Усташки покрет је основан почетком 1929. године у Загребу. Власти Краљевине СХС тј. Југославије су одмах забраниле ову организацију због њених шовинистичких ставова и антисрпских прогласа. Оснивач и вођа Усташког покрета је био адвокат Анте Павелић. Он је са својом групом присталица емигирао у Италију, гдје је више од десет година уживао подршку фашистичког диктатора Бенита Мусолинија.
Априла 1941. године Силе Осовине врше агресију на југославенску краљевину која је била у непријатељском окружењу, те је њена територија окупирана и раскомадана. Највећи дио је ушао у састав клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске, која је ствоврена по благослову Ватикана, а подршку и логистику је имала од Римске курије. На челу НДХ се налазио монструозни двојац: поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. НДХ је била марионетска творевина, која је уживала помоћ и нацистичког фирера Адолфа Хитлера.
Смисао постојања НДХ је био истребљење и анихилација српског тј. православног живља западно од ријеке Дрине и сјеверно од Саве. Оружане снаге НДХ су биле подјељене на: Хрватско Домобранство, Усташку војницу и Усташку Надзорну Службу. Од самог почетка Павелић и његови министри су били оријенитисани на 'Ријешавање српског питања' које је Миле Будак јавно изрекао у Госпићи маја 1941. године: "Једну трећину ћемо поубијати, другу ћемо протјерати, а трећу ћемо покатоличити...".
За четири ратне године, режим НДХ је имао небројене покоље над Србима, Јеврејима и Ромима. 'Неподобне народе' су чак утамничили у десетине концентрационих логора, од којих су најпознатији: Јасеновац, Јадовно, Крушћица, Даница, Тења, Лоборград... док су за дјецу имали посебне казамате у Јастребарском и Сиску.
Иако је у нашој култури сјећања урезано мишљење да су масовна убиства чињена највише у Херцеговини, Банији, Босанској Крајини, Билогори, Далмацији, Лици, Славонији и Кордуну... нажалост мало се зна о етничком чишћењу Срема, територије између Босута, Дунава и Саве... У овим монструозним акцијама хрватско-усташке власти је предњачио садиста Виктор Томић.
На порталу Архива АП Војводине је објављен један чланак у шеснаест наставака, који је приредио Стево Лапчевић, на основу документације ОЗНЕ тј. УДБЕ из Сремске Митровице.
* * *
Питање положаја Срема у државно-правном оквиру НДХ и поред трагичног искуства српског народа у току Другог светског рата и даље је недовољно присутно у нашој јавности. Када се о усташкој држави мисли, пише и говори, обично се акценат ставља на просторе Босне и Херцеговине и Крајине, уз повремено подсећање на чињеницу да се Павелићева власт распростирала „до обала Саве”, чиме се, стиче се утисак, примарно жели истаћи не то да је Срем значајно страдао од усташа, колико чињеница да су делови савременог Београда били део НДХ.
Последња истраживања која је спровео Архив Војводине указују на податак да је читаво подручје Срема („Источни” и „Западни”) током четворогодишње хрватске управе изгубио преко 40.000 становника, што када овај податак ставимо у корелацију са Пописом из 1931. говори да је Срем изгубио десет посто становништва. Ако уз то констатујемо да највећи број жртава чине Срби, којих је по поменутом Попису у Срему било око 210.000 ова бројка добија на додатном значају.
Сремци су страдали у борбама, али и као цивили, жртве расне и језуитске политике хрватске државе којој је нацистичка идеја служила као оквир који је омогућио старим нетрпељивостима да се искажу до свог максимума. Мучени су и убијани у: Вуковару, на Дудику, у Илоку, Винковцима, Шиду, Руми, Сремској Митровици, Старој Пазови, Инђији, у Земуну, Иригу, Карловцима, на Сајмишту, у својим домовима, селима, црквама. Свуда где су били затечени. Убијали су их Хрвати, Немци, Козаци, босански муслимани из злогласне „Ханџар” Дивизије.
Највећи злочин учињен је у лето 1942. током акције Виктора Томића када је за свега две недеље у Сремској Митровици убијено на хиљаде Сремаца, највећим делом Срба.
Крај Другог светског рата, Срем је дочекао као једно од најстралнијих подручја Југославије, а данас је засигурно најстралније подручје на територији Републике Србије. „Захвалност” за то дугује управо чињеници да се током четири мучне године налазио у саставу НДХ. Управо отуда, у години када се обележава осам деценија од акције Виктора Томића, доносимо препис елабората који је 1952. саставила митровачка ОЗНА, а који се под насловом „Реконструкција окупаторског апарата у Сремској Митровици 1941-1944”, чува у рукописном одељењу Музеја Срема под редним бројем 72.
Настао на основу изјава припадника усташког апарата, чланова њихових породица и сведока, а у циљу откривања још увек некажњених усташких чиновника, овај документ писан машином на 96 густо сложених страница, од суштинског је значаја за проучавање деловања НДХ на простору Срема, чиме се осветљава и њен рад на простору Републике Србије.
Фирер и Поглавник
Уз одељак „Априлски рат и први дани НДХ” који смо написали као извесно предисловије које читаоца уводи у проблематику, рад се састоји из неколико целина које се баве питањем конституисања хрватског окупаторског апарата, његовим радом и саставом, доносећи при томе и биографске податке најистакнутијих представника.
Текст смо, ради лакшег праћења поделили на поглавља, сходно темама које покрива, а из основне варијанте избацили смо десет извештаја који се налазе на крају исте. Како ти извештаји немају нарочити значај за разумевање основног текста и илустративне су природе, то смо сматрали да њихово изостављање неће умањити квалитет донетог преписа.
Поред тога што по први пут у јавност износимо спискове најважнијих и најистакнутијих чиновника хрватског окупаторског апарата, овим текстом осветљавамо и нека од значајнијих питања као што су односи међу највишим окупаторским службеницима, место српских сарадника усташких власти, питање постојања четничког покрета отпора у Срему, а пре свега, дајемо допринос истраживању геноцида који је над Србима Срема починила НДХ, стављајући на увид имена и биографије неких од актера тешког злочина.
УСТАШКИ АПАРАТ У СРЕМУ (1)
ПОЛИТИЧКА СИТУАЦИЈА УОЧИ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА
Ситуација у Сремској Митровици пред агресију Сила Осовине на Краљевину Југославију 6.априла 1941 године, а по капитулацији и преузимању власти НДХ, те формирању усташког логора.
Да би се што правилније оценила ситуација у Митровици и околини за време Другог Светског рата, потребно је задржати се мало на томе како је изгледао политички и страначки живот за време југославенске краљевине, као и на томе каква је била пред избијање Априлског рата.
Први избори за Уставотворну скупштину 1920. дали су радикалској странци већину посланичких места у Срему[108]. Радикали су добили од 10 посланичких места колико је на Срем отпадало, седам, Радић два и демократска странка једно место. Радић је добио већину у срезовима Жупања и Винковци.
У Земунском срезу дошао је по остаку др Светислав Поповић, адвокат из Земуна, док су осталих седам срезова припали радикалима. Митровицу је у уставотворној скупштини представљао др Воја Јањић, док је вођа радикалне странке у Митровици тада био др Александар Рокнић, познат као бранилац у кривичним предметима.
Поред њега, ту су се као прваци истицали др Рајић Илија, лекар, др Гајић Душан, лекар, Удицки Јован, учитељ, Радак Велимир, трговац, Рашовић Лазар, уредник листа „Србија“ и доцније адвокат, Рајић Славко, трговац и други. Вођа Демократске странке био је адвокат др Араницки Гига.
Радићевци одмах после рата нису у Митровици имали нарочито истакнутог вође. Он је израстао тек доцније и први пут се активно појављује на изборима 1927. Био је то доктор Гвоздић Петар[109], митровачки адвокат који је у усташком режиму првих дана капитулације бивше Југославије у Митровици одиграо једну од најважнијих улога. О томе ће бити речи нешто доцније. Он је био тај који је својом појавом на историјској позорници у Митровици унео раздор између Срба и Хрвата, чега раније није било.[110]
У периоду напада Немачке и њених сателтита (Италије, Бугарске, Албаније и Мађарске) на Југославију, политичке прилике у Митровици биле су отприлике овакве:
Радикале у Срему водили су Стеван Ћирић и др Јован Радивојевић, доцније бан Дунавске бановине. У Митровици главну реч у радикалној странци водили су прво Бранко Томић, бивши Јефтићев посланик, затим Милан Миличић опет Стојадиновићев посланик. Др Гвоздић Петар који је уствари био закамуфлирани усташа, водио је Хрватску Сељачку Странку. Осим њега, у Срему, важну улогу имала су и два румска адвоката, оба доцније стубови усташког поретка у Срему: Марко Ламешић и др Андрија Карчић. Демократска странка била је поцепана и дезоријентисана, а услед лутања Светозара Прибићевића. Знатно су били ојачали земљорадници Драгољуба Јовановића, које је у Срему водио адвокат др Небојша Малетић, који је 1941. године као партизан погинуо у Србији.
Догађаји од априла 1941 године показали су колико су политичке прилике биле нездраве и колико је највећа Хрватска Сељачка Странка биила подривена усташким елементима. Чим је преко радија Кватерник објавио оснивање НДХ, одмах је власт у Митровици преузео др Петар Гвоздић. Повереник НДХ за Источну Славонију, како су они тада називали Срем, постаје др Лемешић Марко, адвокат из Руме о коме је било речи.
Од стране Срба, најгоре се у оним критичним данима понео ондашњи командант пука, пуковник Војислав Марковић. Он је одмах после Кватерникове прокламације понудио предају града и свих војних објеката др Гвоздићу. Овај Марковић је још неко време мирно живео у Митровици. Сина је оженио ћерком једног фолксдојчера, а доцније је наводно молио Немце да га одведу у заробљеништво. Шта је даље било с њим и каква је његова судбина, нисмо установили.
Задржаћемо се још мало на ситуацији, каква је била за време бивше Југославије: у Ср. Митровици није постојала никаква устшко-франковачка група, јер је у целом Срему било свега три заклете усташе и то: у Земуну Абрамовић Иван, у Руми др Марко Лемешић и у Ср. Митровици Андрија Крзмановић. Центар је био у Руми и сав се рад одвијао преко др Марка Лемешеића. Иако није било више пправих усташа сем ове тројице, то је било доста симпатизера, јер је уопште позната ствар да је Хрватска сељачка странка има три групе: једну десничарску, једну левичарску и центар.
Усташе су своју снагу црпиле од десничарских елемената. По избијању рата ти десничарски елементи су дигли главе међу којима су се истицали: др Гвоздић Петар, Ковач Људевит хотелијер, Месарош Валдимир, наставник веронауке у Гимназији, Крзмановић Андрија и други. Када је командат пука, пуковник Војислав Марковић позвао др Гвоздића, др Лончаревића, Андрију Крзмановића и друге да им преда власт – срески начелник, полиција као и сва власт у Митровици остали су потпуно пасивни. Приликом ове примопредаје власти затекли су се у Митровици и два активна официра бивше југословенске војске и то: генераштабни пуковник Клишанић Иван (брат генерала ЈНА Клишанић Вјекослава) и инжињеријски мајор Алексић Милан (био је на служби у Митровици у штабу утврђивања), који су се одмах ставили на расположење новоформираној усташкј власти и коме је (Клишанићу) пуковник Марковић предао војну власт.
Приликом преузимања власти долази до измирења између завађених др Гвоздића и др Лончаревића[111], јер је Лончаревић преузео власт у граду, а др Гвоздић је био руководилац и града и среза и уједно најситакнутија личност.
Како је дошло де преузимања власти од стране усташких елемената на челу са др Гвоздић Петром, најбоље се може видети из изјаве градског начелника у то време Рајић Славка:
„Дана 10. априла 1941. године ујутро, прије радног времена, у уред је дошао у нашу радњу, мануфактурну трговину браће Рајић, градски сенатор Радивој Маринковић и упитао ме је да ли ми је познато шта се догађа, јер да је он на радију тога јутра слушао вести о новонасталим догађајима. Након добивених обавештења, отишао сам са именованим у градску већницу где сам затекао Среског начелника Мицића и шефа полиције Биволаревић Николу. Убрзо затим, дошао је и градски физик др Илија Бајић. У разговору о насталим приликама, договарао сам се са осталима шта нам ваља чинити и донео сам закључак да позовем хитни састанак градских одборника. У току вођених разговора телефоном ми се јавио тадашњи командант војног округа пуковник Војислав Марковић без икаквог увода тражећи од мене заштиту, нашто сам ја изјавио и питао какву ја заштиту могу њему понудити, на што је одговорио да ће лично до мене доћи. Након пар часака, појавио се пуковник Марковићи, ставши пред мене у ставу мирно, понављајући да од мене тражи заштиту, нашто сам ја изјавио да му ја могу понудити само ону заштиту као и себи самом, да је он командат и да зна шта му ваља чинити. После ове изјаве именовани је напустио већницу.
Одмах након тога, дошао је к мени бивши прота митровачки, Радошевић Драгомир, позвао ме у другу собу и питао да ли ћу примити др Лончаревића нашто сам изјавио ‘нека изволи доћи’. У току овог разговора, телефонски тражио ме је др Петар Гвоздић тадашњи градски одборник и вођа групе Хрвата заступника градског већа. Замолио сам сенатора Маринковића који је водио овај телефонски разговор, а којом приликом је др Гвоздић молио да ја до њега дођем, да одговори да ћу доћи.
Седницу градског одбора сазвао сам за 10 часова пре подне, те сам у међувремену отишао до др Гвоздића, који ме је на вратима свог стана дочекао питањем: ‘Шта ово значи господине председниче?’ На то сам га упитао о чему говори, а он ми је узвратио да је код њега мало пре био пуковник Марковић са речима да му се ставља на располагање, а он да је узвратио: ‘Ви сте командант војни’.
Ови развовори вођени су у канцеларији др Гвоздића, те сам ја том приликом предложио др Гвоздићу да нас двоје одемо до команданта сухопутне станице који је по мом мишљењу био озбиљнији од пуковника Марковића. У току овог разговора, дошао је код Др Гвоздића градски заступник Бриндл и мислим Мата Ципријановић, позвавши Гвоздића на страну. Вративши се заједнички су ми саопштили да ће они доћи у заказано време на заказани састанак градског одбора. Др Гвоздић ми се на то испричао и замолио да ја одем до команданта сухоптуне станице, а о резултату разговора говорићемо на седници одбора.
При повратку у градску већницу, срео сам се са др Лончаревићем који ме је упитао шта све ово треба да значи и какав ће се став заузети. Одговорио сам да сам сазвао градски одбор у сврху договора. Дошавши у градску већницу затекао сам већи број градских заступника и укратко изложио им разговор са др Гвоздићем и командантом како Војног округа, тако и командантом сухопутне станице.
У тај час, дошао је у градски одбор Лука Швајберић и рекао ми да ме др Гвоздић моли да одмах дођем у команду војног округа, где ме они чекају. Ово сам саопштио присутним одборницима моливши их да ме сачекају.
Дошавши у војни округ, у собу командата, затекао сам за столом командата седећи, те др Гвоздића који је у том моменту тражио или добио везу са Загребом. Овим чином присуствовали су сећам се осим поменутих Ђенералштабни пуковник Лисанић, пионирски мајор Алексић, капетан Ћуруски, а до цивилних лица др Фрањо Рачки, жупник, др Иван Лончаревић, адвокат, срески начелник Мицић, капетан градске полиције Биволаревић и шеф техничког одељења чијег се имена не сећам.
Добивши везу са Загребом, др Гвоздић је гласно понављао речи по наводном налогу Кватерника, да он, др Петар Гвоздић, преузме војну и цивилну власт у Митровици и да сви службеници како државни, тако и самоуправних власти, положе заклетву НДХ на руке др Гвоздића. На ово сам ја приметио да сматрам да би било боље да војну управу врши војно лице. Чувши ова наређења, пристуни срески начелник, шеф полиције и шеф техничког одељења обратили су се питањима др Гвоздићу, шта престоји њима Србима, а пуковник Марковић Воја окренуо се службено постављеном војном команданту Ђенералштабном пуковнику, стављајући му се на располагање.
После овог састанка, који је био доста кратак, вратио сам се у градску већницу и известио другове о постављењу др Гвоздића за заповедника војних и цивилних власти и према томе да је одржавање договора безпредметно. Ја сам после тога по замолби др Гвоздића остао са градским сенатором Марковићем на дужности, јер је било потребно да неко даје превозна средства и тражена обавештења војним куририма. Отприлике после шест сати, дошао је к мени један непознати ми човек и рекао ми да ме моли др Гвоздић да одмах дођем код њега у среско начелство.
Пошавши, затекао сам на улици једног жандара са којим са наставио пут до др Гвоздића, мислећи да сам ухапшен. Међутим, дошавши до жандармеријске војарне, наустио ме је жандар речима: ‘Изволите наставити до др Гвоздића’. Ушавши у собу среског начелника затекао сам великог др Гвоздића где седи за столом у присуству знатног броја водећих лица Хрватске странке на чијем челу у Ср. Митровици је био. Др Гвоздић је устао, пришао ми и замолио ме да као председник општине и Србин интервенишем код код команданата неке војне јединице, која је наводно заузела зграду државне поште, како би се омогућили телефонски разговори и у граду. Изјавио сам да ћу то покушати, али молим да ми се још неко у ту сврху додели, нашто је др Гвоздић одредио окружног судију Војводића и команданта пристаништа Паладину.
Дошавши пред зграду Поште, пришао сам на улазу постављеном стражару и саопштио му да желим са командантом који се у пошти налази да разговарам. Стражар је позвао заповедника страже који ме је увео у двориште и иза зграде упитао шта желим. Саопштио сам му да као градски начелник молим да ме командант прими уједно захтевајући да пријему присуствују и оба додељена члана од стране Хрвата. Заповедник страже отишао је да издејствује пријем. Вративши се, увео нас је, а при уласку приметио сам у једној соби у пролазу већи број разних лица од којих ме је Оскар Петриновић речима: ‘избавите нас господине начелниче’ ословио, што је мени изгледало комично.
Ушавши у просторију телефонске централе, затекао сам две телефонисткиње од којих се сећам Тупец Катице, а на отоману седећег поручника Живковића, ађутанта команданта Војног округа, коме сам пришао са речима: ‘Шта ви радите?’ нашто је он слегавши раменима показао на официра код телефонске централе. Пришавши овоме представио сам се и представивши и пратиоце, изјавили смо да смо дошли по налогу др Гвоздића да команданта замолимо, да командант одобри и омогући телефонске разговоре ради одржавања реда и мира. Комндант је на то рекао, да се телефонски разговори могу водити, али да је централа заузета важним војним разговорима и даће он са друговима све договорити. Отишавши одавде, вратио нам се и саопштио следеће: ‘Видим да имам посла са озбиљним људима и зато постављам увет за уступање централе да се мени и подручном особљу од стране Вас г. начелниче загарантује прелаз преко моста, како нама тако и нашим аутомобилима.’
