Шепурио се с камом


И Динков отац осуђен као ратни злочинац. Жена Нада посестрима Макса Лубурића. Побегао као чувар Анте Павелића. Учествовао у отмици шведског авиона.
 

Динко Шакић је рођен 8. новембра 1921. у Студенцима, крај Имотског у Херцеговини.

Проглашење Независне Државе Хрватске 10. априла 1941. године затекло је њега и његовог оца Мату, окорелог усташу у Босанском Броду (Посавина). Као такав, Мато је одмах именован за председника општине Босански Брод. На тој дужности истакао се злочинима, силом је терао Србе да пређу у католичанство, и то на хиљаде, јер су околна села углавном била српска, а оне који нису хтели транспортовао је у концентрационе логоре Госпић и Јасеновац. Посебно се истакао и одговоран је за масакр Срба августа 1941. године на дрвеном мосту који је спајао Босански и Славонски Брод. Том приликом спровођено је у логор око 250 Срба, од којих је већина побијена пред мостом. Оне који су скакали у Саву са моста и тако се хтели спасити, гађали су из свих врста оружја и ретко ко се успео спасити. Због свих тих злочина Мато Шакић је ухваћен 1945. и осуђен на смрт стрељањем (казна извршена).

Син Динко се већ крајем 1941. као члан усташке младежи у усташкој одори шепурио са камом и пиштољем на опасачу улицама Босанског и Славонског Брода. Фебруара 1942. иако тек са делом основне школе (у 13. години прекинуо је школовање) постао је усташки заставник одбрамбеном здругу у Јасеновцу. Крајем 1942. постављен је за шефа општег одсека - шеф канцеларије концентрационог логора Јасеновац. Половином 1943. аванзовао је у усташког поручника и постао „часник" у команди логора Јасеновац. У овој групи „часника" били су извршиоци свих најмонструознијих злочина у логору: Мима Павићевић, Модрић, Матковић, Налетић, Шарић, Ђерек, Саблић, Михаљевић, Јосип Матија и Петар Брзица. Предњачећи у својим злочинима, за то је награђен и унапређен у усташког натпоручника, априла 1944. постављен је за команданта - управника или заповедника концентрационог логора Јасеновац. На тој дужности остао је све до 1. децембра 1944.

У међувремену се оженио са усташкињом из концентрационог логора Стара Градишка по имену Нада Танић-Лубурић, која се посестримила са Максом Лубурићем и свом презимену додала његово. Иначе, и она је проглашена за ратног злочинца и спада у групу усташкиња које су чиниле нечувене злочине, посебно над женама и децом у логору Стара Градишка. Сад је и Динко Шакић постао љубимац Макса Лубурића, те га је преместио код себе у Загреб, у Команду усташке одбране у чијој надлежности је био и концентрациони логор Јасеновац. У Јасеновац се вратио априла 1945. да са осталим „часницима" из концентрационог логора Јасеновац уништи трагове својих злочина. Почетком маја 1945. бежи из Загреба у Аустрију као чувар Анте Павелића, затим тзв. „пацовским каналима" у организацији свећеника Крунослава Драгановића бежи у Ђенову-Италију, а одатле у Аргентину. Свакако не под својим именом и презименом, већ као Љубомир Билановић. Кад је у Шпанији 20. априла 1969. убијен Макс Лубурић, Динко Шакић је долетео са америчким пасошем у Шпанију да би преузео штампарију и вођство усташа у емиграцији. Учествује у отмици авиона шведске компаније 15. септембра 1972. у циљу спашавања усташе Мире Баришића, убице југословенског амбасадора у Шведској Владимира Роловића. Затим, 7. јуна 1976. учествује у организацији убиства југословенског амбасадора у Парагвају Момчила Вучековића када је, грешком, убијен уругвајски амбасадор Карлос Абдала.

Право своје име и презиме открио је тек 1990. на комеморативном скупу усташа како би одали пошту погинулим усташама код Блајбурга. Распадом СФРЈ видео је шансу да се обнови усташка Независна Држава Хрватска. Проценио је да се усташе враћају на власт, сусрео се у Аргентини са Фрањом Туђманом, присуствовао утакмици Аргентина - Хрватска и јавно се преко телевизије у Аргентини експонирао као усташа и открио свој идентитет. Његове изјаве су: „Вршио сам своју дужност у складу са начелима католичке цркве", „Не стидим се ничега што сам радио", „Поносан сам да сам усташа", „Све би то поново радио", „У Хрватску ћу доћи када то не буде политички шкодило председнику Туђману". То је Динко Шакић данас, а зашто је проглашен за ратног злочинца?

Концентрациони логор Јасеновац, истражни органи Републике Хрватске, у разматрању кривице, Д. Шакића третирају као „радни". Зашто? Усташе су га називале „Усташка обрана, Заповједништво логора Јасеновац" и „Радна служба - усташке одбране - Сабирни логор 3" како је писало на улазу у централни логор тзв. Циглану. Усташко врховништво се заклањало иза назива „радни", тј. да се у њему залутали радом приволе за усташтво - НДХ, а они који нису научили да раде, да се приволе „раду, реду и стеги". Аутентична документа доказују да су заробљеници довођени само зато што су били Срби, Јевреји и Цигани, и да се само због тога побију, као што је и урађено. На крају, и највиши усташки функционери и у законима и другим актима, значи усташким документима, овај логор називају правим именом „Концентрациони логор Јасеновац". Тако, сам Еуген Дико Кватерник у акту од 29. јула 1942. пише: „Упућује Вам се списак доље наведених Жидова с молбом да их се спреми... јер ће исти бити транспортовани у концентрациони логор..." И управитељ редарства Жупске редарствене области у Сарајеву пише: „... част ми је доставити два примјерка преписа спискова особа упућених у концентрациони логор у Јасеновцу...". И заповедник 10. топничког одељења, децембра 1941. године, поред прописивања мера одмазде каже: „... лица која се затекну без посебне дозволе на земљишту ван својих села... имају се сматрати као јатаци, те их као такве ухитити и упутити у концентрационе логоре..." Затим, Стожер (штаб) 1. горске домобранске дивизије јуна 1942. године, за време операције на Козари, наредио је: „... 1. Сви мушкарци да се одвојено прикупе и одпреме у концентрациони логор...".

Исто то о поступку са становништвом са Козаре, 3. горски здруг (бригада) наређује: „... имају се ухватити и послије преслушивања преко мјеста за прикупљање у концентрациони логор Стара Градишка, односно Јасеновац упутити ..." Ту је још један доказ, тј. одлука усташке надзорне службе да се српско дете, по имену Шева Мирко из Дракулића, рођено 1930. логорише 13. априла 1942. у концентрациони логор Јасеновац. Бивши командант конц-логора Јасеновац Динко Шакић, дошао је на ред да одговара за своје злочине марта 1999. године, дакле после 54 године. За шта ће стварно одговарати видеће се, а прича која следи открива за шта би све требало да одговара.

Тела паљена лет лампом


Динко Шакић пред осталим затвореницима лично убијао. Жртве ударане комадом жељеза по глави и бацане у Саву. У зору усташе спирале крв с „граника". Клале и три Лубурићеве сестре.
 

Усташки натпоручник Динко Шакић, као шеф Општег одјела у логору Јасеновац био је познат као садистички мучитељ заточеника. У том својству, а од 1944. године у својству управитеља логора у Јасеновцу, водио је истраге и давао налоге за стрељање, а често се дешавало да је на логорском кругу лично из свог пиштоља стрељао заточенике.

Динко Шакић је учествовао не само у масовним хапшењима, тешким злостављањима и зверском мучењу, те крволочним убиствима заточеника у логору Јасеновац, већ такође и у тадашњим усташким логорима у Суњи и у Сиску где је изгубило животе више хиљада заточеника. У овим логорима интерниране особе биле су злостављане свим могућим средствима. Жртве су тучене батинама, кундацима, воловском жилом или мучене електричном струјом. Осим тога, затвореници су мучени глађу и жеђи. Тим злочинима руководио је Динко Шакић , а у многим случајевима је лично на зверски начин мучио и убијао жртве.

