Књига "У Норвешку, у смрт" је ауторско дело Кнута Флувика Туресена, норвешког историчара који је открио непознате детаље о србским интернирцима који су за време Другог светског рата одведени током операције "Викинг" на север Европе, како би учествовали у градњи Крвавог пута.
Аутор је током 1990-их година борвио на Балкану односно био је део норвешког контигента Плавих шлемова у Сарајеву, а касније 1999. године на Косову и Метохији.
Дружећи се са Србима, осетио је топлину и гостољубивост. Тако је оженио девојку из Модриче. По повратку у отаџбину почео је више да се дружи са Србима и дознао много тога непознатог, што га је натерало да још више истражује.
Иако преживелих србских интернираца из Норвешке има јако мало, он је вредно бележио њихове исповести и склопио мозаик у коме је рекао следеће:
- "Живели су страшно, ако се то уопште може назвати животом. У норвешким логорима је било доста совјетских заробљеника, али су највише страдали Срби. Између наших власти и Немаца постојао је договор да се у наше логоре пребаце заробљеници из окупиране Србије.
Њих није било довољно, па су хрватске усташе послале заробљенике србске националности из НДХ. Неки су чак послати из злогласног Јасеновца...".
Аутор Туресен наводи податак да је на тлу Норвешке убијено и умрло преко 2.400 Срба, и не дозвољава да се логори у норвешкој називају погрешно логори ратних заробљеника. Нису то били, јер су у њих слати млади момци и мушкарци да би градили путеве, а онда умрли.
Посебан део ове књиге посвећен је Николи Рокићу, преживелом заточенику који је остао да живи у Норвешкој после Другог светског рата. Био је војник Равногорског поркета, под командом Драже Михаиловића и није смео да се врати у Југославију. Усташе су га, заједно са осталим заробљеницима, послале у Норвешку. Био је у најозлоглашенијем норвешком логору, али је после рата одлучио да остане. Није хтео кокарду да замени петокраком".
Аутор је из свега извукао следећи закључак:
- "Ситуација у Југославији била је током окупације много сложенија и запетљанија него у Норвешкој... Југославију су окупирали Немци, Италијани, Мађари, Албанци и Бугари. У једном те истом ратном позоришту одигравали су се геноцид и грађански рат и револуција.
Убијали су и четници и партизани, али погрешно је ставити знак једнакости између оног што су они урадили и усташког геноцида. Док су партизани и четници одговорни за убиства из освете и друге нападе, усташе су спроводиле добро испланиран и системски геноцид...".