Књига "Бугарска окупација Србије 1941-1944" је ауторско дело др Димитрија Кулића, историчара из Лесковца. Сам Кулић је био учесник Другог светског рата као паризански борац у јужноморавском региону.
Наиме, Бугарска је током Априлског рата учествовала у агресији на југославенско краљевство скупа са Силама Осовине, желећи да присвоји територије на које је полагала "историјско право". Цар Борис III је званично приступио 1. марта 1941. Тројном пакту, односно обавезао се на верност Адолфу Хитлеру, наци-фиреру Трећег Рајха.
Бугарске фашистичке јединице су запоселе територију Краљевину Југославије тачније, највећи део (93%) Вардарске Македоније, мањи део Косова (Урошевац, Каменица и Гњилане), као и врањански, пиротски, сурдулички, бујановачки, димитровградски округ. На тим подручјима Бугари су одмах почели са спровођењем терора највиших размера: убиства, пљачке, палежи, силовања, уништавање културно-историјских споменика...заправо вршена је насилна бугаризација са свим елементима геноцида.
Најпознатији масакри који су Бугари учинили током Другог светског рата јесу:
- Крива Река на Копаонику, октобра 1942
- Бојник код Лесковца, фебруар 1942
- Одмазде у Прилепском пољу након устанка
- Велес, интернације и рације 1942-1943
- Штип, стрељање свештеника СПЦ
- Куманово (Скопска Црна Гора)
- Ваташа, стрељање присталица НОП
У складу са договором Цара Бориса и Адолфа Хитлера, наци-немачке јединице су послате на Источни фронт, док су бугарски одреди вршили злодела над Србима у другим деловима окупиране Југославије.
Др Кулић у свом драгоценом штиву наводи имена жртава, као и злочинаца, где су приказане фотографије и једних и других, што ће рећи да управо то даје посебну важност јер се говори о именима, а не само бројкама.
Слично као и у Првом светском рату, тако је настављено у Другом светском рату, односно насилно одвођење Срба цивила у дубину бугарске територије. Србски интерници су одведени да би тамо радили тешке и опасне послове, као што су рудници, изградња железничких пруга и сл. Процене су да је интернирано око 40.000 Срба, док се вратила само трећина. Остали су убијени или нестали.
Ова књига представља одличан темељ свима који желе да се упознају са страдањима свог народа, а нажалост оваква литература је ретка.
Књига је објављена први пут почетком 1992. године, а представља плод дугогодишњег истраживања аутора на терену и архивама.