Најпре су их упознали Зворник и Подриње, а потом и целокупна Република Српска. Најбоље су их осетили на својој кожи муслимански и хрватски војници, где год су имали блиске сусрете. Толико су речи суперлатива изгубиле своје значење и истрошиле се за ове четири године, јер су обично коришћене уз парадне јединице. То је много сметало ”вуковима” па дуго времена нису желели да се о њима пише. Када је прошао рок употребе разним самозваним ”специјалцима”, на ред су дошли истински хероји овога рата. О њима се у народу много зна, јер њихова дела на терену говоре.

Све је почело још 7. маја 1992. године када је, сада већ легендарни капетан Милоје са 12 добровољаца са крајишког ратишта стигао у Зворник, да истински помогне своме народу, а не због ратног плена. Убрзо им се придружују диверзанти које предводи Јово Митровић, а нешто касније и извиђачи са поручником Ацом Секанићем на челу, као и убојите минобацачлије капетана Владе Мијатовића. Врше се селекције, критерији су строги, стварају се услови за пут ка професионализму.

Из акције у акцију

Непријатељ је близу Зворника и ”посла је на претек”. Свакодневно се ослобађа стопа по стопа српске земље. Нажалост, прерана погибија капетана Милоја, 4. јула 1992. године, оставља трага. Затим на чело ”Вукова” долази капетан Душко, ратник из вуковарског пакла. Он омасовљава јединицу и даје јој нови дух. Осим ослобађања српских територија на подручју Зворника, јединица већ учествује у борбама за ослобађање Церске, Коњевић Поља, Кравице, Устипраче, Међеђе, Горажда… ”Вукови” су сваким даном бројнији и боље опремљени.

По наређењу команданта Дринског корпуса, генерала Миленка Живановића, 8. маја 1993. године основан је Подрињски одред специјалних снага, као маневарски батаљон Дринског корпуса. ПОСС су сачињавали, поред извиђачко-диверзантске чете „Вукови са Дрине” и интервентни водови зворничке бригаде у саставу Чете ”Сјевер” и оклопномеханизована чета. За првог команданта постављен је капетан Душко Вукотић, а за заменика Милан Станојевић. ПОСС наставља традицију, и у народу је и даље та јединица знана као „Вукови са Дрине”.

Почетком јула 1993. године за команданта је постављен поручник Милан Јоловић – Легенда. Ретко коме добро одговара надимак као крупном Романијцу, команданту ”Вукова са Дрине”.

Јединица је стално у покрету. Учествује у операцијама за ослобађање Трнова, Бјелашнице и Игмана, од 2. јула до 15. августа 1993. године. Напредују на главном правцу напада и постижу запажене успехе, а што најбоље потврђује и јавно похваљивање од команданта Главног штаба Војске Републике Српске, генерала Ратка Младића, који је на самом терену, уверивши се у херојство и јуначко држање јединице, унапредио команданта Легенду у чин капетана.

Затим се ређају акције као на филмској траци. Борбе за ослобађање Горажда, затим Сливањско брдо, Нишићка висораван, бихаћко- крупско ратиште, Трескавица, Грахово, Гламоч…

Борбе на зворничком ратишту се и не спомињу јер ту интервенишу, онако у пролазу, између значајнијих операција.

Увек први

Све новине су забележиле да су ”Вукови са Дрине” прва јединица која је умарширала у ослобођену Сребреницу. Јунски ”излет” на Вис на својој кожи су најбоље осетили муслимански екстремисти и уверили се у снагу ”Вукова са Дрине”. Као и увек, у свим борбама, јединица дисциплиновано и одговорно са успехом извршава и најсложеније задатке. А да би борбени састав могао ефикасније да дејствује, уз добру команду, ту је и вредна позадина, увек мобилна и кад затреба, ту су раме уз раме са пешадијом.

О команданту Легенди, који је неколико пута рањаван, није потребно трошити речи, а командирима водова, по угледу на команданта, увек је команда: ”3а мном!” Нажалост, суровост рата није поштедела ни ”Вукове”.

И овде су гинули они који су увек били у првим редовима: поручник Недић, потпоручници Иваз и Црни, водници: Док, Мирокија, Црни, Мрга, Лазо, као и многи неустрашиви борци: Мелез, Ратко, Нешо, Зоран, Горан, Јокер, Пољак Мјечислав и многи други вечни ”вукови”.

Велики број је и рањених, који се по опоравку одмах враћају у старе редове да заједно са Профом, Ацом, Пумом, Максом и другим ”вуковима” наставе тамо где су застали вечни ”вукови”.
 

 

Аутор: Љубиша Милутиновић

Лист Дринског корпуса ВРС,
Зворник – децембар 1995, бр. 24.

Преузето са: srbiubih.com