Независна Држава Хрватска била је клеро-фашистичка творевина која је створена у пролеће 1941. током Априлског рата, односно инвазије Сила Осовина на Краљевину Југославију. Сваки од агресора: Бугари, Албанци, Мађари, Хрвати... на југославенско краљевство добио је свој дио, док су Њемци и Италијани имали своје зоне утицаја на Балкану. Читава НДХ се простирала од Дрине до Жумберка и од Драве до Јадрана. Благословена је од Ватикана, док је Римска курија давала логистику и директиве. Циљ је био истребити Србе, Јевреје и Роме са простора НДХ.

На челу власти су се налазили: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. Уз њих високе функције су имали: Дидо Кватерник, Андрија Артуковић, Миле Будак, Славко Кватерник, Иван Шарић, Никола Мандић, Џафер-бег Куленовић, Мехмед Алајбеговић, Вјекослав Лубурић, Анте Вокић, Младен Лорковић, Виктор Гутић...итд.

Од почетка владавине Павелић са сарадницима је забранио ћирилицу у употреби, док су Срби масовно отпуштани из администрације. Њихова имовина је првобитно конфискована, касније и уништавана. Слично је било и са Српском Православном Црквом, гдје су монашка и свештена лица хапшена, а потом и убијана. Угледни трговци, адвокати, лекари, официри били су такође на удару и киднаповани. Заправо, сви они који су могли да пруже било какав отпор нашли су се на списковима за ликвидацију.

Усташки режим је основао током Другог свјетског рата на тлу НДХ преко 80 концентрационих логора, међу којима су најпознатији: Јасеновац, Госпић-Јадовно-Паг, Даница, Керестинац, Тења, Ђаково, Стара Градишка, Крушћица, Лоборград... док су Сисак и Јастребарско имали статус дјечијих логора, што је јединствено у људској цивилизацији.

Масовни покољи над Србима оружани одреди НДХ су починили на неколико мјеста гдје су направљена стратишта: Дракулић, Драксенић, Гаравице, Стари Брод, Пребиловци, Глина, Дивосело, Садиловац, Бијели Поток, Велико Паланчиште, Лежимир, Шид, Дудик, Купрешко и Дувањско поље... Такође мноштво Срба је бацано у дубоке крашке јаме у динарском горју.

Само мали дио хрватско-муслиманских крволока је изведен пред лице правде. Један дио се убацио у Брозов режим социјалистичке Југославије, док је други дио преко акције Ватикана "Пацовски канали" избјегао у Аустралију; Аргентину, САД, Канаду, Парагвај, Шпанију, Бразил, Венецуелу...итд. Ова операција је рађена у највећој тајности.

Титови комунисти нису превише марили за лов на заостале Усташе, већ су градили лажно братство и јединство у које су само наивни Срби вјеровали. Сем тога, приликом подизања споменика и меморијалних комплекса текстови су кривотворени у смислу да нису наведене националности жртава и џелата, а исто тако је и број жртава умањиван.

На порталу Епархије дизелдорфске и њемачке је априла 2009. објављен један фељтон у четири наставака, који је приредио О. Дарко. Ми га преносимо у цијелости.

ФРАГМЕНТИ ХРВАТСКО-МУСЛИМАНСКОГ ГЕНОЦИДА НА ТЛУ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ (1. дио)

ХЕРЦЕГОВИНА - ГЕНОЦИД СА СВИМ ЕЛЕМЕНТИМА

Трагична драма српског народа Херцеговине, започета стварањем „Независне Државе Хрватске“ априла 1941. године, учинила је ову кршевиту покрајину ареном најгнуснијих злочина које је запамтила свјетска историја, али и колијевком првог масовног устанка против фашистичке тираније у поробљеној Европи.

Оно што су дивље усташке хорде Хрвата и муслимана починиле у прољећним и љетним покољима херцеговачких Срба 1941. године превазилази машту и бестијалност најсвирепијих злочина које је историја запамтила. Мушкарци, жене, дјеца и старци убијани су на најгрознији начин: спаљивањем на кућном огњишту, ударањем маљевима и полугама, дављењем жицом и конопима, бацањем у мрачне поноре и брзе херцеговачке ријеке. Пушчани метак био је божја благодет.

Током рата 1941-1945. у Херцеговини је од хрватско-муслиманских усташа, Њемаца и Италијана убијено и бачено у јаме, ријеке и поноре преко 12.000 Срба. До сада је евидентирано 108 масовних стратишта са око 7.000 жртава.

Ппрви талас усташког геноцида над херцеговачким Србима почео је ноћу између 31. маја и 1. јуна 1941. у Мостару. Група усташких „ловаца“ ухапсила је петорицу Мостараца, одвела их на обалу Неретве код села Ортијеш и тамо четворицу звјерски убила, док је пети успио да побјегне.

Сутрадан, 1. јуна, група усташа ухапсила је у Требињу 60 Срба, од којих су одмах на бруталан начин убили деветорицу, и то у присуству њихових породица. Сљедећег јутра по Требињу су освануле плакате којима се обзнањује да ће убудуће усташке власти за једног убијеног Хрвата стријељати по 100 Срба.

Почетком јуна организована су масовна хапшења и убијања Срба из Невесиња и околине. Група од око 80 усташа упала је другог јуна у село Удрежње, побивши при том 27 Срба.

Шест дана иза тога у Невесиње је стигао главни усташки повјереник за Босну и Херцеговину Јуре Францетић и издао наређење да се у Невесињу и Гацку побије по 20 најугледнијих талаца. У ноћи између 9. и 10. јуна у шупама војног логора у Невесињу, маљевима, гвозденим шипкама и ножевима масакрирано је 20 Срба. Затрпани су у јаму коју су таоци претходно сами морали ископати.

Овај, први талас усташког геноцида најжешће се сручио на ондашњи срез Гацко. Под вођством усташког повјереника Хермана Тогонала и хоџе Мухарема Главинића, похапшени су скоро сви мушкарци из села Корита између 16 и 60 година. У ноћи између 4. и 5. јуна 121 ухапшеник бачен је у 30 метара дубоку јаму Голубинка. Прије него што су бачени, над јамом су им маљевима разбијане главе. Они који су били ухваћени и затворени у основну школу у Коритима служили су усташама као покретне мете за гађање. Њих су, са завезаним рукама, пуштали да се удаље 30-50 метара, да би их затим гађали у потиљак, такмичећи се ко ће то прецизније учинити. Истог дана у близини јаме убијено је 7 Миловића, па су заједно са том групом сурвани у јаму Галубинка. Поуздано је утврђено да је у ту јаму, из тог краја, бачено 167 Срба.

Такође се зна да су усташе 5. јуна 1941. у исту јаму бациле још 50 људи, чија имена нису утврђена јер су дотјерани из других срезова. Код села Степен усташе су убиле 19 најугледнијих гатачких Срба. И њихови лешеви завршили су у јами Голубинка. Тачан број Срба које је у јунским покољима прогутала та јама никада се неће утврдити. Послије покоља, из богатог села Корита опљачкано је око 15.000 грла крупне и ситне стоке, која је већином подијељена извршиоцима злочина, усташама муслиманима из сусједног села Фазлагић Кула.

Први талас усташког геноцида жестоко је погодио и ондашњи љубињски срез. У прва три дана јуна дивљи усташки одред од око 500 људи опљачкао је у Љубињу и околини све што је било српско. При пљачкању убили су 8 Срба, а 170 су ухапсили. Сви су страдали у јами Капавица, у љубињском крају. Њих су по 10 везивали у ред једним конопом. Пред довођење над јаму завезали би им очи да не би могли видјети куд их усташе воде. Над јамом би првој тројици из ланца маљевима разбијали главе. Та тројица би, суновраћујући се у бездан, повлачили и остале за собом.

У ноћи нзмеђу 13. и 14. јуна љубињске усташе су из котарског затвора изабрале 36 најугледнијих талаца, буквално их масакрирале и бациле у јаму Пандурица. Међу убијенима налазио се и свештеник Божидар Шаренац, чији се отац прота Шћепан Шаренац 1918. године енергично супротставио свима онима који су хтјели да се свете Хрватима и муслиманима због злочина што су их током Првог свјетског рата починили над Србима.

У столачком, чапљинском и коњичком срезу први талас усташких злочина није имао разорне посљедице. У тим крајевима није било много ухапшених ни побијених Срба. То им је успавало будност, што ће скупо платити у сљедећем „видовданском“ покољу.