Почетком године 1944. била је ликвидирана једна група жена из Сплита, њих 64, те с њима једна група жена из одељења економије и 17 мушкараца из истог одељења у Јасеновцу. Сви су убијени у шуми код Млаке.

Факсимил одлуке о утврђивању злоцина Динка СакицаУ месецу септембру 1944. године избила је у логору Јасеновац велика афера. Наиме, биле су наводно откривене две групе заточеника од којих је једна имала везе са партизанима, а друга с четничким покретом. Поводом тога вођена је истрага где су сви они који су били саслушавани окрутно и зверски мучени. Поред осталих, истрагу је водио и помагао код мучења сам Шакић. Специјално средство за мучење била је тзв. лет-лампа којом су палили тело жртвама, а Шакић је то средство мучења називао „В. бр. 1". Ова истрага завршена је тако што је 21 особа обешена 22. 09, а пет особа 23. 09. 1944. године. Међу онима који су тада страдали били су др Бошковић Миле лекар, Лаци Метео ветеринар, Појановић Никола из Сиска, Марић Томо из Загреба, Ребац Рамзија, др Бранко Конић судија, др Милановић зубар, Живковић Стеван студент из Митровице, Сокулић Боро из Вуковара, Војновић Бранко из Босне, Крајановић Перо из Загреба, Лубура Јово радник из Босне, Хаџија и Рајић из Сарајева. С том групом ликвидиране су и неке усташе и слободњаци заточеници који су политички сарађивали с тим групама, а то су били др Јурчев Марин уст. сатник и лекар у болници и његова жена, Белушић, уст. натпоручник, те слободњаци Јанковић Жарко и Рукавина Фрањо.

Осим наведених случајева Динко Шакић је скривио смрт хиљада и хиљада неутврђених заточеника који су изгубили животе било због зверског мучења, било због клања и убијања на свиреп начин.

И изјави о ситуацији у логору Јасеновац на 42 странице датој Земаљској комисији Хрватске 28. 05. 1945. коју је својеручно потписао др Риболи Јосип се, између осталог, за Динка Шакића каже: „под 10 - тужим пред судом хрватског народа највећег злочинца у нашој повијести Динка Шакића".

А у извештају Земаљске комисије Хрватске од 15. 11. 1945. у закључку под ИВ пише: „Одговорни су сви виши и нижи заповедници логора у Јасеновцу: ... Динко Шакић...".

„Политика" је 28.5.1945. објавила разговор са Лазаром Јанков, где је он између осталог рекао: „... На пример, три Лубурићеве сестре клале су као и сваки усташа. Највише се истицала Нада, милосница усташе кољача Динка Шакића...".

У записнику са саслушања Арсе Алексића као сведока сачињеног 16. 06. 1945. код Окружне комисије за утврђивање ратних злочина у Новој Градишки између осталог је рекао: „... У 1944. години на други дан римокатоличког ускрса Јевреј Иво Волнер, писар грађевинске групе, који је у логору од 1941. године одведен је у Градину и заклан. После тога су повикали усташе да је Волнер побегао из логора. Одмах је усташки натпоручник Шакић Динко наредио свим заточеницима „наступ". Када је ово извршено Јевреја Волнера су на носилима закланог донели пред нас и тада нас је Шакић питао да ли познајемо овог мртвог заточеника, ко са њим има везу, ко са њим спава и ко се са њим дружи. На ова питања нико није одговорио, тада је затражио књигу-именик свих заточеника из које је прозвао 100 Јевреја и из ове групе одвојио 25. Тада су се двојица Јевреја из друге групе насмејали, што је приметио усташки сатник Микић и показао натпоручнику Шакићу који их је позвао и наредио им да легну, а онда их убио из пиштоља. Ово су били Јевреји Переза Садо и Монтиљо Аврам... После овог догађаја групу од 25 Јевреја одвели су у Градину и тако их поклали, а сви други заточеници остали су у ,наступу' 3 сата".

У записнику од 18. 05. 1945. сачињеном од стране Земаљске комисије Хрватске сведок Бинг Јулио исказао је, између осталог, и ово: „... Од јула 1943. премјештен сам у логор број 3 Јасеновац. Овдје је сада престало убијање ножевима и маљевима, већ су се убојства вршила на тзв. „гранику", гдје би између 8 и 9 сати увечер жртве ударали комадом жељеза по глави и онако омамљене или мртве побацали у Саву, а како је један друг видио и причао ми, усташе би раном зором испирали крв са „граника" и око њега. У том периоду даномице би у трајању од 14 дана било побијено по 50 људи, а онда након извесне паузе наставило би се убијање. Најактивнији су у том послу били натпоручник Динко Шакић и бојник Пићили Доминик... „. У том записнику поред ових изјава Анкетна комисија је после извршеног увиђаја самог логора, лекарског налаза и мишљења судског вештака, те саслушавања очевидаца установила: „... Одговорност за све ове страхоте почињене у логору Јасеновац утемељена је не само у начелима о кажњавању ратних злочинаца, него се она темељи и на свим важећим правним принципима свих народа о кажњавању обичног криминала. Носиоци те одговорности у оба правца, колико пред нашим народима толико и пред свим другим цивилизованим народима свијета, јесу: ... затим шефови логора у Јасеновцу и њихови помагачи Шабан Мујица, Мајсторовић-Филиповић, Бркљачић Ивица, Шакић Динко... који ће бити посебним комисијама за утврђивање ратних злочина утврђени и изведени пред народни суд...".

Жену вешали о чивилук


Ноћи испуњене ужасом и клетвама. Спаљивање трагова у Градини. Усташки заставник терети Шакића. Жртве прижељкивале брзу смрт.

Свој записник дат пред Земаљском комисијом Хрватске, Данон Јакоб је допунио 28. маја 1945. и у изводу та допуна гласи:
- "... Некако у прољеће 1944, датума се тачно не сјећам, Бркљачић је отишао из логора у Загреб, а на његово мјесто тада је дошао још већи кољач и крвник, злогласни усташки надпоручник Шакић Динко, шогор монструозног зликовца Макса Лубурића. Овај Шакић Динко већ је од ранијега био у логору као шеф опћег одјела. Он је био познат као садистички мучитељ небројених жртава - заточеника. Водио је истрагу и давао налоге за стријељање, а често се дешавало да је у логорском кругу лично из свог пиштоља стријељао заточенике. Тако је, сјећам се баш да је било 4. јуна 1944... у септембру 1944. - 21.9.1944. (Волнер и Бошковић)... сутрадан након вјешања групе Бошковића на истом мјесту још даљне петорице заточеника..."

У писму Фатиме Бркић у изводу пише:
- „... Послије неколико дана била сам отпремљена у једну велику болничку салу концентрационог логора. Бијаху присутни: Љубо Милош и Шимун Бунтић. Послије је дошао Газдић Никола и Барбарић Стјепан, а послије Динко Шакић, који носаше жељезну жицу и једна клијешта. Свукли су ме сасвим голу, стегли ми ноге жицом без милости и објесили на чивилук. Бијах сва крвава, рањених ногу док тукаху са неким гвозденим тањирићем по ногама. Почупаше ми са полног органа све длаке, овако свезану тукли су ме отприлике пет сати. Жељезна шипка којом су ме тукли била је сва искривљена од удараца. Падала сам три или четири пута у несвијест, затим су ме полијевали водом да се освијестим, па поново почињали мучити..."

