Албанска национална заједница на Балкану још од краја XIX столећа има за циљ да створи националну државу. Проблем је у томе што се то жели остварити на штету других народа и држава. У томе највећи део Албанаца нису презали ни од кога, нити су сматрали да треба остваривати такве идеје мирним путем, напротив, били су ратоборни и спремни користити силу.
У периоду друге Југославије, албански прваци су често били организовани и у дослуху са ШИК - Сигурносном службом суседне Албанске Републике, која им је често пружала уточиште након извршења тешких кривичних дела на тлу Косова и Метохије, Вардарске Македоније и Црне Горе. Албански диктатор стаљинстичких метода Енвер Хоџа је обновио рад злогласне "Призренске лиге", јер је маштао да он буде на челу ткз. Велике Албаније.
Иако је највећи део албанских фашиста (Балисти и Вулнетари) били протерани на крају Другог светског рата преко Проклетија од јединица КНОЈ, они су се десетак година касније почели враћати на Косово и Метохију, те узурпирати "национална и културна права". Суштински њима је само стало до сепаратизма, односно одвајања Космета од Србије и Југославије. У ту сврху, они су имали невероватно велики природни прираштај, где су њихове жене рађале преко осморо деце.
Мноштво албанских емиграната је долазило на Космет и вршило кривична дела као што су: силовања, палеж, убиства, пљачке, психо-физичка малтретирања... Најбизарније у свему томе јесте срамно ћутање, не само покрајинских ограна власти који су од 1974. (усвајањем контраверзног Устава СФРЈ) попуњавали албански кадрови, већ и републички, па и савезни.
Комунистичке власти од почетка функционисања друге Југославије су знали да је Космет српском народу духовни пијемонт - Јерусалим, те да им то треба уништити и сасећи корене. Штавише, након прве велике албанске побуне 1968. избачен је из назива покрајине реч "Метохија", што означава црквено добро. Све то је смишљено и подмукло рађено, где су Срби на КиМ осећали из дана у дан велику несигурност, страх, па чак и безнађе. Управо је то условило егзодус (масовни одлазак) из јужне покрајине, када је у периоду титове Југославије 2-3 пута више Срба напустило своје домове, него за време Другог светског рата, са жељом да се никада не врате.
Такође, напади на свештенство, монаштво и имовину СПЦ заправо од ДСР није ни престајало. Знали су и сами Албанци да је Црква чувар идентитета и вишевековног постојања Срба на Косову и Метојији.
Владика Атанасије Јевтић, у времену када је био професор на Богословском факултету у Београду крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година 20. века, скупа са својим студентима је походио на Косово и Метохију. Своје утиске и сећања је пренео у књигу "Од Косова до Јадовна", објављено 1984. године. Делови те књиге су пренети у овај фељтон у десет наставака.
ФРАГМЕНТИ АЛБАНСКОГ ГЕНОЦИДА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ (1. део)
ЕГЗОДУС СРБА НЕ ПРЕСТАЈЕ
У последњих неколико месеци, овога лета и јесени 1983. био сам више пута на Косову. Био сам скоро свуда: у Призрену и околини, у Средачкој и Сиринићкој жупи, у Урошевцу и Липљану, у Гњилану и околним селима, у Грачаници, Приштини и Подујеву, у Вучитрну и околним селима, где сам некада војску служио, у Митровици и Девичу, у Глоговцу и Косову Пољу, Сувом Долу и под Голешом, у Ораховцу и у Хочи, у манастиру Зочишту и манастиру Свете Тројице код Суве Реке, у Ђаковици и Дечанима, у манастиру Гориочу и Истоку, у Клини и Ђураковцу и наравно у Пећи и Пећкој Патријаршији.
О лепотама предела Косова и Метохије, треба ли и говорити! Видео сам их први пут и заволео још док сам војску на Косову служио скоро пуне две године, док смо градили косовску магистралу: од Вучитрна, преко Милошева и Лазарева села брегова Газиместана и Ветерника, према Липљану и Урошевцу. Не бих могао лако рећи да су ми други крајеви наше земље лепши од ових косовских и метохијских, са њиховим пољима и шумама, са бреговима и планинама, са њивама и виноградима, и више од свега са небоземним лепотама косовско-метохијских манастира и њиховим непролазне лепоте фрескама и иконама.
