Књига "Усташки покољи Срба у Глинској цркви" је ауторско дјело Ђуре Аралице историчара који је рођен на Банији.

Ова књига према стручним оцијенама представља својеврсни споменик жртвама хрватско-усташког терора који је спровођен током Другог свјетског рата, када су оружане снаге клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске спроводиле истребљење православних Срба. Свакако да незапамћени покољ Срба у православној цркви Пресвете Богородице у Глини 1941. године је само једна карика геноцидног ланца у НДХ.

Вредност ове књиге јесте то што је аутор доказао да су у глинској цркви током лета 1941. године заправо постојала два велика злочина. Први је онај од 29. на 30. јул за који добар дио Срба зна и чула је, а други је седмицу дана касније 4. на 5. август 1941. године, када је 1.039 Срба из Вргинмоста довежено код глинске цркве и ту звјерски убијено.

Аралица је детаљно реконструисао догађаје и све фазе овог морбидног злодјела у коме је учествовао велики број Хрвата цивила, односно сељака из сусједних села. Тачније да је знао за његове размјере. Они су били ангажовани данима на копању јама, али нико од њих није упозорио своје комшије Србе да се нешто спрема. Такође, ни чланови Комунистичке партије Југославије у том крају нису ништа урадили да обавјесте народ о тим ракама.

Такође аутор је указао на масовност учешћа хрватског становништва, али и пропусте Државне комисије за утврђивање ратних злочина и њихових помагача након рата.

Аралица у својој вриједној књизи даје имена од 139 хрватско-усташких наредбодаваца и командира (и њихове војне јединице), односно организатора и извршилаца злочина... гдје према његовим истраживањима готово да нико посље рата није одговарао за ове ужасе библијских размјера.

Аутор Ђуро је један дио књиге посветио посљератним догађањима гдје се јасно може закључити опструкција хрватског становништва  при утврђивањима мјеста убистава, због чега ни масовне гробнице нису могле бити ексхумиране. Зато је број жртава остао приближан. Све ово је био разлог да се потискују сјећања из колективног памћења Срба у име лажног братства и јединства.

Такође наводи се и врхунац хрватског шовинистичког лудила након августа 1995. године и прогона Срба током "Олује", када је Спомен музеј и сам споменик у Глини уништен, а Спомен дом претворен у Хрватски дом. Ово је само један важан доказ колико је Глински покољ за хрватску државу имао симболички значај.

У једном дијелу књиге Аралица се осврнуо на Василијевски покољ од 12. и 13. маја 1941. године у селима Хађер и Прекопи, код Глине.

Ђуро Аралица је водио ажурно биљешке са преживјелима који су му испричали драгоцјена свједочанства које је он лично могао да провјери на аутентичним локацијама, будући да је и његов отац убијен у тим покољима.

Књига је 2010. године објављена у издању Музеја жртава геноцида и помоћ Удружење Срба из Хрватске, а финансијски су помогли Министарство кулуре Републике Србије.