У саслушању усташког кољача Љубе Милоша 1948. између осталог пише:
- "... Почетком априла 1945. позвао нас је Лубурић у упутио мене и Шакића у Јасеновац да Пичили организира спаљивање трагова. Како ми нисмо могли пронаћи јаме, то смо затражили фра Мирослава Мајсторовића, те је он дошао у Јасеновац и по наређењу пуковника Џала, који је у то вријеме преузео заповједништво здруга, заједно са сатником Пудићем, сатником Сударом и још неколико заставника Пичилијеве групе извршили спаљивање трагова у Градини и у Уштици..."

Никола Пехар - Пудо, усташки заставник у саслушању пред органима Удбе Хрватске 1948. на питање: „Наведите нам поименице све особе које су учествовале у ликвидацији заточеника у логору Јасеновац", одговорио је: „Ја знам да су учествовали у ликвидацији заточеника слиједећи усташки часници, дочасници и чаркари: ... Динко Шакић..." (на петом месту).

Објављено је и сведочанство преживеле Наде Саламон из Загреба 22. априла 1980. у „Порукама" (издање Спомен-подручја Јасеновац) у којем између осталог каже: „... Почетком јесени 1944. године откривена је наша веза у Босанској Дубици. Настала је „провала" и око 30 другова из мушког логора било је одведено у „звонару", затвор са самицама унутар логора. Започета је истрага о легалном раду у логору. Међу првима је ухапшен др Мило Бошковић, затим Ремзија Ребац, један од организатора „продора" и још преко 20 другова. Од жена у звонару смо биле одведене Штефица Белак и ја. Касније смо сазнале да су у вријеме нашег боравка у звонари саслушавали и Николину Делић, која је изврсно глумила да ништа не зна, па су је пустили. Тукли су нас и питали о вези с мушким логором и о логорској организацији. Из њиховог испитивања закључила сам да нас ни један од другова није теретио ни са чим конкретним, па је био једино могући начин исправног држања ништа не признавати. Бацили су нас у самицу у којој смо Штефица и ја лежале на поду, једна уз другу, од зида до зида.

У тој ћелији није било ништа друго до кибле. Колико смо дуго биле под том „истрагом" тешко је рећи, да ли 2-3 дана или 10 дана. Сви ти дани и ноћи били су набијени ужасом, страхотама које човјек заборавља да би могао живјети даље. Било је више ћелија око нас у којима су били наши другови и ми смо слушале како их муче: једну читаву ноћ су једноме резали комад по комад тијела, вриска је била неподношљива, клетве ужасне, ми нисмо уопће спавале већ дрхтале и жељеле само брзу, а не тако полагану смрт... Сви ухапшени осуђени су на смрт вјешањем, јавно пред читавим логором. И заиста, другог јутра чуле смо како се отварају врата ћелије до нас и како прозивају другове. И ми смо чекале да нас прозову, но врата наше ћелије нису се отварала. Биле смо у тој ћелији неколико дана послије вјешања другова... Након тога пустили су нас у логор међу другарице... Причале су нам о великом „наступу" пред којим је извршено вјешање наших другова и стријељање др Мила Бошковића..."

У свом реферату на годишњој скупштини Секције бивших заточеника Јасеновца и Старе Градишке 25. марта 1984. под насловом „Јасеновац 1944." Саво Делибашић, преживели логораш и учесник пробоја 22. априла 1945. између осталог је рекао: „... Команданта Бркљачића смењује натпоручник Динко Шакић, стар око 20 година, зет Макса Лубурића... Заповједник логора Динко Шакић... од беса је одмах убио из пиштоља двојицу заточеника - једног кројача Леона Переру и другог са економије..."

И на основу непотпуног пописа „Жртве рата 1941-1945" (резултати пописа) Београд, августа 1966. са ознаком „Државна тајна" само за време док је Динко Шакић био командант логора Јасеновац утврђено је да је у логору убијено 3989 лица, да је умрло 24, погинуло 14 и нестало 8, што укупно према том попису за 1944. износи 4.035 лица.

Свакако као командант мора да зна зашто су убијени или мучењем и изгладњивањем умрли, а то су углавном били не „цивили и заробљеници" већ Цигани, Јевреји, Срби и антифашисти или њихове породице и Хрвати и Муслимани, па и Словенци, Руси, Чеси, Црногорци.

Сведок Јелка Цихабер у свом записнику записала је о убиствима жена у систему конц-логора Јасеновац, тј. у селу Млака и Јабланац за време док је командант логора био Динко Шакић 1944. А у логору 5 - Стара Градишка, као петом логору у систему логора Јасеновац, помиње се и Нада Лубурић као и остале усташкиње и шта су радиле у логору са женама и децом.

Кицош с корбачем у руци


Ретко говорио, често убијао. Кад је Лубурић обилазио логоре убијано је између две и три хиљаде затвореника. Динко Шакић са својим усташама последњи напустио Јасеновац.


У селу Лојбаху, 2,5км удаљеном од Блајбурга и југословенско-аустријске границе, 13. маја 1990. одржана је комеморација усташким злочинцима у присуству око 700 заклетих усташа и представника хрватских странака (Марка Веселице, Ивана Габелице, Анте Ковачевића, Ивана Цесара, Дражена Будише, Анте Параџика) коју је преносио Радио Загреб.

Забележено је да је члан „Поглавниковог Тјелесног здруга" Хасан Селимовић изјавио: „Истина је да смо имали свој Јасеновац, само је био претијесан! Јер он је био одговор на злочине који су долазили са Истока. Сада више од ичега желим доћи у Хрватску и попити кафу у моме Бихаћу...".

Зет Анте Павелића и председник терористичке ХОП организације Срећко Пшеничник у обраћању жртвама у Блајбургу је изјавио: „Ви хрватски војници, усташе и домобрани, ви сте морали бити поклани јер су тако хтјели комунистички окупатори, али ваш дух ће довести до новог хрватског ускрснућа. Заклети прекодрински непријатељ хтио је заувијек затрти дух хрватског народа, али ја кажем да без Босне и Херцеговине, Сријема и Боке Которске нема слободне, суверене и демократске државе Хрватске. Наша борба није била узалудна, па се налазимо у предвечерју коначне хрватске побједе...".

Командант усташког логора Јасеновац Динко Шакић, бивши усташки сатник, ађутант генерала Макса Лубурића и његов шогор, рекао је окупљенима: „Поносан сам што сам био усташа. Не стидим се, већ се поносим својим именом. Све оно што смо у рату направили било је у складу с интересима Хрватске и с мојим кршћанским назорима. Ми смо само вршили своју хрватску дужност и бранили се од инвазије с оне стране Дрине... Ја бих све то поново учинио када би ми се указала прилика. Жао ми је што нисам учинио све оно за шта ме оптужују...".

Када је чуо глас усташког злочинца Динка Шакића преко Радио Загреба Јосип Ерлих из Београда, који је у усташки логор Јасеновац доведен као дечак од 15 година у кратким панталонама, рекао је „одузео сам се".
- "Све оне страшне слике поново су оживеле пред мојим очима. Били су то несхватљиви ужаси. Та хладна циничност којом су на разне начине ти крвници слали људе у смрт говори о њиховом бестијалном духу, болесној фантазији, патологији пред којом су нацисти остајали збуњени... До јутра нисам могао да заспим. Сан ми није долазио на очи, превише је било неизбрисивих слика Шакићевог оргијања...".

„И Шакић је у логор дошао млад, највише је могао тада имати 23 године, кицош, волео је да се лепо облачи. У емисији коју сам слушао на Радио Загребу представио се као усташки сатник. Иначе као зет и судбински и родбински је био везан за Вјекослава Лубурића Макса. Тај је био главни за све логоре и најкрвавији од свих. Знало се кад Лубурић долази у логор убијано је не мање од две до три хиљаде људи. Шакић је својом руком убио др Милета Бошковића и Леона Переру. Они су били наша веза с партизанима".