Све је на Косову и Метохији својеврсни метох небеске лепоте, све на овој висоравни додирује и повезује небо и земљу, царство земаљско и царство небеско. Можда зато што ово додиривање и повезивање најчешће је било и бива кроз крст и страдања. Тако вековима, па и данас.
Навикнути, по обичају, да и стање на Косову и Метохији пратимо према ономе шта јавна гласила о томе доносе... и ја сам скоро редовно пратио ситуацију. У њима се, за ово неколико месеци док сам посећивао наше мучено Косово, могло чути, видети и прочитати заиста много, па од тога доносим овде само прегршт која, наравно, не представља свестрану и исцрпну анализу свеукупне ситуације на Космету, каква анализа уосталом до данас и не постоји, а и ако постоји, какве користи од ње кад се стање на Косову и Метохији битно не мења.
Са Косова селидба не јењава!
Исељавање је највеће зло, исељавање Срба са Косова мора се увек реално сагледавати, исељавање и даље представља проблем највеће политичке тежине и последица. Неки мисле да је главни и једини циљ албанског национализма и иредентизма да угрожава и колико год може да протера Србе са Косова, рекао Азем Власи, али се он, вели, са тим мишљењем не слаже, сви треба да се осећају равноправним чудно заповедање осећањима.
Чињеница да људи одлазе представља ексцес само по себи, политичко-безбедносна ситуација се све више стабилизује, али се (албански) непријатељ и даље оглашава исписивањем парола, потурањем пожара, покушајем саботаже и пропагандом, перфидни непријатељ не мирује. Сад је више 'финих' притисака; косовско-метохијску свакодневницу још увек притиска, иако мање него раније, исељавање Срба. Нема тачних цифара, али се процењује даје претходне две деценије са Косова отишло око 200.000 људи српске националности (!?) и данас је исељавање последица некадашње политичке праксе која је овде често имала феудалне карактеристике.
Спаљени конаци у Пећкој Патријашији, 1981.
Она се дуго стварала и у свести се прихватала као нормална; остварењу идеје о етнички чистом Косову иредентисти су данас много ближи него у време демонстрација. Ако се овај темпо исељавања не заустави, албанска иредента би убрзо могла да оствари свој циљ о етнички чистом Косову.
Ево и статистике. Само од октобра 1982. до марта 1983. значи свега шест месеци, САП Косово је напустило око 3.000 Срба, а вратило се само 105 грађана. За последње две године иселило се око 15.000 Срба. Месечно се са Косова и Метохије у централну Србију досељава око 400 Срба. Најгрубљи вид настојања одржавања напетости у међунационалним односима јесу физички напади, застрашивања и притисци, наношење материјалне штете... честе су туче, свађе, злостављања, вређања, исписивања парола по кућама Срба као што су: Доле Србија и Срби, Срби одлазите и слично.
Одласци тј. исељавање се дешавају без икаквог објашњења, јер судови САП Косова затрпани тужбама. Надлежни органи не обављају своју дужност, нема битних побољшања у ажурности правосудних органа на Косову, још увијек у самоуправним актима у САП Косову постоје одредбе, из сфере радних односа, које су дискриминаторске у односу на Србе.
У последње време забележено је неколико случајева најгнуснијих метода деловања непријатеља, почев од скрнављења надгробних споменика па све до силовања малолетница и старица српске националности. Притисак ствара несигурност не само код Срба, већ у извесној мери и код Албанаца.
ФРАГМЕНТИ АЛБАНСКОГ ГЕНОЦИДА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ (2. део)
РОБОВИ У СВОЈОЈ ДРЖАВИ
Исељавању доприносе и поједини православни свештеници појачаним душебрижништвом о судбини Српства на Космету тако говоре, ваљда због уравниловке, они који нити брину, нити дају другима да се брину. Ко коме сипа прашину у очи, ако питате Србе о тренутном укупном стању у својој општини дечанској многи од њих слежу раменима.
Други ће понешто рећи, али тек онда кад му уђеш у кућу и увере се да си добронамерник. Има и оних који тврде да ђаво не оре и не копа па је боље језик за зубе. Извршена је експропријација земљишта Срба у Горњој Брезовици и подручју Газивода... када је 55 породица избачено из кућа усред зиме, као и када су им нуђени камиони да се иселе у централну Србију. Српски националисти на Косову настоје да створе утисак да се на Косову и Метохији ништа не мења и да не постоје снаге које су способне да процес стабилизације изведу до краја.