Ја сам, са истог места обавестио телефоном др Гвоздића о постављеном тражењу, на што ми је др Гвоздић одговорио да се без даљњег изађе у сусрет тражењу команданта и наложио да никоме прилим преласка моста на леву или десну страну – обалу, не праве сметње, а у циљу избегавања сукоба. Опростивши се на мосту са командантом, вратили смо се након кратког задржавања у једној успутној гостионици. При повратку пред мојом радњом испали су на једном пред нас југословенски војници, наоружани, присиљавајући нас да легнемо на земљу. Примећујем да је за све ово време Војводић, који је био срески начелник, носио преко руке пушку, а у лежећем ставу је запомагао од мене за помоћ узвикујући да је највећи Југословен.
При овако комичном понашању, обратио сам се војнику са речима шта се од нас тражи. У томе је пришао један официр у пратњи почившег професора Кнезија, који је официру рекао да сам ја председник општине, нашто ме је овај позвао да устанем речима: ‘Шта се ово догађаја, каква је ово пуцњава по граду?’
Ја сам договорио да ми није познато. Пошавши одавде, дошли смо до улаза Градског поглаварства, затекавши прилично велик број лица лежавши на асфалту, од којих су се неки обратили мени речима: ‘Гос. начелниче, спасите нас’. У то време појавили су се исти војници, који су и нас поново натерали да легнемо на асфалт. Након краћег времена подигли су нас по четворо и спровели пред зграду Среског суда, где смо неко време провели за које су преко зграде и нас летели пушчани и топовски меци.
У неко доба, настала је од стране војног округа и православне цркве пуцњава, што нас је натерало да бежимо, а кратко време затим дошли су по нас немачки војници и потерали нас у Војни округ.
Сутра дан, предао сам дужност градског начелника др Лончаревићу, који је остао неколико дана на том положају, а затим сам био позван да поново и уз записник предам дужност Бриндлу.“
Др Гвоздић Петар, примивши 11. априла 1941. године власт од пуковника Марковића, вратио се у Среско начелство, где се већ сакупило доста виђенијих Хрвата из Митровице, и када је он тамо стигао почело је саветовање на којем су присуствовали:
- Др Фрањо Рачки, свештеник
- Бринд Фрања, кројач
- Јежић Здравко, судија
- Лончаревић Иван, адвокат
- Хек Марко, председник окружног суда
- Војводић Иван, судија окружног суда
- Кнез Фердо
- Крзмановић Андрија
- Матијашчић Иван
- и други.
После кратког саветовања, Гвоздић је поставио за среског начелника Војводић
Ивана, за шефа полиције и градског начелника др Ивана Лончаревића, за шефа пореске управе Матијашчић Ивана, за директора гимназије Месарош Владимира.
Др Гвоздић је себи задржао звање Повереника владе за Митровицу, тј. постао је фактички руководилац читаве цивилне власти на овом подручју.
После тога приступљено је полагању заклетве. Наиме, пошто је преузео власт и распоредио дужности, Гвоздић је заједно са Рачким приступио заклетвама ових. Заклетва је гласила да се заклињу на верност Павелићу и НДХ, а њезином извршењу пришло се наводно на основу упутстава, која је Гвоздић добио из Загреба. После тога, овај се скуп разишао.
Пре уласка Немаца у град, долази до сукоба са једном јединицом југословенске војске у повлачењу, услед чега сутра дан по споразуму између Гвоздића и команданта немачке јединице која се задржала у граду, а уз помоћ једног немачког пуковника, полиција врши претрес просторија четничког удружења, јер је престављено да су ту борбу прихватили четници, а не војска. Приликом претреса просторија четничког удружења, проналази се списак четничких људи-четника, по коме се приступа хапшењу. Сигурно је да је у Митровици било више чланова четничког удружења него колико их је ухапшено. Ти су људи након неколико дана отерани у логор Осијек, одакле су неки пуштени, а неки отерани у логор Бјеловар.
Неколико дана после овога, у Загреб у два маха одлази др Гвоздић, ради добијања упоутства за рад.
По доласку др Мара Лемешића из Загреба, који је у то време био повереник владе НДХ за Источну Слвонију, односно за Срем, долази до формирања усташког логора. Он је др Гвоздићу у Среском начелству, где га је позвао, саопштио да ће се основати усташки логор у Митровици и да за логорника поставља Андрију Крзмановића, а за његове ближе сараднике Људевита и Јакоба Ковача и др Рачки Фрању, а за чланове Махац Надрију, Војводић Ивана, Матијашчић Ивана, Хелбих Карла и Бринд Фрању. После формирања усташког логора, Гвоздићева функција као Повереника за Митровицу престаје, и он након кратког времена одлази за Загреб.
УСТАШКИ АПАРАТ У СРЕМУ (2)
АПРИЛСКИ РАТ И ПРВИ ДАНИ НДХ
Пораз војске Краљевине Југославије у Априлском рату и немачка окупација која је за њим уследила, из корена су променили положај у којем се нашло српско становништво Срема. Вољом Немачке, простор од Вуковара до Земуна (најисточнији део Срема је припојен НДХ тек октобра 1941. због противљења домаћих Немаца) који је у бановинском систему био најпре подељен на Дринску, потом Савску и Дунавску Бановину, те постао и део Бановине Хрватске, припао је Независној Држави Хрватској. Од тада, па све до новембра 1944. Срем је био део Велике жупе „Вука”, са средиштем у Вуковару[1]. На њеном челу налазио се домаћи Шваба Јакоб Еликер[2].
Због сталних оружаних сукоба са партизанима, као и услед чињенице да је на простору ове жупе отворен Сремски фронт, Загреб је 1944. суспендовао цивилну жупску власт и увео војну управу. Исте године, у котаре велике жупе „Вука” придодата је и Жупања.
Према попису из 1931. године, већину становништва на простору будуће жупе „Вука“ чинили су Срби са 210.700 становника или 47.97 посто, док је Хрвата било упола мање 117.900, односно 26.84 посто. За њима следе Немци са 68.700 становника, односно 15.64 посто, те Мађари којих је било 21.300, односно 4.85 посто, било је 15.300 Словака, што у укупном уделу чини 3.48 посто становништва, док су остатак чинили Руси, Украјинци, Роми, Јевреји и други[3].
У укупном збиру, православних је по последњем предратном попису било 190.949, док је римокатолика било 113.348. Посматрано по котаревина, распоред је био следећи: Винковци 34.825 становника, од чега: православни 4.727, римокатолици 27.034; Илок 29.859 становника, од чега: православних 12.958, римокатолика 11.674; Ириг 26.912 становника, од чега: православних 19.461, римокатолика 6.768; Рума 57.645 становника, од чега: православних 32.568, римокатолика 24.019; Сремски Карловци 5.584 становника, од чега: православних 3.210, римокатолика 2.304; Сремска Митровица 33.051 становника, од чега: православних 28.823, римокатолика 3.439; Стара Пазова 51.686 становника, од чега: православних 27.903, римокатолика 7.598; Шид 34.353 становника, од чега: православних 15.574, римокатолика 14.211; Земун 35.458 становника, од чега: православних 27.714, римокатолика 1.679; Вуковар 36474 становника, од чега: православних 18.011, римокатолика 14.622.[4]
За Сремску Митровицу, „Априлски рат” почео је осмог априла, када је немачки бомбардер-обрушивач ЈУ-87, познатији као „Штука”, просуо свој смртоносни терет у нади да ће погодити Железничку станицу. „Две бомбе су пале, у Железничку улицу код чардака Тоше Јовановића Исајлова, а друга прекопута, која је срушила кућу Саве Радојевића.”[5]
У току ноћи, истог дана, у град стижу „делови Треће коњичке дивизије Прве југословенске армије. У Великим Радинцима су се налазили Штаб 3. коњичке дивизије, Штаб 3. коњичке бригаде, ескадрон за везу, пионирски ескадрон, 3. механизовани дивизион, аутовод. У Чалми је био 3. бициклистички батаљон, хемијски вод и возарска чета. До Лежимира и Гргуреваца стигао је заморен 3. дивизион артиљерије, с коњском вучом, који се тешко кретао због слабе сточне вуче. Од официра са помоћног аеродрома VI ваздухопловне групе у Великим Радинцима, заморени војници и официри су сазнали да су Немци већ заузели Куманово, Скопље и Солун.”[6]
Већ наредног дана и ноћи, „завршено је прикупљање Прве југословенске армије у Срему. Трећа коњичка дивизија је распоређена на територији митровачког среза. Центар окупљања били су Велики Радинци и фрушкогорска села. Код свих немоторизованих делова 3. коњичке дивизије, осећала се јака замореност стоке. Команданту одреда код Ердевика (пешадијски пук и хаубички батаљон из Сомборског одреда) издато је наређење да се током идуће ноћи пребаце преко понтонског моста код Сремске Митровице и да образују ’Митровачки одред’ са задатком заштите пролаза преко Саве код Митровице. По преласку да униште понтонски мост, користећи за то понтонски батаљон, који се тамо налазио и који улази у састав њиховог одреда.”[7]
У таквим околностима, командант града и округа Војислав Мaрковић попушта са живцима и након краћег разговора са челницима града одлази на ноге адвокату и вођи Хрватске Сељачке Странке др Петру Гвоздићу и незванично му у руке предаје власт над градом.[8] „По казивању неких учесника у догађају, Гвоздић је окупљенима у Војном округу рекао да има везу са Кватерником у Загребу”[9] те да је и он из свог загребачког стана потврдио да се Митровица ставља на располагање усташком поверенику и тако и формално прикључује Независној Држави Хрватској. Непосредно пошто је Гвоздић и формално преузео управу у своје руке, извешане су беле заставе, а пуковник Марковић власт над војном управом предаје Хрвату Ивану Клишанићу[10].
Већ 12. априла, Гвоздић је на челу Главног усташког стана у Митровици. Први градоначелник окупираног града, био је адвокат др Иван Лончаревић. Њега је на том месту наследио Фрањо Бриндл[11].
Значајно сведочење о предаји власти у руке митровачких Хрвата, оставио је и последњи предратни градоначелник Славко Рајић који у изјави новим властима датој јнакон рата наводи да је још десетог априла пуковник Марковић тражио да га градске власти заштите од евентуалних проблема са којима се може суочити. Први контакт са челницима ХСС-а Рајић је остварио преко бившег митровачког проте Драгомира Радошевића, који му је саопштио да га тражи адвокат др Иван Лончаревић. Пошто се срео са Лончаревићем, Рајић се срео и са др Петром Гвоздићем који му је саопштио да је пуковник Марковић већ био у његовом стану и да му се ставио на располагање.
„При повратку у градску Већницу срео сам се са Др. Лончаревићем који ме је упитао шта све ово треба да значи и какав ће се став заузети. Одговорио сам да сам сазвао градски одбор у сврху договора. Дошавши у градску већницу затекао сам већи број градских заступника и укратко изложжио им разговор са Др. Гвоздићем и командантом како Војног округа, тако и сухопутне станице.“[12]
Седница у већници није ни почела, а стигао је нови Гвоздићев позив за састанак у команди Војног округа. „Дошавши у Војни округ у собу команданта затекао сам за столом команданта седећи. Др. Гвоздића који је у том моменту тражио или добио везу са Загребом. Овом чину присуствовали су колико се сећам осим поменутих Ђенералштабни пуковник Клисанић, пиноирски мајор Алексић, капитан Ћуруски, а од цивилних лица др. Фрањо Рачки, жупник, Др. Иван Лончаревић срески начелник Мицић, капетан градске полиције Биволаревић и шеф техничког одељења чијег се имена не сећам.
Добивши везу са Загребом др. Гвоздић је гласно понављао речи по наводном налогу Кватерника, да он, др. Петар Гвоздић преузме војну и цивилну власт у Митровици и да сви службеници како државних тако и самоуправних власти положе заклетву НДХ на руке Др. Гвоздића. На ово сам ја приметио да сматрам да би било воље да војну управу врши војно лице. Чувши ова наређења присутни срески начелник, шеф полиције и шеф техничкогодељења обратили су се питањем Др. Гвоздићу, шта престоји њима Србима, а пуковник Марковић Воја окренуо се службено постављеном Ђенералштабном пуковнику, стављајући му се на расположење.“[13]
После овог састанка „који је био доста кратак“, Рајић се враћа у већницу где извештава већнике о Гвоздићевом постављењу за заповедника војних и цивилних власти, што је сваки даљи разговор о томе у ком правцу треба ићи чинило сувишним. „Ја сам после тога по замолби Др. Гвоздића остао са градским сенатором Марковићем на дужности јер је било потребно да неко даје превозна средства и тражена обавештења војним курирма. Отпрлике после шест сати дошао је к мени један непознати ми човек и рекао ми да ме моли др. Гвоздић да одмах дођем код њега у среско начелство. Пошавши затекао сам ја у улици једног жандара са којим сам наставио пут до др. Гвоздића мислећи да сам ухапшен.
Међутим дошавши до жандармеријске војарне наупстио ме је жандар речима: ‘Изволите наставити до Др. Гвоздића’. Ушавши у собу среског начелништва затекао сам великог Др. Гвоздића где седи за столом у присуством знатног броја водећих лица Хрватске странке, на чијем је чело у Ср. Митровици био. Др. Гвоздић је устао, пришао ми и замолио ме као председник општине и Србин да интервенишем код команданта неке војне јединице која је наводно заузела зграду државне поште како би се омогућили телефонски разговори у граду. Изајавио сам да ћут о покушати, али молим да ми се још неко у ту сврху додели, нашто је др. Гвоздић одредио окружног судију Војводића и команданта пристаништа Паладину.
Дошавши пред зграду поште пришао сам на улазу постављеном стражару и саопштио му да желим са командантом који се у тај час у пошти налази разговарати. Стражар је позвао заповедника страже који ме је увео у двориште и иза зграде упитао шта желим. Саопштио сам му да као градски начелник молим да ме командант прими уједно захтевајући да пријему присуствују и оба додељена члана од стране Хрвата. Заповедник страже отишао је да издејствује пријем. Вративши се, увео нас је, а при уласку приметио сам у једној соби у пролазу већи број разних лица од којих ми је Оскар Петриновић речима: ‘избавите нас господине начелниче’ ословио, што је мени изгледало као лично.
Ушаваши у просторију телефонске централе затекао сам две телефонисткиње од којих се сећам Тупец Катице, а на отоману седећег поручника Живковића, ађутанта команданта Војног округа коме сам пришао са речима: ‘Шта ви радите?’ нашто је он слегавши раменима показао на официра код телефонске централе. Пришавши овом представио сам се као и преставници Хрвата и пратиоци, изјавивши да смо по налогу др. Гвоздића дошли да команданта замолимо, да командант одобри и омогући телефонске разговоре ради одржавања реда и мира. Команднат је на то рекао да се телефонски разговори могу водити, али да је централа заузета важним војним разговорима и да ће се он са друговима договорити.
Отишавши одавде вратио се и саопштио нам следеће: ‘Видим да имам посла са озбиљним људима и зато постављам увет за уступање централе да се мени и подручном особљу од стране Вас г. начелниче загарантује прелаз преко моста, како нама тако и нашим аутомобилима.’ Ја сам са истог места обавестио телефоном о постављеном тражењу, на што ми је др. Гвзодић одговорио да се без даљњег изађе у сусрет тражењу команданта и замило да никоме приликом пролаза моста на леву или десну страну – обалу не праве сметње у циљу избегавања сукоба.“[14]
Раставши се са овом групом војника, Рајић је пошао ка Тргу Краља Петра, где су њега и његову групу зауставили југословенски војници са неколицином официра под оружјем, наредивши им да легну на асфалт. „У том је пришао један официр у пратњи почившег професора Кнезија који је официру рекао да сам ја председник општине нашто ме је овај позвао да устанем речима: ‘Шта се ово догђаја, каква је ово пуцњава по граду’, а ја см одоговорио да ми није познато. Пошавши одавде, дошли смо до улаза Градског поглаварства затекавши прилично велик број лица који су лежали на асфалту, од којих су се неки обратили мени речима: ‘Гос. Начелниче, спасите нас!’
У исто време појавили су се исти војници који су и нас поново натерали да легнемо на асфалт. Након краћег времена подигли су нас постројивши нас по четворо и спровели пред зграду Среског суда, где смо неко време провели за које су преко зграде и нас летели пушчани и топовски меци. У неко доба настала је од стране војног округа и православне цркве пуцњава што нас је натерало да бежимо, а кратко време затим дошли су до нас немачки војници и потерали нас у Војни округ. Сутра дан, предао сам дужност градског начелника Др. Лоначевићу, који је остао неколико дана на том положају, а потом је био позван да уз записник преда дужност Бриндлу.“[15]
Први корак још увек не у потпуности формиране фласти било је полагање заклетве која је давана пред жупником др Фрањом Рачким и др Гвоздићем, док је прва насилна акција нових власти био упад у просторије Удружења Четника за које се веровало да је организовало отпор у граду. Том приликом пронађени су и спискови припадника Удружења па су, још док су одјекивали пушчани хици, почела прва хапшења. Похапшени су, чим су се прилике стекле, слати у логор у Осијек, одакле су неки пуштени, а неки транспортовани даље за Бјеловар.[16]
Док је власт лагано предавана у руке Хрватима-усташама, некадашњим члановима ХСС-а, на „малти“, тачније на улазу у град из правца Лаћарка, у близини понтонског моста дошло је до тешког окршаја између југословенских војника, или боље речено, својеврсне мешавине остататака војних и полицијских (жандармеријских) јединица и надолазећих Немаца.[17] У првим данима НДХ-а, гину жандарм Србобран Буцало и извесни Антуновић[18], војник-митраљезац, Буњевац-добровољац, из састава 51. пешадијског пука, који је деловао у саставу Седме пешадијске „Потиске“ дивизије, мобилисане са простора Сомбора и Суботице. Антуновић гине за својим митраљезом и бива на брзину сахрањен на старом римокатоличком гробљу у Сремској Митровици.[19]
У то време, у Вуковару усташки елементи прекидају телефонски саобраћај, „док један пензионисани бивши аустријски официр усторјава жандармерију и преузима команду над градом Вуковаром.“[20] Освета поражених аустро-угарских елемената и њихових сремских чиновника и службеника, била је на прагу.
Борбе у Сремској Митровици трајале су до ране зоре 12. априла. „Тог јутра, мртви југословенски војници лежали су на кеју[21]. Немци су их побацали у капије кућа крај Саве, лежали су и у парку и код Румске малте. На све стране било је разбацано оружје и војничка опрема. На празном простору од Крста до Занатлијске улице све до Дакине кафане, видели су се остаци наоружања југословенске војске, неколико запаљених камиона, напуштени митраљези, топови без завртача, расута муниција, делови митраљеза. На радњама поразбијани излози, роба однета од Немаца или домаћих пљачкаша.“[22] На крају „Априлског рата“, у ропство и логоре код Берлина, Дортмунда, Есена, Форбаха, Либурга… отерано је око 75 Митровчана, бранилаца Југославије.[23]
Сећајући се тих дана, шестог априла 1950. у свој дневник истакнути просветни и соколски радник, национални борац, учитељ и школски надзорник, једна од најкрупнијих личности митровачког међуратног живота, Јован Удицки ће уписати: „Мислили смо и много смо се куражили, да ћемо ми бити они који ће Хитлеру стати на врат. Међутим, зна се шта се догодило. Већ трећи дан имали смо прилике да видимо нашу славну југословенску војску раштркану. Били смо сви понижени и забринути“.[24]
Он износи и занимљиву епизоду из митровачког Војног округа у којем су, верујући да југословенска војска напредује на фронтовима, у првим данима рата пекли и јагњад за „гурмане официре“. За то време већ су се по граду могле видети исписане пароле „Смрт Србима“ и „Ван Срби“, чиме је и пре формалне окупације постало јасно шта ће се дешавати са већинским народом уколико о његовој судбини буду одлучивали Немци и Хрвати.
