Књига "Столеће заборава" је ауторско дело Павла С. Станојевића, у коме се говори о србским жртвама током Првог светског рата, са посебним освртом на логор у Араду.
Наиме, Бечки двор је након неуспеха у Анексионој кризи (1908-1909) почео са припремама за оружани сукоб против Краљевине Србије. Искоришћен је Видовдански атентат у Сарајеву 1914. када је убијен аустријски престолонаследник Франц Фердинанд и жена му Софија. Хабзурговци су помислили да је Србија измучена након Балканских ратова (1912-1913), што јесте било тачно, али је морал био на високом нивоу.
Две армије аустроугарске су послате у Посавину и Подриње, око 250.000 војника, махом славенских народа: Хрвата, Словенаца, муслимана, Чеха, Словака, Пољака, Срба...док су официрски кадар попуњавали углавном Немци и Мађари.
Бечки двор је предвидео да ће у оружаним окршајима са Србском војском бити и мноштво заробљеника, те је направљена акција о формирању неколико концетрационих логора на тлу Аустроугарске царевине. Како се рат распламсавао, тако је и потреба за логорима расла. Ту нису довођени само војници Краљевине Србије, већ и цивили: жене, старчад и деца.
На северу Баната, недалеко Темишвара, Бечки двор је у тврђави код места Арад формирао логор смрти, који је касније оцењен као један од најсуровијих током Првог светског рата. Заробљеници су присилно довођени са подручја Херцеговине, Срема, Босне, Бачке, Славоније, Подриња, јадарско-колубарског краја, Мачве, Шумадије, хомољско-тимочког региона...итд. Такође и србски војници који су заробљавани током Церске, Колубарске, Дринске и Легетске битке.
Услови у Арадском казамату су били више него сурови. Лекарска нега није постојала, ћелије су биле скучене и непроветраване. Међу логорашима је владала не само глад, већ и дизентерија, туберкулоза... људи су умирали и од хладноће, али су често и пребијани до смрти, ако би се побунили и сл.
Аутор Станојевић се у књизи осврнуо и на монструозну улогу Ватикана, који је преко својих римокатоличких свећеника био део ратнохушкачке политике, са геноцидном мисијом истребљења Срба и осталих славенских народа.
Жртве су пописане према месецима, односно годинама када су свој живот окончавале далеко од отаџбине током 1914-1918. Једно време у овом казамату био је утамничен и Гаврило Принцип, припадник револуционарне организације "Млада Босна".
Како подаци говоре, у логору Арад је утамничено око 38.000 логораша, махом србске националности, док је од 3.000 до 4.000 уморено. Најмлађа жртва у Арадском казамату била је тромесечна беба, док је најстарија била бака Миља Токић, од 106 година живота, из пожаревачког села Речица.
Бивши секретар Матице србске у Новом Саду и некадашњи директор Архива АП Војводине, Павле С. Станојевић је случајно нашао списе у Владичанском двору у Темишвару. Били су у некаквим сандуцима у мемљивим просторијама, на шта је он одмах реаговао и спасио штиво непроцењиве вредности, од чега је касније настала књига. Иначе, и његов деда по оцу, по коме он носи име је такође био заточеник логора Арад у Велком рату.
Књига је свакако драгоцена из више разлога, коју не само да треба прочитати и делити, већ и тражити да постане обавезна школска лектира, јер тако се гради култура памћења.