Рођен је у селу Доње Забрђе код Угљевика 10. октобра 1963. године. Био је предсједник Борачке организације Републике Србске. Погинуо је 2002. године у саобраћајној несрећи (39 година).

За собом је оставио супругу Љиљану, кћерку Божану и сина Душана.

Његово село родно село Забрђе је иначе током Другог свјетског рата претрпело страшне губитке, јер су преко 200 мјештана хрватске и муслиманске усташе одвеле у концентрационе логоре, а остатак становништва је био изложен великом покољу њемачких СС јединица.

Прије рата Митар Максимовић био страствени љубитељ ногомета играо у локалном клубу „Мајевица“ из Забрђа. Његове квалитете тада примјећује и доста познатији клуб "Рудар“ из Угљевика, па је прешао тамо да игра.

РАТНИ ДАНИ

По отпочињању ратних дејстава у СР Хрватској, као добровољац одлази са рођаком Ралетом у Книн 26. септембра 1991. године, да помогне својој браћи у Крајини и тако постаје борац 1. Бенковачке бригаде. Истакавши се својом храброшћу током борби за Книн и Бенковац, добија унапређење у командира чете. У родни крај се враћа после девет месеци, када муслимани нападају Угљевик.

Освојио је релеј Столице на Мајевици, 10. априла 1992. године што је било веома значајно за медијско извештавање србског становништва у БиХ, а потом формира елитну борбену групу „Обилићи“. Посље неког времена Мандина јединица за брза дејства преименује се у „Лавове са Мајевице“. Јединица је у свом саставу имала и до 600 бораца. „Лавови са Мајевице“ имали су 52 погинула и 180 рањених бораца.

Јединица обилази и многа друга бојишта, сем Мајевичког. Истакла се у ослобађању Коридора јуна 1992. године, тачније у борбама за Брчко, борбама на Озрену, Сарајевско ратиште и многим другим. Војвода Мандо је између осталог, одликован и Орденом Милоша Обилића.

Његова јединица је 30. маја 1992. претрпела највеће губитке када су у Сељубљ Пољу, према Тузли наишли на минско поље. Том приликом су имали 6 мртвих и 28 рањених бораца. Исто тако када је Војвода Мандо лежао рањен у болници, пропушио је када је чуо да су његови борци лоше прошли на Висачи, спасавајући 70 опкољених мјештана.

На Романији је 13. маја 1993. године добио титулу четничког војводе.

ПОСЛИЈЕ РАТА

Накона рата је Митар Максимовић био предсједник Скупштине Општине Угљевик и предсједник Борачке организације Републике Србске. Радио је на промоцији истине о страдању србског народа у Босни и Херцеговини, као и хуманитарне активности за помоћ својим саборцима. За живота је постао легенда.

Након саобраћајне несреће 2002. године, под неразјашњеним околностима, многобројни поштоваоци су се одужили Максимовићу се 27. децембра 2007. године подигавши му спомен-бисту у центру Угљевика.

ЗАОСТАВШТИНА

Пјевач крајишке музике Мирко Пајчин, алиас Баја Мали Книнџа је на свом албуму "Глуви барут" отпјевао једну пјесму посвећену Војводи Манди под насловом "Препелице", која је врло брзо постала велики хит и ван граница Републике Србске.

А исто тако добар део своје књиге Младен Кртлина "Витезови на олтару отаџбине" посвећује Војводи Манди и његовој храброј јединици.

БОРС из Угљевика организије малоногометни меморијални турнир са његовим именом, још од 2003. године. Касније је покренута и Меморијална трка Митар Максимовић Мандо.

РТРС је снимио један документарни фим "Мандини лавови" у фебруару 2016. године, где његови саборци причају о свом команданту Митру Максимовићу, али и ратни пут специјалне јединице у оквиру 1. мајевичке бригаде Источнобосанског корпуса ВРС.