У град, Немци су ушли уз поздраве и хвалоспеве које су им упућивали домаћи Немци и Хрвати, или боље речено, већински део Немаца и Хрвата који је окупаторе дочекао као ослободиоце. „Наоружане банде домаћих издајника, приступили су југословенским официрима, подофицирима и војницима, одузимали им оружје, кидали еполете, војничке знакове и амблеме, док су неке тако разоружане одводили и затварали у полицијске затворе.“[25]
Сва важнија места у граду била су излепљена обавештењима о проглашењу НДХ, а „жупник др Фрањо Рачки одржао је у католичкој цркви свечано богослужење, поздрављајући победу немачког оружја и оснивање усташке државе.“[26] Србима је по улицама јавно прећено „да ће их све поубијати као псе и поклати као свиње.“[27]
„Овде у Митровици, сви су Римокатолици без разлике народима којима су припадали, спочетка радосно поздравили стварање Н.Д.Х. После су се неки тргли, али зато су Срби митровачки губили главе“, забележио је своје утиске о тим данима и Удицки уз напомену да страдалници никада нису напустили веру у коначну победу: „Шума нас је одржала, њојзи хвала!“, пише Удицки.
Тих првих дана нове власти, у граду се затекла и мања група диверзаната коју је, како у свом сведочењу о ратним данима Николе Вученова, поратног првог помоћника Жике Берисављевића пише некадашњи директор Гимназије у Сремској Митровици Милорад Петровић, са циљем да убије др Петра Гвоздића послао Драгољуб Михаиловић који се са својом војском у то време налазио у реону Семберије. Износећи речи самог Вученова који је у то време био у Дражином „специјалном пуку“, Петровић истиче да је група војника успела да се 12. априла пробије у град, да зароби Гвоздића и Ђенералштабног пуковника Клисанића, Хрвата који је у међувремену постао војни заповедник града. Идеја је била да им се придружи и судија Иван Војводић, али диверзанти нису успели да га пронађу, па су се упутили ка Јалији где је требало извршити егзекуцију. Но, сплетом околности, ова група се сукобила са Немцима код Пиваре, успела је да се извуче, али није испунила задати циљ.[28]
Усташка младеж у Митровици
Врло брзо по успостављању нових власти, заживео је у граду усташки апарат који је своја упоришта налазио у бирократском систему и духу некадашње бечке царевине. Успостава немачко-хрватске (усташке) власти у Сремској Митровици деловала је као освета за новембар 1918. када су српске трупе ушле у Срем и омогућиле његово уједињење са Србијом. Оно што је за Србе било ослобођење, испоставиће се, за Хрвате је била окупација, а српска жеља да говоре својим језиком и пишу својим писмом, разумеванa је као асимилација Хрвата и насилно наметање српског идентитета.[29]
„Повампирене су институције и речник из доба Аустро-Угарске; општине су постале опћинска поглаварства, среско начелство котарска област, жандармеријске станице оружничке постаје. Полиција се звала редарство, а жандармерија оружништво, па су они најпре почели да функционишу.“[30]
У погледу војних формација, у граду су се тада налазили Штаб 750. пука 718. немачке дивизије, 2. батаљон 750. пука, једна батерија 1. двизиона 668. артиљеријског пука, 6. чета 2. батаљона 6. пешачког домобранског пука, 2. усташки батаљон 1. пука, јаке снаге жандармерије и Војни округ.
Командант града био је Јохан Сондермајер, а главна зграда команде немачке војске смештена је најпре у Војном округу, па у кући Ћире Милекића на Житном тргу и на крају у Српском дому. У згради Соколског дома у данашњој Масариковој, био је смештен „Културбунд“ који је водио евангелистички свештеник Јулијус Шорлинг који је из Немачке у Митровицу на службовање дошао непосредно пред почетак рата.[31]
Домобрани[32] су смештени у касарни југословенске војске, на простору данашње „Царске палате“, док су усташе биле размештене по митровачким школама.Гро њих боравио је у „Хрватском дому“.[33] У исто време „у кући зликовца Петра Гвоздића, тадашњег адвоката“, биће уприличен састанак усташког градског елемента. „На томе састанку, његовим учесницима се одређују улоге и функције које су ови одмах преузели и од тада их почели вршити.“[34] Слично је било и у суседној Руми, у коју је, крај немачких оружаних снага, на мотоциклу, ушао и румски Шваба Пинтер Штефан, до рата власник тамошњег „аутобуског предузећа“[35].
Као главног усташког предратног и ратног повереника, Удицки у свом дневнику именује Андрију Крзмановића[36], чијег се зета, извесног „Милалисића“ често сећао и након ослобођења. Занимљиво је то да су се, како пише у свом дневнику 16. октобра 1950, Милалисићеве ћерке, иако православне и од оца Србина, већ првих дана рата нашле у усташким редовима, те да су се и удале за усташе током рата, па су промениле и веру. Како је волео чашу, то је „Милалисић“ у припитом стању и жени и ћеркама често „псовао матер хрватску и Павелића“. Не могавши да се контролише, завадио се са својима у кући, па је на крају и ухапшен, отеран у Градишку и тамо убијен.
Нешто касније, 18 новембра уписаће у свој дневник и причу о извесном Паји Ђукићу који је током читаве окупације носио косу и браду, упорно одбијајући да се шиша и брије. „Кад су га питали зашто се не шиша и не брије, одговорио је: ‘Нисам ваљда луд да се бринем за туђу главу’.“. На тај начин, бележи Удицки, Паја је показао како се живело у Митровици тих дана. „Заиста, ми смо тада носили главе, али нису биле наше.Усташе су их немилице скидали са нас, па је Паја у једну руку имао и право.“
Званично, државна власт на територији НДХ успостављена је крајем априла 1941. и то „Одредбом о ускладби рада усташке организације са државним властима“ коју је издао Главни усташки стан. Тако је, читава управа „поверена усташком покрету, коме је стављено у задатак да то проведе преко ‘усташких повереника’ у смислу усташких начела и усташког устава ‘бринући се при томе’ да у ‘Хрватској држави увјек и свугдје влада само хрватски народ те да он буде потпуни господар свих стварних и духовних добара у својој земљи’.“[37]
До октобра, власт у Срему била је подељена између Хрвата и Немаца, а половином месеца била је у потпуности предата у руке усташких власти. Том чину претходила је окружница „Министарства вањских послова“ НДХ под ознаком „врло тајно 54/51“ у којој између осталог стоји да су десетог октобра немачке власти Земун и Срем до Вуковара и Илока предали Хрватској на управу. Како не би били нарушени ионако затегнути односи између Хрвата и домаћих Немаца, у окружници се од органа власти НДХ тражи да се о примопредаји Срема не говори јавно.
„Представници Независне Државе Хрватске који су присуствовали преговорима о предаји, преузели су на себе обавезу да о овом догађају не ће писати у дневној штампи, па Вас умољавамо да надзирете, да се ни један лист у Хрватској не огријеши о ову обавезу. Исто тако немојте давати никаква службена саопћења страној штампи. У штампу ће доћи само она службена саопћења појединих министарстава, у колико се односе на само преузимање власти те су од опћег интереса за становнике източног Сријема.“[38]
Настојећи да у потпуности оправдају указано им поверење, али и да реализују обавезе преузете „Одредбом“, митровачке усташе почеле су да врше притисак на српско становништво који је нарочито појачан половином октобра када је Источни Срем у потпуности из немачких руку прешао у хрватске[39].
Једна од првих наредби усташких власти, сећаће се седмог јула 1950. у свом дневнику Удицки, било је скидање венаца од јовањског цвећа са кућа. По тим веничићима препознавале су се митровачке српске куће. Сматрајући их за увреду Хрватству и вери католичкој, усташке власти претиле су смрћу свакоме ко одбије да их скине.
УСТАШКИ АПАРАТ У СРЕМУ (3)
ЗЛОГЛАСНИ ЗВУК МОТОРА
Терор и злостављање Срба, Јевреја и Рома који су стављени ван свих закона, било је свакодневно и оно што је тих дана и година проживљавала Митровица, проживео је, на жалост, читав Срем. Пљачке, вређања, премлаћивања, претње, заточеништва и касније ликвидације, постали су српска свакодневница.
„Наступили су дани страхота и трагедије. Постало је јасно и очигледно да се ишло на уништавање Срба. Просто се није дала схватити таква промена код људи. Мучило се на разне начине: претресима, одузимањем драгоцености, разним наредбама и огласима – увек на штету већине народа.“[40]
У западном Срему, „општинске власти наређивале су Србима да кулуче и раде тешке послове, возе дрва и поправљају цесте док су их усташе често глобиле и отимале им како новац тако и друге ствари од вредности. Готово свакодневно долазиле су усташе у поједина села и на разне начине терорисали тамошње становништво, које се склањало, чим би чуло зујање мотора или камиона и бежало у поље или се скривало. Крстарећи по селу, гледали би усташе да ли ће кога наћи на улици и такве би одмах злостављали. Ни поглед са прозора на улицу нису дозвољавали.“[41]
„Крваво коло отпочело је одмах првих дана када убише Сретена Бибића, младог Радована Пувачу и два брата Мудрока. Тада је мајка браће Мудрок[42] у тешкој својој тузи јуначки рекла: ‘Просто им било, ако су моји синови искупили страдањем својим Српство у Митровици’. Међутим, преварила се та мајка, преварили смо се и ми када смо поверовали у то искупљење, јер то је био само први покрет непријатељске руке“ остаће сачувано у рукописној заоставштини Јована Удицког поводом првих дана окупације.
У Винковцима је пак био јавно истакнут плакат „са потписом усташког логорника у име усташког стана са одредбама које забрањују Србима да седе у парку, да залазе у јавне локале и ‘кина’, док на пијацу могу да иду ради куповине тек после десет часова.“[43] Када су родитељи шеснаесторице ухапшених Срба из Старих Бановаца, код Старе Пазове, затражили од Артуковића да их пусти, одговор Министра унутрашњих послова НДХ био је да је то немогуће јер су у питању Срби. „Да нисте Срби, били би помиловани, а ви пошто нисте признати у Хрватској као Срби, а немате свог посланика у Хрватској, нема ко да вас штити.“[44]
Из сремских градова протерује се ћирилица, па Хрватски лист из Осијека са задовољством доноси допис „Митровица без ћирилице“[45] док неки од најлепших и најпознатијих делова Митровице, добијају нове називе, све у част нових власти и њиховог поретка. Тако, Житни трг постаје Трг Адолфа Хитлера, Трг Светог Стефана и Трг Ћире Милекића постају Трг Анте Павелића, Стари шор постаје Улица Хермана Геринга. Своје улице добили су тих дана и Гебелс, али и Анте Старчевић. У тој улици је између осталих, живео и Јован Удицки[46]. Куриозитет је да је у Митровици улицу имао и ХорстВесел, херој нацистичке партије из периода борбе за власт.[47]Како не би остали без доказа лојалности, римокатолички и грко-католички свештеници служили су сваког 20. априла, на Хитлеров рођендан, посебне свечане мисе, у његово здравље.
Сећајући се тих светковина, Удицки ће неколико година касније, 21. фебруара 1950 записати у свој дневник и то да су Први и Други светски рат јасно у први план изнели мржњу коју су римокатолици гајили „на све што није католичко.“ На то ће додати још и став да ни у годинама након рата нема промена у римокатоличком односу према православнима, пошто папа и Ватикан у миру, као и у рату једнако распирјују мржњу.
Проглашавајући своју веру за „јединоспасавајућу”, римски Папа заправо жели, сматра Удицки „да има превласт у свету.“ „То смо ми на нашој кожи осетили. Велика већина Хрвата и Мађара и Немаца и сав католички живаљ ударао је по нама Србима.“ Нешто касније, половином марта, записаће након једног разговора са бившим комшијом Хрватом и то да је хрватство усташама било само инструмент, а да је главни циљ било ширење римокатоличке вере на оним просторима на којима су живели православни.
У таквој атомсфери, „усташе су пришле образовању свог месног руководства у граду – табора, и среског центра – логора.“[48] Једном успостављени, табор и логор само су додатно појачали терор над Србима. Задужени за ред унутар самог града, ови органи су одлучивали о животу и смрти, о праву на становање у сопственим домовима, позивали на одмазду и протеривање, па тако Марко Ламешић, усташки повереник за „источну Славонију“ и предратни функционер румског ХСС-а, потписује плакат по којем сви Срби насељени у Срему после 1918. морају да напусте НДХ.[49]Солунски добровољци су се нашли на тапету нових власти већ осам дана по оснивању НДХ када се почело са њиховим исељењем, за шта је званични орган НДХ Хрватски народ писао да је исправљена „једна од највећих неправди“ које је Краљевина Југославија нанела Хрватима.[50] Укупно, у Срему се на удару усташких власти нашло 3.617 добровољачких породица, а у Славонији 4.964, односно 42.905 лица „која су била настањена у 94 села, а располагала су с 75.001 јутром земље.”[51]
Међу угледним солунским ратницима који су били принуђени да напусте Митровицу биоје херој Милан Гачић, носилац свих највиших одликовања Српске војске, те Дана Симовљевић, удовица солунског ратника, добровољца-официра[52] и други. Били су то уједно и први добровољци који су се иселили са простора НДХ у Србију[53]. „Градско поглаварство у Руми објавило је 30. травња да солунски добровољци и колонисти морају напустити подручје котара Рума. Дана 30. травња исељено је село Жарково, недалеко Путинаца, а у исељавању добровољаца из тога села судјеловала је и њемачка војска. Тако су исељене 103 обитељи.”[54]
У Винковцима се са овом праксом почело већ током првих дана маја, а убрзо се пренело и у Вуковар, Илок, Шид и друге делове Срема. Прогони „добровољаца“ вршени су, као уосталом и све што је НДХ чинила, плански, системски, по слову Закона, а никако стихијски и ван контроле државног апарата, како се то често жели представити у хрватској јавности[55]. Наиме, најпре је само осам дана по оснивању нове хрватске државе донет „Закон о некретнинама тзв. ‘добровољаца’“. Тај закон предвиђао је расељавање свих оних који су учествовали на страни Србије у Великом рату, а потичу из Срема или су се у њега, као колонисти или на било који други начин населили. Напуштена имовина прелазила је у власништво „Завода за колонизацију“ који је основан 29. маја[56], а који ју је касније додељивао Хрватима које је Павелић насељавао на широки српски етнички простор по Срему, Барањи и Славонији.[57]
Како бележи Јован Пејин, овај Завод имао је „задатак да преузме земљиште, живи и неживи инвентар конфискован од лица која су напустила НДХ, у првом реду Јевреја и Срба и ‘особа које су нарушавали јавни ред и поредак’.“[58] Податке о особама које треба иселити, прихватало је и обрађивало „Државно равнатељство за понову“, све са циљем стављања пре свега пољопривредних капацитета Срема у функцију прехране нове хрватске државе. „Сријем јест и мора бити средиште пољоделске производње у Хрватској. Ако игдје, то се баш у Сријему мора показати животна способност државне управе, сопособност а самосталност и свих других одлика, које изискује појам независне државе“[59] каже се у једном саопштењу из Срема упућеног у Загреб.
Колонизација се спроводила плански и имала је социјално-економску, али и јасно изражено стриктну политичку интенцију[60] бивајући при томе третирана од власти НДХ као наставак колонизације која је започела још у прим данима Краљевине СХС када су на простор Срема и Славоније почели да пристижу солунски добровољци. Тиме су усташке власти желеле да „исправе“ наводну намеру Краљевине да промени етничку структуру на овим просторима, а уз то, колонизација је била и логичан излаз сходно чињеници да су шири простори НДХ били у сталном ратном стању и отуда у сиромашењу, па је проблем глади и економске стагнације и пропадања становништва у Далмације, Хрватског загорја, Међумурја, Лике и Босне и Херцеговине могло бити разрешено само на тај начин.[61]
Иван Балта у својим пројекцијама истиче да је највероватнији број новопридошлих „усташких“ колониста максимано износио 70.000 од чега је највећи број стигао управо у Срем, у Велику жупу Вука и то 28.000. За њом следи Велика жупа Барања 21.000, Велика жупа Посавље са 14.000 и на крају Велика жупа Ливац-Запоље око 14.000 колониста.[62]
Филип Шкиљан, сматра да је колонизација била део правно у потпуности дефинисаног пројекта биолошког истребљивања Срба и Јевреја, чиме се Хрватима (са Муслиманима) желео осигурати „животни простор“[63] који је уз то био способан и да прехрани не само оне којима је глад представљала директну претњу, већ и комплетну НДХ.
Претварајући Срем у „средиште пољоделске производње у Хрватској“, заједно са Србима, од првих дана живота „Хрватске Митровице“, страдавали су и Јевреји. У пљачки и ликвидацијама нестајале су читаве породице, а међу првима фамилије Аце Роземберга, Фанике Гартнер, Самуила Хуберта, Јосипа Флајшмана, Игнаца Франкфуртера и других. Ако нису убијани на лицу места, митровачки Јевреји гоњени су у Јасеновац, Дахау и Аушвиц.
Међу страшнијим сликама је страдање породице Игнаца Франкуфтера. Наиме Игнац је у Јасеновац одведен већ у самом оснивању овог логора, где је исте године убијен. Његова супруга Паула, ћерка Јосипа Флајшмана и чланицасрпских културних друштава, које је њен отац радо помагао, „била је изложена страховитим прогонима од усташа. Приликом хапшења 1942. г. злостављањана је и у мукама скочила кроз прозор с ката. Након тога наводно се обесила. Син њихов Ервин, побегао је у Бају и не могући се исправно да легитимише, ухапшен је и убијен 1942. г.“[64]
Остало је у усменом предању и то да је, приликом спровођења кроз град, до Железничке станице и даље у логор, стари и угледни трговац Јосип Флајшман „брисао сузе и сваком се познатом грађанину лепо јавио“[65] уз наклон и благо подигнути полу-цилиндар.[66]
Анти-јеврејска политика нових хрватско-немачких власти у граду, доживела је свој врхунац у мају месецу 1941. рушењем Синагоге која је била смештена преко пута Гимназије. У рушењу су поред домаћих Хрвата учествовали и Срби-робијаши. „Од храма су преостали узвишени темељи, а рабинов стан коришћен је касније за усташке избеглице из Босне.“[67] Радове на рушењу Синагоге надгледао је од почетка до краја Фрањо Бриндл, градоначелник „Хрватске Митровице“[68] што додатно потврђује да се ту није радило о акцији „дивљих усташа“ већ о спровођењу државне политике тадашње Хрватске.
