Зоран Боровина (1952-1992) је био пуковник србске војске у Босни и Херцеговини, легендарни командант Илиџанске бригаде ВРС, која се храбро борила против муслиманских фанатика на сарајевском ратишту.

Боровина је био висок човјек, национално освијешћен, са јасним циљевима у животу. Волио је гусле, а на униформи је носио беџ са ликом Његоша.

Увјек је ишао испред своје јединице и храбро командовао. Завршио је Војну академију са одличним оцјенама и почео каријеру као потпоручник ЈНА.

По распламсавању ратних сукоба у Босни и Херцеговини почетком 1990-их година одмах се ставио на располагање Врховној команди са жељом да буде на бранику отаџбине.

Лично је израдио план ослобађања Сарајева и презентовао га Генералштабу ВРС. Погинуо је 4. децембра 1992. у борбама на Отесу, на сарајевском ратишту. Зорана Боровину на мјесто комаданта Илиџанске бригаде је поставио лично Ратко Младић.

Одликован је постхумно са Орденом Карађорђеве звијезде 1. реда.

БИОГРАФИЈА

Зоран Боровина, пуковник Војске Републике Србске, рођен је 14. фебруара 1952. године у селу Мало Поље (општина Хан Пијесак). Основну школу и гимназију завршио је у Хан Пијеску, а Војну академију у Београду и завршну годину у Сарајеву. Произведен је 1975. године у потпоручника Југославенске Народне Армије.

Његова велика љубав биле су гусле, па је волио да гусла епске јуначке песме о јунацима средњовјековне србске државе, као и Карађорђевом устанку и ослобађању Србије. Баш зато често је био на мети претпостављених у ЈНА, пошто су гусле биле непожељан инструмент у Босни и Херцеговини, односно СФРЈ (сматрало се да буде србски национализам).

Оно по чему ће пуковник Зоран Боровина остати упамћен јесте одлучност и херојство у борбеним акцијама на самом терену, у сукобима са непријатељем. Био је сасвим природан, тих, са благим осмјехом на лицу. Није волио неправду и борио се протви ње на сваком кораку.

Био је ожењен, а иза њега су остале двије кћерке и жена.

ПОГИБИЈА

Дошао је децембар 1992. када је кренула акција ослобађања Отеса, код Илиџе. Прије саме акције пуковник Зоран Боровина је извукао разне кукавице "општинаре" и друге гузоње, који су се често скривали од борби и наређивали напад и повлачили људе, преко моторола... онда их је све обукао у униформу, и дао оружије у руке, па их је повео са собом у акцију. То им се нимало није допало, сви су били укочени и ознојени до голе коже, јер су били у самртном страху, гледајући непријатеља у очи.

1. децембра 1992. године у зору кренула је акција ослобађана Отеса и вршена је из три правца. Четврти дан акције већ у предвечерије, када су борбе већ јењавале, пуковник Боровина повео је неколико својих момака добровољно да изврше диверзантски упад међу непријатеља, како би се посље отвориле шансе за наставак акције ослобађања Ступске петље.

Бачена им је бомба пред ноге, момци су полегали, а Зоран Боровина је узео бомбу у шаке и није стигао да им врати, него му је ескплодирала у руци.

Донесен је у болницу "Жица", где су лекари констатовали смрт. Морал србске војске, када су чули за погибију свог комаданта и јунака, је страховито пао. Наредни дан 05.12.1992. србски гардисти са Илиџе су ушли у Отес и практично само ушетали, скоро да метак нису испалили.

Што ће рећи да је још дан раније Отес био ослобођен.

Једино ко се радовао у србским редовима одласку Зорана Боровине јесте овај кадар, који се поново вратио у своје канцеларије и фотеље јер су се добро уплашили за своје задњице.

Након смрти Зорана Боровине, Отес доби ново име - Зораново!

Миодраг Лазић, лекар добровољац у болници у Блажују о Зорану Боровини и његовој погибији казује овако:

- "Свануло је. Чудно затишје. Навикнеш се на канонаду, а онда тишина. Она више плаши. Седам је сати. Као да се земља отворила. Пакао почиње. Морал наших бораца је изузетан. Борба за сваку кућу. Око нас гори. У сали смо од 10 ујутро до 21 увече, непрекидно. Пет операција.

Око дванаест почињу да падају тешке гранате на педесет до сто метара око нас. Нема страха. Оперишемо и ћутимо. У 16 сати видим ужарене кугле наше артиљерије које лете ка Игману. Покушавамо да ућуткамо њихове минобацаче. Више стотина мина по Илиџи. Гори Игман, гори Илиџа... Њихова смртоносна гнезда су заћутала. Ово је тотални рат!

Сад је око 21 сат. Баш у ово време донесен је леш команданта Зорана Боровине. Погинуо је предводећи своје борце у јуришу. Нема десну шаку. Повреде главе, груди, лица. Међу његове борце пала је ручна бомба. Храбри командант Илиџанске бригаде покушао је да је врати непријатељу. Експлодирала је у његовој десној шаци. Заштитио је војнике својим телом. Био је прави командант.

На левом џепу своје војничке блузе носио је беџ са ликом Његоша. У десном је имао бомбоне. Исте оне које је делио деци пре пет-шест дана, када је долазио у посету болници.

Да ли и он има негде своју децу? Жао ми је команданта и великог борца Зорана Боровине. Тешко ми је и као човеку и као хирургу. Невероватно тешко. Али осећам велику срећу што помажем свом народу, поносан сам што сам део ове велике србске борбе...".

Зоран Боровина је уз све војне почасти сахрањен у Београду, на гробљу Орловача, на захтев његове породице.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Тодор Крајишник је написао своју књигу "Пут до сунца", гдје је једна пјесма посвећена пуковнику Зорану Боровини.

Зоран Боровина је постхумно одликован Орденом Карађорђеве звијезде 1. реда и то на Видовдан 1993. године.

ЗАОСТАВШТИНА

Зоран Боровина је опеван од србског народа у неколико пјесама. Ратко Обреновић је посветио једну песму Боровини Зорану, исто тако и Љубиша Калас.

У сарајевском насељу Добриња 1 је одмах 1993. године једна улица понијела његово име, и тако све до 1996. године када је према Дејтонском споразуму тај дио Сарајева припао муслиманско-хрватској федерацији... они су одмах промјенили назив те улице.

Власти Источног Сарајева су у насељу Павловац дали једној улици име по Зорану Боровини. Исто тако и у Власеници једна улица је названа по команданту Боровини.