Књига: Косово - најскупља српска реч - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

Матија Бећковић


Књига: Косово - најскупља српска реч



Ваљево 1989.

С благословом Његовог Преосвештенства Епископа шабачковаљевског Господина Лаврентија

Интернет издање

ИЗВРШНИ ПРОДУЦЕНТ И ПОКРОВИТЕЉ

 

Штампано издање

ИЗДАЈЕ
"Глас Цркве"
УРЕДНИК
Љубомир Ранковић

Библиотека "Глас Цркве"

Посебна издања
Књига XIV

 

Пре шест векова ништа се на глобусу није догодило значајније од боја на Косову Пољу.

И данас, после шест стотина Видовдана, за судбину српског народа ништа није пресудније од битке која траје на Косову и за Косово.

Исход Косовског боја још се не зна, како оног негдашњег, тако ни овог данашњег.

Од почетка претрајавају две стварности и две истине. И не уступају једна другој. Што време више одмиче, све се мање зна хоће ли нас онебесати или прогутати косовска рана.

Косово освањује сваког јутра. Сваки дан је једна годишњица и једна задушница. И данас се тамо као и на Видовдан 1389. види "ко је вера, а ко је невера".

Као да српски народ води само једну битку, гине у истом боју и на истом пољу, проширује косовску костурницу, "ридање на ридање придодаје", нове мученике прибраја косовским мученицима.

Косово је одавно стигло до Јадовна - и право је чудо да име Косово није добила сва српска земља.

Косово је најскупља српска реч. Плаћена је крвљу целог народа. По цену те крви је устоличена на престолу српског језика. Без крви се није могла купити, без крви се не може ни продати.

 

Полутар српске планете

Народна поезија доказује да је судбину српског народа решила једна реч: цар воледе царству небескоме. Реч је задата једном заувек, и заувек смо јој постали обавезни и више се никад није могла и не може повући.

Косово је полутар српске планете. Кров доњег и темељ горњег света. Ту се свест српског народа пресекла на оно до и оно после Косова. Косово је посрбљена прича о Потопу. Српски Нови Завет.

То је премјена коју спомиње Вук Караџић "која је тако силно ударила у народ да су готово све заборавили што је било донде, па само оданде почели приповиједати и пјевати".

Језик је једино што на Косову није покошено, јер језик не гори, нити се топи, не могу му ништа сечиво, ни олово.

Косово је најважнија мисао, најкрупнија замисао, најсложеније заумљење српске културе. Име за оно највредније што смо дали хришћанској цивилизацији. Косово је престоница српског уметничког царства. Оставштина и завештање српске умности и духовности човечанству. Легенда уз коју расте српски народ.

Као што се до појаве новог Христа неће разумети поруке Новог Завета, тако до краја нећемо досегнути наум косовског завета. Ми још увек знамо само причу о причи, а оно што зна прича сама, то ће можда заувек остати тајна.

Тајна је тако хтела да се царство небеско у поезији о Косову спомене само једном. И то подвлачи важност и повећава скупоћу ове речи. Песму Пропаст царства српскога у којој је овај стих, чуо је Лукијан Мушицки на неком вашару код манастира Шишатовца од непознате слепице из Гргуревца.

Као у каквој библијској легенди, не зна се ни име, ни године, ни порекло слепе жене, код које је Стефан, ђакон шишатовачког архимандрита, нашао и записао почетак косовске епопеје. Зна се да безимена слепа жена није знала значења речи које је чувала и певала.

Тако смо тек 1817. после оба српска устанка, добили песму која је накнадно заузела своје место на почетку српске Илијаде:

Полетела соко тица сива
Од светиње, од Јерусалима
И он носи тицу ластавицу.
То не био соко тица сива
Веће био Светитељ Илија,
Он не носи тице ластавице
Него књигу од Богородице,
Однесе је цару на Косово,
Спушта књигу цару на колено
Сама књига цару беседила...

Књигу не носи нико други до Светитељ Илија - онај кога су као дете анђели повијали огњем, а хранили пламеном. Онај кога је Бог често слао Израиљу да грешнике приведе покајању. Књигу не шаље нико други до Богородица, а коју би другу књигу од светиње од Јерусалима слала Богородица по Светитељу Илији ако не ону једну једину, књигу свих књига, књигу о свом Јединцу.

И шта би Цар Лазар читао уочи одсудног боја, него Нови Завет. И шта би му друго књига сама говорила, него да ће опет бити као што је писано, да су дошла пошљедња времена. На Косову ће се поновити судбина Христова, јер кога би другога Матер Бога Нашега у Лазару препознала и чија би се друго судбина на Косову обновила? Одакле је тица полетела, тамо ће и долетети. У српском народу ће се догодити Јеванђеље.

 

Мука каже цијену јунаку

Цар Лазар се приволео царству небеском и већ та срећно нађена једина реч говори колико се двоумио и "мислио мисли свакојаке". Није ли и сам Христос већ пресуђен и помирен дозволио својој људској природи да се са крста огласи речима: "Оче, зашто си ме оставио?" Као што је и Мајка Југовића, Бога домолила (да јој Бог да очи соколове и бијела крила лабудова), што се може разумети једино тако да се молила толико дуго док је окрилатила и на нове очи прогледала.

Цару Лазару је исход боја био познат. Казала му га је књига сама. Изабере ли царство небеско - није рекла тек да ће изгубити бој, већ нешто поразније: сва ће твоја изгинути војска. И коначније: ти ћеш, кнеже, с њоме погинути.

Мука каже цјену јунаку - варијанта је стиха који је остао нештампан на маргини рукописа Горског вјенца. Ми га овде наводимо, јер је мука одиста казала цену кнеза Лазара.

Од тада он не поступа као смртник, већ као онај са којим се поистоветио. Смртник би пре дојавио некоме да не долази, него што би проклео свакога ко не дође. Ми га недовољно разумемо, али зар смо више разумели онога ко је неупоредив и по страдању и по смислу.

Чим је кренуо на рочиште, знамо и где ће доспети. Приносећи на жртву себе и свој народ, и он најпре приређује вечеру, а потом позива у бој и старозаветном клетвом проклиње свакога ко изостане. Ми већ можемо поредити и вечеру с Вечером и беседу с Беседом и Маслинову Гору са Косовском Гором.

У цркви коју је сакројио на Косову и коју песник не зове случајно Самодржа "три недјеље тридес калуђера" исповеда и причешћује војску која за дату реч одлази у смрт. Није поштеђен ни соко на руци, сестри не остаје ни брат од заклетве, а јунак венчава девојку речју коју свет до тада није чуо:

Ево т' идем погинути душо!