Међу првим ухапшеницима, угледнијим и јавности познатијим Србима, био је Милан Шкргић, уредник листа Срем који је страдао због писања о корупционашким пословима др Гроздића у годинама које су претходиле рату. Шкргић ће како бележи митровачки историчар Радомир Прица бити страховито мучен, и уз питање „хоћеш ли још да нападаш Гвоздића”[69] бивао је свакодневно премлаћиван.
Уочи Ђурђевдана ухапшени су национални прваци и соколски радници адвокат др Јеврем Видић[70], затим Милан Бацановић, градски чиновник, Срета Бибић, трговац, Лазар Бизумић, чиновник, др Лазар Рашовић, адвокат, Димитрије Рашић, школски надзорник, Милан Воркапић, чиновник, Бошко Новаковић, професор и соколски старешина и многи други виђенији људи.[71]
Сви они били су хапшени из два разлога, од којих је потенцијални утицај на српско становништво био можда и мање важан од чињенице да су над својим заробљенима нове хрватске власти спроводиле и личне освете. У том смислу, значајан је случај Срете Бибића, трговца, који је убијен батинањем. „Њега је страховито мрзео шеф полиције Ферда Кнез[72], јер је Срета својевремено упутио протест министру правде, када је Кнез[73]враћен у службу после одлежаног затвора, због антидржавног иступа па још и на исто место. Срета га је тада описао као великог франковца, што је и био овај одани Гвоздићев присталица.“[74]
Тих, првих мајских дана 1941. међу ухапшенима је био и Јован Удицки. Говорећи о том искуству, у свој дневник убележиће девет година касније и то да су већ по успостављању усташке власти у граду на удару полиције били соколски руководиоци, што је доживљавао као наставак напада на Соколе који су почели још са првим данима Бановине Хрватске.
„Из Загреба је дошла нека црна полиција. Чим сам чуо да су ухапсили Др. Ханосека[75], очекивао сам да сам и ја на реду. И нисам се преварио. Око 10 сати у двориште уђоше ми један загребачки полицајац, један војник, један цивил усташа. Затворили су ме у двориште. Загребачки полицајац, наоружан до зуба, упитао ме је: ‘Јесте ли ви Јован Удицки?’ ‘Јесам!’ – и кад сам то рекао, рекао ми је да подигнем руке и када сам то учинио, извршио је надамном мали претрес и све што је нашао вадио из џепова. Улазио је у собе, а она двојица напољу чувала су стражу. Све ми је испретурао по собама и биле су читаве гомиле ствари.”
Након једночасовне преметачине, одведен је, како сведочи, у зграду полиције, где је предат агентима. У разговору агенти су тражили изјаве „које нисам могао дати“. Пошто се са тим завршило, спроведен је у суседну собу где су већ стајали др Јеврем Видић, др Владислав Ханосек и Веља Ферстер, сви соколски функционери. Ослоњени челом о зид, руку дигнутих високо изнад главе, ћутке су чекали шта ће се даље дешавати.
„Агент који ме је ту увео, поставио је и мене да тако стојим. Дигао сам руке, чак сам могао и мало да их спустим, али он ми их је омдах подигао. После тога мучења, затворили су нас у један собичак (…). После нас, доводили су и друге. Ухапшено нас је тога дана око двадесет. Пред вече су нас одвели у срески затвор. У срезу је радио усташки штаб на челу са Др. Гвоздићем. Он је наредио да ја и Др. Ханосек добијемо премештење. Ту нам је у затвору било страшно. Ту су убили Срету Бибића. Пре тога је вршена редовна прозивка. Изводили су једног по једног напоље, враћали их натраг претучене. Кад су убили Срету Бибића, престали су с премлаћивањем, те тако ја на ред нисам дошао.“
Након два дана проведена у митровачком затвору, група заточеника повезана је ланцима и потерана за Винковце. Најпре су били смештени у полицијско двориште, а потом у срески затвор. Захваљујући помоћнику среског начелника који је био „врло душеван човек“, у винковачком затвору митровачки заробљеници имали су бољи третман, али, како бележи „то дуго није било“, пошто су врло брзо „поново дошли под власт усташку“. Предани су Виктору Томићу и његовој полицији која их је тукла и малтретирала.
Из усташких раља и сигурне смрти, Удицког су спасиле ћерке Вида и Косара, које су после неколико дана дошле у Винковце.[76] „Једва су успеле да ме сместе у болницу. Лежао сам пет дана у болници, уз асистенцију полиције и шести дан ћери су успеле да ме из болнице пошаљу кући. Нисам се дуго појављивао на улици и сматрано је да сам болесник коме су дани одбројани.”[77]
Већ 18. јула 1941. и у Сремској Митровици престала је да постоји Српска Православна Црква. Док је Ђаковачка бискупија прихватала нову, усташку власт и позивала римокатолике да јој се потчине, вршено је суспендовање имена СПЦ, па се у документима и јавности појављује „Грко-источна Црква“, односно „верници грко-источне“ вере[78].
„Негиран је и назив ‘Србин’ и ‘српско’. Сви су Срби морали бити Хрвати без обзира на веру. Тако се већ седмог јула у ‘Хрватском листу’ између осталог могло прочитати и то да ‘у Независној Држави Хрватској нема српског народа, нема тзв. православне цркве… У Хрватској не може бити Срба и православља, а Хрвати ће се побринути да се то чим прије испуни’.“[79]
Један од начина којим је овај циљ оствариван било је и покатоличавање Срба Срема о чему је у Вуковару јавно говорио и др Миле Будак, када је између осталог рекао: „Што се тиче Срба који овде живе, то и нису Срби, него дотепенци с истока, који су као трбоноше и остале слуге довели Турци. Они су уједињени само православном црквом, а ми нисмо успјели да их асимилирамо. Међутим, нека знају, да је наша лозинка: Или се поклони, или се уклони.“[80]
Покатоличавање су проводили хрватски усташки управни органи, усташки функционери и католички свештеници. Акцијом покатоличења руководио је др Лука Аждајић, а као истакнуте ‘дјелатнике’ у овој работи наводимо жупника Шиловца и катихету Теткића из Ср. Карловаца, жупника Рачког из Ср. Митровице и катихету Ј. Марковића из Земуна.“[81]
Овај процес није дао жељене резултате, па су тако забележени и примери јавног отпора Сремаца насилној политици римоктаоличке цркве. Упркос забрани обележавања Божића, а поготово уношења сламе у цркве и домове, они су, у инат, током ратних година уносили сламу, не марећи пуно за санкције. Извесни Стеван Бабић-Пидоња из Ирига, јавно је одбио да се покрсти, због чега је био убијен. Слично се десило и у Нештину где је један од сабраних Срба рекао усташама да му је свештеник на крштењу удахнуо православни дух на уста, те да ће, ако желе да му га истерају напоље, морати да „дувају у д..е.“[82]
„Колико је велику улогу имала католичка црква[83] у прогонима Срба, види се и по томе што би се увек међу похапшеним, када их прозивају, питало ‘има ли можда који католик’? и ако га је било, пуштан је на слободу. Таквих случајева било је овде у Митровици када смо били у Казниони, а то су били такви Хрвати који су заблудом сматрали да су Срби поред жена Српкиња које су имали“, уписао је Удицки у свој дневник шестог маја 1950.
Паралелно са овим активностима, спровођено је и протеривање православног митровачког и свештенства из околних села. Хапшења православног свештенства имала су вишеструку функцију. „Наиме, тим ухићењима давало се осталим Србима до знања да је усташка држава заузела врло оштар став према православној вјери као страном елементу у НДХ.“[84]Према евиденцијама НДХ које износи Филип Шикљан, са подручја НДХ организовано је исељено 327 православних свештеника, док је много већи број њих у Србију прешао самостално, бежећи испред хрватског терора.[85]
У Сремској („Хрватској“) Митровици, почетком окупације„су била три свештеника: прота Живојин Јанковић, прота Драгомир Радошевић и прота Јован Латинкић. Срески начелник Здравко Јежић 11. јуна[86] издао је пропусницу проти Латинкићу и он је прешао у Малу Митровицу. Исте ноћи, ухапшени су свештеник Живојин Јанковић са женом и двоје деце и прота Радошевић, његова кћи и унука. Отерали су их у Казниониу где су се већ налазили свештеници с породицама из других места: прота Милутин Чупић из Чалме, прота Ђурица Живковић из Руме, прота Лазар Ранковић из Манђелоса, свештеник Арсеније Закић из Лежимира, свештеник из Дивоша и са њим професор Богословског факултета Андреј Фрушић, који сеналазио у гостима у селу и други.“[87] Сви они, били су отпремљени за Пожегу, одакле су, на интеревенцију Милана Недића и немачких власти у Београду, после претрпљене тортуре враћени у град, а одатле су прешли за Београд и даље за Аранђеловац.[88]
На челу Усташког редарства у Митровици тих дана, налазио се Рудолф Ландрец.[89] „Он је ислеђивао све деликте политичке природе, а своју власт распростирао је не само на Ср. Митровицу него и на остале околне срезове. Присни сарадници овог редарства, поред особа које су њему биле запослене, били су усташе 16 усташке бојне на челу са својим заповедником Антуном Иликом из Осека. Уједињеним снагама, они су вршили терор, хапшења, злостављања, убијања и пљачку над прогоњеним Србима овога краја.“[90] Као посебно запажен мучитељ у сећању бројних сведока из Митровице и њених села, остао је извесни Вили Ходина, звани „Ханга“[91]
Сви ови злочини, чињени по Закону и у име Закона, праћени су систематском пљачком и отимачином српске имовине. „Целокупна покретна и непокретна имовина Срба и Јевреја блокирана је и узета под принудну управу. На већа приватна имања, у новчане установе, задруге, трговине, економије и занатске радње постављени су комесари из редова домаћих Немаца и усташких присталица. Њихова дужност састојала се у томе, да блокирану имовину што боље искористе за циљеве окупатора и Н. Д. Х., да пазе да се роба не скрива и да буде стављена у продају.“[92]
Хрватско (усташко)-немачко благостање, прекинуо је напад Рајха на СССРпа је опрез на који су окупатори позивали био скопчан са сазнањем да Срби гаје снажна осећања према Русима која, у датим околностима, могу да доведу до нарушавања успостављеног поретка. У једном извештају, Александар Хаусманингер, „господарски известитељ уреда“ у Митровици бележи следеће: „Опажа се, у задње време, да је у селима где има претежно православног живља трајно врење, тј. да сурађују тајно за преврат садањег поретка. Слободан сам известити да сам као господарски известитељ имао прилике опажањем уочити да је садашње стање врло критично…“[93]
Већ 24. јуна, другог дана рата на Истоку, усташе заводе полицијски час и издају наредбу у којој се већ поменути опрез, полако меша са страхом од могуће српске побуне. „Како су се у граду Митровици и котару митровачком као и у даљној околини прошириле алармантне вијести, које уносе метеж и узбуну у мирно становништво, то се упозорава пучанство да се клони хушкача и ширитеља лажних вијести, и да свакога таквога пријави најближој опћинској власти, редарству или оружничкој постаји.
Надасве, забрањује се Србима и осталим протудржавним елементима свако састајање на улицама и по приватним кућама, а уједно се строго забрањује истима кретање по граду послије девет часова на вечер, а у селима послије пол девет на вечер. Свака особа, која се послије тога времена затекне на улици, биће ухапшена и строго кажњена.
Исто тако биће кажњено и свако скривање и неповласно држање оружја, као и прикривање особа чије је задржавање у граду и котару сумњиво и непожељно.
Скреће се пажња пучанству да ће се на свакога онога који буде износио или ширио лажне вијести, бити примењене најстрожије законске мјере, те да ће бити предан пријеком суду који за такове кривце предвиђа смртну казну.
Наглашује се још једном да међу становништвом мора владати највећи ред и мир – а тко прекрши ову одредбу има си сам приписати посљедице, које ће га немилосрдно стићи.“[94]
Током јула месеца организоване су прве веће акције прикупљања материјала за будући покрет отпора. Уз болнички материјал и оружје, преко поверљивих курира прикупљана су и новчана средства.[95] Крајем јула, на Фрушкој гори, изнад Манђелоса, ка Лежимиру, нашла се прва оружана формација коју су чинили чланови Комунистичке Партије Југославије.[96] Када је крајем наредног месеца, тачније у ноћи између 21. и 22. августа 1941. група од 23 робијаша-комуниста успела да побегне из Казнионе, време за оружани устанак је сазрело, па су се од краја августа 1941. до марта 1942. године у саставу Фрушкогорског и Подунавског партизанског одреда, те Босутске чете, у борби нашла сва она митровачка села у којима је оружани отпор био могућ.
У то време, „од оружаних формација окупатрско-квислиншка власт у Срему имала је: Домобрански сремски здруг (одред)[97], у јачини од три батаљона са око 2.000 људи:
- Прву ловачку бојну (батаљон),
- XVI усташку бојну;
- XII жељезничку стожерну бојну,
- делове друге усташке бригаде;
- један батаљон немачке регуларне армије, са три вода оклопних кола,
- Пољопривредну домобранску бојну са око 700 људи, као и друге мање јединице.”[98]
Уз ове, ту су биле и друге формације: „оружништво“, које је на себе преузело ингеренције предратне Жандармерије и „редарство“, односно редовна полиција. Срем је имао два оружничка крила, вуковарско и земунско, пет водова и око 50 оружничких станица, док су „редарствене станице“ постојале у свим местима која су имала статус града. Центар „Жупске редарствене области“ налазио се у Вуковару као средишту Жупе.[99]
Од усташких формација, у граду су активне биле: табор[100] који је осниван свуда где се могло сабрати најмање 20 усташа, логор који се територијално „поклапао са котарским областима, односно среским начелствима. Под њихову надлежност спадали су сви табори усташког покрета на тој територији. На челу логора био је логорник[101] који је имао још 6 секторских ‘побочника’[102], па су сви скупа чинили управу логора усташког покрета. Постојало је још ‘вијеће’ усташког логора.“[103]
Изнад логора био је „Стожер“ замишљен као обласна институција и поклапао се са границом Жупе. „Под његову надлежност спадали су сви логори усташког покрета у Великој жупи Вука. На челу Стожера налазио се стожерник, којије имао још 6 побочника. Постојала је овде још и Управа Стожера усташког покрета и Веће Стожера усташког покрета.“[104] Стожерник Велике жупе Вука био је Стјепан Дошен.[105]
Сличну организацију развили су и домаћи Немци ткз. Фолксдојчери. Наиме, непосредно по окупацији, „Културбундови“ су били преуређени у „Немачку народносну групу“[106]. Основна организација Фолксдојчера била је „братство“, које је обухватало један реон или улицу. Следеће у хијерархији биле су „ортс групе“, односно „месне групе“ које су обухватале све Фолксдојчере у једном месту. Потом следи „Окружно вођство немачке народносне групе“ које је покривало ширу територију, па је читава НДХ била подељена на пет ових вођстава. Два таква вођства била су у Срему, у Винковцима и Инђији. Инђијско се службено називало „Окружно вођство немачке народносне групе за Источни Срем“, а винковачко „Окружно вођство Сава – Дунав.“
Паралелно са овим, постојала је и чисто војна формација „Дојче маншафт“ или „Немачка момчад“. Срем је имао две овакве групе и то „Генерал Лауден“ и „Генерал Боровски“. Уз „Дојче маншафт“ који је био у рангу батаљона, постојале су и ниже формације које су доживљавале честе реорганизације и носиле различита имена.[107]
Сукоб ових хрватских и немачких формација са оружаним народом и касније партизанским одредима, довео је до појачаног терора над цивилним становништвом. У граду, Митровчани су и даље хапшени, ликвидирани са и без пресуда, нестајали су у транспортима за неке од хрватских логора, гоњени на принудни рад у Немачку и унутрашњост НДХ.
УСТАШКИ АПАРАТ У СРЕМУ (4)
ОБРИСИ НОВЕ ВЛАСТИ
Иако Гвоздић није био именован у усташки логор, наиме није био логорник, већ је то био Андрија Крзмановић, који је био заклети усташа још пре рата, Гвоздић му је био заменик док је живео у Митровици. У усташком логору у првим данима није било никаквих подела рада на секторе, већ су поменута лица сачињавала неку врсту секретаријата који је доносио декрете о постављењима.
Ове декрете потписивали су Андрија Крзмановић као логорник и др Гвоздић као побочник (нека врста секретара). Овакав један декрет видео је Трухар Фрања код Кнез Ферде, када је овај био постављен за шефа полиције у граду.
Треба напоменути да је Гвоздић пре доласка др Лемешић Марка у Митровици, када је формиран усташки логор, одмах по преузимању власти од пуковника Марковића формирао „усташки стожер“ коме се он лично ставио на чело. Ево шта он о томе у свом записнику о саслушању, рађеном у ОЗНИ 22.11.1945. године каже:
‘Какве су си све дужности вршио по преузимању власти, до 10. јуна 1941, када си отишао у Загреб?
‘Вршио сам дужности стожерника усташког стожера, чији је делокруг рада обухватао цео срез’.
‘Какве је све задатке извршавао усташки стожер у Митровици?’
‘У прво време, бринуо сам се за одржавање јавног реда и мира, док је доцније био саветодавни орган Среског начелства. Поред тога, издавао је препоруке за намештење службеника, издавао дозволе за путовања, вршио опскрбу војске која се налазила на територији његовог среза. По доласку Лемешића у Митровицу, Стожер је прозван ‘Усташки логор’, а такође је претворен у политичко тело.
За оснивање усташког стожера добио сам инструкције онај дан када сам разговарао са пуковником Марковићем преко телефона, из Загреба. На телефон се јавио мајор Цуцина који ми је између осталог рекао да оснујем усташки стожер у Митровици и да преузмем дужност Стожерника.’
Власт је већ првих дана у Митровици била једино усташка и то због тога што се готово цела организација Хрватске сељачке странке ставила на расположење усташама са врло мало изузетака и ти изузеци су у прво време били више личне природе. Можда би било веће пасивности од стране митровачких Хрвата, да се није одмах у почетку ставио на расположење усташама било др Гвоздић, било Јежић Здравко, јер они су сваки за себе били вође завађених група присталица Хрватске сељачке странке. Јежић је имао мањи број присташа. Али поштеније људе, а др Гвоздић је имао већи број присталица, али зато непоштеније и загриженије људе.
Ова околност је утицала да је Митровица град за време окупације била легло усташко-франковачки задојених маса. Било је много сиромашних људи којима су стављене перспективе за пљачку тим пре што је град Митровица опкољена српским селима и једино у тој и таквој ситуацији, са тим и таквим држањем хрватске интелигенције морало је доћи до онога што се десило у Митровици за време рата, да ни један од виђенијих Хрвата сем др Лончаревића и Руде Волера није проповедао и заступао политику умерености према Србима, а нека заузимања за Србе није нико ни покушао да чини.
Објаснићемо још како је полиција предата у руке усташама: На челу полиције налазио се престојник Биволаревић Никола. Референт општих послова водио је Бацановић Милан. Тај референт обухватао је рад на издавању пасоша за иностранство, завичајност и издавање окружних листова и лиценца.