За албанске кадрове кажу да су сви исти, а за српске да су неспособни каријеристи који не могу да представљају српски народ, већ трећу годину слушамо готово истоветне оцене: Стање на Косову се нормализује и побољшава, али истовремено и ситуација је сложена, још има доста проблема. Боље на Косову и Метохији не значи и добро.
Петнаестогодишњи збијег, сеоба грађана и породице неалбанске народности, који протичу пред нашим очима, најчешће тихо, попут праха из пјешчаног сата, резултирају чињеницом да у 608 од укупно 1.445 насеља у САП Косово више нема Срба. Приближили смо се цифри од готово 200.000 становника који су се у двије деценије иселили из Покрајине.
Ослушнимо шта говоре националисти, не само шапатом: у срцу цивилизоване Европе у току је злочин над живљем српске и националности, њихов изгон у властитој држави. Упркос своје параболичности овај слоган, у крајњој доследности, одражава реалност и нема никаквих доказа да нема одјека и не постиже одређене политичке ефекте, којима уосталом и тежи. Од 1981. само се у централну Србију и АП Војводину доселило са Косова око 10.000 Срба и поред мера и акција да се спречи процес исељавања Срба са Космета, оно се и даље наставља, што потврђује и податак да су у прва три месеца ове године Покрајину напустиле 132 српске породице са 427 чланова и 705 појединаца.
Не сме се заборавити да интензитет исељавања ни теоретски не може бити стално исти. Док је Срба било више, више су се исељавали. Нисмо демонтирали мину која још увек прети да разнесе наше заједништво. Неколико експлозија у Приштини учинило је више него било какви притисци нажалост, ове се експлозије у Приштини и даље понављају, итд. Као да краја нема...
Могло би се наређати још поприлично оваквих или сличних реченица из изјава политичара и дописа новинара у средствима јавног информисања. Али, шта и ово вреди?
ФРАГМЕНТИ АЛБАНСКОГ ГЕНОЦИДА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ (3. део)
НАСИЉЕ ЈЕ ОРГАНИЗОВАНО
Право стање на Косову и Метохији не може се дознати само из изјава и дописа. Јер осим познате тактике текуће политике, осим намерног или ненамерног завођења за Голеш планину, у јавност једноставно и не доспе све што се збива у народу широм Косова. Све да дознамо - ту могућност ми немамо. А и које има? И шта са детаљима, кад је главно познато? И шта вреди све писање кад се већа бука и повика диже око неког написа о Космету него око самих трагичних догађаја на Косову?
Ипак, да из наше путне бележнице наведемо неке у широј јавности непознате, а недавне жалосне догађаје на Косову.
Црква Свете Петке у селу Добрчану код Гњилана у коме, на жалост, нема више ниједне српске куће више пута је проваљивана, скрнављена и пљачкана. Последњи пут је то било на Томину недељу (прва после Васкрса) 1983. године. Пре подне је побожни народ из околине у већем броју долазио у ову цркву, молио се у њој Богу и палио свеће, остављао своје прилоге на иконе и носио свету водицу са извора крај цркве. Поподне је црква обијена, врата разваљена, све у цркви испреметано и разбацано, а новац са икона покупљен и однесен. Органи безбедности, и овога пута као и раније, остали су глуви на жалбе православног свештеника Живојина Којића.
Владику призренског Павла и нас групу свештеника гађала су албанска деца каменицама пред самом призренском Саборном црквом, после вечерње службе у среду 14. септембра 1983. но по своме обичају Владика није хтео да се икоме жали. Видео је да нема сврхе.
По незнано који пут опет су малтретиране и нападане сестре манастира Свете Тројице код Мушутишта, посебно сестре Катарина и Десанка, гађане камењем и трзане за одело, уз повике: Косово је наше, а ти ајде за Србију, и: Шта ми можеш, ако ме тужиш - судија је мој. Недавно је и сестра Херувима нападнута у Мушутишту. Последица тога је да се сада лечи од срца наравно у Београду.
