Књига "Сатанини синови" је ауторско дјело Обрена С. Јовића, србског сликара, пјесника, писца, публицисте...

Ово је Јовићев првенац гдје је написао аутобиографски роман у коме је детаљно навео свој прогон од стране комунистичких власти и сугурносно-информативних служби осамдесетих година 20. вијека, а више од двије године био је утамничен у Казнено-поправном дому у Фочи.

Обрен Јовић је још као дијете остао сироче у селу Кисељак подно Мајевице у Босни, јер су му оца Саву убили усташки диверзанти... а мајка Даница је умрла од сепсе пар мјесеци касније. Тако се Обрен са својом сестром потуцао по домовима за ратну сирочад широм социјалистичке Југославије, гдје су услови за живот били ужасни. Успјева да се исшколује, а касније се враћа у родни крај, гдје је завршио Зворничку гимназију.

Новембра 1965. године приведен је у канцеларију Службе државне безбједности у Зворнику. Од тада је под присмотром југославенске тајне полиције, која је пратила сваки његов корак. Разлог томе је што је на приликом полагања Вајарства на Ликовној академији у Сарајеву имао сукоб са професором Зденком Гргићем, што је он оквалификовао као "националистички испад" и пријавио га. Покушао је да се пребаци на школовање у друге градове, али бива одбијен.

Двојица удбашких инспектора из Зворника му 1974. године детаљно претресају стан, али нису нашли ништа... али не значи да су га оставили на миру, напротив.

Бива ухапшен 1985. године и након вишемјесечног суђења изречена му је пресуда на 5.5 година робије због: вербалног деликта и вријеђања култа Јосипа Броза Тита... У затвору је имао тешко психо-физичко малтретирање од стране стражара у фочанском затвору, чак је једном штрајковао и глађу. Од тада му слаби вид, усљед појаве глаукома (очни притисак).

Током његовог тамновања стотине људи, међу њима и много публициста, не само у домовини већ и дијаспори писали су молбе за његово ослобађање. Око 600 чланака на југославенском простору је написано везано за његово робијашење. Због доброг владања, Обрен Јовић бива помилован од Предсједништва СФРЈ и пуштен на слободу 4. јула 1987. године. Годину дана живи у Дрињачи, а онда се пресељава са породицом у Младеновац испод Београда. Ту наставља да живи и ради.

Књигу "Сататнини синови" је објавио 1994. године у два тома, а рецезенти су му били: Рaтко Божовић, Aрчи Милисaвљeвић, Jовицa Стоjaновић, Воjислaв Лубaрдa и Момчило Сeлић.