Од речи патријарха Данила Бањског, косовског савременика: Умримо да вечни живи будемо! - до Ђакона Авакума, од поклича Ђуре Јакшића: Падајте браћо! - до лозинке патријарха Дожића: Боље гроб него роб и смирене речи Вукашина из Клепаца:

"Само ти, дијете, ради свој посао!" - не престаје одушевљавање смрћу, не јењава обасјање идејом водиљом, не посустаје решеност српскога народа да гине:

Идем, сејо, на Косово равно
За крст часни крвцу пролевати

И за веру с браћом погинути...
Не бих ти се јунак повратио
Ни из руке крсташ барјак дао
Да ми каже дружина остала
Гле кукавца Бошка Југовића
Он не смеде поћи на Косово
За крст часни крвцу пролевати...

Ја невера никад био нисам
Него сутра мислим на Косову
За 'ришћанску веру погинути...

Срб је Христов, радује се смрти!
Благо томе ко раније умре
О мање је муке и гријеха...

Да јуначки браћо погинемо
Рад слободе и рад отачаства...

Славно мрите кад мријет морате
Васкрсења не бива без смрти...

Благо томе ко се ту нагнао
Већ га ране не боле косовске
Већ Турчина ни за шта не криви.

Кад огрије на западу сунце
Тада ћу ти са Косова доћи.

У оваквим речима, које су изговорили различити људи у различитим временима, нашла је ослонца и реч мајора Гавриловића: "Врховна команда брисала је наш пук из списка живих. Ми више не морамо мислити о својим животима. Напред у славу!"

Непознати песник певајући о још једном Косовском боју овога пута на Мојковцу 1915. каже:

Ускоци се грабе и Дробњаци
И Шаранци крвави јунаци
Ко ће прије жицу прекинути
Ранити се или погинути!

На Косово ће, у пресвето име Исусово, отићи и Мусић Стеван, брат Косовке девојке, мали војник а велики поетски лик који је стигао кад је бој био окончан и наставио битку без изгледа тек само да би погинуо.

Косовски јунаци су отишли у небеску гробницу у којој нико није ни иструлио, ни остарио, нити је и једна душа икада на небу закопана.

Крај боја знамо још пре почетка, а са највећим очекивањима пратимо његов ток, наслућујући да се догађа нешто више од самог боја, нешто важно за цео људски род. Косовски јунаци се боре до краја баш зато што знају како је пресуђено. Боре се онако како се на земљи боре они чија се нада преместила на небеса.

Боре се, јер су хришћани, а глава је мера колико су то постали.

Цар Лазар је, наводе оновременици, сагнуо главу пред џелатом да би пораз био потпун. Његове велможе су молиле да приме смрт од мача пре њега, како својим очима не би гледале смрт свога кнеза.

 

Библијски ликови под српским именима

Косово је најбоље запамћени бој у српској историји, а историја не јамчи ни да га је било. Био је потребан читав век да се почне долазити свести шта се одиста збило, а ни шест векова није било довољно да би се све до краја разјаснило. Одиста, ту ништа није било очигледно.

Први који су наслутили величину догађаја нису били ни његови учесници, ни хроничари, ни историчари, већ монаси. У почетку их је било мало, као и после Голготе. Што је призор више потањао у бунар времена, као да су се јасније указивали и уобличавали библијски ликови под српским именима. Као да је оно што је говорено касније бивало и веродостојније. Или се из даљине јасније уочавало или се дознавало онолико колико се откривало само.

Предање и кад измишља, не измишља све, јер се све и не може измислити. Оно ствара или обнавља неку реалност чији нам смисао измиче, јер је човек дубљи од сваког догађаја. То нас наводи на помисао да је оно слутило неку суштину недоступну знању и да би стварност пре потврдила бујне наслуте песника, него штура дознања историчара. И као што су ископавања нашла Библију у песку и камену, ни Косово не би било изузетак. Оно што носимо у костима, мора да се и заснива на костима. И зато верујемо да бисмо их пронашли на Косову, као што су их Мађари пронашли на Мохачу. Кости су највећа светиња сваког народа.

Једино се јамачно бој збио на дан Светога Вида, видара очију, лекара сумаседших. На Видни дан, Видовдан, српски први дан, празник од искони, прозван и по травци видовчици, леку од окобоље. На дан кад се семе износи на сунце, а кукавица престаје да кука. Кад на све српске изворе у глуво доба ноћи навире крв као на отворене ране. Ти извори су и извори предања, који обнављају памћење, имена и слике, старије и дубље од сваког знања. Дан у који се састају и Свети Амос, крсно име цара Лазара и Свети Вид - дванаестогодишњак, бачен у казан растопљеног олова, због кога је анђео узео силу огњу.

И кад не бисмо поклонили веру Србима, морало се веровати Турцима, ако не живима, а оно мртвима.

Никада ни у једној бици нису погинула оба владара, а ни један турски султан није нашао смрт ван своје земље, до султана Мурата на Косову.

То није било лако сакрити, а још теже је признати. Турци нису имали султана да би их губили и заборављали где су погинули. Муратова глава је враћена у Брусу, али су му труп и син Јакуб заувек остали на Косову. Погинули су од оних за које се мислило, како каже византијски писац: "да ни саму вест о сили која се на њих припрема неће издржати, него ће на сам глас сви у океан поскакати."

 

Пораз је откриће поезије

Косовска битка је стекла славу највећег пораза, а критичка историја сумња да је то био пораз. Ни један извор не говори да су Турци победници, а сви извори ћуте да су Срби пораженици.

Пораз је откриће поезије. Поезија се одлучила и сагласила да је то био пораз, налазећи у поразу већу добит од злобити. Коначност пораза је дала силу почетка бесконачности поезије.

У скривеном смислу пораза су тајни подстреци и живи подстицаји које поезија није никада потрошила. Тамо где поезија нађе ослонац, ту је увек и највећа дубина.

Поезија је засновала своје поприште после боја, увеличавајући пораз да би умножила духовну својевину. Запевало се о поразу како не певају поражени, већ они који су кадри да приме такву пресуду. Не поносимо се поразом, али не верујемо у земаљске победе. Пораз под крстом части, пораз је под високим условима. Победа је то највећих принципа и последњих одговора. И смемо ли рећи: нека је прост пораз који доноси толику веру и такву поезију.

Историја је подсећала и на Лазареве победе и бојеве, али поезија за њих није хтела да чује.

Пораз је победа памћења. Да нисмо поражени све бисмо заборавили. А ко се ничег не сећа све му се може узети.

Косово је родила слобода стваралачког чина, а та слобода мора бити апсолутна. Зато је на Косову спасена наша духовна част. Зато Косово изазива толико узбуђење националног поноса и зато је етика наша једина политика на Косову. И данас као и 1389. године на Косову смо бранили људска права.

 

Косово пре Косова

Историја је доводила у сумњу чак и место где се битка догодила, а поезија је Косово уочила још пре Косова. Поетска проницања су досегнула да ће то убаво поље постати не само убојно, него и усудно и пресудно. Песник је ово поље одавно изабрао да смести своју песму.

Преткосовске песме почињу отмицом жена и Бановић Страхиња баш на Косову показује своју моралну реткост.