Други талас усташког геноцида, испланиран као „видовданска акција“, започео је 22. јуна 1941. масовним хапшењем Срба и Јевреја у Мостару, Стоцу, Чапљини, Љубињу, Невесињу, Гацку, Коњицу и другим херцеговачким мјестима. Командант Павелићеве тјелесне бојне Мијо Бабић издао је наредбу да се гранични појас према Црној Гори очисти од Срба и тако омогући спровођење „видовданске акције“. У налету хрватских и муслиманских усташа у селима око Гацка убијено је 140 мушкараца, жена и дјеце. Са колико су свирепости зликовци извршавали задатак, види се и по томе што су сатирали и цијеле породице. Тодору Николићу из Куле бацили су у Чавчију јаму 9 чланова породице, а Пиљу и Шпиру Бољановићу 13 чланова су сурвали у понор ријеке Мушнице. Проти Видаку Вишњевцу полили су зејтином и шпиритом косу и браду, па онда запалили, да би га на крају полумртвог затрпали у септичку јаму. У селу Врбица, код Гацка, запалили су у кући Вула Бјелогрлића 19 жена, стараца и дјеце. У невесињском војном логору масакрирали су 28 Гачана.

Вихор овог, другог таласа сручно се 23. јуна и на Попово поље. Од око 200 људи који су се тог дана нашли на њивама Поповог поља, њих 165 нашло је грозну смрт у јами Јагодњача, у Ржаном долу. Сутрадан усташе су у селу Завала ухватиле 34 Србина, па су и њих по систему „ланца“, везане по 10, суновратиле у ту јаму.

Према подацима Комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, у јаму Јагодњача, у Ржаном долу, бачено је у току рата око 1.200 мушкараца, жена и дјеце.

Под вођством усташког натпоручника Фрање Судара посебно свирепо је масакрирано 137 невесињских талаца. Међу њима био је и свештеник Богдан Ђоговић, коме су очи извађене, нос и уши одсјечени, златни зуби повађени, брада почупана и натрпана у уста, на грудном кошу прикована коњска потковица, да би био убијен укуцавањем ексера у главу.

У столачком срезу масовна хапшења су почела 22. јуна. Од 22. до 26. јуна похапшени су скоро сви мушкарци српске националности од 16 до 60 година. У том крају усташко гесло је било: „Не треба оставити ни српску мачку, а камоли дијете.“ Управо су у то вријеме у љубињском затвору неким Сточанима копане очи. Италијански војници су ту пронашли плехану кутију пуну људских очију, потопљених у млијеко. У пропратном писму Анти Павелићу је писало: „Увјеравамо те, драги Поглавниче, да ово није дар од мртвих, већ од живих људи.“ Ове догађаје патврђује и запис италијанског новинара Курција Малапартеа да је Павелић за рођендан (14. јула) од својих вјерних усташа на поклон добио 20 кг људских очију.

У ноћи између 27. и 28. јуна сви похапшени Срби из Стоца и околине одведени су на Видово поље и тамо поубијани. На Берковићима је тупим предметима убијено 170 стараца, жена и дјеце. Двадесет седмог јуна на Пилети је убијено 39 људи, чији су лешеви бачени у Неретву. Двадесет деветог јуна 70 мушкараца из села Тријебањ свирепо је убијено и бачено у јаму на Бивољем брду. Стотину четрдесет ухапшених Срба из села Опличићи, Прењ, Речице и Локве одвезено је на обалу Неретве и поубијано. Од 105 Срба из Горњег Храсна, које су усташе 27. јуна повеле да их баце у јаму Гавраница, усљед лоше усташке организације њих 39 спасило се бјежањем.

У Чапљини и околини само у јунском покољу убијено је 526 мушкараца, жена и дјеце. У ноћи између 25. и 26. јуна код Опузена су убијена 294 лица. Из села око Чапљине у злогласни „Силос“ код села Тасовчићи затворено је око 300 Срба, који су одведени на разна стратишта и ликвидирани. Од 22. до 26. јуна у сусједној Габели похапшено је 170 Срба, који су на ријетко свиреп начин ликвидирани на стратиштима код Крижа и Опузена.

Видовдански талас усташког геноцида захватио је и српско становништво љубушког среза. Од свих јама љубушког краја посебно се издваја она на Хумцу, која се налази у огради тамошњег фрањевачког самостана. При масакрирању и бацању Срба у ту јаму, у ноћи између 30. јуна и 1. јула, и поред јаукања и запомагања невиних жртава, нико од „Кристових слугу“ из тог самостана није изашао да погледа шта се то дешава.

Масовна хапшења и покољи Срба из града и среза Мостара почела су 24. јуна 1941. Само у граду ухапшено је 480 људи. Они ухапшеници који наредне ноћи нису побијени на мостовима на Неретви, на Буни, код Ортијешког гробља и на другим стратиштима, одведени су и сурвани у неку од знаних и незнаних херцеговачких јама. Талас усташког геноцида захватио је и српска села око Мостара. У том усташком походу убијени су и сви свештеници манастира Житомислићи. Бачени су у јаму Видоње, у близини села Близанци.

Трећи талас усташког геноцида инициран је упутством Главног усташког стана од 20. јула 1941. године. Усташе су се посебно потрудиле да од Срба очисте Љубушки, завичај свог министра унутрашњих послова Андрије Артуковића. Тада су на стратиштима Хумац, Храшћани, Црнопод, Церно, Љубушки, Грабово врело, Црљевићи, Звечелева дрин и другим, убијена 754 лица. У Љубушком рат је преживјело само 9 лица српске националности: 2 мушкарца, 4 жене и 3 дјеце.

Једна од најстрашнијих трагедија погодила је Пребиловце, најхомогеније српско село у околини Чапљине, у којем су од 1.008 житеља 994 били Срби. Само 6. августа од 7.30 до 13.30 часова у 120 м дубоку јаму Голубинка хрватске усташе су сурвале 470 лица (237 дјеце и 233 жене). Дан прије трагедије, у дворишту школе, јавно су, пред свијетом и родитељима, силовали све ухваћене пребиловачке дјевојке. Група тих бестијалних усташа, при хватању жртава и претресању кућа, затекла је Милеву Медан на порођају. Да би јој „олакшали“ и убрзали порођај, бајонетом су јој распорили стомак, извадили дијете, заклали га, па га, увијено у припремљене пелене, вратили у утробу мајке. У том покољу 54 пребиловачке породице заувијек су затрте. У групи Срба која је поклана код села Витина налазио се и 95-годишњи Василије Витковић. Док су му усташе ножем драле браду и кожу лица, наређивале су му да виче: „Живио Поглавник“, на шта је он мирно одговорио: „Радите ви, ђецо, свој пос’о.“

У материјалима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача стоји да је у јаму Голубинка, кад Шурманаца, у току рата бачено око 2.000 жртава.

На преостале Пребиловчане, који нису страдали у покољима 6. августа, усташе су организовале лов као на дивљач. Колико су у томе били успјешни, најрјечитије говори податак да, од 994 житеља српске националности из Пребиловаца, крај рата није дочекало њих 826. Половина српских домаћинстава заувијек је угашена. Послије Пребиловаца, на ред су дошла села: Тасовчићи, Клепци, Лозница, Вишићи и др. Из тих села ухапшено је око 1.000 житеља. Већина од њих нашла је смрт у јами на Бивољем брду.

Од 1.760 до сада евидентираних жртава међу српским становништвом у Чапљини и околини, од хрватских усташа страдало је 1.649 лица, а то је 15 пута више него што су укупно убили Италијани и Њемци.

Августовски покољи, око Илиндана 1941. године, нису мимоишли ни столачки срез. Ту су посебно страдала села Опличићи и Поплат. У селу Љубљеница усташе су у једној, сламом покривеној, штали запалиле 24 особе. Од Срба из града Стоца рат је преживјело само 7 одраслих мушкараца (махом старих и болесних). Од до сада евидентираних 1.250 жртава из Стоца и околине, усташе су убиле 854, а само 1941. године на стравично свиреп начин убијена су 662 лица српске националности.

У требињском крају усташе су, претресајући села Грбеше, Главиниће, Беговић Кулу, Бањевце и Пољице, ухапсиле 28 мушкараца и једну жену. У Требињу су их затворили у један теретни вагон, који су 4. августа превезли до Чапљине, да би их истог дана у том вагону све поклали. Од укупно 882 жртве међу српским становништвом у срезу Требиње, 572 лица страдала су од хрватских усташа.