„Био је велики кицош, наочит, смеђе косе, увек у уредној униформи, наоружан пиштољем и аутоматом, с корбачем у руци, долазио је у логор на белом коњу", сећа се Михаило Марић који је у усташком логору Јасеновац био од оснивања до пробоја заточеника 22. априла 1944. „Знало се да он ликвидира људе изван логора, на Гранику и Градини, местима која су била одређена за масовна убијања. Кад је у логору проваљен цео партијски комитет чији је секретар био др Мило Бошковић овај крволок се пред нама, постројеним логорашима, спремао за егзекуцију. Требало је да их све повешају. Бошковић је рекао да он као Црногорац не жели да буде обешен него стрељан. Шакић је извадио пиштољ и наредио му да легне. Бошковић је одбио да то уради и Динко Шакић му је испалио метак у потиљак".

Јаков Данон у исказу Истражној комисији за ратне злочине сведочи да је „зликовац Шакић као управник логора Јасеновац у септембру 1944. руководио истрагом и лично дао стријељати групу интелектуалаца на челу са познатим др Милом Бошковићем, лијечником из Црне Горе и инж. Дмитром Бошковићем. Ова група у којој је, поред споменутих Бошковића, било још 19 других заточеника, већином интелектуалаца, ухапшена је и свирепо злостављана ради тобоже покушане организације у вези са партизанима. Сви они су, укупно њих 21, дана 21. септембра у присуству свих заточеника и самог злочинца Динка Шакића по његовом налогу у логорском кругу повјешани на телефонске бандере, тако да су по тројица висила на једној, једино је стријељан Мило Бошковић...".

Јосип Ерлих свједочи да је крајем маја или почетком јуна 1943. убијен Иван Волнер из Загреба: „Он је знао лепо да свира на хармоници. Усташе су га без знања и одобрења логорске команде одвели у Дубицу да им свира. Тада су га једноставно заклали. У логору је јављено да је убијен приликом покушаја бекства. Тадашњи заповједник логора Шакић је то искористио као повод да отпочне са убијањем заточеника. Бежао сам на други крај логора кад га видим јер се садистички иживљавао на заточеницима".

„Када сам 1943. године доведен у логор Шакић је био шеф радне службе", говори Чедомил Хубер, предсједник Секције бивших логораша Јасеновца и Старе Градишке. „Добро се сећам Шакића, био је мој вршњак. Није могао тада имати више од 23-24 године. Руководио је радном службом чији је задатак био да логораше уништава суптилно, да их сатире кроз рад, на зидању неких објеката, сечи шуме. Никад га нисам чуо да говори. Одударао је од осталих усташа, као да је био нешто више од свих. Чуо сам да је после нашег бекства и ослобођења дошла у логор комисија и да је нашла неколико стотина тек побијених логораша. А Шакић је са последњом групом усташа напустио Јасеновац. У повлачењу је успео да се пребаци до савезника. Вероватно је у то и Ватикан умешао прсте преко попа Крунослава Драгановића који је толике усташе пребацио у Јужну Америку...".

Шиме Кљајић, Хрват из села Перковци код Славонског Брода, сведочи: „Динка Шакића сам упознао још у Старој Градишки. Није он био никакав управитељ радног логора, како се представио у Блајбургу, већ заповједник Јасеновачког логора смрти од јесени 1944. до краја рата. Под његовом командом ликвидирани су последњи сужњеви. Требало је уништити трагове злочина. Шакић је био свиреп и немилосрдно је својом руком убијао не само логораше, него и 'недовољно строге' усташе. Наредио је да се објесе усташки поручник Петар Немет, др Марин Јурчев, љекар у усташкој болници, као и његова жена, и то само зато што су се понекад људски односили према логорашима...".

У Јасеновцу убијани и амерички пилоти


Сведочења о злочинима заповедника Јасеновца.

„Најбоље је Србе убијати док су деца", говорио је Шакић. Српском дечаку истргао руку.

Др Драган Ролер, у Јасеновац допремљен 18. фебруара 1942. као Хрват, био је одређен за болничара у логорској „болници" по злу чувеној „Кули" у Старој Градишки: „Усташе су свака два-три дана односили тешко обољеле, онемоћале људе и то у групама од четрдесетак логораша, понекад и знатно више, из 'Болнице' на ликвидацију преко Саве на Градину. Својим очима сам видио како Динко Шакић злоставља и свирепо убија родољубивог пјесника и писца Миховила Павлека Мишкину...".

Загрепчанин Божо Шварц, Јевреј, пуковник у пензији сведочи: „Шакић је пред мојим очима убио једно дијете на начин од којег ме и данас подилази језа. Група малишана из Поткозарја је тек била доведена у Јасеновац. Дјеца слабо обучена, прозебла, оборених глава, ишли су поред зида. Шакић је стајао са групом усташа и гледао ту тужну поворку. Један црномањасти дечкић није му био симпатичан. Рекао је својим крвницима: 'Види овог у џемперу, то ће бити четник, мајку му ј... српску'. Позвао га је и упитао како се зове, потом га је ухватио за руку и почео да витла тим мршавим тијелом по ваздуху да би га затим свом силином треснуо о зид. Дјечакова лубања се распрсла, тијело је беживотно пало у сњежну каљугу. Али то није било све: у Шакићевој руци остала је дјечакова рука истргнута из рамена. Призор ме је распаметио, дуго сам повраћао жуч. Ту слику страве никада нећу заборавити, живо је памтим и данас послије пола вијека. А прошао сам десет усташких логора прије него што сам побјегао у партизане. Ратовао сам све до ослобођења Београда, видио многе ужасе и патње, болове и смрт, али страдање малог Босанца је нешто најгнусније што сам доживио. Тај бол ме и данас боде као игла у срцу. До мене је тада стигла још једна крвникова реченица: 'Србе је најбоље убијати док су још ђеца!'...".

„Ето, тај човјек је измакао правди, безбрижно четири и по деценије живео у Аргентини, а дошао је у Европу када му је јављено да ће поново бити успостављена крвничка држава у којој је он могао да убија људе, жене и децу", закључује у свом писму Јосип Ерлих.

Извод из изјаве Финци Јакоба - учесника пробоја логораша 22. априла 1945. из концентрационог логора Јасеновац:
- "... Крајем октобра 1944. године обесили су три затвореника - били су то Срби из неког сремског села - под изговором да су бежали. Радио сам у то време у обућарској радионици која је била на првом спрату зграде, а кројачка радионица је била у приземљу. Наредили су нам да изађемо и да се постројимо, а затим су довели тројицу везаних затвореника. Напред је ишао Шакић и још један заставник по имену Људевит Неорчић, затим усташа по имену Фодрика, онда Мандић и Цар, уз још двојицу усташа који су водили затворенике. Они су на бандеру ударали клинове о које су вешали затворенике. Шакић је био организатор. Он није дизао људе на вешала, али је тиме руководио и то је мој најближи сусрет с њим - очи у очи. Стајао сам у строју, а он је стајао у мојој непосредној близини и рекао у пригодном говору: 'Нека свако зна да из Јасеновца ни птица не може да побегне, Јасеновац је херметички затворен'".

Јаков Финци наводи и ово: „Пошто су ме 23. септембра 1944. године из Старе Градишке вратили у Јасеновац у току октобра почеле су ликвидације које су трајале отприлике месец дана. Била је то за мене највећа криза коју сам преживео у том логору.

Осим оних који су у логор долазили на легалан начин - наравно легалан за оно доба - усташе су директно упадали у села и непосредно доводили људе који су без било каквог евидентирања одвођени на ликвидацију на Градину. После вечере усташе би долазили са списковима и прозивали затворенике наређујући им да крену са њима. Како им нису допуштали да понесу своје ствари знали смо да одлазе на ликвидацију јер је то био сигуран и поуздан знак".