Деловодни протокол водио је Никола Увалић, он је водио само обични протокол, док је поверљиви деловодни протокол водио сам претстојник полиције. Касније је претстојник полиције вођење поверљивог деловодног протокола поверио командиру полицијске страже.
Пријавницу је водио Душан Марковић, код кога су се на раду налазили Репајић Мила, Светислав Малетић и Владимир Јанић. Команда полицијске станице-страже у време капитулације бивше Југославије, састојала се од наредника Лаћарски Стевана и поднаредника Топаловић Јована и Мартиновић Јована, каплара Костић Панте и агента за ноћну службу Божић Петра и Друнчића.
Једне ноћи пред капитулацију, кад су сви полицајци и службеници били у служби, дошао је у полицију престојник Биволаревић и изјавивши да су нас Хрвати издали, наредио одмах спаљивање поверљиве и строго поверљиве архиве.
12. априла 1941. године, по уласку Немаца у Митровицу дошли су у полицију Кнез Фердо, тапетар Маља, Гнип Данило, службеник полиције, Салај Фрања, столар, са још много омладинаца Хрвата – ђака гимназије, између који Јунг Иван и Тако Фрањо у пратњи неколико немачких војника и официра. Пошто су покупили све службенике и полицајце, наредили су да предају оружје и униформе. Том приликом Фердо Кнез је изјавио да се на челу градске управе налазе адвокат др Гвоздић и др Лоначервић Иван.
Пошто је извршена предаја, задржани су у служби полиције: поднаредник Топаловић Јован и полицајци Вуцонић Иван и Ломпар Ђура.
Од чиновника су у полицији, на раду, остали: Марковић Душан, дотадашњи шеф пријавнице, иначе апсолвент медицине, који је, пошто је отпуштен из службе пред ослобођење Митровице отишао у Београд, где се и сада налази као медицинар у једној клиници. Сем њега на раду у пријавници остао је и Јанчић Владимир, који је касније отпуштен из службе, био отеран у Немачку на рад, а сада се налази у Митровици на раду у ГНО.
Власт је у почетку била овако подељена:
Срески начелник – Јежић Здравко (он је дошао из суда). Референти су у главном остали на свом месту.
Полиција – др Лончаревић Иван, а затим Кнез Фердо, заменик Кртл Јосип, службеници Гнип Данило и Јанаћ Владимир.
Заповедник страже: жандармерија – Салај Фрањо и наредник Дошен (пензионисани жандар старе Југославије).
Окружни суд – Бек Иван, председник, Велцек Петар.
Судије – Крижман Палека, Бендјек Стјепан, др Пленић Марко (остале се судије нису истицале).
Срески суд – претседник др Пленић Марко, управник затвора Јане Ђура.
Порески уред – Рајић Стјепан.
Финансиска контрола – Ђаја Стјепан. .
Општина – градоначелник Бриндл Фрањо, градски физик др Бајић Илија. Болница: др Поповић Никола; Водна задруга инжињер Брезински; Шумарија, инжињер Стрепацки из Винковаца; Казниона – Елегар Људевит; Гимназија – Месарош Владимир; Школе – Модор Стјепан; Откупна станица за исхрану војник јединица – Махац Андрија.
УСТАШКИ АПАРАТ У СРЕМУ (5)
ВЕЗЕ УСТАШКОГ ЛОГОРА СА ПОЛИЦИЈОМ
Као што је познато, усташе су хтеле своју политику доследно проводити преко свих државних органа, што је чињено преко усташког логора, наиме преко тадашњег логорника Андрије Крзмановића. Тако је на пример Крзмановић долазио у полицију свакодневно а по некада и два пута на дан, нарочито у оно време, када је шеф полиције био Трихар Фрања, који прилике у Митровици није тако добро познавао. Он је долазећи у полицију тражио обавештења о томе да ли полиција има неких интересантних новости и давао директиве за даљни рад. Лично је долазио са захтевом за хапшење неких лица, са захтевом да се тај и тај службеник отпусти или други постави.
У Среско начелство, тако је он ишао и вршио исту функцију као и у полицији, док за Великог жупана Велике жупе није постављен фолксдојчер др Јакоб Еликер и док срески начелник Јежић Здравко није себи осигурао његову подршку. Еликер, имајући јаку подршку културбунда и пошто је то човек који је дошао за Великог жупана ове Жупе по споразуму између Павелића и немачког посланика НДХ Кашеа, те је Еликер радио онако како је било у интересу Немаца и није се у ничему обазирао на усташе, па је он узео Јежића под своју моћну заштиту тако да је Јежић био у том правцу самосталан и није се морао ни у чему обазирати на захтеве усташког логора, те су тако захтеви усташког логора да се Јежић смени и доведе неки њихов човек, остали потпуно без икаквог резултата и Јежић за време читавог рата остао је у Митровици на дужности Среског начелника. О односу Јежића и усташког логора и о ставу усташког логора према њему, биће опширније говорено када буде обрађиван рад ове обавештајне службе.
У полицију је долазио врло често и градоначелник Бриндл Фрања и он је био један од функционера усташког логора. Долазећи у полицију, он је увек доносио налоге за нова хапшења. У остала надлештва долазио је врло често Ципријановића Мата, доцнији таборник. Њега су звали у Митровици „мали Поглавник“, јер је био један од најгласнијих усташких функционера. Он је залазио у сва надлештва, путовао у Загреб, прикупљао податке за све службенике које није поставио усташки логор. Он је био само формално намештен у касационом уреду, али тамо није ништа радио, већ све време проводио у усташком логору.
На сам рад ових органа утицао је усташки логор, било усмено, било постављењем унапред поменутих лица на одговорне положаје. Поред тога, усташки логор развластио је све Србе и Јевреје трговце својих радњи постављењем комесара у исте, а сва нехрватска друштва су распуштена и њихова имовина опљачкана.
Са немачком командом, усташки логор је одржавао везу преко више лице. Главна веза био је Ципријановић Мата, а коришћен је био као тумач и Рачки Фрања и Кин Јосип, јер су једино њих двојица знали немачки.
УСТАШКИ АПАРАТ У СРЕМУ (6)
УТИЦАЈ УСТАШКОГ ПОКРЕТА НА НАРОДНЕ МАСЕ
Усташка организација је имала форму прилагођену административној подели НДХ: Главни руководећи орган усташке организације био је Главни усташки стан. Он је био смештен у Загребу имао је поделу на групе послова као и свака друга организација.
Главни усташки стан био је непосредно подређен поглавнику Павелићу који је имао своје доглавнике и поглавникове побочнике. То је било тело које је руководило државним апаратом и усташком организацијом.
Свака Жупа имала је по један усташки стожер, а стожерници су били усташе из земље, али већ при крају 1941. године усташким стожерницима именују се усташки повратници (из редова оних усташа који су били са Павелићем заједно у емиграцији). Усташки стожерник за Срем био је Дошен Стејпан, чија је надлежност била да контролише усташке организације и води бригу о њезином развоју као и да контролише државне установе.
Логор: Та се организациона јединица поклапала са територијом среза, а град иако је имао своју аутономију, ипак је потпадао под усташки логор. Логорник у Митровици био је 1941. године Крзмановић Андрија, али када су учестале жалбе у Загреб на рад усташких логора, онда су једном подредбом Поглавника смењени сви логорници.
Ипак су на својим дужностима остали сви логорници, само што овом приликом нису носили назив логорника, већ усташких повереника. Тако је у Митровици дужност усташких повереника и даље вршио Андрија Крзмановић, који је до ове одредбе био логорник. После ове одредбе о смењивању логорника долазио је у Митровицу из Вуковара стожерник Дошен Степан, да консултује људе кога би требало поставити за логорника место Андрије Крзмановића, али како је сазнао тадашњи шеф полиције Трухар, Дошен није могао наћи погодно лице кога би именовао за повереника, јер се лица која је он хтео да именује нису хтела да приме те дужности. Долазили су у обзир: Шињор Илија, Буцонић Лука и још неки. Ствар је свршена тиме, што је Крзмановић и даље остао у логору, само је имао назив усташког повереника, док је касније именован за усташког логорника Матијашчић Иван из прве Хрватске штедионице.
Свако место где је било присталица усташког покрета имало је усташки табор. Усташки табор је била најнижа организацијска јединица усташког покрета. Њом је руководио усташки таборник. У Митровици то је био Ципријановић Мата.
Организација усташког табора: побочник за политичке послове; побочник за пропаганду; побочник за наставу; побочник за господарство; побочник за обезбеђење.
Усташки табор образован је у Митровици тек 1942. године. У 1941. години није постојао, а функцију усташког табора вршио је усташки логорник, јер је ту било много гложења око тога ко ће бити именован за таборника, док на концу није пао избор на Ципријановића.
У табору, сем Ципријановића Мате били су још: Махац Андрија, Бокун Ферда, Јурић Иван, Харамина Репа и још три лица чија имена нису утврђена.
За време окупације у Митровици било је око 3.000 Хрвата на које је утицај усташтва био веома јак, обзиром да је усташко руководство у Митровици, користећи борбу коју су водиле раније грађанске странке између Срба и Хрвата на тој бази придобили Хрвате.
Ту борбу су раније нарочито подупирале радикалне старешине и сељачка хрватска странка, које су окупљале око себе српске и хрватске масе у Срему. Та укорењена нетрпељивост између Срба и Хрвата, нарочито је подупирана од руководства ХСС у Срему који су се у то време истицали: др Ламешић Марко (умро за време окупације у Загребу), др Карчић Андрија, адвокат из Руме (био је касније конзул НДХ у Бечу), Кувеждић Живан (народни посланик за срез Шид – био је касније Министар у време НДХ) и др Гвоздић Петар.
Пошто су се одмах као усташе истакли, ови наведени, разумљиво је да је ова околност утицала на хрватске масе које, иако малобројне у Митровици и Срему тако ступају у усташе у великом броју.
У Митровици била је оваква ситуација: један део хрватског становништва одмах је ступио у усташке логоре. То су махом били чиновници и занатлије, док су се слободне професије држале по страни. Сељаци су одмах пришли усташама, али су се неки држали пасивно. Но и међу њима нађено је људи који су се дали подмитити положајем комесара у јеврејским радњама и касније уступањем тих радњи њима на отплату. Такав је био Цуцанић Лука (прво време био је пасиван), који је добио јеврејску радњу и зато ступио у усташку организацију, концем 1941. године или почетком 1942. Он се сада налази на издржавању казне у Пожаревцу (веза групе Еме Дебељак).
УСТАШКИ АПАРАТ У СРЕМУ (7)
Чиновнички апарат
Чиновништво је пре окупације било у врло малом броју учлањено у Хрватску Сељачку Странку док је углавном припадало владајућим странкама, али то исто чиновништво се одмах ставило у службу усташама. За напоменути је пример Велцек Петра, државног тужиоца за време бивше Југославије, који је заступао оптужбу у парници против Ковач Људевита усташког симпатизера.
Тај Велцек пре рата никад није долазио у Хрватски дом, већ у српски, а исти Валцек је био за време окупације један од истакнутијих усташких функционера. Он је 1946. у Загребу због сарадње са окупатором осуђен је на смрт. Учествовао је у свим усташким манифестацијама и као такав био врло активан. Скоро цело време окупације био је државни тужилац.
Остало чиновништво било је уједначено усташки расположено. Сем Велцека, својим држањем истакли су се још др Мато Трговчевић, шеф комесационог уреда, Бек Иван председник судбеног стола и судије Бењек Стејпан и др Племић Марко, Палока Кризман и Марушић Мата. За време окупације у Митровици, четири Хрвата адвоката је радило и то: др Лоначревић Иван, др Ривола Петар, др Рачки Владимир, и др Јунг Драган.
Сви су они изузев Лоначревића касније били потпуно на страни усташа и одобравали усташку политику. Ради илустрације навешћемо укратко податке о држању сваког од њих.
Др Лончаревић Иван је одмах првих дана био један од тих који је учествовао у преузимању власти и првих неколико дана био је и градоначелник и шеф полиције, после чега га са тих дужности уклањају због тога што је за време бивше Југославије био посланик не толико активан у ХСС.
Др Ривола Петар био је усташа и као такав као остали дежурао је на телефону усташког логора као дежурни члан. Приликом одзива на телефон одговарао је овим речима „Овде усташа Ривола!“ Ово дежурање је било за време акције Немаца у Мачви и поседању савске обале од стране усташа. Да је он овако говорио лично је чуо Трухар Фрања, тадашњи шеф полиције, када је био позван у усташки логор да му саопште приправност.
Поред тога др Ривола је био у врло добрим односима са Бриндл Фрањом тадашњим градоначелником, који га је наговарао да прими дужност градског сенатора, што је одбио, јер му је плата била далеко мања од прихода адвокатске канцеларије. Касније је позван на војну вежбу и био је командант железничке станице у Винковцима. Као такав био је врло активан у хватању војних бегунаца из домобранства, чији је број у 1943. и 1944.био доста велики. Пре уласка НОВ у Сремску Митровицу, побегао је. После ослобођења, ослобођен је као домобрански официр. Сада се налази у Митровици где ради као адвокат.
Др Рачки Владимир се није бавио нарочито политиком. Примио је адвокатску канцеларију др Гвоздића, јер се овај захвалио на адвокатури због ступања у државну службу. Др Јунг Драган је исто тако као Ривола за време окупације био усташа, због чега је после ослобођења био стрељан, један син му је био у немачкој војсци, а други у домобранима.
Апотеке
Ивица и Ђуро Цајсбергер и Ђуро Жунтер били су одани усташким властима. Цајсбергер Ивица је до рата био компањон са апотекаром Ђуром Жунтером, а за време НДХ био је сам, јер је овај Жунтер преузео апотеку Станковића. Ивица Цајсбергер је био најпопуларнија личност, која је била виђена у Хрватском дому. Био је хоровођа певачког друштва из редова присталица др Гвоздића. У свим усташким поворкама, манифестацијама и приредбама увек је учествовао. Био је пријатељ др Гвоздића, др Хелибха, Крзмановић Андије, Ципријановић Мате и осталих усташких руководилаца. Када је у Митровицу долазио др Гвоздић, увек се он налазио у његовој околини. Изнад његове апотеке приређиване су вечере којима су присуствовали Кнез Фердо, Волер Фрања, гостионичар Ђурић Еуген шеф полиције и млинар Гезерт. О овим вечерима Волер Фрања причао је Трухар Фрањи.
Ивица Цајсбергер налази се сада као апотекар у Коњшчини, а Митровицу напустио је још пре ослобођења, где се уопште није враћао плашећи се одговорности због оваквог држања за време окупације.
Жунтер Ђуро, рођен 1901. ишао у гимназију у Вуковару, заједно са Фрањом Трухаром и за време бивше Југославије био је компањон заједно са Цајсбергером. Одмах по окупацији постављен је за комесара апотека Станковић. Благајница му је била Нагода, која је после по препоруци усташког логора послана у Ливно за логорницу женске лозе усташког покрета, где је по уласку НОВ-а у Ливно стрељана.
Његово ступање у усташки покрет било је карактеристично, јер се Жунтер за време бивше Југославије дружио са Србима и био члан Сокола. Жунтер је знао да су Ковачи врло лоше стојали материјално и да су они остали пред рат потпуно без средстава, па је Жунтер помоћу Ковача присиљен у усташки покрет и одмах постављен за комесара апотеке Станковић.
Чим је дошла у Митровицу, прва јединица усташке војске, он се одмах ставља њима на расположење и упознаје их са приликама у Митровици, те са бојником Иликом одлази у Шабац и Мачву. Помоћу својих веза са бојником Илик Антуном бива постављен шефом апотекарске струке за целу усташку војницу, унапређен у чин усташког сатника, и на том месту остаје све док апотекар Станковић и његов син не буду стрељани да би затим преузео њихову апотеку као власник. По почетку 1944. године постаје градоначелник града Митровице, па на заузимање среског начелника Здравка Јежића и шефа полиције Еугена Ђурића, који се је у то време истицао као Немац, коначно смењује Бриндла.
Повукао се пред ослобођење из Митровице, а где се сада налази није познато.
Лекари
Од лекара као усташа нарочито се истицао др Хелбих Карло, који је за време окупације у Митровици био управник болнице, где је дошао из Беочина. У време капитулације бивше Југославије налазио се у Беочину, где је био лекар беочинске фабрике цемента. Према изјави коју је он дао Фрањи Трухару, док је овај био домобрански официр у Беочину, а Хелбих усташки таборник у том месту, учествовао је у Беочину у организацији усташких власти и купљењу акција од беочинског манастира које је овај имао у беочинској фабрици цемента, као и учествовању у одвођењу људи у логор и затвор у Илок.
Хелбих је у Митровицу дошао по тражењу усташког логора, али је у међувремену постављен из Загреба за управника болнице др Мане Будисављевић хирург из Вршца. Усташки логор и др Хелбих нису били задовољни са тим решењем па су Андрија Крмзановић и Мата Ципријановић отишли у Загреб и донели декрет којим се др Хелбих поставља за управника болнице у Митровици, а др Мане Будисављевић за шефа хируршког одељења исте болнице.
У јуну месецу 1941. године, поведена је акција да се из Славоније и Срема упуте депутације Павелићусвих организација ХСС и да ће сви чланови њихових организација корпоративно ступити у усташки табор. Др Хелбих је ишао у Загреб као председник те организације, јер није живео пре рата у Митровици, већ у Беочину. Овај податак је црпљен из Хрватског листа, јер је то било писано на првој страни Осијечког Хрватског листа, а Живан Кувеждић је сликан са Павелићем како обилази почасну чету усташа која је била за ту депутацију и намењена.
1941. године када је била акција у Мачви, Немци су ухапсили неке Србијанце који су били рањени у тој борби и том приликом два официра упућена су у болницу где је др Хелбих био управник. Он чим је то дознао, дошао је до тадашњег шефа полиције Трухара да му овај одобри, да он те људе ликвидира. Трухар се зачудио захтеву једног лекара, јер му је било познато да лекари дају заклетву, да ће лекари лечити рањене како пријатеље, тако и непријатеље и упозорио га је на то, али је др Хелбих рекао да су то глупости.
Хелбих је на саслушању у ОЗНА-и за Митровицу 24. октобра 1945. год. изјавио да га је окупација наше земље затекла како капетана Прве класе Југословенске војске у Бихаћу и да је враћајући се оданде у Беочин свратио у Митровицу састао се са др Ламешићем, којега је нашао у Среском начелству у присуству др Гвоздића, Ковача, Мате Ципријановића и многих других усташа, који су се тамо сакупили на саветовање. Ламешић је након саветовања извршио расподелу и њему је саопштио да иде у Беочин и тамо врши дужност стожерника, што је он и учинио. Почетком октобра месеца 1942. године добио је декрет од Главног усташког стана по коме се поставља за побочника усташког логора за Срез Сремска Митровица. То је учињено како је он сам изјавио на предлог Андрије Крзмановића, тадашњег повереника усташких логора за срез митровачки, Шид, Вуковар и Руму.
У то време, логор је имао овакав састав: Крзмановић Андрија, логорник, Комерички Драга, чиновник, побочник за управу; Матијашчић Иван, банкарски чиновник; Бобек Анте, банкарски чиновник – побочник за пропаганду; Месарош Влада, католички свештеник, побочник за просвету; Хелбих Карло, лекар – побочник за припрему.