Покољи око Илиндана најстрашније су погодили Србе и Јевреје града и среза Мостара. Од 19. јула до 4. августа ухапшено је 750 лица; разаслати су, у групама, по разним логорима и губилиштима „Независне Државе Хрватске“. Примјера ради, из прве групе од 174 лица, само су петорица преживјела. Мостарци су у злогласне логоре интензивно транспортовани све до 17. августа. Према подацима усташке полиције, од 8.000 Срба, колико их је било у Мостару у прољеће 1941. године, када су усташе дошле на власт, крајем августа су остала само 852 лица. Остали су побијени или отпремљени у усташке концентрационе логоре. Тешко су страдала и српска села у околини Мостара, а посебно Баћевићи (једино компактно српско село на десној обали Неретве).

У исто вријеме кад и у Мостару, почела су масовна хапшења и убијања Срба у Коњицу. У околним селима Борцима, Бијелој, Врдољу, Блацама и Загорцима за 3-4 дана ухапшено их је 108. Већином су одведени на Иван-планину и убијени.

Међу усташким бестијалијама послије 1941. године посебно се издваја погром Срба у Борчу изнад Гацка, који недвосмислено показује вјерску агресивност. На православни Божић, 7. јануара 1942. године, усташе су у селу Придворица на превару похватале 163 становника. Зликовци нису без разлога изабрали православни Божић. То је дан када Срби сваког радо примају у свој дом. Свих 163-је несрећника усташе су затвориле у неколике штале и запалиле. Пуким случајем, од свих мјештана жива је остала само четворогодишња Гаја Скоко. Сва огњишта тог села заувијек су угашена.

Послије Придворице, усташе су се устремиле на Доњи Борач (невесињски срез), гдје су, по сопственим извјештајима, убиле 149 лица.

Посљедице усташког геноцида биле су стравичне. На подручју Херцеговине ниједна српска породица није остала поштеђена а да неко њен није страдао. Многа села потуно су биолошки уништена. Многе породице заувијек су затрте. Остало је на десетине хиљада сирочади. И док је посна херцеговачка земља кључала од вреле српске крви, лелек у црно завијених несрећних жена и дјеце одјекивао је по голом херцеговачком кршу.

ФРАГМЕНТИ ХРВАТСКО-МУСЛИМАНСКОГ ГЕНОЦИДА НА ТЛУ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ (2. дио)

ИСТОЧНА БОСНА - НЕЗАПАМЋЕНИ ПОГРОМ

Хапшења и одвођења у логоре српских свештених лица са подручја источне Босне у априлу и мају 1941. године била су само увод у стравични усташки погром који ће погодити српски народ на тим просторима.

Прва шира акција хапшења и убијања Срба изведена је у власеничком срезу послије упућивања у тај крај усташког логорника Мушана Мутевелића. Упоредо са нападом Њемачке на Совјетски Савез, 22. јуна 1941. године, почело је и планско чишћење Срба овог краја. Прво су у Рашића гају усташе убиле 40 Срба, а непосредно иза тога још једну групу од 45. Тада почињу и масовна хапшења Срба и одвођења у непознатом правцу.

27. јуна 1941. уочи Видовдана (под изговором да би спријечили српски устанак) усташе су у Олову ухапсиле 25 Срба, у Сребреници 7, Калесији 6, Бијељини 25, Братунцу 9, Тузли 35, Лопарама 2, Козлуку 6, Кнежини 18, Власеници 54, Кладњу 27, Брчком 14, Папраћи 7, Милићима 2, Брези 54, Варешу 25, Лашви 3, Жепчу 6, Зеници 10, Високом 19, Калиновику 9, Семизовцу 36, на Алипашином Мосту (код Сарајева) 9 и на Палама 11. Сви похапшени били су виђенији Срби.

Одмах иза овог долази нови талас хапшења у Дервенти, Подгори, Новој Касаби, Горњем Залуковику, Милићима, итд.

У писму Одбора муслимана града Рогатице од 6. 12. 1941. године, упућеном др Џаферу Куленовићу, потпредсједнику владе „Независне Државе Хрватске“, евидентна је жалба на Поглавниковог повјереника Хакију Хаџића, службено послатог у тај крај, јер је он у свом прогласу, између осталог, навео да ће „на овом подручју истријебити све Србе“, те да ће „остати само Хрвати – муслимани и католици“. Да је Хаџић озбиљно мислио, убрзо су осјетили Срби у власеничком и рогатичком срезу. За почетак, из Рогатице су одведена 34 Србина, који се никада нису вратили.

Крајем јула 1941. усташе су са Пала одвеле 74 српска сељака и све их побиле у логору Крушчица код Витеза. Заробљене Србе отпремали су у сарајевски затвор Хасан кула, у којем је перманентно било око 2.000 затвореника. Када је он постао претијесан, усташе су у помоћни затвор претвориле православну богословију у Сарајеву. Највећи број тих заробљеника завршио је на стратишту Враца, изнад Сарајева.

Српски отпор усташким погромима, који је почео 3. јуна 1941. у источној Херцеговини, изазвао је праву хистерију усташких власти. На Сарајевском пољу одмах је убијено 100 Срба. Посебно свиреп и тежак злочин усташе су починиле у Дрињачи код Зворника 12. августа 1941. године. У још необјављеном Дневнику Пера Ђукановића стоји:

"…Када смо ушли у просторије магацина, указао се страшан призор. Цијела просторија, па и плафон, била је испрскана људском крвљу. Украј магацина налазило се једно овеће отворено храстово буре, у коме се затекло 150 литара људске крви.

Жртве су скидане до гола. Свођене низа степенице те клане над буретом крви. Усташе су говориле да ово спремају поклон Анти Павелићу, Поглавнику, у Загреб. Поред магацина била је ископана рупа са око 100 закланих жртава. Пошто су ове жртве биле слабо затрпане, то су их пси луталице почели развлачити.“

Усташко-њемачка солдатеска са посебном острашћеношћу устремила се на устаничку територију на Требави и лијевој страни ријеке Босне. Оно што нису стријељали на лицу мјеста одвели су у логоре у Добоју, Дервенти, Модричи, Маглају и другим мјестима. Само у добојском логору нашло се крајем августа 1941. преко 2.000 људи, махом Срба. Тачан број стријељаних из тих логора никада се неће дознати. У тој акцији на подручју Мајевице, Семберије и босанском дијелу Посавине усташе су похватале преко 400 сељака Срба и отјерале их у Јасеновац, одакле се ниједан није вратио.

У бијељинском срезу била је уведена пракса да се из сваке општине на чијој територији дође до устаничких немира побије по 50 сељака.

Руководство Црне Легије у Зворнику, 1942.

У усташко-њемачкој офанзиви на источну Босну у јануару 1942. године побијено је 726 лица српске националности, а 1.470 је заробљено. У својим извјештајима усташе истичу да су те жртве, наводно, били устаници. Баш у то доба на подручје Романије стиже Францетићева „Црна легија“. Свирепост, по којој је била позната та легија, убрзо се показала масовним убијањем српског живља и паљењем њихових кућа. Прво су се устремили на села Боговође и Росуље. Села су запалили а нејач, која није могла избјећи, поклали. Из Хоточине и ближе околине заклали су 150 Срба. Са Пала и из ближе околине страдало је 30 Срба. Ништа мање нису страдала ни насеља Соколац, Подроманија и Газиводе.

Усташе су у свом садизму биле толико окрутне да су у запаљене куће бацале и старце са више од 80 година, као осамдесетпетогодишње Илију Вуксановића и Милицу Ђурђевић. Гдје су стигли, сатирали су и цијеле породице. У Балтићима су убили жену Милоша Јовановића са 6-оро дјеце од 2 до 14 година. У Бјелосавићима само из породице Цуревић убили су 17 дјеце од 1 до 16 година.

Страшан покољ извршили су и у селима: Рашетница, Бандин Оџак, Чаварине и Читлук. У шуми Деветак-селиште усташе су опколиле српски збјег из више села. Највише људи су побили на лицу мјеста, док су мањи дио одвели у село Оса, затворили у једну шталу и запалили. Међу запаљенима било је и 11 мале дјеце. Исту судбину доживио је и збјег у шуми Клисура код Калиманића. У збјегу је било више дјеце, па и близанаца од два мјесеца. Нико није преживио. Сви су поклани.

Послије Романије, Францетић се са својом легијом устремио на Рогатицу и њену околину. Чим је стигао, наредио је да се похапсе сви Срби. Прво је убио њих 68. У Горњем Осову зликовци су у три куће заклали 33 лица, па их онда запалили. Међу та 33 лица било је 17 дјеце млађе од 14 година. У селима Варошиште (заселак Месићи), Старчићи, Клисура, Борике и Шљедовићи ухватили су 70 житеља, затворили их у неколико кућа и све их запалили. Породице Божић и Косарић потпуно су затрте.