И Марко Краљевић иде право на Косово код бијеле Самодреже цркве да пресуди на коме је царство. Мајка Јевросима изговориће пре Лазаревог опредељења, рескије и српскије сведену библијску реч:

Боље ти је изгубити главу
Него своју огрешити душу.

Ето колика је вредност душе и како је рескира свако ко се одлучи за живот по сваку цену.

Као да су још иза Карпата Срби носили неку несрећу и кренули на тајни зов ка овом пољу, а да ни накнадна памет не зна шта их је покренуло баш на ову страну и водило ка Косову.

И Мурат не иде на Лазара, него на Косово и Лазар га не чека у Крушевцу, него на Косову. На Косову зато да представи целину своје земље и немањићске лозе. За Мурата је Косово главна капија уласка у гркљан Србије и главу Европе. Мурату капија за Европу - Лазару за небеса.

Песма свесазнатељка и њена свеувидност преузела је на себе одговорност да утврди ток боја, одреди учеснике и пресуди победника. Честитога кнеза је произвела за цара, цару дала царицу, царици браћу, браћи имена. Није заборавила ни слугу Милутина, Ваистину и Голубана. Није изоставила имена ни хртова, ни коња. Сазнала је ко је коме био кум, ко побратим, ко девер и тако довела у крвно сродство цео народ. Призвала је и оне који су умрли пре боја и повратила оне који су се родили после њега. Довела и Арапа прекоморца, уочила какве ко има очи, однекуд дознала и боју гласа својих јунака. Тако смо добили драгоцене појединости које је једино могла дознати поезија.

Султана Мурата историја није упамтила по добру. Али поезији је за њену пређу био потребнији племенити Мурат. И она се није обазирала на његову суровост, него га учинила обазривим према Србима, од чије је руке погинуо. Присен моралне осетљивости језика осећа се и кад песник не каже Милош уби, већ Милош згуби турског цар Мурата. Косово је постало поетска правда и за Турке. Са Косова су кренуле две историје и једна поезија.

У косовском предању нема ништа што се коси или спори са другим народима, сем ако није грех и голо постојање, и само припадање једном народу.

На Косову нико није закаснио и још увек сам може изабрати и улогу и страну.

У великим биткама готово никад није погинуо ни један велики јунак, а камоли владар. Није ли смрт кнеза Лазара и Милоша Обилића одлучила и ко је највећи јунак и која је највећа битка.

На Косову се пробудила наша национална савест, а кад се савест једном пробуди више не може заспати.

Косово је име за нашу небеску отаџбину, а ту отаџбину можемо изгубити само духовним самоубиством.

 

Храмови су главни градови средњевековне Србије

Царство небеско Србима није било непознато, већ су вековима писали и цркве и књиге. Већ су поодавно били православни и зато плаћали највећу људску цену. Небо је било ближе и присније нашим прецима, него нама. Небо и земља нису били толико удаљени као данас. На сводовима храмова сводили су га на земљу. У богомољама су мирисала тела српских светих краљева, а на зидовима, у олтарима и на иконостасима њихова лица су засјала помешана са ликовима светаца. Лоза Немањина стајала је уз лозу Јесејеву. Нису били познати по наџацима и буздованима, већ по задужбинама које су озидали од Јерусалима и Свете Горе, преко Грчке и Византије, до Русије, "док су души места ухватили".

Већ је протонеимар Раде у Скадар узидао невину жртву, остављајући јој прозор на очима и отвор за млеко - кроз које је прогледавао и хранио се цео народ.

Лазар је Немањић одавно "седео у столу њиноме". Преко њега су Немањићи доспели на Косово. У идући свет се упутио мирећи цркву, помажући Хиландар, идући у Јерусалим, зидајући Лазарицу и Раваницу. Певач је одлучио да га о зидању и трајању поучи Милош Обилић, кога је и Душан слао у Млетке по крсте и иконе.

Лазар се потписивао са два мастила. Крунисан је сугубим, двоструким венцем и душа му је остала на оба света.

Немањићи су испод раскошних царских одежди носили костретне ризе, испод панцира дрвене крстове.

Певач је Бошка Југовића поклопио крсташем барјаком, више епитрахиљем, на коме је било 12 крстова, колико је и апостола и колико никад ни на једном барјаку није било.

Наш унутрашњи пут нас је довео на Косово.

Све што се појавило на Косову, одавно је било у нама.

Тридесет четири године пре Косова смрћу цара Душана окончана је пропаст царства српскога. Није пропало само оно што није могло пропасти: Жича и Милешева, Сопоћани и Студеница, Павлица и Дечани, Пећаршија и Свети Архангели.

Храмови су - замкови, царски дворови и главни градови средњевековне Србије. То су бојеви које смо заувек добили, сазвежђа небеског царства која су неугасива и неразорива. Оно што је њима грађено остало је у нама. Сва доброта до тада посејана искласала је после косовског затирања.

 

Небеске прилике

Косово најављују и небеске прилике:

"Разгневи се Господ 1371.
Појави се звезда репатица
И куга по свој земљи
звезде се појавише у подне
Месец се закрвави
Погину сунце месеца јуна, шеснаести дан..."

Те прилике су настајале и пре Косова и после Косова кад "виш Србије по небу ведроме небом свеци сташе војевати". И Карађорђе ће причестити војску пре уласка у Београд. И морачки хајдуци се присећају Косова:

Ево има пет стотина љета
Од када нас не огрија сунце
А данас нас сунце огријало
Заратио Петровићу Ђуро...

На Косову су Срби први пут били заједно, а састали су се да би погинули и окајали неслогу и нејединство. Само је највећи грех тражио толико очишћење. Само се толиким погинућем могао даље одвијати наум спасења.

Неслога и издаја, пресудне речи за судбину Срба везане су за Косово. Косово је постало једино место где су Срби били збраћени. А данас је једино питање на коме су сложни и неразбраћени. Сложни за себе, а не против некога. Косово је једина земља на којој Срби клече, љубе је и носе је у својим торбицама.

Мисли се да је поље Косово добило име по птици кос, а чини се да би то било превише за тако малу птицу које уз то има и у сваком другом пољу и потоку.

Пре ће бити да су на том широком пољу бивале велике косидбе, а да је то име слутило и коначно запечатила она највећа кошевина, која није престала до наших дана, а зове се косидба глава.

Било је и већих ископања и погибељи, али се оне у духовном животу Срба нису ни примакле Косову. Највеће ископнице назване су Косовом. Песма Пропаст царства српскога завршава се речју која није имала одакле доћи осим из Цркве и коју не налазимо више нигде у народној поезији. То је реч: приступачно. Њоме се завршава поклање и поражење Срба кад погибе и Лазар и изгибе сва његова војска, седамдесет и седам хиљада. Песма о потпуној погибији завршава се олакшањем:

Све је свето и честито било
И миломе Богу приступачно.

 

Смрт под својим именом

Испред Срба су биле друге вере и цивилизације, туђе судбине и историје.

"Иђаше звер ричући као лав, тражећи
да прогута стадо Христово".

"Амурат цар покоривши многе народе,
са свима њима наиђе на нас."
" Од копаља ни ветар није могао дувати."

