Миленко Павловић (1959-1999) је био пуковник, пилот Војске Југославије и командант 204. ловачко-авијацијског пука.

Погинуо је у борби са НАТО ескадрилом изнад Ваљева 4. маја 1999. током НАТО агресије и варварског бомбардовања Савезне Републике Југославије. Постхумно је унапређен у пуковника.

Данас у Батајници једна улица носи његово име, а такође у родном селу ловачки спомен-дом и спомен-чесма понели су његово име.

Отаџбину морамо бранити свим средствима:
"Нећете ви да гинете децо, ја ћу..."

Јуна 2019. године војни аеродром у Батајници је понео његово име: "Војни аеродром пуковника Миленка Павловића".

ЖИВОТОПИС

Миленко Павловић је рођен у породици Милорада и Радмиле Павловић, у ваљевском крају, у селу Горње Црниљево 5. октобра 1959. године. Прва 4 разреда основне школе завршио је у родном месту, а следећа 4 у Осечини.

Средњу војну школу је завршио у Мостару. Иако је најпре одбацио ту могућност, касније се ипак одлучио за професију војног пилота. Брзо је напредовао у хијерархијској структури Југославенске Народне Армије.

Оставио је иза себе супругу и два сина.

КАРИЈЕРА

НАТО агресија и бомбардовање Савезне Републике Југославије затекла га је на дужности команданта 204. ловачког пука, чије је седиште било измештено у Стару Пазову. Летачка техника је била на изузетно слабом нивоу одржавања и несигурна.

До тог 4. маја 1999. неколико авиона је изгубљено услед разних кварова који су се обично дешавали непосредно по узлетању. Већина пилота је успела да се спасе, погинуо је једино мајор Зоран Радосављевић, до тог дана.

ЈУНАЧКА ПОГИБИЈА

Дана 4. маја 1999. око 12 часова примећена је већа група НАТО авиона која је дејствовала у правцу Ваљева, углавном на фабрику муниције "Крушик", као и на војна складишта у селу Причевић. Команду да полети добио је један од млађих официра Војске Југославије.

Међутим, потпуковник Павловић је телефонском везом наредио да се позвани пилот задржи и уместо њега је он полетео ка Ваљеву са својим авионом МиГ-29, № 18109. Убрзо се нашао над Ваљевом, међутим, после самог узлетања му се покварио генератор наизменичне струје тако да је остао без радара.

Павловић се упустио се у неравноправну битку против 16 НАТО авиона, успео да их збуни и чак натера у бекство смелим наступањем али је, убрзо, око 12:45, био погођен са три ракете, испаљене од стране холандских пилота са авиона F-16 Fighting Facon који су били западно од Тузле те их он није ни приметио. Погинуо је још у ваздуху. Остаци његовог авиона пали су у село Петница.

Сахрањен је 6. маја 1999. на Бежанијском гробљу у Новом Београду.

Посхумно је Павловић одликован са Орденом за храброст и Златном летачком значком.

ЗАОСТАВШТИНА

Главна улица у Батајници, која води од центра села до аеродрома носи име пуковника Миленка Павловића. У родном селу Миленка Павловића, Горњем Црниљеву, направљен је спомен комплекс који обухвата:

1. Спомен чесму са плочама пилоту Павловићу и мајору Александру Стефановићу (погинулом 1991. код Товарника) као и војницима изгинулим у ратовима за ослобођење 1912—1918. На спомен чесми се налази крило са авиона МиГ-29 пилота Павловића
    
2. Ловачки спомен-дом Миленко Павловић Пилот
    
3. Авион типа Г-4 Супер Галеб
    
4.  Војни аеродом у Батајници, код Београда је 26. јуна 2019. године понео име пуковника Миленка Павловића.

У оквиру комплекса се налазе и црква Обновљења храма св. Георгија-Ђурђица, са парохијским домом као и игралиште ФК Миленко Павловић - Пилот.

Његова фотографија са пилотском кацигом, постала је крајем 2008. године, лого модне компаније "Hero" (Херој).

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Радио Телевизија Србије је снимила документарни филм о животу и погибији војног пилота Миленка Павловића под називом „Лет у смрт“, који је премијерно емитован 24. марта 2006. године, на осмогодишњицу почетка НАТО агресије на СР Југославије.

Многи песници на друштвеним мрежама су испевали стихове у част Миленка и његових колега, сабораца војних пилота који су своје животе уградили у темеље наше отаџбине и слободе.

Једну такву песму написала је Невена Милосављевић из Звечана (КиМ) у мају 2018. године.

ПИСМО ПИЛОТА

Бесане олује и кише од комета,
Шта бих ти више рекао о тој ноћи,
Рањени је орао на ивици света,
Летети небом више неће моћи.

А некад тамо злаћано му крило,
Секло је облаке као кришке хлеба,
Сада на том месту где је оно било,
Пришивени орден патрљак је неба.

Очи, те очи, ни сунца више не виде,
Пустиња у зенама, пресушиле сузе,
И речи мога гласа потајно се стиде,
- Што и њега у скут, Боже, Ти не узе?

Неке друге птице умиру певајући,
А песмом својом и смрт саму гану,
Орлови умиру немо и сневајући,
У самртну чашу још горчине кану.

Кишне од комета и бесане ноћи,
Шта бих ти више и могао рећи,
Затвори прозор, ја ти нећу доћи,
Низ моје ће крило заборав потећи.