Приликом упада у општину Борике, усташе те легије убиле су преко 600 лица. У Миљковићима су спалили 30 лица, у Осоју 80, у Гајеву 9, у Дубу 80…

По уласку у Хан-Пијесак побили су сав српски живаљ који није успио побјећи. У селима Јаруге, Кусаче, Мироње и Краљево Поље убили су 40 стараца, жена и дјеце и запалили 150 кућа.

Дио те легије продро је 1. марта 1942. године у Власеницу. Одмах су из болнице извукли 30 болесника Срба и побили их на мјесту званом Хан-Плоча. Пошто су од Власенице направили јако упориште, одатле су чешће упадали у околна српска села. Почетком априла у селима Горњи Залуковик, Долови и Оџак страдало је 130 житеља (највише жена и дјеце), запаљено је 220 кућа и 700 помоћних објеката.

У крвавом усташком походу на села Заграђе, Игриште, Мало Поље, Козја Глава, Тишћа, Српски Џемат и Сировине убијена су 42 одрасла лица и 11 дјеце. Од тих несрећника, 25-оро је живо спаљено у Игришту у кући Трифуна Пара. Запаљено је 190 кућа и 260 помоћних објеката.

На подручју општине Милићи усташе су направиле праву пустош. Запалили су преко 1.000 кућа и неколико хиљада помоћних објеката. Све српско становништво које није успјело побјећи стављено је под нож или бачено у ватру. У засеоку Врточе спаљено је 25 лица, а у Ратковићима 20. Што клањем, што бацањем у ватру, у селима Доњи Залуковик, Недељиште, Буљевићи и Заклопача усташе су убиле 150 мушкараца, жена и дјеце. Уз то, спалили су 150 кућа и 400 помоћних објеката. Кадрија Хазић из Нове Касабе клао је невини српски живаљ за награду од 50 куна по глави.

С циљем да истријебе српски народ на простору Власеница-Зворник-Сребреница, усташе су 4. априла 1942. године започеле разорну офанзиву, која је због својих посљедица у народу остала упамћена као „офанзива огња и мача“. Као вихор, усташе су се сручиле на села Поточари, Вијогора, Липовац, Палеж, Слатина, Загари, Сасе, Осатица, Ратковић, Врањешевићи и др., из којих је, што у пламену, што од ножа, страдало 270 мушкараца, жена и дјеце. На подручју Топлице заклали су 85 лица. У селима Карина, Бајевићи, Јакетићи и Жљебац нису поштедјели ни дјецу у колијевкама. Из села Косовци 86 Срба су одвели у Факовиће и побили.

На подручју Скелана и Факовића убијено је много српскнх избјеглица из других крајева Босне, која су били пошли да се на тим мјестима пребаце преко Дрине и спас нађу у Србији. Практично, на десетак импровизованих прелаза преко Дрине, које су усташе често пресијецале, од кама и ножева страдало је на хиљаде избјеглица. Многи несрећници, да би избјегли нож, радије су смрт тражили скачући у набујалу Дрину. Многе дјевојке, да не би биле силоване, групно су у очају изабрале Дрину за своју гробницу. Само у другој половини априла и почетком маја на тим прелазима страдало је око 4.000 оних која нису имали ту срећу да пребјегну у Србију.

Жељезничка станица у Олову

Стравичан покољ над избјеглицама извршен је код мјеста Бјелошевац. Међу страдалницима била је и фамилија Пушоње из Џимрија са 43 члана. Неколико дана након покоља туда је прошла Стана Шарац из Ђедовића са Романије, тражећи своју кћер која је била удата у фамилију Пушоња. Нашла ју је међу закланима. Очи су јој биле извађене, груди исјечене, а на грудима њена петомјесечна беба одсјечене главе.

Од половине априла до половине маја 1942. године усташе су предузеле још једну офанзиву на шире подручје Романије да би ликвидирале преостале Србе. Само у рогатичком срезу тада је убијено 450 лица: у Борикама 96, у Козићима 135, Сељанима 64, Осову 69, Месићима 47, итд. У том подручју ликвидиране су и бројне групе избјеглица, и то код Борика, Баљака, Сјеверског, Мркоњића, Бранковића, Осова, Милковића и др. Само у мјесту Суровићи убијене су 144 избјеглице. Тада су поклана 23 члана фамилије Вукашиновић, 17 Фуртула, по 13 из фамилија Рацковић и Рађеновић.

Усташки план је био да цјелокупно подручје источне Босне, од Фоче да Зворника, у потпуности очисте од српског живља и тако му прекину сваку везу са Србијом.

Сјеверно од Зворника, на подручју Велике жупе Усора и Соли, формирана је на прелазу између 1941. и 1942. године усташка легија под називом „Добровољачка легија народног устанка“. Бројала је 5.000-6.000 људи, размјештених по муслиманским селима да, наводно, бране муслимане од четника. У зони свог дјеловања та легија је опљачкала сва српска села и побила на хиљаде људи. Нарочито су страдала села Пожарница, Колимер, Цвиљевине, Потраш а у долини Спрече: Дубница, Српска Калесија, Раинци и Јегинов Луг. У селима у долини Спрече побијено је све српско становништво које није успјело избјећи. Према извјештају усташког поручника Сузака, само у Дубници убијено је 150 лица.

Ни сјевероисточна Босна није остала поштеђена. Примјера ради, само на мосту код Брчког убијено је 1.200 људи.

Судбина српског народа источне Босне свакако би била мање трагична и мање сурова да се усташама кољачима са стране нису придружили и муслимани-усташе са тог подручја.

На територији источне Босне, коју је до рата чинило 17 срезова, евидентирано је 731 веће и мање стратиште, на којима је у периоду И941-1945, по првим послијератним истраживањима, страдало најмање 50.000 лица српске националности.

Само на подручју 5 срезова: Бијељина, Зворник, Власеница, Сребреница и Рогатица, по првим извјештајима са терена из 1947. године, убијено је 22.000 Срба.

ФРАГМЕНТИ ХРВАТСКО-МУСЛИМАНСКОГ ГЕНОЦИДА НА ТЛУ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ (3. дио)

СРЕДЊА БОСНА - АМПЛИТУДА МОРБИДНОСТИ

Усташе су оганизовано приступиле рјешавању српског питања и на просторима средње Босне, што потврђује наредба усташког стожерника за Врбаску бановину Виктора Гутића о економском уништењу и истребљењу Срба. Мјере усташких власти о којима се говори у тој наредби највише су погодиле српски народ у срезовима Дервента, Добој и Прњавор.

Само на подручју среза Дервента у директном усташком геноциду убијено је, по досадашњој евиденцији, 2.011 лица српске националности. Највише су страдала села: Босански и Нови Лужани, Горња и Доња Барица, Костреш, Вишњак, Грк, Церани, Детлак, Мишковци, Рапћани, Кулина, Буковица, Лупљаница, Мала и Велика Сочаница, Осојци и Календеровци.

Према усташком извјештају, из Босанских и Нових Лужана, Горње и Доње Барице и Костреша у ноћи између 25. и 26. августа 1941. отпремљено је за Славонску Пожегу 720 Срба, мушкараца најбоље животне доби. Нико се од њих није вратио, сви су побијени. Из села Горња и Доња Барица остала су жива само три одрасла мушкарца.

О страдањима тих села свједочи извјештај Котарског поглаварства Дервента упућен 22. новембра 1941. године Великој жупи Посавље, гдје се у вези са хапшењем Срба талаца напомиње да су из Лужана ухапсили само тројицу, јер тамо више нема мушкараца.

На подручју Прњавора и Српца страдали су Срби у селима: Штрпци, Кремна – заселак Петровићи, Хрваћани, Лужани, Чорле, Грабик, Илова, Доња Лепеница, Ситнеши, Брезовљани и др., као и виђенији Срби из града Прњавора.

На овом подручју забиљежено је неколико невјероватних драма. Највиђеније Србе – њих 15 из Ситнеша, Брезовљана, Лепенице и Зукала, усташе су јула мјесеца 1941. године одвеле у шуму Радња на лијевој обали Саве и побиле на звјерски начин. Живом Бошку Ђајићу распорили су стомак, извукли цријева те их омотали око паса његовом оцу Ђорђу.