Било је лакше примити туђе, него одбранити своје.

Да смо ту сагнули душу, заувек би остали погурени.

Да смо се ту покорили, траг би нам погинуо и више не бисмо имали из чега васкрснути.

Бирајући смрт под својим именом, нисмо изабрали оно што је било испред, него оно што је било у нама и изнад нас.

То је доказ да смо већ имали себе, да смо били укорењени, ужиљени и усебљени, да смо себе имали и довели дотле да смо се могли прегорети и остати своји на своме. Пристајање на крај је чин самосвести и непристајања.

Издали су они који су били уверенији у туђе него у своје постојање. Они који су напустили себе и своју судбину, уплашени од своје историје и места где живимо.

Што последњи бесте, заслуга је ваша - један је од великих стихова о Косову.

Још пре Косова, Србија се родила на Косову. Србин је онај кога се Косово тиче. Зато немамо ништа равно Косову ни у својој историји, ни на својој географији. Немамо чвршћег упоришта, ни јачег духовног средишта. Косово је огњиште око кога је окупљен, окосница око које је саденут, колевка у којој је одрастао српски народ.

Косово је Крстово. Ту се укрстило небеско и земаљско царство. Пола у нама, пола изнад нас. Косово је најдубља рана, најдуже памћење, најживља успомена, најмилији пепео српског народа. Заокретница са које је највише порасла наша душа.

Косово је граница двема Србијама.

Земаљска одгонетка небеске загонетке.

Косово је свуда где има Срба и зато би губитак Косова данас био тежи пораз, дубљи потрес, већи прелом у свести Срба од оног из 1389. године.

 

Легенда неимар

Оборен ударцем споља, српски народ је почео себи долазити изнутра. Потрвен до корена, ослонац је могао наћи само на дну себе. Дно празнине која је зинула, могао је досегнути само песнички језик. Тражећи почетак беспочетног, песник је трагичну истину претварао у благу вест. Да би умно постојао, вратио се сопству и од својих духовних вредности начинио бедем опстанка. Споља је пристао на све да унутра не би примио ништа.

Као што се у часу понижења може уочити трен кад појединац постаје песник, тако се и у временима националног унижења и потирања може препознати и означити како се рађа песнички геније једнога народа.

Оно што му је требало за опстанак, српски народ је испевао, а оне које је изгубио на бојном пољу, повратио и оживео у стиховима. Ономе што је изгубио у реалности, дао трајност и оплакао у десетерцима. И не само то: Срби су се окупили око ликова из своје поезије. И још више - почели да се на њих угледају, да их следе, да се према њима управљају. Да се у њих куну и у њих верују. Где се историја завршила, поезија се ужилила. Где је престало историјско сећање, ту је заватрило поетско снатрење. Закукале су и тужбалице и птице. Барјак, пао на бојном пољу, пренет је и подигнут на виши, духовни план, и одатле га више никад нико није могао оборити. ' Срби се нису прославили бојем, него песмом о Косову, опеваним, а не стварним јунацима. Косово је одбранио дух, а не оружје. Освојио га је песник, а не војник. Реч, а не сабља. Песник је одбранио војника у боју који је започео после боја. Поезија је имала последњу реч на Косову, а сваки бој доноси онолико славе колико песма из њега изнесе духовне снаге и користи.

Као да је судбина народа прешла у надлежност поезије. Реч је отпечатила запечаћену историјску судбину, открила пут из беспућа, узела управу и дала главу обезглављеном народу.

Поезија нас је узводила, подизала и престизала. Тако смо често добијали и вишак поезије и мањак стварности.

Легенда неимар је код себе запослила цео народ, учинила га својим јунаком и као правда која дела, а да не зна, постала путоказ његовом спасењу и препрека његовом уништењу. Она и данас тражи оно што јој треба и сама одређује колико јој треба.

Легенда је преображавала и себе и нас, а преображавајући се, није престајала да буде оно што је била. И ма колико се довијала и мењала правац, држећи све конце једне друкчије стварности, намера јој је да докучи реалност.

Косовска легенда је дошла из највећих даљина и у највећу даљину је упућена. Извађена је из нечег дубљег од људи, вечног и непролазног, недоступног људском разуму. Она брине да на Косову не буде ништа мртво, јер чим је мртво - није Косово. Нама је оставила

питања којима се она не бави: да ли нас је Косово далеко одвело? Да ли смо мали за оволику поруку?

Косово није само поље на коме се одиграла Косовска битка, ни позорница пораза и издаје, ни гробница два цара - већ Сион, место указања, стајна тачка с које смо кренули увис и показали способност да поверујемо у нешто велико и важније од нас.

Косово је реч која је отровала српски народ.

Поље на коме је поезија победила историју.

На Косову се наша судбина променила, историја размрсила, душа очистила, отпочео нови живот српске нације. Њиме је све почело и њиме ће се све завршити.

 

Сумња у најбољега и највернијега

На Косову су се историја и поезија раздвојиле. Поезија је постала надисторија, уметност вера.

Историја није успела да одбрани Вука Бранковића, у чијем се случају поезија показала окрутнија. По томе се види колики је био грех остати жив и уштедети себе и колики је страх српског народа од издаје.

Чим је примио више назначење, Лазар је знао да га неко мора издати и брзо и лако посумњао у најхрабријега и највернијега. Сумња у Обилића је једно од најоригиналнијих и најдубљих досезања косовске песничке замисли. Издаја најбољега је и истински крај, јер сви да издају то је мање него кад изда један ако је највернији. Без најбољега и највреднијега, ништа се не може обновити.

Издаја је постала средишња тема српске књижевности. Није искључено да неки пораз или издаја која је претила или се догодила у познијим временима није песниковом вољом враћена на Косово - и није се уметничким случајем, него накнадним разлогом послужио именом Вука Бранковића, чије је име "постало у српском народу познатије од Јудиног".

Косовског порекла је и мисао Пера Слијепчевића да Бранковићи не би пали у толику немилост поезије да су више градили за одбрану душе, него за одбрану земље. Да ли је ту кључ толике бездушности поезије? Јерина је проклета, јер је зидала смедеревско утврђење, док проклетих нема међу онима који су градили Жичу и Сопоћане, Студеницу и Милешеву. Одбрана душе је, изгледа, била најважнија и последња одбрана.

Поезија је изројила сазвежђе од девет Југовића, Бановић Страхињу, Косанчића Ивана и Топлицу Милана, Срђу Злопоглеђу и Косовску девојку, Дијете Лауша, Рељу Крилатицу.

То су само неке личности косовске епопеје, личности непознате историји, али у свести српског народа нико није ни дуже, ни више постојао. То су отеловљене идеје и остварени принципи чије је постојање било неопходно за постојање целог народа. Зато су и постали много више, него да су постојали. Нису постојали они, али постоји онај који их је створио, а то је српски народ. И да су постојали, можда не би били ни тако свети, ни толико храбри, али је толико храбар и тако свет њихов творац. То је творчева, а не њихова мера. Онај који је увиђао кога нема, ко му треба, шта му значи њихово одсуство. Кад му је шта било неопходно, тада је и настајало.