Др Хелбих је имао задатак да омасови усташки покрет, политички рад међу масама, пропаганда, културно просветни рад, економска политика, контрола кретања путника, давање препоруке приликом наименовања као и премештање службеника. Наиме ово је био задатак усташког логора, чији је био члан и др Хелбих.
Поред тога, др Хелбих је одлазио у Кустодију, где је саслушавао неке затворенике, које је и тукао. Исто тако одлазио је и на стрељања која су вршена на српском православном гробљу. После ослобођења, због оваквог његовог држања, јавно је стрељан у Митровици.
Свештенство
За време капитулације у Митровици су живела три католичка свештеника и то: др Рачки Фрањо, Марић Антун и Месарош Владимир.
Др Рачки Фрањо био је жупник који је иначе био под врло великим утицајем др Гвоздића. Он је био један од учесника преузимања власти од стране усташа у Митровици, за време капитулације бивше Југославије. Прво време после тога држао се пасивно, али је каније због утицаја који је Гвоздић имао на њега потпуно пришао усташком покрету, те касније био функционер у усташком логору. Учествовао је у покрштавању Срба. О његовом државњу биће још речи када се буде говорило о везама усташког логора и цркве.
Због држања за време окупације, суђеј не 15 година и сада се налази на издржавању казне.[112]
Марић Антун: био је капелан и нарочито се истицао за време свих усташких манифестација. Био је нарочитио добар пријатељ др Гвоздића, Андрије Крзмановића и Ферде Кнеза и увек је био на приредбама и свечаностима, као претставник цркве. Током 1942. постављен је за жупника у Старој Пазови.
После ослобођења, лишен је слободе због сарадње са окупатором, суђен на пет година лишења слободе.
Месарош Владимир: он је одмах по успостављању НДХ постао директор гимназије. Био је побочник за пропаганду усташког логора у Митровици и био врло присно везан са Гвоздићем, Бриндлом, Крзмановићем и другима.
После ослобођења, био је хапшен, али је убрзо пуштен, после чега одлази из Митровице. Сада се наводно налази негде у околини Ђакова.
Као што се из напред изнесеног види, углавном сва интелигенција и то нарочито виђенији људи, ставили су се већ првих дана, а неки касније, на расположење усташким властима и сами постали чланови усташког покрета. Нарочито је карактеристично да се свештенство у целини одмах ставило на расположење и дало јавног израза свом слагању са усташком политиком. Сви свештеници су били не само обичне усташе, већ и усташки функционери који су кроз своје проповеди у цркви говорили да је тадашња власт НДХ једина влада која ће им донети благостање, величајући при томе Немачку, истичући како је она дала Хрватима слободу којој су они вековима тежили. У овим говорима нарочито су се истицали Рачки и Месарош.
Грко-католички свештеник Ванек је домах са своје стране упутио своје вернике да сарађују са усташким властима, а он лично је често виђан у усташком логору и долазио у усташки дом, те ни једна усташка манифестација није била без њега.
Везе са усташким логором одржавао је лично др Рачки[113], а са усташком војницом Марић Антун, његов капелан. Месарош Владимир добијањем положаја директора гимназије, био је самим тим везан за усташки логор и покрет.
У акцији покрштавања Срба у Митровици, сем наведених свештеника од стране власти, показали су своју активност и поджупан др Аждајић Лука, сада живи у Суботици, као и Јежић Славко, тадашњи срески начелник. У томе су још учествовали Салај Фрањо, заповедник полицијске страже, који је 1944. године од стране партизана убијен код Платичева, као и Ђуро Еаџић, стрељан 1944.
УСТАШКИ АПАРАТ У СРЕМУ (8)
МИТРОВАЧКА УСТАШКА БОЈНА
Одмах по доласку усташа на власт, усташки руководиоци у граду нису се осећали довољно сигурни нити су имали довољно ослонца на слаб домобрански гарнизон од једне чете, а са Немцима нису хтели да сарађују, јер нису хтели да са њима деле евентуалну пљачку. Због тога је решено да се у Загреб пошаље једна депутација и тражи да се овамо упути један усташки батаљон обавезујући се да ће му осигурати добру исхрану и смештај у граду.
Бринд Фрањо и Ципријановић Мата отишли су, а у Загребу им се придружио и Фердо Кнез, те је ова депутација ишла код тадашњег министра одбране у Влади НДХ Славка Кватерника. Њих је у Загребу још помогао и Ивица Николић Лајбец. Овај Николић је био после обођења у Загребу изведен на суд, међутим где се сада налази, није нам познато. Ова њихова акција је успела и једнога дана у Митровицу је дошла усташка бојна под заповедништвом мајора Илика Антуна.
По доласку ове јединице одмах је образована од добровољаца из града усташка бојна-јединица која је била помоћни орган усташке бојне. У ту усташку припремну бојну одмах су се уписали Винек Мијо, браћа Морак, Махац Андрија, Комерички Драга, Грегетић Иван и многи други. Наведени су најчувенији из те јединице. Тада су почеле по српским селима акције и то само усташке војнице са којом су учествовали: Кин Јосип, намештеник – стрељан, Винек Мијо – побегао, Ципријановић Мата – побегао, Гашпаревић Милан – побегао. Иницијативу за ове акције, обично су давали Бринд Фрањо и Ципријановић Мата.
Приликом акције Немаца у Мачви, усташка бојна из Митровице добровољно се ставила на расположење немачкој команди да их помогне у борби са партизанима, о чему је писала и Хрватска странка, тј. штампа, величајући братство у оружју. У том преласку у Србију од Митровчана су учествовали: Кин Јосип, Жунтер Ђуро, Винек Мијо и Ципријановић Мата. Том приликом донета је из Србије велика пљачка и то шећер и разни текстил, што су све усташе међусобно поделиле. Када је овај камион дошао из Србије, видео га је лично тадашњи шеф полиције Трухар, и камион је утеран у двориште гимназије, где је била смештена усташка војница.
Приликом ових акција, највише се истицао Гашпаровић Милан и он је био тај који је највише тукао људе. Једном приликом је дошао у Полицију и тражио од Ертл Јосипа заменика шефа полиције да му да кључеве од затвора да би могао мучити затворенике, што је Ертл одбио.
Усташка припремна бојна учествовала је у свим хапшењима, а нарочито у акцији Виктора Томића.
Усташки логор је још првих дана окупације имао највише утицаја, да ли ће се неко лице хаисти или пустити. Према изјави Трухар Фрање, усташки логор је располагао подацима кога треба хаписти као превентивну меру, јер су првих дана окупације људи хапшени само зато што су за време бивше Југославије били припадници четничке организације, што су се истицали као Срби – наиме великосрби – што су били наклоњени комунизму, што су били Прибићевићевци. Али, најважнији и најпростији разлог био је тај да су били Срби и Јевреји. Последња врста људи, најчешће је била хапшена.
Предлози хапшења су долазили најчешће од усташког логора. Била су обично записана на једној цедуљици само имена лица које треба ухапсити из наведених разлога, али било је случајева да су нека лица била ухапшена и одведена у затвор среског начества, а полиција је добила само извештај о томе и затражено је појачање страже. Ово су углавном чини припадници усташке митровачке припремне бојне.
У усташком логору, те ствари решавао је било Бриндл и Ципријановић или обојица заједно. Овакво је стање било нарочито онда када је шеф полиције био Трухар.
Првих дана по преузимању власти, за време док се је на дужности налазио Фердо Кнез, вршена су многа хапшења и људи су одвођени у логор „Даница“ код Копривнице. У то време, вршена су разна малтретирања и батинања у затвору те је тако Симовљевић због последица батина умро. У његовом батинању учествовао је лично тадашњи шеф полиције Фердо Кнез. У то време долазио је у затвор често и Милан Гашпаревић, који је иначе радио како писар у канцеларији др Гвоздића.
УСТАШКИ АПАРАТ У СРЕМУ (9)
ФОРМИРАЊЕ УСТАШКИХ ОРГАНИЗАЦИЈА
После формирања НДХ и преузимања власти одмах се поставило питање – рад на окупљању Хрвата у усташке организације, са циљем пооштравања отвореније борбе против других нација, нарочито Срба. Како је до тога дошло и како се то у самом почетку поставило, најбоље ће се видети из записника Гргинчевић Анице из Сремске Митровице:
„Одмах по почетку НДХ, поведена је антисрпска политика уперена директно против Срба, Јевреја и Цигана. Усташки идеолог др Гвоздић Петар доследно је спроводио у тим данима политику Павелићевог апарата у Митровици. Он је радио на организовању усташког покрета и стварао организације у Митровици. Он је био тај који је позивао све Хрвате на зборовима да се окупе око НДХ апелујући да је то њихова света дужност и побринуо се да ни један Хрват не остане ван усташког покрета. Чак шта више и омладину је окупљао око усташке организације и тражио да се у њу унесе што више усташке идеологије.
Годину-две дана од постојања НДХ, Срби у Митровици били су потпуно одвојени од сваког јавног и културног живота, настало је прогањање до крајњих мера и метода који су се могли замислити. У то време, без изнимка, у граду међу Хрватима владала је чврста вера у победу савезничке немачке армије која је како су говорили, коначно донела слободу хрватском народу. Национална мржња међу Хрватима, достигла је највећи врхунац. Тако остаје све до Томићеве акције у лето 1942. године. У то време и немачка армија доживљава први кризу на источном бојишту.
Код једног дела Хрвата долази до негодовања и повлачења из јавног живота. Мишљења сам да је ово био нови ударац на хрватско мњење и да то није наишло на одобравање. Курс Павелићевог стана је остао исти, ићи ка уништавању, док је логор у Митровици после масовног хапшења покушао ту ствар локализовати на начин тражења присталица у редовима Срба, придобијајући их за сарадњу. Тада као што знам, дошло је до нетрпељивости између појединих усташких функционера усташког логора, као Јежића и Ђурића, који ће бити окарактерисани да воде мирољубиву политику према Србима, у чему им је логор замерао.
Затим долази настојање логора да са положаја уклони Јежића и Ђурића, а да њихово место попуни својим људима, али како су ови имали подршке и везе код Великог жупана Еликера, то логору није успело. Ова двојица, нарочито Јежић, код Павелићевог стана буду оптужени да одржавају везе и сарадњу са партизанима и да Јежић Здравко има сина у партизанима. Еликер је био Немац и њему на крају није могао нико стати на пут, јер је имао велико познанство и утицај на Загреб.
Одзив Хрвата у редове усташке војнице и друге усташке јединице до самог слања на Источни фронт био је општи и сви Хрвати одлазили су у војску. Касније када је НДХ имала обавезу слања један део војске на Источно бојиште, тада тај одзив губи свој општи карактер, када почиње прикривање и неодлажење у војску. У то време по НДХ повећавала се опасност од НОП-а, због чега се није хтело свакоме ни гинути.“
Око логора, а нарочито око Андрије Крзмановића у спровођењу усташке политике постајла је једна група Хрвата, који су се у свему солидарисали са политиком логора. Скоро кроз цео ток рата, постојао је један број Хрвата који се исто тако нису слагали са политиком Андрије Крзмановића. Ко су лица око Крзмановића: др Гвоздић Петар, он је био у прво време вечито у логору где је издавао наређења. Крзмановић је обично, кад је хтео нешто урадити, обраћао се Гвоздићу тражећи од њега савет овим речима: Је ли Перо, како ти мислиш о томе и томе“. У то време, па и касније до одласка у Загреб, Гвоздић је био централна личност у граду и када је он нешто предлагао да се уреди, онда се то без одлагања чинило. У логору се не би нико нашао који би му противуречио. Ово долази отуда што је био Крзмановић под утицајем др Гвоздића.
Др Хелбих Карло, по одласку др Гвоздића из Митровице у Загреб, на дужност Великог жупана при Министарству унутрашњих послова, преузима улогу др Гвоздића и у том посланичком погледу. Он у исто време постаје као интелектуалац најутицајнији у логору, а утицај на Крзмановића осетио се у свим приликама. Постаје стално друштво Крзмановића и скоро цело време проводи у логору. У исто време постаје и први кандидат за логорника из разлога што се Крзмановић осећао недораслим и невештим у руковању на добивеном положају из којих разлога ова два интелектуалца имају на њега велики утицај.
Др Рачки Фрања, као дугогодишњи жупник у Митровици имао је велики утицај на све слојеве Хрвата. Он се од самог почетка капитулације држао пасивно, али је у томе био опрезан и полако се уводи у усташки логор. У више наврата виђен је од стране тадашњег шефа полиције Трухара у канцеларији логорника Крзмановића, у друштву Гвоздића, Хелбиха и других. Трухар Фрањо више пута је чуо како се Крзмановић за савете обраћао Рачком, исто као и Гвоздићу.
Ердеј Фрањо, такође је имао доста утицаја на Крзмановића Андрију, но он је био нешто мањи од горе наведених. Веза је одржавана у логору личним контактом или преко седница, а у логору се могао видети често пута.
Међу Хрватима у Митровици из нижих слојева, Крзмановић је стицао пријатеље у овим лицима: Махац Андрија, Комерички Драга, Ђаја Антун, инжињер Брезинчак, Хофман Антун, Хиртанканер, Кикић Марко, Подушка – фотограф, Стипетић – судија, Кимпф – посластичар, Велчек Петар.
Међу Србима имао је пријатељство са: Михајловић Влада, Мајсторовић Рада, Георгијевић Милош – Шаца, Татић Пера и Секулић Мица (жена стрељаног трговца Секулића).
Михајловић Влада био је за цело време окупације повереник заједнице за кожу. Иако Србин, био је председник Хрватско-православне црквене општине. Виђен је врло често у радњи Андрије Крзмановића. Да он није био са Крзмановићем, не би могао заузимати такав положај за време окупације као Србин, не улазећи у то да је био под заштитом Немца Вилхамера.
Георгијевић Милош из Шапца, био је уопште добар са свима, али његове везе биле су често пословне. Он је увек имао најбоље пиће и јело од осталих гостионичара, те је зато са њима одржавао добре везе, а они су били често код њега у кафани.
Татић Петар, столар, виђен је са њима често на улици, а Крзмановић је одлазио код њега и у радњу. Кроз цело време окупације није био узнемираван иако је био доброг имовног стања, мада су у већини случајева такви људи били под ударцима усташког мача, чиме се доказује да је он могао бити добар са Крзмановићем и другима.
Удова Секулић Мица, једно време живела је са Крзмановићем и он је био под врло великим утицајем ње. Због тога је од стране Хрвата у Митровици био страшно нападан. Ова Секулићка је доцније живела са једним усташким мајором емигрантом, са њиме одлазила у биоскоп, док није једног дана заједно са њим нестала. О њој и њеном држању биће више речи када се буде говорило о раду УНС-а.
Мајсторовић Рада, виђао се у друштву Крзмановића и других усташких функционера, код њих стицао заштиту и несметано живео код своје куће сво време рата.
Од Хрвата у Митровици, Крзмановић је имао и своје противнике који су се у некој мери супротстављали његовој политици: Сињор Илија, Гргетић Паја, Цуцанић Лука, Ловрић Митар, Иванчић Стјепан, Лончаревић Иван, Марушић Митар, Мачкањић, Дебељак (судски чиновник). Напомињемо овде да је Крзмановић уживао нарочиту заштиту од Блаже Лорковића.
Са Крзмановићем били су у добрим односима ови државни службеници: Велчек Петар – државни тужитељ, Рајић Стјепан – порезник, Примус Мата – судија, Бењак Стјепан – судија, Палека Кризман – судија, Перушин Марко – судија, председник суда, Марковић – економ болнице, Ковачић Мато – из полиције, Месић Мара, Берић Катица, Хачиновић Дане који је пре рата живео као пензионер у Митровици. Он је по преузимању власти од стране усташа постављен за управника поште. Са овлашћењем које је добио од логора и полиције, одузимао је по граду радио апарате и делио их по нахођењу усташког логора. Цензура је била њему подређена и контролисао је сву пошту. За ту сврху добио је две проверене усташице: Девичић Штефицу и Илисевић Вилму.
Он је скоро сваког дана одлазио у логор по инструкције, а то му је у исто време била и главна веза. Ове податке дао је Трухар Фрања, на основу свог личног знања. Године 1943. Хачиновић поново прелази у пензију и данас се налази у Загребу.
Кадеј Фрањо био је главни инспиратор усташких акција. Његовим посредством после смене Крзмановића постављен је његов чиновник Матијашчић за усташког логорника. Он је присуствовао свим седницама усташког логора. По оснивању НДХ он је чувао све вредносне папире одузете Србима и Јеврејима у својој каси. Његов син у првим данима ступио је у поглавникову телесну бојну и ту остао све до последњег дана. Често је путовао у Загреб као привредни саветник Бриндл Фрање градоначелника. Био је добар пријатељ др Лончаревића, још из времена бивше Југославије.
Нарочито је имао добре односе са Гвоздићем и Хелбихом, а одлазећи у Загреб, одржавао је сталне везе са усташким привредним центрима. Када су биле велике акције хапшења или рације, обраћали су се неки његови пријатељи од раније да им помогне. На то је он увек говорио да он зато нема моћи и да не може пружити помоћ. По сећању Трухара, лица су била Мата Ципријановић, Зора Зерзић и други. Према њему је био добар поступак, јер је скоро цело време истраге био у болници, а према њему се исто поступало као и према Месарош Владимиру.
Његови лични пријатељи су били: Хењак Стјепан – судија, Велчек Петар – државни тужилац, Ривола Петар – адвокат, Јунг Драган – адвокат, а од слободних професија: Бринд Фрањо, Крзмановић, Татић Петар, Гескет Фрањо, Колер, Гајбергер, Жунтер, Хаџић, Стрепацки и други. Сва ова лица су често виђена у његовом друштву на улици, у кафани и другим местима, или пред усташким логором. Ово је лично виђао Фрањо Трухар.
Као добар познавалац привредних прилика у Митровици знао је и имовно стање трговаца, из чега се може претпоставити да је и он виновник убистава богатих трговаца и земљорадника из Сремске Митровице: случај Мијић Раде, трговца, апотекара Станковића, кројача Терзић Павла, Радованов Жике и др. Да је често залазио у логор и то ноћу после полицијског часа може посведочити Трухар Фрања, који га је виђао са прозора свога стана.
Хиртенкамф: за време бивше Југославије био је берберин, а после је био припадник радничке организације ХРА у Митровици у заједници са Херманом Јосипом. За време окупације, увукао се у добро сортирану радњу Мајсторовић Раде, компањона, у којој је он у првим данима био комесар. У радњу није унео ништа сем свог усташког уверења, а добро је живео са Петриновић Оскаром и неким младићем из Београда, који му је доносио злато. Био је често гост усташког логора, из чега се да закључити да је заклети усташа.
Посебно у добрим односима био је са тадашњим шефом полиције Ђурићем. Пред крај заузео је резервисани став. Да је учествовао на тајним седницама усташког логора, да се закључити из случаја Хофмана када се радило о питању живота др Лоначервића, јер је том приликом Хофман поменуо и његово име. Његове препоруке и гаранције вределе су у свим надлештвима за време окупације. Амброзић Вилко[114] био је такође са њим у добрим односима и били су стари познаници. Амброзић је имао доста злата, што је једном приликом поверио Фрањи Трухару.