Двадесет петог августа 1941. године усташе су у Дубочким Барама опљачкале и убиле 19 одраслих Срба из Босанског Кобаша. Са тог стратишта спасио се само Ђоко Бошњак, који је био везан заједно са оцем Васом. Док су пуцали у њих, метак је пресјекао жицу којом су били везани. Пошто су их бацали у Саву, Ђоко је, са двије ране, успио да прерони и преплива на славонску страну.

Шеснаестог децембра 1941. године у селу Кремно, заселак Петровићи, код Прњавора, усташе су убиле 22 житеља, махом жена, дјеце и стараца. Све жртве сатјерали су у једну зграду, да би затим по њима отворили паљбу. По мртвим и рањеним усташе су набацале кукурузовину, полиле гасом (шпиритом) и запалиле. Међу жртвама је била и Стака Петровић (рођена Радоњић) са своје четворо дјеце: најстарији, Новак, имао је 9 година, Љепосава 8, Милисава 2 године и мали Томислав 3 мјесеца. Ту је био и Стакин свекар, осамдесетогодишњи Антоније. Са раном на глави, дужине 14 цм, од усташког ударца сјекиром, и из рамена смрсканом лијевом руком, од митраљеског рафала, и са нагорјелим ногама, Стака је успјела да натчовјечанском снагом из пакла изнесе двоје дјеце. У ватри и диму напипала је малог Томислава и ухватила га зубима, а двогодишњу кћеркицу у десну руку и, ни сама не знајући како, нашла се у дворишту зграде, гдје се онесвијестила.

Кад су стигли партизани, наишли су на стравичан призор у кући Тодора Петровића. Његова седамнаестогодишња кћи била је разапета на кућном зиду. Руке су јој биле приковане ексерима, а ноге и прса угљенисани.

У Оџаку и околним селима: Новиград, Зорице, Свилај, Дубица, од новембра 1944. до априла 1945. године убијено је 1.130 лица српске националности. Мало ко од њих има гроб. Махом су послије убијања бацани у Саву.

У дијелу добојске општине западно од ријеке Босне усташе су убиле 1.008 лица српске националности. У Ритешићу их је убијено 20, Подновљу 55, Мајевцу 48, Кладарима 32, Глоговици 17, Липцу 17, Костајници 23, Чивчијама 14, Опсинама 13, Приједолу 43, итд. Највише Срба убијено је у Барама, предграђу Добоја.

Познати усташки злочинац Виктор Гутић, у говору од 25. маја 1941. године а поводом рушења православне Саборне цркве у Бањалуци, запријетио је: „Српски народ биће тако почишћен да му ниједно добро неће остати читаво.“ Нагласио је да је он „гвоздена метла“ која ће то спровести у дјело. У дијелу бањалучког среза источно од ријеке Врбас усташка геноцидна метла однијела је 403 српска живота.

Са колико свирепости и бескрупулозности су усташе поступале са Србима, показује случај мале Јованке Баничевић. На Никољдан, 19. децембра 1941. године, из Горњих Корићана, у непосредној близини Травника, ухапшено је 180 Срба, који су затворени у соколски дом насеља Турбе. Између осталих, тада је ухапшен и Бошко Баничевић. Док су га усташе тукле, у кући је настао плач жена и дјеце. Његова Јованка, дјевојчица од 11 година, гледајући како јој оца туку и везују, као леденица је пала и на мјесту остала мртва.

У јужном и југозападном дијелу средње Босне највише су страдали Срби из Ливна, Дувна, Бугојна и са Купрешке висоравни.

По попису становништва из 1931. године, на подручју среза Дувно (Томиславград) живјела су 1.222 лица српске националности. У усташком геноциду страдало их је 478, од чега је 241 жртва бачена у јаме.

Главни организатор усташких злочина на том подручју био је фра Мијо Чујић из Дувна, без чијих се наређења или сагласности ништа није смјело урадити. По његовом налогу српска села су систематски уништавана. О томе свједочи податак да у селима Цебара, Присоје и Врила нико није преживио усташки покољ. Из Цебаре је убијено 129 житеља. Од тога 126 је бачено у јаму Двостручицу у Зеленом гају. Седамдесет пет жртава било је млађе од 20 година: двоје новорођенчади, четворо дјеце до једне године и 39-оро од једне до десет година.

У покољу житеља села Цебара страдала је цијела породица Зелен – Раде и Стана, њихових 5 кћери, од 9 до 17 година, и два сина: Стево је имао 6, а Перо 4 године.

Значајно је истаћи да се и након 40 година, католички и хрватски шовинизам није измијенио. Зато је и било могуће да у ноћи између 31. јула и 1. августа 1984. године, на слављу у дувањском селу Доњи Бришник, група младих Хрвата усхићено пјева:

Ој црквице на бришничком брјегу
у теби се Павелићи легу…

По попису становништва из 1931. године, на подручју среза Ливно живјело је 6.296 лица српске националности. У директном усташком геноциду 1941-1945. године убијено их је 1.714. Временско раздобље јун-децембар 1941. године било је посебно трагично за Србе на тим просторима. За непуних седам мјесеци убијена су 1.504 лица, или 88 одсто свих жртава.

Геноцид над Србима добио је маха доласком у те крајеве „стручне“ помоћи из Загреба, коју су сачињавали усташки побочник Мијо Бзик и часник Никола Блажевић са групом од 25 усташких оружника. Подстицај им је дао и фра Срећко Перић из Ливна, са позивом: „Браћо Хрвати, идите покољите све Србе, најприје моју сестру, која се удала за Србина. Послије дођите код мене, ја ћу све ваше гријехе примити на моју душу.“

Усташки изасланици су у Ливну 10. јуна 1941. одржали савјетовање како убрзати „чишћење“ тих крајева од српског живља, јер су били незадовољни брзином акције која је почела у селима Доњег поља, гдје је углавном живјело српско становништво.

Већ у јуну највиђенији Срби завршавају у јами изнад села Сухача, а у јулу почињу масовни злочини. Из Ливна, и ближе околине, усташе хапсе 167 Срба, одводе их испод села Пролог и све убијају. Затрпавају их у рупе из којих је вађен пијесак за градњу кућа. Цијела операција одвожења и убијања изведена је тајно, ноћу. Народу је речено да су ухапшени Срби отишли на рад.

31. јула 1941. усташе су проти Кости Станишићу, из Ливна, у јаму код Пролога бациле живе жену и кћерку. Проту су довели да „надгледа“ бацање, да би га затим заклали и бацили за њима.

Крајем јула 1941. године усташе су из села: Оџак, Лиштани, Горњи и Доњи Рујани бациле у јаму Равни долац 218 Срба – мушкараца, жена и дјеце. Пошто им се журило, нису имали времена да сваку жртву понаособ ликвидирају. Тако се у јами нашло и око 20 живих лица. Махом су то биле жене. Послије 39 дана из јаме је, под заштитом италијанске војске, спасено 14 жртава. Били су то живи костури. Хранили су се претурајући торбе мртваца, јер су многи од тих несрећника понијели нешто хране – за пут, надајући се да их воде у Србију. Лизали су влажне зидове јаме и пили сопствену мокраћу. Међу спасенима била је и Стана Црногорац, која је у јами родила мртво женско дијете.

Врховни штаб ПОЈ 20. октобра 1942. године саопштио је да је, према подацима из заплијењене усташке архиве, у селима Оџак, Горњи и Доњи Рујани и Лиштани, укупно убијено 401 лице православне вјере, од тога 181 дијете до 14 година.

Под вођством усташа, домаћи Хрвати и муслимани су 27. јула опколили српско село Голињево и похватали све становништво. Мушкарце су одвели на брдо Тушница и побацали их у јаму Камешница. Три недјеље послије овог ужаса, два дјечака, Божо и Васо Црногорац, некако су испузала из јаме. Срески начелник их је смјестио у ливањску болницу. Дознавши за то, усташе су упале у болницу и заклале дјечаке и све затечене Србе. Усташе су побиле и дјецу и жене из Голињева, тако да нико није избјегао покољ.

До сада је из тог села евидентирана 231 жртва, од чега 35 дјеце до 14 година.

Оно што се 30. јула 1941. године одиграло у школи у селу Челебић тешко да може допријети до људског мозга. Такву монструозност могле су смислити и урадити само хрватске усташе. Мара Козомара, која се успјела спасити, прича: „Када су нас усташе утјерале у школско двориште, угледали смо језив призор, која је тешко описати или испричати. Видјели смо крваве пањеве и на њима крваве брадвине, сјекире и сатаре. Поред пањева леже одсјечене женске плетенице, које су зликовци одсијецали заједно са главама. На више мјеста бијелио се просут људски мозак по локвама крви на које су наваљивали ројеви мува. Страва је била таква да нико од нас није могао изустити ријеч или плакати…“ Тог дана је у најплеменитијој цивилизацијској установи, на најгрознији начин, своју животну школу завршило 416 Срба – свих узраста. Четрдесет осам година касније, 30. јула 1989, на православни празник Огњену Марију, освећена је католичка црква у селу Ковачић, удаљеном само километар од мјеста злочина над Србима.