У памћење су ушли из поезије, и одатле их више нико није могао ишчупати. Тешко је наћи народ у чијем су стварном животу пресуднију улогу играле његове умотворине. И можда је оправдана реч којом је замануо Јован Дучић да је све што није опевао српски гуслар од Триглава до белог мора умрло за сва поколења. Може ли се истинскије постојати него што у свести српскога народа постоји Бошко Југовић и његов крстати барјак. Може ли неко бити присутнији у животу једне нације од његове тројеруке мајке, чија је трећа рука - зелена јабука.

Пре Косова њих нема, а без Косова где су сви погинули - не би их било. После Косова има их по свој земљи. По њима се зову брда, извори, па се чак и задужбине које нису зидали везују за њихова имена.

Да видите лијепу Троношу
Задужбину браће Југовића.

У то време није било ни Пазара, а камоли Реље од Пазара; али данас постоје обоје.

Постоје куле и градови, цркве и гробови, џиновска скакалишта Милоша Обилића. Народ се у једном крају домислио да га је родила вила и дознао да се звала Јелисавка, а у другом крају је то била чобаница, затруднела са змајем.

Земља се отимала о личности из свог предања.

У Јадру постоје два места звана Пустопоље и Нечај. Та имена је предање овако разјаснило. Наиме, гласоноша с Косова ту је нашао мајку Милоша Обилића како чува овце.

"Што не чајеш Милошева мајко
Одби овце у то пусто поље
Милош ти је данас погинуо!"

Како онда не постоје они који се српским војскама привиђају на облацима и како ће нестати они које је језик исткао и уткао у саму кост нашега постојања?

Кажу да се узбуђење кад се Обилић почео призирати на облаку може мерити само са оним када су Срби после пола хиљаде година ропства доживели да из таме изрони крст и поново забрује звона давно остала без језика.

 

Носивост згаженог језика

Народна поезија доказује да смо најбоље певали у најтежим временима. Највећу отпорност показује дух, а највећу носивост згажени језик.

Даје ропство краће трајало, наша народна поезија можда не би дошла до толике зрелости, тако сложене поетике и поетског умећа. И наше успомене су у ропству биле спорне, па се језик морао досећати и довијати како да их обнови. Највећа нужда изнудила је и најсложеније облике поетског изражавања. Као да смо највише створили кад нас није било, кад се за нас није знало, кад је језик рудео и цвокотао прекривен страхом и заборавом. Турци је нису волели, али ни до краја прогонили. Као да су устукнули и невољно се приклонили истини да је уметност непоткупљива, а матерњи језик може изражавати само своје искуство.

Да смо чекали слободу да бисмо запевали, остали бисмо без својих највећих вредности и то време не бисмо никада надокнадили.

Као што се црноризац заветован Христу већ две хиљаде година не одмиче с Голготе, не скидајући с ума највећу неправду, а испред очију слику страдања најневинијега - тако Србин шест векова ни за трен не одваја мисао од косовског жртвеника у страху да би помишљу на нешто друго огрешио о невину крв косовских мученика.

Највећа вредност косовске легенде је што је жива. Што није скамењена, ни довршена, ни размршена. Што њена порука није умрла, ни мисао закована, ни идеја заглављена. Што се креће, укључује нове нараштаје, тражи њихов допринос и тумачење.

Зато је косовска опорука можда јаснија нама него нашим прецима. А наша одговорност већа него ичија у ранијим временима.

Оно што је испред, остаје заувек испред, јер нема великих народа без недостижних циљева, а вечност је мука у којој ни једно питање није бивше. Уз песму Пропаст царства српскога, коју је Лукијан Мушицки, како каже Вук "преко некога од своји млађи преписао од неке слепице која је у Гргуревцу седила" од ње су записане и друге кључне копче косовског космоса: Обретеније главе цара Лазара, Косовка девојка, Марко Краљевић укида свадбарину. А то значи не само почетак, него и крај и епилог Косовијаде.

У једној су стихови о Лазаревом васкрсу:

Пође глава преко поља сама
Света глава до светога тела.

У другој је тужаљка веренице, већ удовице, а сада видарице, која рањенике хлебом и вином исцељује - и причешћује.

У трећој је Маркова Даворија:

"Ој, Давори, ти Косово равно
Шта си данас дочекало тужно
Место нашег честитога кнеза
Да Арапин сад по теби суди."

Уметност је најближа религији, ако није и најстарија религија. Религије се разликују, уметност не, религије су нестајале, уметност није. Вечита колико и људи, уметност не може опстати ако је овоземаљска и није општељудска. Косовском легендом, српски народ је постао народ-творац. Народи који не стварају, не остављају убедљивијих доказа о свом постојању.

Слична предања, веру у језик и у поезију, налазимо код других народа, али "сваки народ воли да нешто назове својим". Од Косова немамо дубље духовне својине, ничег што би било у мирнијем поседу нашег разума.

Косово је заузело нашу средишњу мисао. Косово смо најдуже одгонетали, о Косову највише говорили и најдубље мислили, а најмање рекли и себе сазнали. Косовски наук нисмо докучили ни из њега довољно научили. Знамо шта све Косово није, а не знамо шта јесте.

Од Косова немамо више мисли које смо били мање свесни, ни крупнијег завештања кога се нисмо показали достојни.

То нас је унизило у очима противника, који су кренули да нас лише родног места националне -самосвести. И кад нам траже Косово, потиру нам почетак, поричу свест, поништавају постојање.

Косово нам не траже први пут, а јасан одговор добили су још од наших праотаца.

Питање је - да ли нам Косово данас траже зато што им се учинило да их нисмо достојни, да више не знамо шта нам је Косово - или баш зато што и они знају да и ми знамо шта нам је и ко нам је тамо.

Косово је очно дно српског духовног вида. Косово је толико српско, да га нико ко зна шта није његово не би узео ни када бисмо му га нудили, а камоли га отимао.

 

Нојев ковчег

Црна Гора је Нојев ковчег испливао из косовског потопа.

Нојев ковчег је био начињен овако: у дужину триста лаката, у ширину педесет, у висину тридесет лаката. На три боја, са доста светлости, затопљен смолом споља и изнутра.

Није друкчија, ни виша ни Црна Гора.

И као што се Нојев ковчег после седам месеци зауставио на Арарату, овај је после триста година пристао под корен Ловћена.

Један је са земље одигла вода, а други крв.

У Нојевом ковчегу је од свега живог било узето по двоје. У Црну Гору је могло стати само једно. То једно је био језик, а у језику је било све: и Косово, и косовска мисао.

Ноје је из ковчега пуштао гаврана да види докле је дошла вода. Црну Гору је прелетела кукавица, сестра Лазарева, да види докле је стигла крв. Реч је још једном била на почетку и покренула све из почетка.