Великоалбанска побуна у Приштини, 1981.
У граду Пећи, уочи празника Усековања 10. септембра 1983. једном Србину у улици Мето Барјактари, у 23:00 сата ноћу, комшије Албанци су срушили зид у дворишту да би своју авлију проширили, дознао сам да су прекршиоци похватани, али и пуштени дан касније.
Поново су у селу Добруши код Истока истом Србину, коме су и раније посекли 50 воћака, опет секли воће и тукли млађег му брата, по систему 'пет на један'. Сечење воћа и разне друге штете и насиља над српским имањима честа су појава широм Косова и Метохије. Они Србима не дају да живе.
Учитељици Српкињи у једној школи у Ђаковици један ученик Албанац пркосио је пред свима у разреду својим џемпером црно црвене боје боје албанске заставе. Стално је провоцира и омета.
Српкиња службеница у пошти у Призрену малтретирана је на радном шалтеру, па кад је променула радно место доживела је још гору судбину. Иначе, запошљавање Срба на Косову скоро је немогуће. И то је један од разлога напуштања Косова и Метохије.
Случајеви силовања малолетница и старица у селима и манастирима имали су далеко страшније одјеке у народу него што је то штампа описала, јер медији су само неке од њих објавили, као што је нпр. Политика - Свет од октобра 1983. бр. 42, где вапајни крик несреће и безнађа јаднога оца најбоље казује сву трагедију наших матера, сестара и кћери на Косову:
- Ма не могу да вам опишем како је то кад вам ћеркицу силују у сопственој њиви!... Нема нама више живота овде. Несрећа нам је дошла до грла. Идемо сви....
Паљевине у манастиру Девичу учестале су забрињавајуће, после зимског паљења све сточне хране, уочи Велике Госпојине запаљена им је ограда од 68 метара око старог винограда. Малолетник од 15 година, из суседног села Лауше, ухваћен је и признао да је то намерно учинио .
ФРАГМЕНТИ АЛБАНСКОГ ГЕНОЦИДА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ (5. део)
ШТА ПРЕЋУТКУЈУ МЕДИЈИ
На жалост, није новина да албански малолетници и деца насрћу на српски живаљ и његове домове, имања, гробља, светиње. Питање је само: откуд толика мржња и дивљаштво код те деце према Србима и свему што је на Косову српско?
Како, на пример, објаснити пљување и гађање српских аута и аутобуса, српских путника и поготову свештеника, од деце албанске националности, не само у Приштини или другим градовима, него и у селима и на раскршћима ко од нас то није доживео? Или опет, на пример, скрнављење људским изметом призренске Саборне цркве зимус, или ту недавно - споменика Косовским јунацима на Газиместану, по коме су такође људским изметом исписиване пароле на албанском језику?!
Можда је ту, заиста, најбоље објашњење оно које је дала игуманија Пећке патријаршије Февронија, за небројано пута гађање каменицама прозора и кровова Српске Патријаршије у Пећи, од углавном малолетника и омладине:
- Они су изгубили своју веру, па хоће и нашу да униште. То је варваризам!.
Опширно о изјавама њеним и осалих око Пећке патријаршије донео је лист Интервју од 2. и 16. септембра 1983.око чега је затим створена, врло карактеристична за атмосферу на Косову и Метохији, жучна кампања.
Не тврдимо да су сви из младе генерације косовских Албанаца овакви, нити су сви старији Албанци непријатељски расположени према Србима и српским светињама на Косову, али су они у мањини. Лепо рече мати Параскева у Девичу: Има и међу њима људи, који хоће и да нам помогну... и да дођу да нам кажу шта се прича и ради по народу.
Срушено православно гробље код Истока
Дирљив је заиста пример Исмаиља Гашија, из села Турјака код Пећи, који је са својим синовима оградио православно гробље што штампа није пропустила да наглашено подвуче и забележи, или рецимо посебан однос Албанаца према манастиру Зочишту код Ораховца где многи болесници Албанци долазе да им се читају молитве за здравље.