У ливањском срезу највише су страдали Срби из села: Челебић, Голињево, Доњи и Горњи Рујани, Губер Велики, Лиштани, Чапразлије, Поток, Смрчани, Застиње, Жабљак, Главице, Бојмунте, Прово, Сајковић, Радановци, Богдаше, Врбица, Губин, као и из самог града Ливна. Послије ових погрома села: Подгреда, Поточани, Смрчани, Главице, Голињево, Срђевићи, Грборези, Била, Оџак, Лиштани, Горњи и Доњи Рујани и Прилука остала су без иједног Србина.

Почетком јула 1941. године усташе су наредиле присилно исељавање Срба из Бугојна, Купреса, Чипуљића и Веселе. Усташе су за сабиралиште одредиле зграду Грађанске школе. Из Бугојна је до краја августа 1941. исељено скоро све српско становништво. Прије него је почело исељавање, из Бугојна и околине похапшени су сви мушкарци старији од 16 година. Затвори, прави и импровизовани, били су дупке пуни људи најбоље животне доби.

Задње јулске ноћи у Бугојну биле су ноћи страве и ужаса за све, а за преко 1.500 ухапшених Срба била је то и задња мјесечина коју су видјели. Усташе су све до једног побиле и сурвале у јаму код села Занесовићи. Котарски предстојник Бранко Куштро хвалио се по Бугојну како је он сам на онај свијет, својим пиштољем, послао преко 400 Срба. У току рата та јама је допуњавана српским живљем, тако да се коначни број убијених и бачених попео на 1.700.

Кожварице, предио на десној страни пута Бугојно-Купрес, било је друго мјесто по масовности извршених злочина. У јулу мјесецу ту је убијено око 500, а у току цијеле 1941. године око 700 Срба – мушкараца, жена и дјеце.

Локалитет Громиле код Шупљег гаја био је губилиште за 40 Срба из Зијамета и Доњег Вакуфа. Усташе су се биле посебио острвиле на Зијамет – одакле су у јулу мјесецу у јаму Калин бациле још 26 људи.

Када су од Емануела Рајића, фратра из Бугојна, злогласни усташки кољачи Божица Крижанић, Иво Јерец и Перица Кутлеша затражили да их исповиједи, он им је одговорио: „За вас је још рано да се исповиједате. Када све урадите, онда дођите па ћу вас исповиједити.“

Са Купрешке висоравни у усташком геноциду убијено је 1.036 Срба. Од 300 убијене дјеце, 255 је било млађе од 10 година. Српско насеље Вуковско, на Купрешкој висоравни, усташе су у току рата походиле тринаест пута. У тим походима убијено је 405 Срба. Из тог села усташе су, у ноћи између 24. и 25. јуна 1941. године, одвеле протојереја Марка Поповића. У селу Грачаница, на Врбасу, заклао га је Бранко Куштро, двадесетпетогодишњи учитељ из Бугојна. Њему је недужни Марко, коју годину раније, помогао да се запосли. Непосредно иза Марковог страдања, из Вуковског је одведен и православни свештеник Добро Добросављевић. Усташе су га у Купресу живог потковале, затим одвеле у шуму Копривница и тамо га убиле.

Тридесет првог јула 1941. усташе су разаслале гласнике по свим српским селима са поруком да на Илиндан, 2. августа, дођу у Купрес ради пријављивања. Не чекајући 2. август, усташе су по благајском пољу похватале 45 Срба који су косили своје ливаде. Сви су на звјерски начин побијени и бачени у јаму Рајићева коса.

Палеж србске имовине на Купресу

На Илиндан, у Купресу се из околиих села скупило око 3.000 људи. Усташе су изабрале њих 186 из Вуковског и затвориле у Павића шталу. Шестог августа камионима су одвезени према Боровом пољу. Те ноћи убијено је 185 Вуковљана и затрпано у велике рупе настале копањем пијеска. Са губилишта је успио побјећи само Тодор Никић. Усташе су рачунале да ће послије ликвидације Вуковљана слободније оперисати по Купрешкој висоравни. Након тог покоља као да је настало мало затишје.

Двадесет првог августа путем према Бугојну прошла је колона од једног аутобуса и више камиона. Били су дупке пуни Срба из Ливна и околине. Речено им је да их возе за Србију. „Србију“ су нашли у шуми Копривница, иза Купрешких врата. О страдању ових Срба свједочанство је оставио возач аутобуса, муслиман Исмет Дуран. Он каже: „Кад се возило зауставило у шуми, све жртве су опљачкане. Свучене су до гола и повезане. Пошто су поставиле мајке да гледају, усташе су силовале недораслу дјецу и дјевојке. Затим су почели да сијевају ножеви. Женама и дјевојкама сјекли су дојке. Малој дјеци одсијецали су главе па их бацали мајкама у крило. Добрили Бајило распорили су стомак и извадили бебу.“

На том стратишту, 21. августа 1941, међу 400 убијених Срба, заувијек су нестале породице Кујунџића, Митровића, Бајила, Радета, Стевића, Ивица и Лалића.

Током 1941. године на Купрешкој висоравни убијено је 320 Срба – највише из Горњег и Доњег Вуковског, затим Благаја, Доњег и Горњег Малована, итд. Када су дошли Италијани, настаје релативна слобода. У прољеће 1942. године, послије одласка Италијана, Купрешка висораван опет постаје усташки резерват за одстрел Срба. 28. јула 1942. усташе су упале у село Горњи Малован и убиле 86 мушкараца, жена и дјеце. У Благају су, при том, убили 7 Срба.

3. августа исте године усташе су опколиле Бегово Село. Покупили су све становнике, од некрштеног дјетета до изнемоглог старца. Одвели су их у једну појату и све заклали, а затим су појату запалили. Иза крвавог усташког пира остала су 82 угљенисана леша.

На извору рјечице Тремошнице, на Црном врху, усташе су на православни празник Велику Госпојину, 28. августа, пронашле и побиле цио збјег од 72 лица из села Катанићи. Над њиховим мртвим тијелима запалили су велику ломачу. Село Катанићи заувијек је угашено. Ниједна кућа се никада није обновила. Тог истог дана усташе су у Вуковском убиле 23 лица, а село Благај потпуно спалиле.

2. новембра 1942. године усташе из Горњег Вакуфа, Ивице, Планинице, Скрта и Кордића упале су у вуковски заселак Бућевача и убиле 62 житеља.

Какве су посљедице усташког геноцида у овим крајевима, довољно говори и податак да су по попису становништва из 1991. године највећи број српских домаћинстава на Купрешкој висоравни чинила 2-3 члана старије доби.

ФРАГМЕНТИ ХРВАТСКО-МУСЛИМАНСКОГ ГЕНОЦИДА НА ТЛУ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ (4. дио)

КРАЈИНА - УЈЕДАЈУ КАО ЗМИЈЕ

На подручју Босанске Крајине евидентирано је 77.200 жртава усташког геноцида. Како због оних који су убијени на незнаним мјестима, тако и због потпуно затртих породица, о којима нико није могао дати податке, са сигурношћу се може устврдити да поменути број жртава није тачан. До коначног броја, највјероватније, никада се неће доћи.

Срез Бихаћ

У бихаћком срезу рано су почела масовна убијања Срба, чему је допринијела и чињеница да су се на том подручју нашле окорјеле усташе: велики жупан Љубомир Кватерник, злогласни Макс Лубурић, бојник Стјепан Виндакијевић, Енвер Капетановић и многи други. Прво су ликвидирали све виђеније Србе: предсједника суда, директора гимназије, професоре, адвокате, љекаре, угледније трговце итд.

Од 19. јула 1941. у Капетанову кулу допремају на стотине Срба и убијају их на стратиштима Гаревица и Угљевите баре (2 км од Куле). Многе од њих бацили су у бездан зван Делића јама. О звјерству усташа на том сабиралишту једну скоро митску причу записао је Мирко Турић, који је био изведен пред пријеки суд, а чудом је остао жив. „Попу Илији Тинтору неком течношћу намазали су браду и бркове. Један усташа кресну шибицу и запали му браду. Кад се пламен угасио, појавило се грозно, црно, печено попово лице. Поп је ћутао. Ни јаука, ни покрета. Скамењен као сфинга, као чудо природе. Усташа трже бајонет и попу ископа око говорећи: ‘Друго ти остављам да видиш гдје ће ти бити гроб. Поп је и даље стајао непомичан, као да он није у питању, већ неко други.“

На 46 стратишта бихаћког среза евидентирано је 14.450 жртава усташког геноцида.

