Савица Сале Медаковић, од оца Бранка, је рођен 1969. године, у Книну (Далмација). Завршио је средњу школу и након тога отишао на служње војног рока у ЈНА 1989. године. Био је у Нишу, као припадник специјалне јединице 63. падобранска, једна од најбољих јединица наше војске у другој половини 20. века.
Још тада у војсци био је са својом јединицом послан на Косово и Метохију (Ораховац, Гњилане...). У војсци је добио и црни појас иако је још као дјечак почео да тренира и карате и џудо. Био је спорстки тип, ведрог духа.
Доласком из војске тражио је посла, али није имао успјеха. Желио је да се осамостали. Крајем децембра 1990. године долазе код њега кући војни полицајци и траже да се професионално ангажује. Прихватио је и кренио са њима. Врло брзо је упознао и Капетана Драгана и постали су не само саборци, већ и пријатељи.
У војном кампу у Голубићу обучавали су младе момке за борбу. Посље неког времена прекомаднован је у састав специјалне полиције РС Крајине. Заправо само је СМБ униформу замјенио са полицијском. Даноноћно је био на терену, ишао је често на извиђања... најчешће на Динару. За то вријеме његови другари су се занимали ногометом и којечиме.
Са Капетаном Драганом повукао се у камп у Голубићу, када су почеле размирице и свађе међу политичарима РСК. Нису хтјели да учествују у том циркусу. Жељели су само да бране свој народ, а не да буду слуге политичара!
Када је хрватска војска почела агресију на РС Крајину 21. јуна 1992. године (ту су учествовале 113. шибенска и 142. дрнишка бригада), иако је било неколико дана прије тога потписано примирије због Дјечијег фестивала у Шибенику... Сале Медаковић је кренуо са својом специјалном полицијском јединицом одмах у борбу. Гранатирање Миљевачког платоа од стране хрватске војске, трајало је данима. Било је мртвих и масакрираних на све стране. Хрватска војске је неке Србе и заробила, па одвела у војне затворе у сплитску Лору и шибенске Кулине и тамо мјесецима стравично мучила.
Сале Медаковић иако је био прехлађен тих дана, ипак је са својом јединицом кренуо на терен јер је требало извлачити рањенике. Ту акцију спасавања преживјелих и рањених 21. јуна 1992. водила је још увек команда ЈНА, са генералом Торбицом на челу. Било је проблема око команде, људства и цијеле организације јер се ЈНА заправо повлачила из Крајине, а СВК није још била формирана и довела до могућности да сама може извршавати борбене задатке.
Резултат ове монструозне акције је био 40 масакрираних тијела припадника Територијалне одбране РСК, од хрватске војске Девете гаридијске бригаде Републике Хрватске, гдје ни рођаци нису могли да препознају своје настрадале. Хрватски војници су те лешеве бацали у неку јаму поред села Дриновци, а потом затрпавали смећем?!
Сам чин погибије Салета Медаковића је био јуначки... приликом једног хрватског тенковског удара. Мјесецима раније Сале се није одвајао од панцира. Међутим, када је поред себе видео момка који није имао ни пуних 18 година, скинуо је панцир и дао њему, јер је видео да се младић силно уплашио. Није прошло дуго, поред њега је пала граната и гелер му се забио право у срце. На мјесту је остао мртав. Оклопним транспортером су га пребацили до книнске болнице, надајући се да је жив. Сахрањен је 24. јуна 1992. на гробљу у Книну, у породичној гробници.
Када је кренула хрватска злочиначка акција Олуја августа 1995. његови родитељи и сестра су кренули за Србију. Отац Бранко је умро 1995. године. Салетов гроб је скрнављен у годинама након "Олује". Касније 2003. године Савичина мајка Радојка Медаковић отишла је у Книн, не би ли обавила ексхумацију сина и пренела у Београд. Како је ушла у гробље била је легитимисана од хрватске полиције. Успјела је у својој намјери и сахранила сина у Београду на Новом Бежанијском гробљу, парцела 50. Живи у Београду као подстанар.
Влада РС Крајине је Савицу Медаковића прогласила првим народним херојем РСК, још на сједници у Вуковару 1992. године.