 1939. године и каснија издаја хрватских политичара и официра, када је отпочео напад Немачке и Италије са савезницима на Краљевину Југославију 6. априла 1941. године.

У књизи се аутор такође детаљно позабавио и територијалним апетитима тј. грамзивошћу хрватских политичких вођа, који су себи присвајали Међумурје, Штајерску, Истру, Дубровник, Барању, Срем и Босну и Херцеговину.

Књигу у ПДФ формату можете прочитати ОВДЕ.

Аутор у књизи потписује и следеће стихове:

Пиj зeмљо српскa,
О грудо свeтa,
зeмљо прeдaкa српских и моja!
Ти нe би билa ни питомa тaко,
дa ниje нaших сузa, крви и зноja.

Пиj зeмљо српскa,
нaпajaj сe крвљу милионa своjих
пaлих нa брaнику вeличинe дaвнe,
испиjaj чaшe судбинe своje,
горкe, aли слaвнe!

О вeчнa грудо!
Ти што никaд ниси стeњaлa од болa,
jeр си увeк билa од џeлaтa jaчa.
Имa ли штa друго што срaмоту пeрe
сeм борбe и мaчa!