Срез Крупа

Масовна хапшења и убијања Срба на подручју Крупе почела су 28. јула 1941. године. Највише Срба било је затворено у среском затвору, соколском дому и православној цркви. Муслиманка Ајша Суљић свједочи: „Клања Срба су вршили на тај начин што би један од усташа ударао жртву бајонетом у леђа, а кад би жртва пала, други усташа би му сатаром одсијецао главу.“ Један дио Срба усташе су пребациле до Црног језера и тамо их поклале. Данима су лешеви тих жртава пловили Уном, а да их нико није смио вадити.

Почев од 30. јула, па за свега неколико сљедећих дана, усташе су у бужимским селима: Збаришту, Стабанџи и Добром Селу направиле такав покољ да се та села никада више нису опоравила. Тада је поклано 1.200 мушкараца, жена и дјеце. Од 8. до 11. августа у селу Дренова Глава усташе су заклале 180 Срба. Српска села Зојлук и Пишталина у јулу и августу 1941. године изгубила су у усташком геноциду 800 жена и дјеце, док је 268 одраслих мушкараца отјерано на Мацин до код Цазина и тамо убијено.

Тадашњи котарски предстојник у Двору на Уни др Марин Бучан послије рата је изјавио: „Ја лично видио сам, на путу између опћине Жировац и сусједног котара у Босанској Крупи, око 60 дјеце старих од неколико мјесеци па до 2-3 године, који су сви били поклани ножем или били убијени батином по глави.“

На подручју Крупе регистрована су 34 стратишта, са евидентираних 5.198 жртава усташког геноцида.

Срез Цазин

Геноцид над Србима цазинског краја започеле су муслиманске усташе 2. августа 1941. године. Садизам који су Химзо Хаџић и Але Омановић, са својим сатнијама, показали тог дана у непрекидном деветочасовном убијању Срба на Мацином долу тешко је описати. Жртве су мрцварене ножевима, маљевима, шипкама, лопатама, вилама и чиме још не, па сурваване низ литицу у амбис.

Хоџа Бећир Барић упао је са својим крвницима у село Мајостра и заклао 41 одраслог Србина. Неколико дана касније, опет је упао у то село, покупио 60 жена и 99-оро дјеце и заклао их у оближњој шуми. Исти тај хоџа је, са својим крвницима, у селу Зоралићи у кућу Илије Трбојевића затворио 10 жена и дјеце и све их запалио.

Погром над Србима Велике Кладуше нарочито се интензивирао пошто су у тај крај дошли усташки челници Видаковић и Виторио Баљак, звани Вентура. Одмах по доласку они су, са својим кољачима, убили око 300 Срба из Врнограча и околине. У усташким извјештајима за август и септембар 1941. године стоји да су у једном дану убијали најмање 40, а највише 460 Срба.

У току ова два мјесеца само на подручју Велике Кладуше убијено је 4.600 Срба.

Партизанима, који су децембра 1942. године дошли у те крајеве, муслимани су причали да су усташе крајем 1941. године однекуд довеле 8.300 покатоличених Срба и све их побиле.

На 33 стратишта на подручју цазинског среза усташе су убиле 12.000 Срба, колико је евидентирано.

Срез Сански Мост

Масовнија убиства Срба у овом срезу почела су 27. јула 1941. године. Усташама се у томе придружило и „наоружано грађанство“. У убијањима је предњачила такозвана „Загребачка XИИИ сатнија“, позната као „џелатска сатнија“. Да би у том дијелу „Независне Државе Хрватске“ увеле „ред“, усташе су 4. августа на Алагића пољу окупиле становништво Санског Моста и околине, и наредиле телалу Мили Крунићу да обзнани сљедеће: „Чујте и почујте! Од данас нема више право свак да убија Србе. Од данас Србе могу убијати само припадници моћног њемачког Рајха и оружаних снага Независне Државе Хрватске.“

Котарски предстојник за Сански Мост правник Ивица Симеон 16. августа 1941. године извјештава: „У ноћи између 2. и 3. коловоза усташе су поубијале таоце које сам ја дао затворити приликом почетка побуне. Држи се да је поубијано око 800 таоца. Укупни број убијених није познат, али се ипак држи да је страдало око 3.000 људи.“

На подручју санског среза евидентирано је 4.326 жртава усташког геноцида, које су страдале на 36 стратишта.

Срез Кључ

Усташко убијање Срба овог краја у пуном је замаху крајем јула и почетком августа 1941. године. Тих дана, у магацин жељезничке станице, усташе су затворите 350 Срба из Горње Санице и са околних шумских радилишта.

Дио их је побијен у Санском Мосту, а дио транспортован у Јасеновац. При сахрани Душана Сабљића, усташе су опколиле село и гробље, ухапсиле 85 житеља из Бравског и околине, затвориле их у једну појату и живе спалиле. На жељезничком мосту у Врхпољу, 2. августа, побијено је 50 Срба из села Пиштаница.

Двадесет осмог јула из Рибника и околине ухапшено је 66 Срба, који су одведени у Кључ и 30. јула побијени. У ноћи између 31. јула и 1. августа у основној школи у Кључу и у потоку код шумске управе усташе су убиле 542 лица. Највише их је било из Корјенице. На православни празник Илиндан, 2. августа, у Склопу поред Сане усташе су убиле 50 Срба. Средином септембра 1941. године полусатнија 5. усташке јуришне бојне упала је у село Бравско, заробила 105 мушкараца, жена и дјеце и све их запалила у кући Глише Раце. Несрећни Глиша је тада у пламену изгубио 12 чланова породице.

У извјештају стожера Врбаског дивизијског подручја за септембар 1941. године каже се да су села Јасеновац, Бунари, Бравско, Доње Поље и Главице спаљена, а 190 лица убијено и спаљено. Од 30. јула до 2. августа на подручју среза Кључ усташе су убиле 902 лица српске националности.

По досадашњој евиденцији у току рата на 27 стратишта у кључком срезу усташе су, спроводећи геноцид, убиле укупно 1.660 лица.

Срез Босански Петровац

Покољи Срба у овом срезу почели су 26. јула убиством 10 мјештана села Колунић. Од 29. до 31. јула усташе су живљем из околних села напуниле основну школу у Петровцу. Сви су побијени рафалима из митраљеза. Послије масакра усташе су школу запалиле. На подручју Кулен-Вакуфа тешко су страдала многа села. Усташе су из Штрпца, Кестеновца, Рушевића и Сеоца убиле 66 људи, из Калате 159, из Гечета и Палучака 39, из Рајиноваца 84, из Острвице 37, из Орашца 35, из Кулен-Вакуфа 42. У том усташком покољу на подручју испоставе Кулен-Вакуф укупно је убијено 597 мушкараца, жена и дјеце, док их је 37 одведено у Бихаћ и тамо убијено. По подацима које је група муслимана из Бањалуке прикупила и упутила министрима муслиманима у Павелићевој влади, до половине септембра 1941. године на подручју Кулен-Вакуфа и у околини усташе су убиле 950 Срба (мушкараца, жена и дјеце).

Усташе су у периоду 1941-1945. на подручју среза Босански Петровац досљедно геноцидним радњама на 22 стратишта убиле 3.790 лица српске националности. Овим бројем нису обухваћене жртве из јама Рисовац и Боричевац.

Срез Босански Нови

Покољ Срба у овом срезу почео је 22. јула 1941. године, када су дошле усташе које је предводио Церовски, усташки шеф полиције у Загребу. Када је 2. августа у Босански Нови стигао воз пун домобрана, као испомоћ усташама Церовског, почео је лов на Србе. Прва су страдала села Сухача, Благај и Видорије. Ухапшено је око 70 Срба. Одведени су у село Рудице и стријељани. Услиједио је нови талас хапшења. Ухапшене Србе из Новог и околине довели су на фудбалско игралиште, одакле су их одводили у групама. Прву групу су одмах одвели у каменолом Црквине и побили. Сљедећу већу групу, њих 250, побили су на велики православни празник Илиндан, 2. августа. Наредног дана 380 Срба поклано је у непосредној близини игралишта. Четврта група, од око 300 Срба, поклана је на мосту и бачена у ријеку.