Многе затворенике су усташе ликвидирали на обали Саве и бацали их у реку. О томе Финци каже: „Затворенике би одводили у складиште усред логора, скидали до гола, везивали жицом и одводили на обалу Саве где је била дизалица за утовар и истовар бродова. Тим дизалицама су подизали људе, парали им камама трбух и бацали их у Саву. Река је обично у то време надолазила и поплавила би околна подручја, а у пролеће би попустила и тада бисмо препознали лешеве који су се заглавили и које Сава није однела".

Едо Шајер, учесник у пробоју из концентрационог логора Јасеновац 22. априла 1945. је од свих Шајерових - мајке, два брата, две сестре и ујака - једини преживео усташку НДХ.

Доживео је и да се ових дана суди Динку Шакићу чије је злочине лично гледао.
- Не верујем у правду у Хрватској! Видео сам како су судили Артуковићу! Чему се надати у оваквој Хрватској у којој Шакића дочекују с усхићењем, а на утакмицама навијачи извикују његово име? Пре ће га прогласити за хероја него што ће му судити за геноцид који се у оптужници и не спомиње - уверен је 76-годишњи Едо Шајер.

- То сам рекао и новинарима ЦНН. Рекао сам им да САД подржавају Хрвате који су били фашисти и убијали америчке пилоте, а хоће да униште један народ који им је био савезник и спасавао њихове људе. Видео сам неколико америчких пилота, које су усташе довели у Јасеновац и ту их ликвидирали, како су били изубијани и јадни.

Иживљавање пијаних усташа и убијање логораша из задовољства било је уобичајено. Ако се логораш огрешио био је то разлог за велику представу. Представу коју је направио поводом наводног покушаја бекства несрећног хармоникаша Волнера, Шакић је завршио убиством још двојице Јевреја - кројача Перере и столара Мусафије. Док је Шакић прозивао, Мусафији се од страха десила незгода. Шапнуо је Перери шта му се догодило, Мусафија се насмешио. То није промакло натпоручнику Микићу. „Смеју ти се, Шакићу", рекао је.

- Шакић је обојицу издвојио из строја, извадио пиштољ и лично их убио. То смо видели сви.

И поред ригорозног режима у логору је постојала партијска организација. На челу је био Ремзија Ребац, секретар месног комитета Зенице, изузетно частан човек и чврст борац и Шајер жали што се он не спомиње онолико колико је заслужио. Логораш Лаци Метеј, ветеринар, стално је одлазио у Дубицу да прегледа и лечи коње усташке војске па је успоставио везу с партизанима. Стјепан Ковачић је био нацртао план минских поља око логора, уписао податке о терену за евентуалан напад партизана.

План су случајно открили шегрти, „научници", како су их усташе звали, који су ту наводно учили електричарски занат, а у ствари су малтретирали и терорисали логораше. Одмах су ухапшени Ребац, Ковачић, архитекта Башановић, др Мило Бошковић и други.

- Многи су тврдили да је провалу партијске организације извршио ветеринар Матеј, али ја сам био присутан када су двојица шегрта играјући се отворила таблу у којој је био сакривен план. Такође, није тачно да им је судио преки суд јер такав суд уопште није ни постојао. Управа, односно управник логора, тада је био Шакић, био је закон и радио је шта му је воља, без икаквих последица.

После двадесетак дана мучења и иживљавања над завереницима, управник Шакић је све осудио на вешање. Опет је била спремљена представа: у кругу логора направљена су вешала, за сваког осуђеника посебно, а остали логораши имали су „наступ" - да присуствују вешању својих другова.

Ломача од људских лешева


Логораши ископавали и спаљивали лешеве. Заточеници скакали са скеле у воду. Део списка побијених Срба са данашње територије Савезне Републике Југославије.


Шакић се заједно са усташом Љубом Милошем два месеца пред крај рата поново појавио у Јасеновцу - да уклони трагове постојања логора. Све се чешће и ближе чула канонада топова, нови логораши доносили су вести о скором крају рата, усташе су постајале све нервозније. Направљен је велики „роштиљ" на којем су свакодневно спаљивани лешеви. Смрад и дим гушили су логораше.

О учешћу Динка Шакића у уклањању сопствених злочина Стјепановић Ристо је испричао:
- У то вријеме вратили су се у логор сви стари зликовци који су раније када су извјежбали нараштај премјештени из логора на друга мјеста. Дошли су: Мајсторовић који је концем 1943. године отишао, Матковић, Маричић, Пудић, Јоја Судар усташки сатник, Љубо Милош, Бонзо, заставник Пудо, Шакић, дотадашњи главар усташ. здруга, усташки пуковник Марко Павловић премјештен је тада у Загреб, а на његово мјесто дошао је уст. пуковник Џал. Одржана је нека сједница с Лубурићем. Иза тога почели су износити заточеници по наређењу усташа из логора на Градину: нафту, лопате, ашове, виле и жараче на дугим дршцима, трачнице и још неки други материјал. Када су заточеници виђели те припреме обузео их је страх јер су знали да не могу ништа добро значити.

После тога су Пудић и Судар позвали групнике и наредиле да сваки од њих донесе своје индексе логораша. У тим индексима су њих двојица прецртали нека имена и онда наредили групницима да људе чија су имена потцртана пошаљу њима. Наређено је било да ти људи пођу са својим стварима. Они су одведени у Градину на рад. Ми смо из логора сазнали да они заиста нешто раде, а осим тога им је тог дана однесена храна. Сутра или прекосутра дан виђели смо у Градини велику ватру. Сазнали смо да су одведени откопавали гробове поубијаних од 1941-1945, вадили кости које су касније бачене на нарочито припремљену ломачу и спаљене. У логору смо онда осјетили несносан смрад упаљеног меса. Сазнали смо да су радници који су то радили поубијани и спаљени. Кад само то сазнали закључили смо ја и још неки, на пример Бакотић Анте, Стево Сијак, инж. Мрђа Радослав и други, кад смо се једном састали на тавану једне обртне групе, да усташе уништавају трагове па да се према томе боје да ће пред неким одговарати за своја неђела, па смо чак добили нешто наде да више неће ликвидирати.

На Градини су онда 10 до 15 дана без престанке одвођене свакодневно нове партије. Групе је састављао Лисац, шеф општег одсека по некаквом списку. Често се дешавало да је тражио човека који је већ давно био мртав. С тим партијама одлазили су и они из задње партије која је стигла из Сарајева и Зенице, и то по 20 до 30 ођедном. Једног дна су дошли Пудић и Судар на коњима до те партије. Нешто су им говорили, а онда одвели, око 100 њих. Жене тада нису дирали. Приликом одвођења старих заточеника који су знали шта их чека многи су покушавали да побегну скакањем са скеле у воду. Усташе су, међутим, одмах припуцали и побили их.

У тим данима дошли су један Приморац и Фрковић до жена, одабрали пет до шест најлепших девојака и одвели их. Мало иза тога покупили су и одвели све жене које тог дана нису биле на раду и одвели их на Градину. Мушкарци све то време уопште нису одлазили на рад, већ су се морали задржавати у самом логору. У то време дошао је један већи транспорт који је одведен одмах на Градину. Убијање тих људи трајало је два дана. За то време нису из самог логора одводили заточенике. Још је стигао тих дана један транспорт - читава композиција у логору. Сутрадан смо наишли покрај вагона који су довезли ухапшенике. Неке од њихових карти биле су регистроване за казниону у Лепоглави. Из тога смо закључили да је тај транспорт дошао из Лепоглаве. Они су одмах одведени на Градину и ликвидирани.