Кнез Фердо, бре рата грунтовничар, за време окупације шеф полиције и један од централних личности усташког логора, тј. усташког покрета у Митровици, одмах иза првих дана окупације. Касније је био повереник за исхрану целог Срема, а затим начелник одељења Главног равнатељства за исхрану у НДХ. Главни равнатељ био је др Стефан Краф из Инђије, а његов помоћник био је Карл Јосип. Он је вршио хапшења и терао људе у логор. Тачне податке о томе колико је таквих случајева било је тешко дати, али верује се да је он ухватио око 80 Срба, док се налазио на дужности шефа полиције. Једно време био је представник политике усташког покрета и свим силама радио на уништењу Срба. Лично је иступао и захтевао да се убрза хапшење у Митровици (Срба), а своје захтеве преносио је шефу полиције Трухар Фрањи. За време док је имао положај шефа полиције, вршене су туче над затвореницима, а то су чинили Цирпијановић Мата, Салај Фрања, Борковић Мато. Чак су неки и умирали у затвору: случај Симовљевић и други.
Од Срба се једино заузео за др Рогулића, бившег лекара Казненог завода у Митровици. Он је дошао у полицију код Трухара и тражио да овај изда пропусницу и одобрење за пренос ствари др Рогулића у Србију. Трухар му је одговорио да то не може учинити без писменог одобрења усташког логора. Није потрајало дуго, а Кнез је донео писмено одобрење и Рогулић је добио пропусницу да може однети ствари.
Др Поповић је имао исту заштиту Кнеза у почетку, јер се заузимао за њега да остане у служи, али га др Јелибх Карло није хтео задржати. Др Поповић није ни за тренутак за време окупације узнемираван.
За време акција Томић Виктора, говорио је јавно: „да када сада свршимо са Србима, онда ћемо прећи на непоуздане Хрвате, као Мирчета Ивана, Јашу, др Лончаревића и друге“, али је убрзо ућутао када је и његов шурак био ухапшен, трчећи да га спасе у чему је врло брзо успео.
Почетком 1942. године, када се налазио на дужности шефа исхране за Срем, дао је побити 11 лица из Кузмина и Мартинаца зато што су продавали кукуруз сељацима из Херцеговине по цени за 10 куна по килограму. Његовом заслугом, доведен је први пут преки суд у Митровицу под председништвом др Видњевића (обешен 1945. у Загребу).
По преузимању власти, дао је ухапсити Иванчић Стјепана, новинара из Митровице. Иванчић је до окупације живео у Митровици и био дописник Хрватског листа у Осијеку. Овај новинар био је ухапшен из разлога што је за време бивше Југославије писао брошуру против др Гвоздића и Веслаја[115], а о њиховим аферама и пљачки у водној задрузи.
УСТАШКИ АПАРАТ У СРЕМУ (10)
УСТАШКА ОМЛАДИНА
До њеног формирања дошло је 1941. године у данима када се усташка власт донекле учврстила. Иницијативу за то дао је усташки логор, а она је била организована на овај начин: мушка усташка младеж и женска усташка младеж, на чијем челу се налазио логор усташке младежи. Руководиоци усташке младежи којис у се у свом раду највише истицали били су: 1. Ковач Људевит „Пуба“, 2. Девчић Штефица, 3. Халвас Ивица.
Ради лакшег рада усташке младежи, њеног окупљања и преваспитавања, у гимназији је била овако подељена: 1. Усташка узданица, од првог до трећег разреда; 2. Усташки јунак, од другог до четвртог разреда и 3. Старчевићева младеж, од четвртог до осмог разреда.
Логор је био највиши територијални орган и њему су биле подређене све организације усташке младежи, али по истом принципу као и код одраслих. У граду Митровици постојао је табор усташке младости, коме је било подређено рад и руковођење организацијама у оквиру Митровице. По принципу логора, требало је формирати таборе усташке младости по селима среза којима би он руководио. До тога није дошло за цело време окупације и поред настојања усташког логора и логора усташке младежи у Митровици.
Логорница усташке младежи била је Девчић Штефица, а таборнице Аница Луциановић[116]. Логорник мушке усташке младежи у прво време био је Хавлас Иван, а стожерник таборник мушке усташке младежи био је Ковач Људевит „Пуба“. Половином 1943. године, за логорника усташке младежи дошао је из Загреба Саболовић Иван-Ивица који је на тој функцији остао све до пред крај рата.
Стожерница женске усташке младежи била је професор Љубица Кристофер. Касније је долазило до измена у руководству, али су напред поменута лица била најдуже и највише допринела учвршћивању организације усташке младежи. Какви су били задаци те организације, најбоље се види из записника Фења Гргинчевић Анице од 19. марта 1952. године, која је такође заузимала једно од руководећих места у организацији.
„Задаци усташке младежи били су: васпитавање омладине у духу усташтва и кроз то уношење усташке идеологије. У духу тога од стране и једног и другог логора, вођена је агитација кроз форме традиција усташтва и слично. Организације су се састајале два пута месечно, а по њиховим састанцима одржавана су предавања. Предавачи су били из усташког логора, читала се усташка литература, штампа, часописи и друго што је било на дохвату. Оваква форма политичког рада остала је у организацији до самог краја рата.
У првим данима, усташка младеж била је скоро сва окупљена у организацију што касније 1943-1944. није био случај. Поред овога, организоване су приредбе, зборови, посете болницама и рањеницима, излети и друго, у којима је учествовала скоро сва омладина. Напомињем да се у првим данима 1941. и 1942. у редове усташке младежи није примало, а нити је ту могла бити друга омладина, осим хрватске. Касније је од врхова постављено да се у организацију усташке младежи прима и омладина друге народности, српска и слично, у чему се није долазило до неких видних резултата из разлога што та омладина није приступила у организацију усташке младежи.
Важно је напоменути и то да се усташки логор на време побринуо да скоро сву омладину у граду окупи и увуче у усташку младеж. У том циљу од стране усташког логора предузимане су и разне мере као позивање родитеља, истеривање из гимназије оних ученика који не долазе на састанке и слично. У томе велику заслугу имају Девчић, Пуба, Хавлас, Кристофер и Луцијановић Аница, која се налази на издржавању казне.
Усташка младеж нарочито мушка, старија, била је организована и ради противпожарних мера – обезбеђивања. Коришћена је у патролирању и појединим мањим акцијама изведеним у граду. У томе су се нарочито истицали: Годић Карло, Грујић Никола, Ковач Људевит „Пуба“, Девчић Штефица, Ратлер Иван, Харди Штефица, Ивануш Ружица.
Стожер усташке младежи налазио се у Загребу. Он је контролисао рад, давао упутства и слао своје инструкторе у обилазак логора усташке младежи на подручју Срема. Велики утицај на омладину имали су и католички свештеник Рачки Фрања и директор гимназије Месарош Владимир, такође католички свештеник. Они су као редовну праксу увели часове веронауке на које су морали долазити сви ђаци гимназије, а у противном они ђаци који нису долазили били су кажњавани те на тај начин свештеници су се побринули да са своје стране и они што више допринесу. Њихов утицај се нарочито осећао у гимназији међу омладином за време окупације.
Саболовић Ивица као логорник усташке младежи на тој дужности се само формално налазио, док је уствари имао друге задатке, а од целог посла којег је обављао било је дати свој потпис и ништа више. 1944. године, рад усташке младежи скоро већ није постојао услед прилика које су у то време владале у Митровици.“
УСТАШКИ АПАРАТ У СРЕМУ (11)
ЖЕНСКА УСТАШКА ЛОЗА
Ова организација основана је 1941. године, на иницијативу усташких старешина, а сав посао око тога примио је на себе усташки логор. Како је дошло до њеног формирања и ко су били њени чланови, најбоље се види из записника саслушања Илишевић Вилме од 15. децембра 1950.
„Окупација бивше Југославије затекла ме је у Митровици као домаћицу. Исте године 1941. јуна месеца ступам и у „Усташку лозу“ и то у данима чим се усташка власт мало учврстила. Циљ ове организације био је чувати НДХ и њен поредак, даље радити на његовом учвршћењу и продубљивању усташтва код хрватског народа. Организација је бројала око 50 чланова у њеном оснутку, а у њу није могла свака жена бити примљена. Примане су само оне које су проверене и тада држави биле одане. Руководилац лозе био је Матијашчић Иван, усташки таборник у Митровици.
Чланови ове организације били су: Волф Катарина, Сопел Меланија, Драгар Бојана, Дујмовић Ружица, Фејес Ема, Беговић Софија, Матијашчић Марија, Волф Марија, Блажевић Терезија, Стошић Зденка…
Скоро све жене усташких функционера и истакнутих усташа припадале су женској лози. Састанци женске лозе одржавани су два пута недељно и на њима су читани часописи лозе који су издавани у Загребу, штампа, књиге и друго.
Одржавана су и предавања која је организовао логор на којима је најчешће говорено о догађајима на Источном фронту, а у томе су се свакако величале победе немачке армије, Павелићева држава и слично. Осим тога, чланице лозе организовале су низ посета рањеним усташама, носећи им поклоне у храни, а присуствовале су разним свечаностима.
Рад ове организације трајао је до пред само ослобођење, а организација је била прочишћена новим члановима. И касније, није се свако примао у ову организацију, а прије него је постао њен члан, морао је извршити заклетву која је гласила: ‘Радићу и бићу веран суборник за очување НДХ и Поглавника, за њих ћу се борити до задњег свог даха’. Ко није хтео пристати на заклетву, није могао бити примљен.
Један од чланова усташког логора одговао је за ред женске усташке лозе, а о њеном раду полагао би рачуна табору. У усташком логору за рад са жена одговарао је Матијашчић Иван, који је на том положају остао скоро цело време рата.“
У вези са тим, Волф Марија, у свом записнику од 30. октобра 1951. године између осталог каже: „За време окупације односно још од 1941. године, формирана је организације ‘Женска лоза’ у Митровици под именом ‘Усташка лоза’, чији ја члан одмах по формирању постајем. Мој руководилац у организацији била је Олга Ванчик, жена грко-католичког жупника Ванчик Илије. У организацији сам остала до пред сам крај рата, до пред капитулацију.
О организацији лозе колико се данас сећам биле су: Јелка Храниловић која је Митровицу напустила 1944. године и чија ми судбина није позната. Матијашчић Анка, жена Ивана Матијашчића, логорника усташког табора, Јосипа Јелер, жена Владислава Јелера, сада у Загребу; Бриндл Марија, жена Бриндл Фрање, сада у Загребу; Ципријановић Злата, жена Ципријановић Мате, а где се данас налази, није ми познато, и друге.
Задатак ове организације био је да се помажу избеглице које су са разних страна, да би се заштитиле, дошле у Митровицу, а затим одећу и обућу припремати за војску, носити понуде у болницу рањеним војницима, одржавати скупове и на њима прослеђивати материјале, односно лист Женска лоза као и давати друге помоћи усташким властима. То су били главни задаци, поред осталих.“
Како се из горњег види, усташки логор тражио је ослонца и међу женама. Њему је то успело преко Лозе, окупљајући скоро све жене у њу. Рад ове организације – њених чланова, много је допринео на ширењу и продубљивању усташке идеологије међу хрватским живљем у Сремској Митровици.
УСТАШКИ АПАРАТ У СРЕМУ (12)
РЕДАРСТВО – ПОЛИЦИЈА
Раније је већ било речи о овом проблему, а посебно о везама између логора и полиције, као и других надлештава. Како је изгледао тај састав и која су му лица била потчињења:
Управитељи: Трухар Фрањо, Кнез Фердо, Ђурић Еуген.
Заменици управитеља: Ертл Јосип, Гнип Данило.
Известитељи: Руп Карло, Гнип Данило (једно време).
Чиновници: Пакић Павле, Томић Андрија, Ковчић Мато, Павичић Мирослав, Штехер Јосип, Мецгер Георг, Карнц Јохан, Валери Драгутин, Губерковић Драга, Марушић Емилија, Лисић Марија, Гуден Вида, Швајберић Катица, Војновић Невенка.
Подворници: Обућина Мата.
Извидници: Шехо Мехмед, Бегић Славко, Брадић Ђуро.
Стража: Богданић Мијо, Вранарчић Јосип, Бороша Јосип, Павичић Мартин, Гргић Ђуро, Сисуљ Јосип.
Управитељ затвора. Јане Ђуро.
(све укупно 32 лица).
Преузимањем власти од апарата бивше Југославије и формирањем НДХ упоредо са тим, у првим данима на горе наведени начин дошло је до формирања полиције. На челу са Петром Гвоздићем, састала се једна група Хрвата-усташа, да преузме власт бивше Југославије и постави своју, усташку. Одржана је званична седница, направљен договор и подељене функције. Како је то изгледало, ради боље илустрације, послужимо се записником Јанаћ Владе од трећег марта 1952, који је за време бивше Југославије био полицијски службеник и кога је окупација затекла на тој дужности.
„Једне ноћи, пред капитулацију бивше Југославије, када смо се сви налазили на служби, дошао је у полицију престојник Биволаревић и том приликом рекао да су нас Хрвати издали. Наредио је одмах спаљивање архиве, поверљиве и строго поверљиве. Сем мене, ту су се налазили и Никола Увалић, папуџија из Митровице, у то време полицајац, иначе водио је деловодни протокол. Још су се налазили Бекић Светозар и Коларић Ђока, такође полицајци. Архива је истог дана запаљена, тако да није приликом предаје власти бивше Југославије усташама ништа остало.
Предаја полиције усташким властима извршена је на овај начин: Не сећам се ког је то дана било, али дошли су у полицију Фердно Кнез, чиновник катастра, Маља, чијег се имена не сећам, тапетар Данило Гнип, службеник полиције, Салај Иван, столар са још много омладинаца Хрвата, ђака Гиманзије између којих се сећам Јунг Ивана, Рајзера, чијег се имена не сећам, Тако Фрањо и други. У њиховој пратњи било је неколико немачких војника и официра.
Пошто су нас све покупили, наредили су предају оружја и униформи. Колико се сећам, Кнез Фердо је тада изјавио да се тог дана на челу градске управе нашао адвокат Петар Гвоздић са др Иваном Лоначервићем. Пошто је извршена предаја, Фердо Кнез, као први шеф полиције која се касније називала „Испостава жупског редарства Великек жупе“ са седиштем у Вуковару, задржао је у служби полицајце: Топаловић Јован (поднаредник), као и Буцонић Ивана и Ломпар Ђура.
Где се Буцонић Иван сада налази, није ми познато, али Лопар Ђура налази се као ложач у бившем Хардијевом млину. Од чиновника су у полицији остали на раду Марковић Душан, иначе апсолвент медицине, који је касније отпуштен и отишао у Београд. Остао сам на служби још ја на раду у пријавници, заједно са Гнип Данилом као иследником полиције.
Касније долази до извесних промена, тако да на положај шефа полиције место Кнез Ферде долази Трухар Фрања. Ни овај други није дуго остао, па га брзо смењује Кнез Фердо, а после њега Салај Иван, док није на крају дошао Ђурић Еуген, који се на том положају задржао све до пред крај ослобођења Сремске Митровице. Дужност пристава вршио је Ертл Јосип, предрадни студент права који се данас налази у Новом Саду.
Агенти полиције били су: Белић Мика и Антон, од којих мислим да је један у Загребу, а други стрељан након ослобођења. У општем отсеку радио је Томић Андрија за кога сам сазнао од Шарић Лепе да се налази у Загребу. Доцније, када су усташке власти донекле учврстиле своје позиције и консолидовале се, долази до измене назива полиције у назив „Испостава жупског редарства“.
Кадар за полицију-редарство, регрутован је из редова усташа. Главна спона између редарства и логора, одржавана је личним посредством логорника Андрије Крзмановића. Ово је нарочито важно тада када се на положају шефа редарства налазио Трухар Фрања у кога логор није имао нарочито поверење. Касније, када је на тај положај постављен њихов човек, та веза одржавана је на сасвим природнији начин.“
Колико је усташки логор имао пресудни утицај на редарство, види се из акта које је редарство 24. 6. 1941. године упутило преседништву Судбеног стола у Митровици: „У сврху обезбеђења јавне сигурности ово редарство је донело одлуку да се притворе следеће особе: др Небојша Малетић, одвјетник, Микалчић Иван, прив. намештеник, Груловић Аћим, прив. намештеник, Калембер Ђуро, чиновник Српске банке, Кузминац Стеван поседник, Бировљев Јулијан, приватник-кројач, Обрадовић Чеда, гостионичар, Миланковић Радослав прив. намјештеник, Миланковић Миле, прив. намјештеник, Радић Александар, студент, Козобарић Гавра, кројач, Иванчевић Славко, приватник, Стојшић Никола прив. чиновник, Возаревић Бора, приватник, Сарић Петар, столар и Божичковић Марко, из Сремске Митровице.
Пошто ово редарство нема прикладних просторија, да исте држе у притвору, а интереси државни захтјевају да именовани буду одсечени од осталих грађана, што у нашим условима немогуће је спровести, умољава се наслов да овом редарству уступи своју просторију „Custodiu honestu“. Председник градског редарства, Трухар.“
Према изјави Трухар Фрање, ова хапшења извршена су на захтев усташког логора.
Да би добили јаснију слику о улози усташког логора у хапшењу лица у Митровици, као и до које мере су се они бавили тиме, послужићемо се изјавом Стојшић Душана из Митровице, датој ОЗНА-и 10. 1. 1946.
„1942. године, од стране редарства у Митровици буде ухапшен мој син Никола. Као отац, ја сам тада ишао у логор код Крзмановић Андрије да видим разлог хапшења мог сина. Нашао сам га у логору и питао за разлог. Исти ми је рекао да њему то није познато, већ да одем и тражим мишљење од Хелбих Карла и да ћу тамо добити информације. После овога, отишао сам код Хелбиха и и лепо га питао за разлог хапшења мог сина, нашто је он тада почео да виче на мене: ‘Ко те је послао, ко те је послао!’ Ја му нисам одмах хтео рећи ко ме је послао из разлога, јер сам се бојао, али касније морао сам му признати да ме је послао Крзмановић Андрија. Опет је почео да виче на мене, рекао да се губим напоље и на тај начин ме истерао из своје канцеларије.
Из горе наведеног се види да је исти уживао велики углед међу усташким руководиоцима и верујем да је он при одлуци хапшења за мог сина дао мишљење да се ухапси. Други разлог је тај – Крзмановић Андрија, као логорник усташког логора не би ме слао код њега, да ми он каже разлог хапшења. Син ми је касније отеран у Јасеновац и тамо стрељан. После десет дана пролазећи кроз град пред усташким логором налазио се Петар Гвоздић који је у међувремену био тада дошао у Митровицу. Усудио сам се да му приђем и упитам га шта ће бити са мојим сином који је ухапшен. Рекао ми је: ‘Иди код Лоначервића, па нека га он спасава’. Додао сам још неколико речи, нашта је он почео викати на мене следећим речима: ‘Губи се испред мене, зар и ви смете доћи да се жалите?’ Када сам видео да немам користи од тог разговора и да могу још и страдати, ја сам се тада удаљио.“
Како су неки чланови истог логора поступали са људима може се видети и из записника Кун Ивана, састављеног у ОЗН-и за Срем 27.08.1946.