Никад није било мањега света да је био важнији. Име Црне Горе је ускрснуло са косовске гробнице. "Ту је скочила искра из гомила пепела величине Душанове, што није умрла ђе се огњиште српско утулило, него се припела на гору те бјеска и довикује на себе громове злобе и зависти, како златна игла потресне стријеле облачне". Нојева голубица је после четрдесет дана, а Лазарева кукавица после четири века нашла суво да спусти ногу.

Кад се родио Радивоје Томов, у Црној Гори је већ четири стотине двадесет и четврту годину трајала косовска битка.

У њему се сво наше зло и добро још једном родило и препородило.

Пре Његоша нисмо имали ни толиког песника, ни таквог владике, ни оваквог Косова.

Као песник, Његош је престворио легенду о Косову, као владика позвао не само на освећење, него и на освету Косова, као владар поезију претворио у стварност.

Народну поезију је издигао на висину на којој није била, а Косову дао још једно небо.

Сам се обукао у косовског јунака, у раскошну ношњу коју је сам смислио и скројио, коју пре њега никад нико није носио. Па, ипак, чим су га у њој угледали, у њему су одмах препознали "онога правога српскога бана са Косова".

Први је скинуо фес и наставио коротну капу за Косовом. Из Косова је извео своје порекло и порекло своје породице, а његов народ своју лозу из косовског почела, свој понос из пораза, а наду из косовске пропасти. Племићска одора је постала народна ношња и сваког раетина подсетила да је властелин.

За Црну Гору, земљу у којој су рођени Немања и Свети Сава - Косово је постало место постања. Ту је опет букнула свест, упалила се душа, отрезнио збуњени ген српског народа.

Сам Вук каже да је још у детињству у Тршићу слушао да у Црној Гори Још од Лазарева времена траје српска влада и царевање". Коленовићи су, јер су од косовског колена, племићи -јер су олицетворења ликова несталих у косовском поклању, Кућићи - јер им је кућа на Косову изгорела, Оџаковићи - јер су отпретали жишке из косовског светог пепела. Стварни људи су се надодали на поетске ликове и сами постали више испевани него реални.

Кућа је домаћа црква, тужбалица - литургија, а удовица - монахиња.

 

Обилићев царски рез

Обилић је, каже предање, пошто је посечен устао, узео своју главу и кренуо од извора до извора да јој тражи лека или да му стара срасте, или да му нова израсте.

Под Турцима није спомињан Муратов пресудитељ, успомена на његов подвиг у ропству је умрла.

Тако нагрђен стигао је у Црну Гору. Његош му је испевао прву оду, увео Обилића Пол>ану и Обилића медаљу на којој је лако препознати да му је црногорски владика и господар позајмио и главу.

Слобода српског народа остала је била још само у Његошевим речима.

Међу свим замахнутим мачевима у црногорској херојици заблистао је Обилићев царски рез.

Обилић је постао не само светиња јуначка, него и Петар, на чијој је стени Петар II Петровић - Његош зидао веру Обилића.

О Милоше, ко ти не завиди?
Ти си жертва благородног чувства,
Војиствениј гениј свемогући,
Гром стравични што круне раздраба!
Величаство витешке ти душе
Надмашује бесмртне подвиге
Дивне Спарте и великог Рима;
Сва витештва њина блистателна
Твоја горда мишца помрачује.
Шта Леонид хоће и Сцевола
Кад Обилић стане на поприште?
Ова мишца једнијем ударом
Престол сруши а тартар уздрма.
Паде Милош, чудо витезовах,
Жертвом на трон бича свијетскога.
Гордо лежи велики војвода
Под кључевма крви благородне,
Ка малопред што гордо иђаше,
Страшном мишљу прси надутијех,
Кроз дивјачне тмуше азијатске,
Гутајућ их ватреним очима;
Ка малопред што гордо иђаше
К светом гробу бесмртног живота,
Презирући људско ништавило
И плетење безумне скупштине.

 

До целине нема пречица

Српска народна поезија је наставак и "највећи епски замах после Хомера", али и посебна творевина која би постојала и без Хомера. Ослоњена је на грчке и византијске узоре али уроњена у своје изворе. Врела није позајмила ни ритмове преузела. Није самоука него самоникла.

Десетерац је проналазак, епска амбиција, самопоуздање поникло из нашег тла и језика, његова а не туђа вера.

Ту дубину језик није могао наћи ван себе ни ту висину постићи изван себе. До себе и своје истине доспева се само из свог корена. Зато је све што је створено у другим размерама створено са пола снаге и мање убеђења.

Сан о српској Илијади није никада пресахнуо. Целину намећу и на њу подсећају сами делови, удови који се траже. План се назире, тежња осећа, недостаје везивно ткиво. Видно је одакле су везе поиспадале, и још увек је мање чудо ако се још нека пронађе, него ако се то не догоди. Целина је својина дубљег нацрта и протекли векови нису довољни да бисмо закључили ни да ли је било а камо ли хоће ли је бити. Ко хоће већ је ту, ко неће - није. До целине нема пречица. Њена снага је и у одсуству и непостојању унутрашњег јединства.

Потреба да се различита памћења склопе у једној глави и општа судбина исприча једним устима прасвојство је које никада неће исчезнути из свести језика.

"Комади различнијех пјесама", "одломак изгубљене пјесме" сведоче да није раздробљено само царство него и песма о њему. Као што је претрајао сан о царству тако није исчезао ни сан о целини косовског епа.

Као што патрљак осећа бол у прстима руке које нема, тако ни језик не заборавља целину која не постоји изван људске маште и стваралаштва.

Као што ћелије памте, а ударац по пресађеној кожи увек заболи тамо одакле је кожа однесена тако и поскитане речи памте где су биле и одакле су поиспадале.

 

Теже се улази у поезију него у историју

Српски народ је народ буна, а буне отписују прошлост. Ново је увек јаче, да старо заборављамо и једва осећамо. Поткидамо жиле, затиремо памћење. Не знамо старије цивилизације ни своје раније језике. Тако, не знајући себе почињемо из почетка.

Косово је премјена али и колено које повезује памтивек и данашњи дан. Невидљиви конац који на окупу држи сву своју творевину.

Откада је на косовску стопу ступила српска култура као да певамо само са једног места и на исту тему.

Један мотив је окупио и народ и поезију. И као да се после Косова много теже улазило у поезију него у историју.

Кад год смо напуштали ту стопу напуштали смо себе. Мислећи да идемо у Европу, излазили смо из ње, губили оно што смо већ били и имали. Веровали да је изван нас оно што је било у нама. Европа нема дубљег корена од оног који преко Грчке и Византије избија на нашем тлу. Косовски стуб је прорастао кроз све Видовдане.

И модерно српско песништво је избојак из старог корена, нова, снажна потврда темељних вредности.

Будућа времена ће нам казати име песника који ће Косово још једном закровити и дорећи језиком нових, нерођених нараштаја.