Шта ћемо, међутим, кад у том истом селу Турјаку код Пећи као и у суседном селу где је Гаши оградио српско гробље, нема више ни једне српске куће, а било их је око 120 породица (око 700 Срба), десет лета раније. Или други пример према емисији ТВ Београд од 6. октобра 1983. када је по саопштењу органа Општине у Глоговцу тамо је исељавање заустављено, на што је Србин из Косова Поља, Коста Булатовић, одговорио да у Глоговцу и нема више ко да се исељава, јер је остала само једна старица са ћерком, што је проверавањем и потврђено.
Слична овој је и недавна изјава из Општине Србица - даје тамо исељавања све мање, а познато је да је тамо српски живаљ већ одавно спао на свега неколико процената. Можда ће се, како рече поменути Булатовић из Косова Поља, пун успех постићи и исељавање престати тек када више не буде ко да се сели са Косова и Метохије.
ФРАГМЕНТИ АЛБАНСКОГ ГЕНОЦИДА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ (6. део)
ТАЈНО КУПОВАЊЕ ПЛАЦЕВА
Има разних врста притисака, о којима ми ван Космета и не слутимо.
Како нпр. човек да објасни ту врсту притиска кад се упућују претећа писма Србима писана тобоже од самих Срба! Или кад се, по речима једног Србина од Пећи: Они једва да казне Албанце за почињена кривична дела, а нас кажњавају и за саме речи.
Једна пак Српкиња испод Голеша жали ми се у Грачаници овако:
- "Ми Срби не можемо никако да добијемо те дефицитарне намирнице, а Албанци их добијају чим се појаве... Веле да је ово стање сређено. Тиме нас само деморалишу, јер ако је ово сређено, онда нама нема даљег опстанка овде...".
Ово је горе од нашег ранијег бежања са Косова и Метохије 1941. јер онда смо се макар вратили назад, јер је то био рат. A данас?... Изгледа као да ова жена зна за податак да је у току Другог светског рата са Косоваи и Метохије насилно исељено око 100.000 Срба, а за ових последњих петнаестак година са Космета је протерано дупло више тј. 200.000 Срба.
Силована кћерка (9) Стојана Перића у Житиње код Витине
Све ово што смо овде навели и још много штошта што овде не наводимо и што није за навођење јер, како недавно написа један новинар: Довољно је да пола сата проведете са неким Србином па већ да сазнате многе страшне и тајанствене ствари, све то сведочи да косовска рана није зацељена. То најбоље показује атмосфера на станицама, у аутобусима и возовима, у селима, на пијацама.
Не само да је изгубљено међунационално поверење, него је наш народ, на жалост, изгубио поверење и међу собом, поверење и у самога себе.
Није било тешко запазити како и Срби једни друге уходе. Нпр, ко је, где и како купио плац за кућу, наравно у централној Србији: у Крушевцу, Краљеву, Крагујевцу. Крије се то не само од власти, него и од најближих суседа. Један сељак ми је у Гњилану причао да у његовом селу зна барем њих 20 који имају купљене плацеве у Србији, па иако о томе не говоре чека се само да се одселе. Дознао сам, на жалост, да има и неколико наших свештеника са Косова који праве куће у Крушевцу или Краљеву.
Зашто су косовски Срби данас тако депримирани и деморалисани? Зашто брзо узмичу и пред одбраном својих основних људских права? Можда зато што су се бројни покушаји супротстављања насиљу и зулуму над личношћу и имовином, најчешће завршили крварењем, а често и губљењем живота. Можда је пред очима нека још свежа и незацељена рана: лична, породична, комшијска, свенародна?
ФРАГМЕНТИ АЛБАНСКОГ ГЕНОЦИДА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ (7. део)
РУГАЊЕ И НЕМОЋ ДРЖАВЕ
Ипак, када смо у друштву са неким пријатељима, при крају обиласка Косова и Метохије, дошли да посетимо гроб покојног Данила Милинчића (22) из Самодреже. Он је крвнички убијен 2. јуна 1982. у присуству мајке од групе Албанаца које је предводио албански емигрант Мујо Ферат, на својој очевини и сахрањеног крај цркве у Вучитрну, видели смо и један другачији српски став.
На његовом споменику, који му подиже мајка Даница, син Иван посмрче, ћерка Ивана, браћа Павле и Мирослав'', стоје ове просте али потресне речи, које сведоче о непобедивости духа народа којем је Данило... и сви ми, припадао и припада текст преносимо дословно: .
