Књига "Вуковар генеза пакла" је ауторско дело Миленка Милинковића, електро инжењера и предратног директора ПТТ "Вуковар".

Милинковић је кроз своја лична сећања и хронолошки вођен дневник од децембра 1989. све до јула 1991. године написао више него драгоцено штиво поколењима на дар, као и оним историчарима који би се бавили србско-хрватским односима и југославенском проблематиком.

Милинковић је био члан Савеза комуниста Хрватске, владајуће партије која је одржавала заједништво у СР Хрватској. Међутим, пред наступајићим екстремизом и шовинизмом на самом крају осамдесетих година 20. века су поклели и нису имали нити идеје нити храбрости да се обрачунају са тиме. Ивица Рачан је био само добар глумац који је радио шта се од њега тражи.

Геополитичке, друштвене и економске прилике у Источној Европи тога времена су биле наклоњене унутрашњем сепаратизму у западним деловима СФРЈ који је дуго времена желео нестанак заједничке државе. Берлински зид је срушен, Западна Немачка је анексирала Источну Немачку, Варшавски савез се распао, а СССР је нестао са историјске сцене.

НАТО пакт и Европска заједница су кроз дипломатске акције потпиривали растурање југославенске федерације. Паралелно са тим, они су илегално наоружавали Хрвате и Словенце... а дата је подршка кроз сигурносно-информативне службе.

Миленко Милинковић је покушао на локалном нивоу да на све начине спречи ескалацију терора према србском живљу 1990-1991, јер је између осталог био саборски заступник, али је на крају схватио да је све било узалудно. Активности које је врхушка ХДЗ спроводила преко својих пијуна као што је Томислав Мерчеп у Вуковару и Бранимир Главаш у Осијеку јасно говоре да је све било унапред смишљено и добро испланирано.

Како сам Милинковић каже у књизи: "Проблеме и рат у Вуковару су донели људи са стране". Мислио је на дошљаке који су ту колонизовани како за време Другог светског рата, тако и после из руралних подручја као што је: западна Херцеговина, Посавина, средња Босна, Далматинска Загора, Лика... Сви они су били из римокатоличких породица које су извршавали геноцидне планове Усташког режима у доба наци-фашистичке Независне Државе Хрватске. Одгајали су своје потомке у србомржњи и антијугославенским осећањима... они су наставили где су им преци стали.

Сем тога, овде је уписано 205 имена Срба који су убијени или се воде као нестали у Вуковару 1991. године, иако је број жртава најмање дупло већи. За њихов нестанак никада нико није одговарао. Хрватско правосуђе услед политичких притисака не сме да покрене оптуженице против осумњичених, јер би то умногоме променило мозаик и наративе ткз. Домовинског рата, јер би "хероји" постали злочнци.

Мерчеп је осуђен за ратне злочине, али у ту оптужницу нису ушла злодела почињена у Госпићу и Вуковару. Треба рећи и да Хашки трибунал је одбио да процесуира одговорне за убиства људи чија је једина кривица била "погрешна нација и вероисповест".

Ово је капитално дело које је угледало светло дана 2024. године.

Може се поручити на сајту Војна књижара.