За време док је командант логора Јасеновац био Динко Шакић, што стрељањем, вешањем, маљем и клањем на Градини са територије СРЈ убијени су (извод из списка):

1. Радивојевић (Владимир) Војислав,
2. Кордић (Саве) Матриона,
3. Соколовић (Иван) Мирјана - дете,
4. Буровац (Петар) Ђорђе,
5. Чуручин (Нестор) Славко,
6. Деврња Стеван,
7. Греаковић (Богољуб) Живан,
8. Грујић (Светослав) Душица,
9. Грујчић (Милован) Даница,
10. Јокић (Ђорђе) Мирослав,
11. Јокић (Милан) Ђорђе,
12. Кочић (Милан) Ђорђе,
13. Лудајић (Теодор) Ружица,
14. Маринковић Миливој,
15. Минић (Драгољуб) Бранко,
16. Продановић (Лука) Олга,
17. Ранков (Љубомир) Светозар,
18. Радосављевић (Иван) Никола,
19. Русмир (Раде) Вида,
20. Станишић (Коста) Вера,
21. Травица (Душан) Душанка - дете,
22. Васић (Петар) Никола,
23. Вујић (Светозар) Радмила,
24. Вуковић Анђелка,
25. Вуковић Љубица - дете,
26. Здоларевић (Саво) Милан,
27. Живић (Петар) Нада,
28. Савић (Љубиша) Мирко,
29. Илић (Димитрије) Катица,
30. Живановић (Петар) Анђелка,
31. Блануша (Стеван) Никола,
32. Светић (Светозар) Павле,
33. Познанић (Веља) Славко
34. и Јовановић (Марко) Живка,

из Београда, Земуна, Батајнице, Бежаније, Бољеваца, Јакова и Прогара.
 

1. Шљивић (Љубомир) Бранислава из Богатића,
2. Ћук (Милан) Десанка из Ћићевца,
3. Малић (Стејпан) Љиљана из Сењског Рудника,
4. Савић (Ђуро) Раде из Нове Вароши,
5. Голубовић (Ђока) Миленко,
6. Чучић (Иван) Надежда из Ваљева,
7. Тодоровић (Милош) Будимир из Зајечара,
8. Карић (Стојан) Ђорђе из Пећи,
9. Бачвански (Влајко) Стево,
10. Конић (Душан) Бранислав,
11. Петровић (Милош) Никола из Новог Сада,
12. Ружић (Ристо) Оливера - дете,
13. Ружић (Ристо) Србислав - дете из Степановичева (Бачка),
14. Станић Раде из Оџака (Бачка),
15. Кевин (Мишо) Станко из Товаришева,
16. Кукић (Младен) Ђорђе,
17. Беочинац (Драгољуб) Ђорђе - дете,
18. Аћимовић (Митар) Славко и
19. Поповић (Душан) Ђорђе из Шуљама (Ср. Митровица),
20. Сечањић (Гајо) Милан из Голубинаца,
21. Андрејевић (Живан) Владимир,
22. Машић (Вујадин) Жарко,
23. Машић (Вуја) Милош,
24. Миљеновић (Богдан) Милован,
25. Миљеновић (Милован) Богдан,
26. Пражић (Радован) Илија и
27. Туроман (Гавро) Миловој из Адашеваца (Шид),
28. Радосављевић (Лазо) Перо из Бингуле (Шид),
29. Јанковић (Милан) Јанко из Илинаца (Шид),
30. Ивковић (Живан) Илија,
31. Ковачевић (Грујо) Бошко,
32. Ристић (Живан) Васо,
33. Утвић (Михајло) Јово из Јамене (Шид),
34. Одић (Миливој) Лазар из Моровића (Шид),
35. Ковачевић (Петар) Васо из Пријепоља,
36. Бјелић (Јово) Марко из Мокрине (Херцег Нови),
37. Остролучанин (Теодор) Даница из Подгорице.

Усташки командант логора Динко Шакић је убијао и Србе из Црне Горе, па су под његовом командом, поред Мила Бошковића кога је лично убио, убијени и Матовић (Симо) Станко, Грегорић (Станко) Никола из Подгорице, Баук (Милан) Ђуро из Ластве (Котор), Бошковић Димитрије из Мојковца итд.

Спискови жртава као оптужница


У Јасеновцу поред Срба, Јевреја и Рома, ликвидирани и Хрвати. Безимених било много више. Међу убијенима и двогодишња деца.

Министар унутрашњих послова усташке НДХ Андрије Артуковића наредио је да се реши "јеврејско питање". Усташки натпоручник Динко Шакић, као часник у штабу концлогора Јасеновац, а касније и као командант овог логора, то питање је решавао убијањем и наредбама да се изврши вешање и клање Јевреја. Углавном се зна који су Јевреји ликвидирани 1944. године када је логор Јасеновац био под командом Динка Шакића.

Извод из тог списка за 1944. је следећи Јевреји:
Делхунија (Ружа) Срећко, Дијаменстејн (Људевит) Бруно, Дифрек Персида, Драгман (Аугуст) Марија, Ебешкамбер Фани, Енгел (Марко) Мендел, Фајбергер (Никола) Францика - дете, Фријетлендер (Лавослав) Гертруда, Фријефелд Тереза, Фукс (Драгутин) Ото, Герзеј Лудмила, Голдебергер Штефица, Грин Никола, Грин (Оскар) Марија, Хошингер Марко, Јагуш Габријела - дете, Кафка (Фердинанд) Волфанг, Леијдорфер (Владимир) Густав, Мандић (Нисин) Борис, Мојзес (Армин) Тибор, Мојзес (Армин) Вера, Ото (Александер) Бернхард, Пола (Самујел) Марко, Роман (Самујел) Зоран, Ротмилер (Јосип) Бранко, Шонвалд (Ватрослав) Берта, Шварц Емилија, Шварц (Емил) Алфред, Шварценберг Регина, Шванцеберг (Алберт) Маја, Шванцерберг (Алберт) Матилда, Штајбергер (Мавро) Јерта, Шен (Херман) Теодор, Шунгр (Мануел) Елза, Вајштајнг (Оскар) Леа - дете, Визингер Јелка, Вахс (Симон) Паула, Вајзербер (Јосип) Дана, Вајс Фрида и Фајс (Јакоб) Александер из Загреба;

Бењамин (Јакоб) Исак, Голдшајн (Бертол) Ервин, Рејнизер (Фернинанд) Ирма и Стампо (Самуило) Александар, из Београда; Бернхард (Јакоб) Срајбер, Леви (Кармен) Алфред, Швицер (Самуел) Јулија, из Земуна;

Сер (Самуел) Марко, из Купинова, Сусман Александер, Сусман (Бернард) Елза, из Ниша; Бошковић Вилма, Дарваш (Филип) Еуген, Слајн Вера - дете, Слајн Милан - дете, Слајн Ервин, из Новог Сада;

Донер (Леополд) Минка, и Мојзе (Леополд) Армин из Бегеча (Бачка);

Бела Перењи из Кањиже; Шомло (Самуило) Александер из Суботице;

Скопал (Карло) Татијана - дете, Вајс (Јосип) Маргита из Сремске Митровице; Алтарац (Аврам) Леон, Атијас Алберт - дете, Бономо (Алберт) Савинка, Кабиљо (Елијас) Данијел, Кабиљо (Исак) Давид, Кабиљо (Исидов) Викторија, Кабиљо (Јосип) Ленка, Леви (Саламон) Леон, Мачоро (Исак) Сара, Папо Ана, Папо (Јакоб) Аврам, Папо (Мојсе) Исак, Папо (Мојсе) Стела - дете, Папо (Санто) Рафаел, Пинто Марсело, Рабено (Рафаел) Алберт, Рабено (Рафаел) Наци, Рабено (Рафаел) Рафаел, Салам (Алберт) Домит, Шаркић (Алберт) Вевиција, Зировић (Мојсије) Мира и Зуцати (Јосип) Александар из Сарајева.


Овај извод из списка убијених Јевреја 1944. године у Јасеновцу за време док је командант био Динко Шакић је документ на основу којег се он може осудити за злочин геноцида. Међутим, Динко Шакић би могао да се оптужи за злочин над Јеврејима у току 1942. и 1943. када је био „часник" у штабу логора с групом највећих усташких кољача: Ивицом Бркљачићем, Јозом Матијевићем, Жилетом Фргановићем, Ивицом Матковићем, Васиљ Матом и другима, а под командом Макса Лубурића, Љубе Милоша и Мајсторовић Филиповић Мирослава, усташког свештеника у склопу тзв. усташке одбране, чији је врховник био поглавник Анте Павелић.

