НЕУМРЛИ ДЈЕЧАК

Довијека ћеш с нама бити,
ми нећемо дозволити,
да останеш ти у сјенци,
поносни су сви Озренци.

Ој, Споменко, роде мио,
оно што си учинио,
нико никад више неће,
палимо за тебе свијеће.

Ти си примјер дао свима,
најсвјетлији међ` Србима,
душа ти се с небом грли,
ој, дјечаче неумрли.

Иде живот и године броји,
не умиру никада хероји.

Миле Ромчевић

ТВОРЦИ СРБСКЕ РЕПУБЛИКЕ

Озрен гора и Јовићи село,
памте свако Споменково дјело,
у заборав не смију отићи,
ови храбри са Озрена птићи.

За летење тек му никла крила,
али таква судбина је била,
морао је погинути селе,
под Озреном руже су увеле.

Није им'о ко га оплакати,
под земљом му и отац и мати,
муслимани убише му баку,
куцало је срце у јунаку,

све до марта деведесет треће,
тешко рањен, није им'о срећe,
до краја је међу првим био,
и кошчице своје оставио.

Ој, Споменко, и твоји саборци,
ви сте србске Републике творци,
припадници четврте бригаде,
сваки живот за слободу даде.

Миле Ромчевић

МАЛИ ЈУНАК

Тек четрнест навршио што си,
Републику своју бранио си,
у свакој се сналазио муци,
још те жале са Маглаја вуци.

Могао си у Паризу бити,
ниси хтио браћу оставити,
тамо неђе у мјесецу марту,
ти си рајску пазарио карту.

У наредна четири вијека,
неће бити таквога човјека,
што ће твоје јунаштво претећи,
шта још могу о јунаку рећи.

Гинуло је и старо и младо,
сјећаш ли се, озренска бригадо,
у сузама још Јовићи цвиле,
те године најтеже су биле,
Ој, Споменко, са Озрена змијо,
нек се стиди ко те прежалио.

Миле Ромчевић

У НЕКОЈ ЗЕМЉИ

У некој земљи, у једном рату,
десетине мртвих у једном сату,
стотину гине у једном дану,
у једној земљи на Балкану.

У једној земљи, где крв се лије,
где нико никог волео није,
где један дечко голобради,
постаде део историје.

Рођен у селу у Јовићима.
не верујем таквих више да има,
тамо где туга нема краја,
у Босни, негде код Маглаја.

У крвавом рату, где смрт не бира,
обавља дечак дужност курира,
стазама козјим од чете до чете,

Споменко Госпић то храбро дете.
Могао је да не буде близу,
да безбрижно шета по Паризу,
да не легне млад у хладну раку,
јуначко срце је у дечаку.

Несрећног марта, несрећног сата,
на Јовиће паде граната,
оста дечак вечним сном да спава,
покрио га је вео заборава.

Није за њим заплакала мати,
није суза потекла ни тати,
сестра дуге косе не расплете,
никог није имало то дете.

Имао је четрнаест лета,
волео је земљу којом шета.
Решио за србство да погине,
нека ти је лака земља сине

Василије од Семберије

ХИМНА СПОМЕНКА ГОСТИЋА

Помријеше му и мама и тата,
остао је да живи са баком,
мало ко се из онога рата,
може `ваквим назвати јунаком.

Крв је србска тјерала дјечака,
да на браник отаџбине стане,
касније му погибе и бака,
од граната муслиманске стране.

На два коња од рова до рова,
он се није никада предав`о,
тешка ми је свака ријеч ова,
јер за Србску и живот је дао.

Под Озреном ранише га смртно,
ту је пао, даље није мог`о,
мали борче, великога срца,
за те суза пролило се много.

Нек се чује за Гостић Споменка,
ова пјесма химна нека буде,
а онима од којих је страд`о,
нека Господ и небеса суде.

Ово храбро и јуначко дјело,
у заборав никад не би смјело,
све док Срба има на планети,
њему име неће умријети.

Миле Ромчевић