"Сине оче брате роде
погинуо си у слободе
зликовац је налетио
и кукавички ти срце разнио
па му децу сирочиће оставијо
мајку сестру и браћу у црно завијо.
Ал' херојски си погинуо
бранећи своју очевину
Ал живо биће никада не умире
оно је увек са нама"
Да, Данило из Самодреже није умро, он је жив, и међу нама је. Међу нама је и његова ојађена мајка Даница и браћа му, и породица. Но њихове се муке, нажалост, и даље настављају. Јадна мајка Даница, после Данилове сахране, била је напустила и кућу и имање и Косово.
После неки месец дана вратила се са великим напором на своје имање, и - издржала једва годину дана. Борила се и трпила нове притиске... и најзад је ових дана крајем јануара 1984. поново дошла у Београд да од највиших функционера државе тражи правду и заштиту од насиља и зулума на свом имању на које се била вратила верујући у "повратак на Косово". Имање ни сада неће да прода, али на њему не може да опстане.
Даница Милинчић у Београду, 2012.
Заиста, не потврђује ли и овај трагични случај оно болно признање многих наших Косоваца:
- "Одавде не одлази само онај ко нема куда"?
Да је то тако, потврђује, нажалост, и непрекинута река исељавања или "масовни збег", како неко рече која и даље тече, најчешће сузна, а понекад и крвава. Уз запрепашћујући детаљ плод "рафинованих притисака": да многи избегавају чак и да кажу разлог свог бежања са Космета.
Тако се, ето, остварује план и програм о "етнички чистом Косову", само нешто тише и спорије, вештије и подмуклије, уз употребу понекад и "самоуправне терминологије", како рече један новинар. Јер, треба имати храбрости и признати јавно да привидност смиривања ситуације на Косову често се користи само за скретање пажње од нешто успоренијег али сигурног процеса пражњења Косова и Метохије првенствено од Срба.
ФРАГМЕНТИ АЛБАНСКОГ ГЕНОЦИДА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ (8. део)
НИСМО СВИ ИСТИ ПРЕД ЗАКОНОМ
Као мали само доказ о етничком чишћењу српског становништва на Косову и Метохији, ево неколико новијих података.
Најпре да пренесемо дословно вест са Космета из једног дневног листа. Новинар Д. Дамјановић, "Вечерње новости" од 15. јануара 1984. пише:
- "Иредента на Косову настоји да се поново огласи физичким насртањем на Србе. Напади са леђа. Што су резултати прогресивних снага на стабилизацији политичко-безбедносног стања на Косову већи, албанска иредента је све нервознија. То показује и чињеница да непријатељ мења тактику деловања појачавајући у појединим случајевима физичке притиске на српско становништво. Три напада на Србе, који су се догодили ових дана половином јануара 1984. то на свој начин потврђују.
Миломира Дељанина, службеника ЛТХ сервиса из Приштине напао је Исмет Маколи, стар 35 лета. Дељанин је 9. јануара око девет часова изишао да причврсти таблице на колима. Док је радио, са леђа му је пришло непознато лице и замахнуло челичним ланцем. Миломир се махинално окренуо, али ударац ипак није успео да избегне. Непознати насилник му је разбио аркаду, а потом га, ошамућеног, ударио по леђима још три пута.
'Вероватно би га и усмртио да нисам закукала и почела да дозивам у помоћ', прича Миломирова супруга Станка. 'Догађај се збио у центру града, на очиглед многих пролазника. Нападач је побегао, али је захваљујући брзој интервенцији органа Милиције које сам позвала одмах пошто сам пребацила Миломира у болницу, откривен. Судија за прекршаје казнио га је са 60 дана затвора. Изјавио је да Миломира не познаје и да га је ударио из ћефа!'.
И Милоша Радуловића, ученика IV разреда Педагошке школе из Приштине, без икаквог повода, са леђа је напао младић албанске народности. Милош је задобио тешке телесне повреде. Живот му је, захваљујући лекарима приштинске болнице, сада ван опасности. Милошеви другови и другарице у школи тврде да је он врло мирне нарави и да нападача не познаје.
Хидајет Хисени (десно) на демонстрацијама, 1981.
Нападнут је и Миле Костић из околине Урошевца. И на овог узорног 60-годишњег пољопривредника насрнуо је човек кога никада пре, а ни касније није видео.