Док је Шакић био командант логора убијено је стотињак деце Рома. Између осталих и: Омеровић (Бајро) Мина (2 године), Омеровић (Бибер) Шефка (8), Омеровић (Бибер) Земка (11) из Батара (Шид); Кахрић (Алија) Боса (13) и Кахрић (Алија) Хата (10) из Мокрица (Шид); Бурна (Марко) Јелена (15) из Сремских Карловаца; Јовановић Жарко (3), Јовановић Милица (6) и Јовановић (Раде) Ружа (8) из Босута (Сремска Митровица); Јовановић (Тодор) Перо (15) из Белегиша (Стара Пазова) и низ друге ромске деце.

Динку Шакићу се може судити и за масакр над цивилним становништвом, тј. Хрватима којима и сам припада. Између осталих одговоран је за смрт: Бардек (Томислав) Бета, Берц (Драгутин) Стефанија, Бирг (Стефан) Томислав, Брвач (Јакоб) Јуре, Будисављевић Фрида, Цицидини (Карло) Елизабета, Чизмек Марија, Чупек (Никола) Евгенија, Гојак (Фрањо) Милан, Голубић (Андрија) Аница, Грачан Катица, Гредељ Дубравка, Хреновић (Мато) Даница, Хреновић (Мато) Ивка, Инкерт Антун, Клањчар Розалија, Коцковић Зденка, Коларец (Фердо) Лина, Ковачевић (Јанко) Макс, Колзелха (Фрањо) Мирко, Кудек (Јанко) Степан, Лаковић (Матија) Владимир, Лесковар Драгица, Мађонек Ружа, Мајетић (Јосип) Драгутин, Малчић (Стјепан) Мартин, Мершињак (Едуард) Стјепан, Никшић (Шиме) Марија, Новосел Озрен, Панцер (Еуген) Борис, Платужић (Бењемин) Ацо, Плехан (Стјепан) Стјепан, Рогић (Милан) Ђуро, Рогић (Митар) Ђуро, Спичек Барица, Срделић (Мавро) Ана, Станић Драгица, Сафран (Иван) Ервин, Шор (Игњац) Верица, Штртак (Јосип) Никола и Труцек (Јуре) Јуро, сви из Загреба;

Анишић (Иван) Иван, Дивијак Марица, Филиповић (Филип) Павао, Хас (Драгутин) Штефица, Петњарић (Стјепан) Катица, Савај (Јосип) Марија из Осијека;

Леонтић (Ернест) Звонимир, Рачки (Срећко) Драго, Волић (Лука) Круно и Заковшек (Фрањо) Недељко, из Сплита; Кристић (Стјепан) Крешо из Шибеника, итд.

Том броју би се могли додати и страдали муслимани, који су 1944. године убијани по наређењу Динка Шакића, као: Барјактаревић (Ибрахим) Сулејман, Гиговић (Хамдија) Сеад, Мемић (Салих) Омер, Мемић Суљо, Ресуловић (Назиф) Абдулах, Салихагић (Алија) Хасан и Тупуља (Мехо) Мујо, из Сарајева и низ других са територије некадашње СФРЈ. Ова имена су права слика злочина Динка Шакића, али безимених има далеко више и то је сада тешко утврдити.

Усташке крвнице са куле


Нада Шакић са 16 година обукла усташку униформу. Мајка полудела гледајући своје мртво дете. Спавање на голом поду.


Нада Танић, рођена 4. августа 1926. у Ливну, чланица усташке младежи, обукла је униформу усташице са својих 16 година - 1942. а већ у седамнаестој, тј. почетком 1943. Макс Лубурић упутио је у логор Стару Градишку на дужност чувара - усташке дужностнице и помоћ усташкој управитељици женског дела логора Маји Бождон - Сломић. Пре тога 1942. била је опчињена усташким неделима Лубурића па га је замолила да му буде посестрима и да свом презимену дода и његово - Лубурић. Сачувана слика Маје и Наде у усташким униформама документовано потврђује њихову спону на дужности у логору. Нада Шакић се 1944. са 18 година удала за Динка Шакића, тада команданта концентрационог логора Јасеновац. У образложењу одлуке Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача утврђено је да су Маја и Нада Лубурић тешко злостављале интернирке.

Усташку управу женског дела концентрационог логора у Старој Градишки сачињавале су усташице: логорница Маја Буждон из Бакра и „дужноснице: Милка Прибанић из Загреба, Божена Обрадовић са Кордуна и Нада Танић - Лубурић из Ливна.

У запису логораша Бергер Егона пише:
- "... Пљачкале су и одузимале све од заточеница. Тукле су, кажњавале, бацале у самице и саме убијале за ситницу".

А у записнику ЗАВНОХ-а од 25. јануара 1945. Лидија Златић се наводи:
- „Од јесени (1942) налазила се на челу тих логора нека Маја Буждон, девојка од неке 22 године, врло сурова и насилна... Иза ње су вршиле управу над женским логором такође Маја и Нада Лубурић, сестре Макса Лубурића (?), те Божица Обрадовић. Оне у суровости нису ништа заостајале за Мајом...".

У другом записнику Земаљске комисије за утврђивање ратних злочина ЗАВНОХ-а од 22. маја 1945. године Розика Синко из Загреба је изјавила:
- "... Концем 1943. премештена сам у злогласну кулу у којој су већином биле жидовке и православке. Те другарице су углавном биле изгладњеле и изморене од тешког пољског рада којег су лети и у јесен обављале, па како сада у зими за њих није било посла биле су забављене чешћањем перја, али како то по мишљењу наших тлачитеља није био довољно тежак рад за заточенице почели су сукцесивно ликвидирање тих другарица. Даномице су улазили у одељење злогласни усташки сатник Босак са мени непознатим усташом, па усташице Нада Лубурић, нека усташица Маја и Божица „православке". Они су изабирали жртве и дали их заклати или дотући у самицу, а и сами су предњачили у клању...".

Професор Ружа Рубчић је записала као логорашица Старе Градишке између осталог:

27. августа 1942. појавио се Љубо Милош опет у нашем логору. Његов долазак изазвао је код свих зле слутње.
- Што ће се сад догодити?

Убрзо смо добиле одговор на питање. Исто вече прозване су другарице Злата Шегвић из Сплита, професорица и Хана Павелић, чиновница из Загреба (остале жене које су биле на попису нису се могле пронаћи у логору) и одведене су. Касније смо сазнале да су одведене у усташку болницу где су у подруму, након злостављања угушене. Њихове су ствари послане у усташки магазин.

Концем новембра 1942. године одведене су у „кулу", у самицу, жена и кћерка Вјекослава Кнежића из Загреба. Оне су биле тако мучене да је кћи услед претрпљеног страха и мука умрла од капи, док је мајка полудела гледајући своје мртво дете. Неколико дана остала је луда мајка с мртвом кћери док је није задесила судбина свих жена у „кули" - била је угушена. Кратко време после Кнежевићевих одведена је из логора Љерка Михић из Сарајева која је баш лежала у бабињама. Сместили су је у „кули" у самицу, где је дете већ после неколико дана од зиме и глади умрло, а онда су је једног дана и саму одвели и угушили.

Од болести и глади умрле су у логору многе жене: Олга Милчиновић професорица из Загреба, Марија Лојан из Загреба, доведена у логор због мужа, Матилда Петровић из Загреба, доведена због мужа, Фина Грковић из Загреба, Мраз, мајка која је доведена у логор ради сина, Даринка Боснар, омладинка из Загреба, Елза Крајс из Сарајева, Милка Новковић из Карловца и многе многе друге.