У поезију Косова се обично не убрајају све песме које му припадају. Убрајају се оне које су непосредно везане за Косово, а изостављају оне којима је Косово невидљиво сунце. Једна од најлепших је "Рајко војвода и Маргита дјевојка" у којој је покосовски сабор поетских ликова из свих векова.

 

Мера стиха у хаосу историје

Књига је праобраз свему што је створила народна поезија, а прва књига коју су Словени имали на свом језику била је Библија.

Источник косовске симбологије преткан је из Библије, као што су и све књиге препочете из те једне једине. Од Цркве смо први пут чули своје национално име. Из Цркве је дошао нацрт косовске космогоније. Сличности су и у неминовним разликама, у истрзању да све не поклопи Библија.

Што је даскал живописао то је инок описао, што је чрнилац чрнилом појезичио и граматик уједначио то је гуслар опесмио.

Данило и Јефимија, Деспот и Незнани Раваничанин написали су оно што су препевали Тешан и Милија, Вишњић и слепа Стефанија.

Свештена књижевност нам је Библију приближила. Црквени језик је кренуо ка народном. Усмена поезија је изишла из књига, али су њени усмени тиражи надишли све књиге.

Свеци су понарођени, ратници обоголичени.

Усменост је нашла изворе у писмености. Одатле су узете пропорције, мере стиха унете у хаос историје: Горње венце и доње бојеве певач је у себи самлео и својом снагом наново извео. Тропари, житија и похвална слова допали су гусларима. Реч се посељачила, али није заборављала шта је била. Као што су нестајали горњи слојеви, а претрајавали сељаци. Али то нису ни реплике ни одблесци већ живописни ликови, крепке речи и орошене слике старије од Библије које само доказују и њену неминовност.

 

Српска нова ера

Све што се збило на Косову није се збило ни први ни последњи пут. Косово је судбоносно и раније и касније. Лазар није ни први ни последњи светац већ новопросијала звезда. И његови претходници, војсковође од светородне лозе прославили су се више победама над самим собом него над другима.

Улога поезије је била пресудна и раније. Народ који верује да су ми краљеви свети лако поверује у своје посебне рачуне и обавезе према Богу. Народна поезија га је лако убедила да је племић. Поверовао је оно што је и сам мислио.

Срби се нису само турчили него и грчили и латинили. Битка је настављена у Црној Гори, али је почела у Светој Гори. Гинули су војници али су најжешћи и најдужи отпор дали црнорисци. Косово нас је натерало да запевамо али смо певали и пре Косова и писали пре Светог Саве који је написао прву реченицу.

Прву реченицу не пише онај ко почиње већ онај којим нешто врхуни и доцветава. Јуначке песме су и раније "садржавале некадашње битије српско". Слово љубве је дошло после Лазара у време његовог сина песника Високог Стевана.

У Цркви нису били само Срби већ и монаси из других земаља. У њима није било другог порекла осим православног, ни друге националности осим Христове. Међу њих убрајамо многе - све до Игумана Стефана.

Срби нису последњи пут на Косову обезглављени ни погинули листом, ни убијени по списку. Дунав крви и мозга извире из нашег народа до наших дана.

Косово поље се ширило док је све прикупило и покрстило постајући косовски ком и косовска клисура, косовска понорница и косовска гора.

Кажемо да памтимо од Косова, а мислимо од Потопа. Бројимо од Косова а мислимо од Почела. Косово је било пре свих векова. Косовом почиње српска Нова Ера.

Као што кости настају у утроби мајке тако се од невидљиве пређе језика испреде и најтрајнија људска грађевина. Христос је још на крсту, а Крститељ у води. Док буде дрвета од њега ће се правити крстови, док буде српског језика биће Косова.

 

Мора да има неко

Невине жртве су највеће духовно благо једног народа. Нема дела без жртве - једно је од најстаријих уверења. Као да се бројем невиних жртава мери и величина једног народа а сам народ том мером процењује вредност својих идеала. Као да народи са највише невиних жртава полажу највећу наду у вечност и уметност.

Невине жртве су можда једини мотив уметности, једино што достојно памћења издваја људски мозак, једина брига ума и говора, тема сваког озбиљног разговора.

Никад нико није пострадао да то неко није видео, а тај који је видео, од тога се продуховио и живео да би о томе посведочио.

И у највећим тмушама историје, кад се није догледавао ни крај данашњем дану, кад се ћутало у шумама а шапутало по земуницама, остала је реч: мора да има неко. Тај је готово увек био неко на кога нико не помишља, који све види, памти или записује - и кад помислимо да је све заувек предато забораву - јавља се да свету објави истину за коју се веровало да никада неће изићи на видело.

Невине жртве су старије од Христа.

Није ли и он пострадао да потврди истину да невиним жртвама не може нико ништа и да ће крв невиних жртава крвопијама пред Богом досадити.

Сваки човек заволи своје страдање и постаје оно за шта је пострадао и да то раније није био. Народи се најтеже одричу оног за шта су дали крв. Оно што је плаћено невином крвљу, не може се ни изгубити, ни заборавити. Тамо где народ остане без главе, погине листом, или га убију по списку, настају највећа завештања и аманети будућим нараштајима.

Највеће међу невиним жртвама су оне због свога имена и злочина рођења.

Благо народу кога знају по жртвама, а не по злочинима.

Сва поклања праведника од Христа на овамо, прате гласови оних који тврде да погрома није било и да се ништа није догодило.

Али из сваке јаме је неко изашао и та јамина деца објављују да нико не може јамити истину.

Везани за руке да вуку један другог, многи су однели у леђима чакије својих убица, а потом их заједно са ишчупаним рукама сапатника за које су били везани изнели да би сведочили.

Ни једна истина неће у јаму и нема земље ни лопате која је може прегрнути.

Невиним жртвама највише дугујемо, посебно онима које нису именоване. Оне чекају свој народ да их се сети или саме одређују поколење које ће бити достојно да их се сети.

 

Шест стотина година самоће

Оно што се у наше дане догађало на овом пољу не бележе ни најудаљеније историје. Можда је таквих злочина још негде било, али да се правни поредак једне земље трудио да их сакрије, тога сигурно није.

У још ненаписаном роману Шест стотина година самоће кључне епизоде ће заузети призори из наших дана: штала озидана од надгробних споменика, нужник од разорене цркве, бик из Мушутишта кога су ослепели, јер је својина српског манастира. Нису се смилили да га убију, монахиње нису пристале да га продају, тако је остао да траје као споменик оструганих очију као Симонида.

Та повест неће моћи ни без оних домаћина који су се окућили на српским гробљима и не дају Србима да се у гробљу сахрањују. Један се ипак смиловао Србину коме је умрло дете, расуђујући да ће озледа на земљи бити мала, да ће брзо зарасти и ускоро се неће ништа познавати, па ће на време моћи да пооре и покоси.

Мапа велике Албаније објављена је у нашој и страној штампи више пута, а духовна мапа Косова није готово нигде. А само је још небо начичкано звездама, као што је Косово озвездано српским културним споменицима, манастирима и црквама, светиштима и гробиштима.