- 'Пошао сам да купим баби лекове. Застао сам испред једне баре да пропустим човека који ми је долазио у сусрет. Када ми је пришао, у пролазу, ударио ме је песницом у браду. Затетурао сам се и са чуђењем запитао зашто ме је напао. Непознати ми је рекао: Због тога што си Србин!' - прича Костић.
- Демаскирана и разбијена, иредента, као што се види, настоји да се, по сваку цену, поново огласи комбинујући четири основна метода из свог програма: "Косово - република - милом, страхом, борбом или силом".
Међутим, само неколико дана касније уследила је вест у истим новинама од 26. јануара 1984. (после само 15 дана) да је из затвора на слободу пуштен нападач Исмет Маколи, те да поново јавно узнемирава и провоцира истог Миломира Дељанина коме је нанео тешке телесне повреде! На протест Миломиров код судије, овај му је рекао да је Маколи оболео, додајући при том Миломиру: "Припази се, јер Маколи може и да убије"!
Даља обавештења ни Виши суд у Приштини није дао. Ето, то је само један од примера атмосфере "правде" на Косову и Метохији, које траје деценијама. Зато и веле тако често Срби Косовци: "Нисмо сви једнаки пред законом, нисмо сви на исти начин слободни".
ФРАГМЕНТИ АЛБАНСКОГ ГЕНОЦИДА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ (9. део)
АЛБАНЦИ НЕ СТРАХУЈУ ВЕЋ ЛИКУЈУ
Ево и следећих, најновијих података: јеромонах Јован Радосављевић, професор Богословије у Призрену, погођен је пред Божић 5. јануара 1984. у улици крај Бистрице каменицом у главу! Камилавка (свештеничка капа) га је срећом спасла од веће повреде, од дечака (стари 12-14 година) Албанаца, који су се потом разбежали. Кад се обратио са жалбом пролазницима, такође Албанцима, они су му са подсмехом показивали на оближњу малу дечицу, прикривајући тако праве кривце.
Србина сељака из Мушутишта Н. Н. и његовог синчића напао је 16. новембра 1983. Албанац H. H. из истог села оба имена, нажалост, морамо да прећутимо, јер су покушали да из своје детелине истерају његова говеда. Настали око тога сукоб завршио се тиме што је на суду Србин тражио измирење и платио 500.000 динара Албанцу који га је напао! Месец дана касније истог Србина и његово дете и коња напали су младићи Албанци у истом селу, па на жалбе овога командир Милиције је рекао да је крив опет Србин! Очигледно да на Косову - "шут са рогатим не може".
У селу Одановцу код Косовске Каменице силована је ових дана малолетница Н. Д. од тројице Албанаца из истог села. Двојица су ухваћени, трећи је у бекству. Дете је, кажу, из Вуковара. Сад се испитују околности. Но шта вреди, кад је и претходних неколико случајева силовања малолетница у овом крају прошло без последица за кривце. Они раде шта хоће.
У Подујеву како је ових дана објавила и ТВ Приштина, на сахрани једног Србина, известан број ученика основне школе скандирали су већ познате нам карактеристичне речи и жеље: "Данас један, сутра седам, прекосутра сви до један", као алузија да ће све Србе прогонити и етнички очистити. Такође имају паролу: "Од Призрена па до Рашке, побићемо српске вашке!".
Већ смо претходно јадиковали над оваквим "васпитањем" албанских малолетника, али нам и овде падају на ум речи поштеног Албанца Брахима Хоџе, из села Јуник код Пећи, који за сличне зулуме деце вели да су смишљени и да се чине према слабим комшијама да би се они тако отерали, тј. прогнали. То добро, вели он, знају и родитељи те деце и наши политичари Албанци .
На крају, ако краја има, зна се да је ту скоро крајем јануара1984. у Пећку Патријаршију упао Хамди Кабаши из Ђураковца, код Истока, покушао је да оштети слике и иконе, насрћући при том грубо и на монахиње које су покушавале да га у томе спрече. Говорио је: "Ово није Србија! Бежите одавде!". Кажњен је затвором од 60 дана, али је изашао пре истека казне.
