Лета господњег 1971. родило се дете 1. новембра, српско дете од оца Станимира и мајке Јелене. Имало је младеж на левом образу који је значио срећу у животу, а и породица Перић је тај дан блистала од среће што је након четири кћерке добила сина по имену Бошко.
У селу Ражљево, под обронцима Мајевице, негде на средини пута између Брчког и Бијељине рођена је легенда овог времена. Бошко Перић, је био дете са села. Своје школовање је започео у родном селу Ражљево. Био је примеран и вредан ђак. Основну школу је завршио 1986. године познат као, већ тада, сналажљив момак, даље школовање је наставио у Словенији код рођака, у Љубљани.
Живео је код једне од својих сестара, у том граду је уписао електротехничку школу, смер телекомуникације. Средњу школу је завршио 1989. године по завршетку школовања одлази на служење војног рока у тадашњи Титоград (данас Подгорица, Црна Гора). Из војске се враћа кући у Ражљево са чином десетара. Убрзо затим опет одлази у Словенију, у Копар, где налази запослење у својој струци.
По избијању ратних сукоба у Хрватској у лето 1991. године, изазван патриотским вредностима одлучује да се врати у родно место, што и чини задњим возом који је саобраћао на релацији "Љубљана-Винковци". Чим се вратио у свој завичај, ставио се на располагање резервном саставу тадашње Југославенске Народне Армије. Прво ватрено крштење му је било у пролеће 1992. године у ослобађању Босанског Шамца.
У оквиру резервног састава, тада још ЈНА, пред сам почетак рата у Брчком формирана је елитна јединица црвених беретки по узору на јединице капетана Драгана у РС Крајини. У тој јединици се налазио и Бошко Перић. Већ у првим акцијама истакао се као храбар борац, што доказује начин на који је први пут рањен; приликом заузимања приградског насеља Кланац.
Бошко ношен својом младалачком жестином усправио се и с митраљезом у рукама кренуо према муслиманским положајима: ''Беж' те, турци, стиже Пеша!'', загрмео је. Испред њега је била чистина. Док је тако усправно ишао пуцајући, сасекао га је рафал. Добио је три метка, један у ногу, два у руке, али се још држао на ногама. То је било прво рањавање од укупно шест. Друго рањавање у августу 1992. године је поново издржао на ногама и ако га је бровинг погодио у прса, жеља да одбрани свој народ, за дивно чудо, га је одржала у животу.
По изласку из болнице оснива интервентни вод који тада броји 19 војника, остварује значајне подвиге у пробијању "Коридора Живота" крајем јуна 1992. који је био једина веза са западним делом Републике Српске и читаве Српске Крајине са матицом Србијом.
У марту 1993. године одлуком 1. Посавске бригаде ВРС ујединили су се сви интервентни водови у једну елитну диверзантску јединицу. Нико се није много двоумио о командовању таквом јединицом, Бошко Перић Пеша био је чини се, својим рођењем, предодређен за такву одлуку. Чак је пао предлог и да јединица носи његово име, као симбол једног поимања рата, части и поштења који су красили младића који ће до краја свог кратког живота на телу имати више рана него што је проживео година.
Коначно у истом месецу, удружењем више интервентних водова, формирана је специјална јединица ''Пеша'' Бошко Перић, надимак Пеша је добио по стрицу који је био четник у другом светском рату. Под командом Бошка Перића Пеше, специјална јединица је била храбра и дисциплинована и као таква је била узор осталим српским јединицама. Специјална јединица "Пеша" успешно је бранила свету српску земљу на свим фронтовима широм Српске Републике у БиХ.
14. новембра 1994. године Бошко Перић Пеша, шест пута рањаван, креће у своју последњу акцију на сопствени захтев, у покушају да спасе око 70 опкољених српских војника ВРС, на брду Лисаца на Мајевици. У блиској борби, прса у прса, муслимански војник баца пресудну бомбу, која пада у непосредној Пешиној близини, чији гелери погађају јунака по целом телу. Још при свесном стању, лежећи на земљи, питао је двојицу својих војника ''Јел' ми лице пуно оштећено?''
Бошко Перић Пеша био је мртав непун минут од рањавања. Гелер је кроз врат директно отишао у мозак. Тело му се, снагом здравља и младости, још борило са смрћу док на крају и срце није поклекнуло.
У родном месту подигнут му је велики споменик, са анђеоским крилима.
Његова мајка Јелена је једном приликом са свог погинулог сина Бошка, рекла следеће:
- ''Шест пуна су долазили да ми јаве да је мој Пеша рањен. Шест пута. Мој Пеша рањен. Мој Пеша рањен. Црни животе. Први пут дошао у јуну покојни Горан, једном дошао покојни Ратко, сирото моје дете. Није могао да издржи колико сам јаукала. Зове Пешу оном њиховом справом из кола и каже му: Пеша јави се, не могу више да трпим, да ти трпим мајку колико јауче. У болници доктор Нинковић прилази и кад је видео да плачем каже: Шта се мајко бојиш, знаш да је дошао у моје руке... Е мој докторе, кажем ја њему, које је горе, ил' теби њега крпити, ил' мени за њим туговати.
Ја седнем мом Пеши крај ногу и плачем, а он се смеје и каже ми: Немој мајко да плачеш и ако погинем ја сам заклет народу. Е, сви су они били заклети ал', нико поштовао није. Сад облаче униформе, начинили се војницима као ратовали они.
Најтеже ми је било кад је други пут рањен. Мислила сам да неће преживети. Кад су дошли да ми јаве, ја сам била сама код куће, Станимир је отишао негде. Неће да ме позову у болницу, кажу да је одвезен у Београд. Нису били Пешини другови, нека друга војска. Ја остала ходам по дворишту и јаучем. Истом стадоше опет нека кола. Мене пресече дошли да ми јаве да је умро. Кад оно његови другови из јединице, кажу дошли смо да те водимо Пеши у посету.
Ми у Брчком, а Брчко гори, гранате падају, по улицама стакло, изваљана цигле, свуда се дими, нигде живе душе. Дочекао ме опет доктор Нинковић, узео ме под руку, хоће да ми да инекцију, ја нећу, хоћу да видим своје дете. Све мислим није он жив, неће да ми кажу. Не можеш код њега, каже мени доктор Нинковић, није још дошао свести, тек је оперисан. Ја плачем и чекам, сати пролазе. Истом дође сестра, дошао је себи, каже можеш га видети. Онда ме друга, врати са врата: Пеша је рекао да не улазиш. Рекао је ако заплачеш, све ће инструменте покидати. Можеш ући само ако нећеш плакати. Нећу плакати кажем, ако ме уведете. Доктор и сестра ме узму испод руке и поведу коначно до мог Пеше. Ја дођох до његових ногу, помилујем га по коси. Боја, Бошко знаш ли ко ти је дошао? Знам одговори, очи су му биле затворене. Мама немој да плачеш, каже ми. Нећу сине, неће мајка плакати. Одједном се проломи експлозија. Прозор крај њега се сасу. Сестре тргоше његов кревет, замало да га исече стакло. Доктор је загрмио, возите га за Београд, погинуће у болници!
Они га одвезоше. Чујем доктора Нинковића како каже: Пешо погледај своје другове. Ја сам мислила да он неће преживети, да то доктор мени неће да каже.''