У писму бањалучких муслимана, упућеном министрима муслиманима у Павелићевој влади, наводи се да су усташе у Босанској и Хрватској Костајници само у једном дану поклале и убиле 862 хришћанина – Срба. У Добрљаку усташе су поклале и свирепо убиле 200 Срба. Након масакра силовали су малољетне дјевојчице, дјевојке и жене, да би послије оргијања и њих поклали. У селу Благај побијени су сви мушкарци Срби – њих 146. У селу Равнице побијено је 159 мушкараца.

Доктор Марин Бучан – Хрват, који је 1941. био котарски предстојник у Двору на Уни, послије рата је изјавио: „Мој чиновник ми је причао да је својим очима видио, када су у Босанском Новом клали неке Србе, којом приликом је један стари Србин извадио из џепа златан сат и дао га усташи, који је вршио клање, са молбом да га што прије закоље. Те исте пригоде дошао ми је (Бучану) један младић, који је тражио котарског предстојника у Босанском Новом, да му исплати 1.800 динара, јер је заклао око 900 људи, па је као награду тражио 2 динара по закланом човјеку.“

По забиљешкама Војислава Кецмановића Ђеде, 21. августа 1941. године у селу Читлук, осим неколико одраслих мушкараца, заклано је 6 жена и дјевојака и 7 дјеце до 14 година. Највише су их поклали Хрват др Бранко Стипанчић и његов четрнаестогодишњи син.

На 17 већих стратишта на подручју среза Босански Нови у директном усташком геноциду убијено је 3.495 Срба, који су до данас евидентирани .

Срез Јајце

Први масовни покољ Срба у јајачком срезу био је 27. јула 1941. године. Тог дана многи сељаци сишли су у Шипово и Језеро да продају нешто стоке. Усташе су искористиле ту прилику и у Шипову ухапсиле 413 сељака. Одвели су их у Шиповачке баре и све их поклали. Касније је доведена још једна група, да би коначни број жртава на том стратишту био 530.

У Јајцу је први покољ Срба извршен 7. септембра 1941. године. Неколико дана раније усташе су по околним селима похапсиле око 200 Срба и размјестиле их по импровизованим затворима у граду. Прву групу, од 165 Срба, убили су испод жељезничког моста на обали Врбаса. Остали су поклани и бачени низ 25 метара високи слап Пливе.

Усташе и домобрани, заједно са Нијемцима, у офанзиви на слободне Јањ и Пљеву, од 3. до 10. септембра 1941. године, звјерски су убили 1.681 лице: 806 одраслих мушкараца, 286 жена и 589-оро дјеце. Спалили су 1.709 кућа и 3.849 помоћних зграда. У многим кућама запаљен је и велики број мјештана. У селу Греда, у појати Луке Илића, запалили су 83 лица, у засеоку Кичелевско Брдо у старом турском чардаку 76, у кошари Николе Миличића у Подосојцима 60, у Затиној кошари у Просјеку 44, у Доњим Мујчићима 40, у Бабићима у појати Марка Плавшића 7. Међу 44 лица спаљена у Просјеку, 21 је било из породице Михајла Ћате. Двоје незапаљене дјеце усташе су му бациле у бунар. Из породице Миле Ступара из Крчевина убијено је 17 чланова, из породица Шпире и Илије Јандрића 29, а из породица Душана, Томе и Петра Митрића 29 чланова.

У срезу Јајце регистровано је 31 веће стратиште, са 5.400 евидентираних жртава усташког геноцида.

Срез Приједор

Првих дана августа 1941. године Кватерникова усташка гарда и летећа оружничка чета убиле су у Приједору и околини око 700 лица српске националности. Непосредно иза тог покоља, у селима Омарска и Пискавица страдало је још око 300 лица.

Срби из Пискавице који су тада страдали утоварени су, послије хапшења, у вагоне да би, наводно, били транспортовани за Србију. Наивни Срби повјеровали су у ту усташку причу. Усташе су вагоне ископчале из композиције, одвезле их ван станице и ту побиле све ухапшене Србе.

На Уријама, код Приједора, усташе су 1. августа убиле 400 Срба. У засеоку Томаши, који је у саставу села Миска Глава код Љубије, 2. августа поклани су сви становници. На мјесту званом Заједница усташе су убиле 487 људи из Поткозарја.

На 15 већих стратишта на простору среза Приједор усташе су убиле 2.682 лица, колико је до сада регистровано.

Срез Гламоч

У усташком продору према Гламочу преко Корићине и Тисовца, 31. јула 1941, на најзвјерскији начин побијено је 350 мушкараца, жена и дјеце. У селима Хан Врба и Рудине усташе су се задржале само један сат, али су зато иза себе оставиле 73 леша са по 10 до 15 убода ножем. У селу Подградина поклали су све Србе које су ухватили, јер је постојала наредба да се муниција мора штедјети. У том масакру страдала су 54 лица. По доласку у Гламоч, усташе су одмах убиле 12 Срба, а 65 су сурвале у јаму Корићина.

Када је јача усташка група, у надирању од Мркоњић-Града ка Гламочу, ушла у село Пријани, ухапсила је 50 стараца, жена и дјеце. Затворили су их у кућу Николе Никића и са прозора и врата осули митраљеску паљбу по њима. Прије одласка, на ту беживотну масу бацили су и неколико бомби.

Тринаестог септембра све затечене становнике села Подебељак, без обзира на пол и узраст, усташе су побиле на једној ливади.

Највећи број усташа кољача који су харали овим крајем потицао је из западне Херцеговине.

У Гламочу и околини забиљежено је 27 стратишта са 1.383 жртве.

Срез Б. Грахово

Послије слома старе Југославије, па до краја 1941. године, Срби из среза Босанско Грахово, који су чинила 94,35% укупног броја становника, сами су се организовали и заштитили од усташког геноцида. Разлог лежи у томе што су пад Југославије искористили да се добро наоружају, па су чак крајем јула читаво подручје среза ослободили од усташа. У току 1941. године страдало је само 250 Срба. Остали до броја 1.111 страдали су током рата када су усташе успијевале да овладају тим крајевима.

Срез Б. Градишка

Крајем новембра 1941. године, у усташко-њемачком нападу на Козару, у селу Јабланица усташе су убиле 170 људи, а 200 дјечака и дјевојчица су одвеле у Дубицу. По извјештају команданта 2. домобранског збора, у тој операцији убијена су 862 лица, а 107 их је ухапшено. Тада су посебно страдала села: Горњи Јеловац, Међувође, Котурови, Маглајци, Бјелајци, Војскова, Кадин Јеловац, Гуњевац, Совјак, Гашница, Бијаковац и Јабланица.

На подручју среза Босанска Градишка у периоду 1941-1945. убијено је 7.248 лица српске националности, колико је до сада евидентирано.

Срез Козарска Дубица

У овом крају посебно ће остати упамћен масакр над Србима извршен у православној цркви у Хрватској Дубици јуна 1941. Србе из Босанске Дубице (неутврђен број) усташе су уводиле у цркву и све поубијале сјекирама. У Новоселцима су ухапсили 25 Срба и побили их на путу према граду. Тих дана у околини Дубице ухапсили су 200 Срба сељака. Ноћу су их одвели на мост на Уни, све поклали и бацили у ријеку.

На подручју тог среза до сада је регистровано 9.920 жртава усташког геноцида.

Срез Мркоњић-Град

Стравичан покољ Срба у овом крају добио је пун замах послије доласка херцеговачке усташке бојне под командом усташког пуковника Нарциса Јесенског и бојне усташког сатника Ивана Херенчића. У болници у Мркоњић-Граду, коју су усташе претвориле у затвор, ови злотвори су у једном замаху поклали 250 Срба. Очевици причају да су неким жртвама сатарама одсијецали главе и потом их набијали на коље.

Од априла до септембра 1941. године на подручју овог среза усташе су убиле 553 лица. Међу тим жртвама била су и 153 дјетета, од којих 15 није имало ни пуну годину.

Срез Бањалука

Почетком маја 1941. године усташе су у Бањалуци убиле владику Платона и још 59 виђенијих Срба. У јулу су из града иселили скоро све Србе. По извјештају заповједника Санског здруга усташког генерала Румлера од 17. авруста 1941. године, на том подручју убијено је око 500 Срба.

Према до сада прикупљеним подацима, на подручју среза Бањалука (у дијелу који обухвата територију западно од ријеке Врбас) у усташком геноциду убијено је 2.635 лица српске националности.