Усташама није било довољно да нас држе у вечитом страху у неизвесности него су нам довели усташке „дужностнице" Мају Буждон из Бакра; Милку Прибанић из Загреба, Божицу Обрадовић с Кордуна, Наду Танић - Лубурић из Ливна. Оне су попут змајева бдиле над нама.

Немилице су тукле наше жене, бацале их у самице без разлога. Пљачкале су новопристигле жене, одузимале и најпотребније ствари, као лекове и одећу".

Шта је рекла приликом сведочења Терка Гојмерац пред Земаљском комисијом Хрватске 19. октобра 1944. године:
- "... Била сам сведок у времену од јесени 1942. до јесени 1943. како усташка заповедница Маја Буждон брутално злостављања жене. За сваку најмању ситницу бацала их је у самицу без хране и лежаја на голом поду. Осим ње истакнуле су се у окрутности и мрцварењу жена усташица: Нада Лубурић, Милка Прибанић и Божена Обрадовић".

Јеврејка П. Вајс у сведочењу о свом боравку у логору Стара Градишка рекла је:
- "Маја Буждон, нека Милка стара око 22 године, шеф шнајдераја, па Божена, око 16 година, Нада Лубурић око 18 година, биле су крвници Куле. Оне су своје жртве клале и гушиле по ноћи. Рачунам да су их ликвидирале око 2.000. Разна мучења, као батинање и затварање у самице без хране, била су свакодневна".

У саслушању Љубе Милоша 1948. он је, између осталог, изјавио:
- "... Од Матковића су добили златне предмете и Шакић Динко као и његова жена, те жена пуковника Џала...".

Хапсити само ноћу



Усташке уредбе о расним разликама. Срби били дужни да се сами пријављују. Школе претваране у сабирне центре. Готовина изнад 500 динара плењена у корист НДХ.


У документованој оптужници против бившег управника Концентрационог логора „Јасеновац", Динка Шакића треба имати у виду и усташке законе, одредбе и наредбе које су тада доношене и објављиване у службеним листовима НДХ. Реч је о следећим документима: законска одредба поглавника Анте Павелића о расној припадности у којој, између осталог, пише:

Точка 1. „Аријевског подријетла је особа која потиче од предака који су припадници еуропске расне заједнице, или који потјечу од потомака те заједнице изван Еуропе. Уколико за становите службе не постоје друге одредбе, аријско се подријетло доказује крсним и вјенчаним листом предака првог и другог кољена ...".

Точка 2.
„Особе које поред аријског претка имају једног претка другог кољена жидова или другог еуропског неаријца по раси, изједначује се обзиром на стицање држављанства с особама аријског подријетла. Особе са два претка другога кољена Жидова по раси такођер могу бити изједначене са особама аријског подријетла уколико по точки 3. није другачије одређено".

Точка 3.
„Као жидови у смислу ове законске одредбе вриједе:

1. Особе које потичу барем од троје предака другог кољена који су жидови по раси...

2. Особе које имају два претка другог колена који су жидови по раси и то у овим случајевима:

а) ако су биле 10. травна 1941. припадници Мојсијеве вјере, или ако су касније на ту вјеру прешли,

б) ако имају брачног друга који вриједи као Жидов,

ц) ако су после ступања на снагу ове законске одредбе склопили брак са особом која има двоје или више предака другог кољена Жидова по раси и потомци из таквог брака... (следи још шест „правила")

4. као Циганин у смислу ове законске одредбе вреди особа која потиче од двају или више предака другог кољена који су Цигани по раси...

Точка 5.
„Код министарства унутарњих послова оснива се расно политичко повјеренство које донаша мнијења и приједлоге у свим двојбеним случајевима расне припадности...

Ову наредбу је потписао 7. липња 1941. године војсковођа Еуген Дидо Кватерник.

А у наредби тог истог војсковође од 7. јула 1941. у којој се сви Срби позивају да се морају пријављивати поглаварствима и редарствима, између осталог стоји:

„Позивају се сви Србијанци који бораве на територији Независне Државе Хрватске да се у року од 10 дана пријаве опћинском, односно градском поглаварству свог боравишта, а у граду Загребу редарственом равнатељству.

Ова се наредба односи на све Србијанце који су се доселили на подручје НДХ после 1. сијечња 1900. године, као и на њихове потомке ма које они их здања били, дакле и на сељаке. Ова наредба обухваћа и особе које се налазе у притворима или болницама.

Ко се од наведених не одазове овом позиву на пријаву у означеном року, сматрат ће се ратним заробљеником и бит ће одведен у заробљенички логор...".

Уследило је „Упутство Државног равнатељства за понову НДХ од 2. јула 1941. године. Свим котарским предстојницима о оснивању Уреда за исељавање при котарским областима, њиховој организацији и раду и о поступку приликом отпремања у концентрационе логоре.

Законском одредбом Поглавника од 24. 6. 1941. основано је Државно равнатељство за понову. Истом одредбом одређен је делокруг равнатељства.

Овом одредбом регулисана су сабирна места (сабиралиштва), начин хапшења, одузимање имовине, отпремање ухапшеника у логоре...

Сабиралиштво подесно за пролазни боравак исељеника треба одмах припремити и оно мора бити тако да ће ухапшеници са својим обитељима и самци моћи у њему остати смјештени неколико дана и то тако да су жене и деца заједно, мушкарци засебно... Као сабиралиштва могу служити соколски и просвјетни домови, веће зграде, па и школе.

Хапшења. Овом раду приступа на темељу добијеног писменог налога, односно телефонских брзојава налога државног равнатељства за понову. Извршењу се приступа у разно доба ноћи, изнимно дању, по могућности без буке и грубости. Законски извршитељи тог чина у пратњи двојице изасланика - који ће одмах обавити преузимање остављене покретне имовине - одређеном исељенику саопћити да са собом може понети сву готовину, вредносне папире, уложнице, животне полисе, мјенице и слично, те све драгоцјености и ине вриједноте. Поврх тога, свака ухапшена особа има право понијети 50 килограма најнужније пртљаге као рубље, постељину, ођећу и обућу, прибор за јело, итд...

Након што се самац или обитељ - у најдуљем року од 30 минута - спремила за пут, иста се предводи у сабиралиште где се у за то одређеној просторији обавља детаљни особни претрес одраслих, ђеце и њихове пртљаге.

Сва готовина која премашује 500 динара по глави, као и сви вриједностни папири и драгоцјености, записнички се заплењују у корист НДХ према формулару 1 који се саставља у два једнака примјерка...

Преузета готовима улаже се у Мјесну банку или задругу у корист новоотвореног текућег рачуна Државног равнатељства за понову...

Генералије ухапшеника прибиру се у за то одређеној просторији...

Картотеке морају бити најсавесније и читко попуњене. Детаљни попис покретне имовине, остављене у стану ухапшеника, обављају у стану заостала два изасланика тако да попис врше у два једнака примјерка. Оригинални попис некретнина шаље се Државном равнатељству за понову, заједно са формуларима 1, 2 те 4 у копији.

Сва у кући затечена храна, као маст, сухо месо, брашно, грах, крумпир, кава... након извршеног пописа односи се, односно превози у ту сврху реквилираним колима или теретним аутомобилима у суху и здраву просторију која служи као складиште у сједишту котара, односно у мјесту где се налази Улез за исјељавање.

Након тога преузимачи некретнина службено запечаћују врата од стана и све прозоре, уз истодобно упозорење укућана да они колективно носе свеколику моралну и материјалну одговорност ако ће у запечаћење просторије бити извршена провала или учињена пљачка. Ако нема укућана, надзор и чување под истим условима повјерити сусједима, односно другим сигурним особама.

То исто вриједи и код преузимања покретне имовине у трговинама, обртима, разним пословницама итд.

Фељтон је преузет из Гласа Јавности,
објављен је фебруара 1999.