Кад бисмо то Косово изгубили, само бисмо доказали да смо потомци оних који су тамо издали још 1389. године. И још горе: изгубити на Косову није исто што и изгубити Косово.

 

Гроб

По нашем народном веровању, земља на којој је гроб се не продаје. Домаћини без наследника или они који су се прибојавали да би њихови потомци могли продати имање, осигуравали су се од ове могућности тако што су се уместо на гробљу сахрањивали на својој окутници.

Пред гробом би устукнуо и онај ко је склон да прода и онај који би желео да купи.

На косовској окутници је сахрањен цео српски народ. Зато том земљом Срби не могу трговати.

1989.

 

 

 

 

Лелек мене
(одломци)

Шта је Ловћен до Гора Отаца
С које наше Небо отпочиње?
На коју се сви по једном пењу,
А Цариград по ведрини види.
Шта Цетиње него Свети Престо
Ђе кандило неутјешно цапти
На костима цијела народа?
Шта је Острог но олтар те цркве
Ђе највећи видар црногорски
И Острошки Чудотворац служи?
Шта Косово но жртвена порта
Ђе је сваки од нас погинуо
Давно прије но што се родио!

Црна Гора - име манастира.
Црногорци то су црнорисци
Што манастир служе црногорски.
Подвижници чисте љуцке вјере
Из пркоса љуцкога рођене.

Црногорац - чин је и титула
Некадање Душанове свите.
Преткосовски витез, чоек с двора,
И по томе колико их има
То је много за име народа.

Пет вјекова трајала је битка
Започета на пољу Косову.
Најпотоњи косовски јунаци
У Црној су Гори изгинули.
Косовски је јунак задњи био
Вукалица Шуњов из Роваца.
Последња је косовска вечера
У Крушевцу црногорском била.
Косовска је битка завршена
Тринаесте - заузећем Скадра.
Све је општом смрћу освећено.
Најприје је само Вук издао,
Најпослије једини он није.
Један никад не може издати!

Какво нам је име и судбина
Ако Царства никад није било?
Шта смо онда и зашто смо ође?
Што кукамо ако смо одовле?
Носимо ли црно око главе
Или око мозга деравију?
Зар нијесмо са оног свијета
А ни зато немамо доказа.
Које ли је име те болести
С којом овај народ претрајава?
Зар смо тако на смрт занемогли
Да истину знати не можемо?
Ил можемо али нам не треба,
Истина је најгора утјеха,
Стога смо се с њоме посвадили,
Зато смо се од ње удаљили

Зар је свети завјет због кога смо
Пет вјекова на ватру ложени,
Мијешали зубе и мозгове,
Пекли душу, прси истављали,
Тик и трзај, мимика, гримаса,
Сан, грозница, зграна из дјетињства
Или неког другога живота,
Предавана са оца на сина
Да се од ње оздравит не може?

За једног су питали: Шта му је?
Веле: Ништа, он је Црногорац!
Судбо ниска духа високога,
Шта ли мисле да су а шта раде!

Страшно ли је гинути за пораз,
Горд на оно због чега умиреш,
За побједу правде а не људи!
Ко не гине онда кад не мора
Сада туђу повјесницу учи.
Да се није бој ни један био
Било би нас више, али кога?
И било би боље, али коме?

Задужбино и крстионице
Међу Римом и међ Цариградом
Ђе подивља калем правовјерни!
Сад се тице изнад тебе боје
Да камене не шкљоцну вилице
Проклетије да их не изију!

1978.

 

Огледало
(По књизи Солунци говоре)

Кад смо ослободили Београд
Одведоше нас у цркву Ружицу
Да се причестимо.
Али поп не да причесну ужицу
Док се не исповедимо.

Мене упита:
Јеси ли убио?
Јесам!
Рекох,
А он:
Војниче, што си то учинио?

Стуштио се на мене убилац,
Изнакажен,
Запаљене главе, испамећен,
Исплажен,
Крвниковим очима ме гледао.

Мора да сам тако
И ја изгледао.

Пуцао сам
Као у огледало.

До сад сам мислио
Да сам га убио.

Али чим сам овамо укрочио
Увидех да отад он живи у мени
И да је овде у цркви Ружици
Из мојих уста и проговорио.

Да се никад не сазна
Ко је кога убио.

1988.

 

Слово

Не остависмо стопу очевине
Коју на ровове нисмо раскопали
И сада зовка из раскућевине
Пита чиме бисмо раскоп закопали.

А ми немамо ни једнога зглоба
Који одавно нисмо разглобили
Камоли земље изван раздеоба
У коју бисмо разгроб угробили.

Као што Нојева није голубица
Нашла суво где Тла без заклања
Нема колико би се труном утрнула.

Где крв укрвити и ров уровити
Кад ров у ров неће ни у јаму јама,
Јамина се јама не да ујамити
Ни стара мржња новим мрзијама.

Откад смо дали предност поделама
Зјап из зјапа зјапи, раскућ из раскућа,
И сад нас више нема ни у нама
А трње нас је изгнало из кућа.

Ум нам је обурдан, мисли рашњиране,
Дно је на врху, а темељ на крову,
Господе, нанижи ниске разнизане
Одржи расуло у новоме Слову.

(1988.)

 

Бодеж

По чувеној причи
Са далеког севера
Ловци на вукове
Бодеж са две оштрице
Умоче у свежу крв
Балчак пободу у лед
И оставе у снежној пустињи

Гладан вук
Осети крв надалеко
Поготову на чистом оштром ваздуху
Под високим мразним звездама
И брзо пронађе крваву удицу.

Облизујући смрзнуту сукрвицу
Пореже језичину
И своју топлу крв
Лапће с хладног сечива.

И не уме да стане
Док се не скљока
Надут од сопствене крви.
Кад су такви вукови
Који се најтеже лове
Какви ли су тек људи
Па и читави народи
А поготову наш
Који се властите крви
Не може надостити
И пре ће нестати
Него се опсетити
Да ће крвав бодеж
Остати
Једини
Споменик
И крст
Изнад нас.

(1989.)

 

 

Напомена:

Косово - најскупља српска реч је предавање Матије Бећковића држано у Аустралији, Европи и Југославији током 1989. године приликом прославе шестогодишњице Косовске битке.

Најпре је Бећковић на позив Фондације за српске студије Маквори универзитета у Сиднеју учествовао на семинару о Косову.

Предавање је поновљено у српским националним центрима и црквеношколским општинама у Сиднеју, Мелбурну, Џулонгу, Канбери, Аделаиду, Бризбану.

У Европи је Бећковић говорио истим поводом на видовданским свечаностима у Дизелдорфу, Оснабрику, Паризу и Бермингаму.

Овај текст је објављен у Гласу Цркве и Књижевним новинама, а Глас Цркве, на крају косовске године објављује коначну верзију и као књигу.

 



Човјек који не чита добре књиге није у никаквој предности у односу на оног који не зна читати!

















Skip Navigation Links