Колективно напуштање огњишта из Батуше и Клине
Наравно, сви ови наведени примери и колико још ненаведених - само су "негативни случајеви" са Косова. A има и "позитивних случајева". Да их наведемо правде ради.
Ето, штампа је донела крајем 1983. један "косовски пример за пример". У околини Гњилана, у селу Жегри, комшија Албанац вратио је кућу комшији Србину, продату пре годину дана. Исто је учинио и други комшија комшији у оближњем селу Црница. Таквог комшијског и људског понашања има сигурно и у другим местима на Космету, али су ретки. Не живи се од јуче на Косову и Метохији.
Има и страдања поштених Албанаца због заузимања за Србе.
Такав пример је учитељ Алија Зечај из Доњих Стреоца код Дечана, који не само речима, него и подношењем личних прогона од браће му Албанаца остаје доследан своме ставу: "Не трпим терор над својим народом, не трпим терор свог народа над другим". Због отворености према Србима њега осуђују у јавним гласилима Космета "Рилиндја", ТВ Приштина и на Општинским комитетима, али нико није демантовао оно што је он рекао, објављено у листу Дуга, бр. 259.
ФРАГМЕНТИ АЛБАНСКОГ ГЕНОЦИДА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ (10. део)
НЕКАД ПУНО ДАНАС ПУСТОШ
За пример су и речи старијег Албанца из околине Дечана, Алије Даутаја, да "Срби немају притисак од нас, него од уличара и лопужа, а њих као да брани неко из власти". Иначе, у Дечанској општини нема ни четири процента српског становништва, све се већ иселило, а тренд исељава траје и даље. Срба скоро да нема ни у општинама: Глоговац, Србица, Ђаковица, Качаник, Подујево.
Овакво мишљење о ставу појединих на власти, нажалост, није ни нетачно ни усамљено. Сведоци смо тога и после недавног емитовања на ТВ Београд емисије "Порота, косовски видици" 27. јануара 1984. Чудно је то да рецимо једна ТВ емисија, или један напис у штампи, пружа "искривљену слику Косова", а какву слику Космета и свију нас пружа незаустављена река принудног исељавања са Косова и Метохије - то је мање важно, ако је уопште за неке важно.
Шта тек да се каже за податак да се са Косова сели и не мали број кадрова - српских - који су ангажовани у борби за спречавање исељавања?!.
Зар није, стога, у праву професор Мухамед Кешетовић из Београда, саветник у Председништву СФРЈ, кад вели "Интервју" од 03.02.1984. овако:
"Глас протеста наше земље увијек се чуо због угрожавања људских права свуда у свијету. Био је то јак глас, протестовали смо због расне дискриминације у Јужној Африци, Мозамбику, Родезији, црначком гету. Прошле године смо организовали велики митинг подршке палестинским избјеглицама. Али то нисмо урадили нигдје у Југославији због тужног егзодуса стотина хиљада људи прогнаних са Косова. То, изгледа, многе не погађа, а морало би! Чудно је да у нашим различитим срединама нема увијек јединствених размишљања и виђења проблема исељавања са Косова. Тај заједнички глас је неопходан, он би изразио осуду, протест, неслагање са прогоном једног народа у Европи, у слободној социјалистичкој заједници".
Епископ Павле у Призрену, 1978.
О тој истој слободној социјалистичкој заједници вели ту скоро један од принудних српских бегунаца са вековнога свога огњишта на Косову, Данило Марковић за Вечерње новости од 4. јануара 1984. године:
- "Ова земља која се тако часно обрачунала са фашизмом пре четири деценије дозволила је да се фашизоидна идеја о етнички чистом Косову изроди у њеним недрима. Велика је то несрећа за сваког Југословена. Међутим, неки као да то не осећају... Да могу да помогнем, знао бих шта да кажем. Овако, најбоље је да ћутим. Коме да причам, све је већ јасно. Мислим да су и врапци већ схватили шта се на Космету догађа. Знају то и они горе. Међутим, сеоба једног народа се наставља...".
Са своје стране, независно од професора Кешетовића, подсећамо само да реч "егзодус" латинско читање грчке речи 'ексодос' библијски је израз и означава излазак Израиљаца из Египатског ропства. Тако се и зове Друга књига Мојсијева.
Књигу данашњег "Егзодуса" српског народа са свога Косова тек треба написати.