Књига "Расуте кости" је ауторско дјело Михаила П. Минића, учесника Другог свјетског рата као борца Југославенске Војске у Отаџбини који се борио највише на територији Црне Горе, али и Босне и Херцеговине.

Михаило П. Минић је некадашњи срески начелник, а по окупацији и подјели Краљевине Југославије укључује се у борбу за ослобођење од агресора: Њемаца, Италија и њихових савезника, гдје је осјетио, искусио  сву  бестијалност  усташких  и  комунистичких  подивљалих  хорда  и  џелата  србског  народа,  преставља  не  само  једну  библиографску  већ  и  историску  вриједност, који  ће  историчарима  послужити  да  са  што  мање  напора завире  у  суштину  крвавих  збивања  у  југославенској краљевини за  вријеме Другог свјетског рата.

Овај ратни дневник је писан  лаким  стилом  и  без  икакве  књижевне  претензије, крцат са догађајима промјенљивим и крвавим, са  хронолошки  и  упечатљиво  пореданим  и  описаним  епизодама кроз  које  је  морао  проћи  србски  народ  на  путу  своје  друге Голготе...

"Расуте кости" претставља  један  продор у најинтимније пориве људске душе, гдје се, као на филму, ређају слике једне стварности, коју треба доживјети па осјетити  сву  њену  тежину  и  сву  замрлост  људских осећаја. Казивања  писца у овом дјелу су докуменат једне епохе, која нас преноси у доба тешког страдања  Срба  и  која  нам  откривају  сву свирепост џелата србског народа, који су се утркивали како ће  грозније  да  измуче  своју  жртву  пре  него  што  је  докусуре. Читајући све то тешко се је отети утиску  болном и претешком, и не осетити жељу за осветом ових невиних србских  мученика и страдалника,  који  су  били  мучени и убијани  на  најзверскији  начин,  живи  бацани  у  јаме,  а  жене и  дјевојке,  наше  мајке  и  сестре,  мучене  од људског  отпатка и патолошких  типова.  Имена  ових  звери у људском  облику донекле су забиљежена у овом дневнику,  као  и  многобројна места, где су вршили своје злочине.

Импресивно  су  описане  и  борбе,  које  су  се  водиле  на терену  јуначке  и  непобјеђене  Црне  Горе,  као  и  у  осталим крајевима  са  комунистичким  зверима  и  усташким  зликовцима;  затим  борбе и страдања током Босанске  Голготе 1945. године, гдје  је цвијет јунака, под  вођством  хероја и мученика Павла Ђуришића, команданта црногорских четника,  доживио  своју  најстрашнију  судбину,  да  на  превару буду  мучени  и  погубљени,  живи  спаљивани  и  крвљу  ових мученика  обојених  ријека,  уништени. 

Овдје  је  писац  унео  и своја  најинтимнија  осећања  и  сав  бол  који  га  је  обухватио у  моменту  насилног раздвајања са његовом  кћерком  Миљашем,  коју  су  окрутни цивилизовани  барбари - Енглези, заједно  са  десетинама  хиљада  жена  и  дјевојака  такође  четничких  бораца  предали југославенским партизанима  у  сигурну  смрт.  Писац  је  дјело и посветио својој кћери Миљашу.

Дневник  „Расуте кости“  писан  је  да  послужи  истини.  Да  се  чује  и  од  заборава  сачувају не само страдања србског народа, већ наше мане, које су нас спутавале у борби  са  непријатељима,  као  и наш себичлук, наше наклоности за интригу и перфидну игру „бораца“, који су у пиџамама долазили у „шуму“, и исто тако из ње излазили и  послије  свршеног,  велом  мистерије,  обавитог  посла,  нимало  корисног  по  борбу  и  судбину  србског  народа,  обрели  се у емиграцији. 

Читајући  Дневник  „Расуте кости“  сачуваћемо  свјеже  сјећање  и  пијетет  према  палим  херојима  ради  наше  боље сутрашњице.  Ово  је  дело  најтрајнија  свијећа  палим  мученицима,  и  најсигурнији  пут  да  више  никада  нећемо  небрата назвати братом.

Књига је први пут објављена у америчком граду Детроит 1965. године, а комунистичке власти у Југославији су је забранили. Тек средином 1990-их, по распаду СФРЈ је књига дозвољена за продају.

Књига има 436 страна, димензије 20х15 цм.