„Године 1942. било је оног дана када је извршено стрељање над једном групом људи у којој се налазио и Жидов Рендели. Око 16 часова, дошао је код мене у радњу тј. у берберницу др Хелбих Карло ради бријања. Тог пута упустио се у разговор са старим Ковачем, те је између осталога изговорио, како ова полиција у Митровици још није вешта у стрељању, те да мора Еуген Ђурић готово сваког да дотуче својим револвером. Поред тога, рекао је како он мора да стоји сасвим близу жртве и да констатује смрт. Показујући на своје одело рекао је како је ради тога по оделу и крвав. Ја сам тада бацио поглед хотимично на његово одело и заиста, приметио мрље од људске крви, као и комадиће од људског мозга.
Напомињем да је Хелбих Карло ту ствар сам својом вољом испричао, јер га у ствари о томе нико није питао.“
Најпознатији по броју учињених дела над ухапшеним лицима из усташког редарства су: Ковачић Мата, Гашпаревић Милан, Ђурић Еуген (шеф полиције), Пакић Павао, Гнип Данило и други.
УСТАШКИ АПАРАТ У СРЕМУ (13)
БИОГРАФИЈЕ ИСТАКНУТИХ РЕДАРСТВЕНИКА
Томић Андрија у свом записнику од 29.03.1952, на постављено питање ко је све радио у редарству и какво је било држање сваког од њих, каже: „Шеф испоставе жупског редарства у Митровици био је Еуген Ђурић. Рођен је 10.01.1916. у селу Бољевци, срез Земунски, од оца Јосифа и мајке Еве, по народности Хрват, касније се понемчио, неожењен, завршио Правни факултет 1939, а у Суботици. Прије рата такође је боравио у Митровици.
Припадао је културбунду, члан те организације постао је у Митровици, неколико месеци доцније пошто је у град и дошао. У Културбунду остаје све до његовог опстанка у Митровици, до пред крај 1944.
Лични опис: ниског стата, коса смеђа, браду и бркове брије, особених знакова није имао. Једно време носио је цивилно одело, а касније униформу немачког официра.
О његовом раду као шефа редарства могао бих рећи следеће: Да је за време НДХ по својој службеној дужности одлазио у обилазак села Сремскомитровачког среза, те да је у тим својим обиласцима вршио лично хапшење Срба. Имао је свој аутомобил који му је увек стајао на расположењу за акције. У самом редарству се мало задржавао, свега сат-два, док је остало време проводио на терену или на другим службеним путовањима.
У његовој одсутности замењивао га је Гнип Данило, који је иначе у редарству вршио дужности иследног органа, по политичким питањима. Није ми познато, нити сам од било кога чуо да је Ђурић истраживао у Кустодији. Познато ми је да је често одлазио у Котар и Културбунд, док његове везе како службене, тако и приватне биле су: католички свештеник Шмит Матија, Јежић Здравко, котарски предстојник. Са усташким логором у добрим односима није стајао из разлога што су му ови правили сметње, а везе са њима одржавао је тек толико преко својих службеника.
Јако пријатељство и подршку добијао је од Великог жупана Жупе Вука Еликера. У граду је имао љубавницу са којом је такорећи живео, а љубавница му је била Принц Емица, која је у то време студирала фармацију. Са станом је био у центру града, а није ми познато код кога.
Из Митровице се повукао пред сам крај окупације 1944, када буде постављен на мени непознату дужност у Испоставу жупског редарства у Вуковару. У Вуковару је остао до самог повлачења испред ЈА, а тада одлази у Загреб. Како сам се ја тада тамо налазио, виђао сам га неколико пута. Каква га је судбина тамо захватила и шта је даље било са њим, није ми познато.
Гнип Данило: рођен је 1918. у Шиду. Име оца и мајке је непознато. За време бивше Југославије, у митровачкој гимназији завршио је осам разреда. Није студирао. Када је гимназију завршио, а то је било пред сам рат 1941. године, наместио се у службу у градску полицију. Потиче из сиромашне радничке породице.
Лични опис: низак, дрномањанст, очи црне, коса црна, уста и нос правилни, особених знакова нема. Носи је увек цивилно одело. Ожењен, али са којом женом није ми познато. Имао је једно дете. Нешто више о његовим обитељским приликама не би могао рећи.
У редарству, вршио је дужност пристава, или боље речено, замењивао је шефа редарства Ђурића. Капитулација која га је затекла на дужности у полицији одвела га је на службу у НДХ у исту службу. У прво време 1941, вршио је дужност казненог референта по политичким питањима, а нешто доцније заменика. Искључиво се бавио политичким питањима из разлога што је вршио хапшења и саслушања политичких криваца. Учествовао је у појединим хапшењима Срба у Сремској Митровици. Какво му је било држање приликом вођења истрага над ухапшенима, није ми познато.
Колико му је био износ награде за овај рад, не бих могао рећи, али је највероватније био већи од осталих у уреду. Остао је на поменутој дужности све до самог повлачења у октобру 1944. Каква га је судбина даље пратила и шта је доцније све било са њим, није ми познато, јер га после тога нисам виђао.
Ертл Јосип: рођен 27.05.1913, а у Котор Вароши, БиХ, од оца Фрање и мајке Марије, рођене Клуцар. По народности Хрват, по занимању државни службеник, завршио Правни факултет, ожењен, отац једног детета са боравком у Новом Саду, на адреси Улица ЈНА бр. 15.
Лични опис: стас изнад средњег, плав, коса и очи плаве, бркове и браду брије, уста и нос правилни, особених знакова није имао. Носио је цивилно одело.
Познато ми је да је Ертл Јосип прешао у службу полиције и да је вршио дужност пристава. Вршио је дужност казненог референта, док у обилазак села није одлазио. У хапшењима није учествовао, из разлога што док се овде налазио нису се вршила хапшења.
За време бивше Југославије, као чиновник налазио се на служби код водне задруге[117]. По успостави НДХ у Митровици, на поменутој дужности остао је неколико месеци, када је са дужности премештен у Сремске Карловце, а на дужност заменика котарског престојника. Ову дужност у Сремским Карловцима вршио је више од годину дана, када је једном одлуком Павелижевог стана постављен на дужност котарског престојника у Земуну.
О његовом раду и држању, какво је било његовим након одласка из Митровице, не бих имао даље ништа рећи.
Пакић Павао: рођен 07.10.1895. у Хртковцима, срез Румски, од оца Ђуре и мајке Марије, рођене Андрић. По занимању чиновник, Хрват, ожењен, отац једног детета, школске квалификације нису ми познате.
Обитељске прилике за време бивше Југославије нису ми познате, а нити сам га тада познавао, све док није дошао у Митровицу 1943. Одакле је дошао и са какве дужности, није ми познато. Доласком у ово редарство, вршио је дужност иследног политичког органа на којој је остао све до пред ослобођење Митровице. Поред поменуте дужности, обављао је и дужност цензора поште и телеграфа. У акције против партизана је одлазио више пута са Ђурићем, Губеровићем, Краљевићем, Рерих Иваном и другима. Највише се запажао у друштву Драгичевић Марка и Губеровић Драге. Често пута одлазио је са Пукићем у Кустодију ради вођења истраге. Када је напустио Митровицу, више ми није ништа познато о њему.
Ковачић Мата: рођен 1905, а у Сремској Митровици, од оца Петра и мајке Манде, по народности Хрват, по занимању столар, ожењен, отац једног детета. Школске квалификације су непознате, садашње место боравка такође.
Лични опис: стас редњи, лице више бело, коса плава, бркове и браду брије, особених знакова није имао. Грађански обучен. Доста примитиван.
Одмах по успостави НДХ ступио је у службу полиције, а вршио је дужност неке врсте испомоћи канцеларијском особљу. Нешто касније ради на издавању пропусница, обављајући поред тога још неке неважне послове. Цело време окупације имао је усташко држање, а када се на том показао агилан, тад је био придодат групи иследника која је наизменично вршила саслушања у Кустодији. На тој дужности остао је скоро до пред само ослобођење Митровице, а на том послу од свих се највише истицао.
Познато је да је Ковачић Мата вршио страшна малтретирања затвореника, присиљавајући их признати сарадњу са партизанима. Није могла проћи скоро ни једна акција организована на партизане, а да он у њој није учествовао. У спровођеним акцијама се истицао због чега је престављао код народа једног од најагресивнијих усташа. Где је сада, није ми познато.
Губеровић Драго: рођен 07.10.1921, а у Поприћу Власенице, округ Зворник, од оца Јакоба и мајке Филомене. Хрват, ожењен Емицом Марушић из Сремске Митровице, по занимању чиновник. За време НДХ радио у полицији у Сремској Митровици и Сиску.
Лични опис: ниског стаса, лице округло, коса смеђа, боловао на очима, браду брије, бркове штуцује, уста и нос правилни, особених знакова нема.
За време бивше Југославије, нисам га познавао и не би из тог времена о њему ништа знао рећи. 1943. Дошао је у службу у редарство у Сремској Митровици. Његово стално занимање било је саслушавање затвореника у Кустодији, са Ковачић Матом и Пакић Паваом. Колико сам могао закључити да се поред редовне дужности бавио и обавештајним радом, као и да је одлазио у разне акције против партизана.
Највише се могао видети у друштву са Саболовић Иваном, Пакћем, Драгичевићем и другима који су се такође бавили обавештајним радом. Његова усташка делатност је добро позната свим преживелима у Митровици. На овом положају је остао све до ослобођења Митровице, када се повукао. Од тада ми више ништа није било познато за њега.
Панчић Мирослав: рођен је 1921, а у Сремској Митровици од оца Мије и мајке Марије, рођене Тимотијевић. По народности Хрват, чиновник ожењен, био стално настањен у Сремској Митровици.
Лични опис: стас средњи, коса смеђа, очи смеђе, нос и уста правилн, браду и бркове брије, особених знакова нема.
За време бивше Југославије радио је као чиниовник дневничар у Водној задрузи. По успостављању НДХ након неколико недеља, долази у градско поглаварство где се упошљава као службеник уреда градске полиције. На овој дужности остаје до краја 1941. или почетка 1942, када одлази на отслужење свог кадровоског рока. Одатле се није враћао у Митровицу, него га је ослобођење затекло у Загребу.
Док се налазио у Митровици, није ми било познато да је био члан усташке организације, као нити да је одлазио у неке акције или да је учествовао у хапшењима. Његово друштво били су Цајсбергер Иван и још неки чланови певачког друштва ‘Нада’. За њега знам да се сада налази са службом и боравком у Загребу, а да је запослен код Железнице.
Руп Карло: рођен 1900. у Никинцима, срез Румски. Има оца и мајке непознато, по занимању трговац, по националности Немац, ожењен, отац два или три детета, школске квалификације непознате, садашње место боравка непознато.
Лични опис: средњег раста, просед, очи црне, браду и бркове брије, уста и ност правилни, особених знакова није имао.
За време бивше Југославије налазио се са службом у Београду, а радио је на некој грађари као трговац, где га је затекао и рат. По успостави НДХ прелази у Митровицу, где ступа у полицију. Прво време радио је на пријемном одељењу, а касније постаје шеф истог.
У то време припадао је организацији Културбунда, вероватно да је њен члан постао у Београду, још пре рата. Није ми познато да је одлазио у акције у Фрушку гору и оближња села. Највише се виђао у друштву са Велекером, Шмитом, Мецгером, Гергом и другим Немцима, док се врло слабо виђао у друштву Хрвата из Сремске Митровице. Цело вере окупације остао је у Сремској Митровици, на дужности шефа пријемног уреда. Колико ми је из сећања сада познато, задњи пут видео сам га 1945, а у Вуковару, а где је после био и где се сада налази, није ми познато.
Штехер Јосип: рођен 1899. у Хуму на Солти, од оца Ферде и мајке Матилде, рођене Оцко. По занимању чиновник, по народности Хрват, ожењен, отац петоро деце, школске квалификације непознате, садашње место боравка такође непознато.
Лични опис: стас средњи, просед, очи црне, браду и бркове брије, уста и нос правилни, особених знакова није имао.
По успостави НДХ у Сремској Митровици, у успоставу жупског уреда дошао је из Вировитице. Радио је на дужности у пријемном уреду, а ту је остао за цело време окупације. Био је алкохоличар, из којих разлога није био ауторитет.
У акције и хапшења није одлазио, а нити је припадао усташкој организацији. Живео је доста бедно из разлога што је своју зараду увек попио. Главни његов задатак био је прегледање хотелских књига за преноћиште странаца, гостију који су као пролазници одседали. Из Митровице се повукао као и сви други пред само ослобођење од стране НОВ-а, а где је и шта је даље било са њим, није ми познато.
Мецгер Георг: рођен 08.06.1914, а у Сремској Митровици. Име оце и мајке непознато, а раније занимање резбар. По народности Немац, ожењен, отац једног детета. Тадашње место боравка: Сремска Митровица, школске квалификације као и родитељске прилике нису ми познате.
Лични опис. Ниског стаса, очи плаве, коса светло црвенкаста, браду и бркове брије, уста и носи правилни, особених знакова није имао, место садашњег боравка је непознато.
За време бивше Југославије, радио је занат у Сремској Митровици. После успоставе НДХ, пет до шест месеци доцније, упошљава се у градско поглаварство, у полицију. Вршио је дужност службеника пријавног уреда, на сређивању картотека. Као човек по природи био је тих и миран. Када би била нека немачка парада, облачио је познату црну униформу, јер је био члан Културбунда.
Колико ми је познато, у акције није ишао. Био је сиромашног имовног стања и породица му је тешко живела. У Сремској Митровици напоменутој је дужности остао до коначног повлачења свих Немаца из Срема, када је отишао у Немачку. Кретао се у друштву Шмита, који је у то време вршио дужност правног референта и који се са њим такође повукао из наше земље.
Кранц Јохан: рођен 26.03.1912, а у Сремској Митровици. Име оца и мајке непознато, по занимању чиновник, по народности Немац. Ожењен, без деце, стално место боравка било му је у Сремској Митровици. Школска спрема непозната.
Лични опис: ниског стаса, физичке конституције слабе, коса и очи смеђи, браду и бркове брије, уста и нос правилни. Особених знакова није имао, на једну ногу је рамљао, садашње место боравка непознато.
За време бивше Југославије није имао занимања, јер је дегенерик. Одмах по успостави НДХ запошљен је у полицији градског поглаварства у пријавном одељењу. Касније је радио на издавању пропусница. У акције није одлазио, а био је члан Културбунда. Његово друштво били су Шмит и Мецгер, Фолксдојчери из Сремске Митровице. Пред ослобођење Митровице 1944, повукао се са фамилијом у Немачку, где се и сада налази.
Јахош Јосип: рођен 1921, а место рођења, као и име оца и мајке непознато. По успостави НДХ службеник поште, по народности Хрват, неожењен, место боравка током рата у Сремској Митровици.
Лични опис: стас средњи, конституција слаба, лице дугуљасто, коса смеђа, браду и бркове брије, уста и нос су правилни, особених знакова није имао, док је на лицу имао једну прадавицу. Место садашњег боравка, као и његово занимање није ми познато.
По успостави НДХ 1941, или почетком 1942, запошљава се у Градском поглаварству са службом у полицији. Једно је време радио на издавању пропусница док касније са те дужности буде премештен, али куд није ми познато. За то време у акције није одлазио, а нити је учествовао у хапшењу. Познато је да је у то време боловао на плућима и да је био то разлог што није ишао у акције. Услед краткоће времена проведеног код нас у редарству, не бих могао нешто више рећи за њега.
Фриц Фрањо: рођен 1909, а у Сремској Митровици. Име оца и мајке непознато, по занимању штрикер, по народности Немац. Ожењен, отац једног детета, школске квалификације непознате, стално место боравка Сремска Митровица, Улица Лоле Рибара.
Лични опис: стаса вишег, плав, коса плава, очи плаве, бркове и браду брије, уста и нос правилни, особених знакова није имао, садашње место боравка није ми познато.
За време бивше Југославије радио је свој занат у Сремској Митровици. 1942. долази и запошљава се у полицијску станицу градског поглаварства у пријавни уред. Касније, кад сам ја позван на одслужење кадровског рока, прима од мене рефераду издавања путних листова за иностранство. Кретао се у друштву полицијских агената: Чавке, Ђаје, Славка и других полицајаца.
Виђен је често пута и у друштву шефа полиције Ђурића, а понекад је с истим и на пут одлазио. Није ми познато да је ишао у неке акције, или да је учествовао у неким хапшењима, док се често пута могао у друштву немачких официра наћи. Био је члан Културбунда и носио је немачку униформу.
Није ми познато да ли је извршио неки злочин. Пред ослобођење Митровице, побегао је са својом породицом у Немачку, где се и сада налази. Колико се сећам, чини ми се да је исти у неку руку вршио дужност руководиоца у Културубнду. До овог закључка долазим из разлога што је неколико пута приликом добијања позива за војску био задржан и даље у Митровици.
Обућина Мата: рођен 1921, а у Сремској Митровици. Име оца и мајке непознато, по занимању берберин, по народности Хрват, ожењен, отац двоје деце, школске квалификације непознате, стално место боравка у Сремској Митровици.
Лични опис. Стас средњи, више црн, коса црна, очи црне, браду и бркове бријао, нос и уста правилни, у једну је руку био инвалид, место садашњег боравка непознато.
За време бивше Југославије, радио је свој занат. Почетком 1942. године, запошљава са у полицији градског поглаварства на дужности подворника. Његова дужност била је разношење позива и одржавање канцеларија. У акције није одлазио, а нити је у хапшењима учествовао из разлога што је у руку био инвалид. На тој дужности остао је све до пред ослобођење од стране ПОЈ. После ослобођења виђао сам га у Загребу више пута, где ради свој занат. Његова фамилија се такође данас налази у Загребу.
Марушић Милица: рођена 1923. године у Митровици, од оца Јуре и мајке Живке, рођене Јеремић, удата за Губеровић Драгу, по занимању чиновница, Хрватица, школске квалификације непознате, место боравка у Митровици.
Лични опис: стас ниски, коса плава, очи плаве, фалична у једно око, уста и нос правилни, особених знакова нема, садашње место боравка као и занимање непознато.
За време бив. Југославије похађала је гимназију. Почетком 1943. године, запошљава се у градском поглаварству у својству чиновнице код Еугена Ђурића и Губеровића. Све време је остала на тој дужности, а био јој је придодат и поверљив деловодник да води. Често пута са Пакићем и Губеровићем ради вођења записника приликом саслушања одлазила је у Кустодију. Било јој је све познато шта се тамо радило, какав је био поступак према затвореницима, а и ко се тамо од затвореника налази.
Припадала је усташкој младежи и носила је њихову униформу. У Митровици је остала све до пред ослобођење, када се са овом двојицом повукла за Загреб, где се удала за Губеровића. После ослобођења 1945. нисам више ништа чуо за њих.
Лисић Марија: рођена 01.08.1925. У Митровици, од оца Милана и мајке Руже, по занимању чиновница, Хрватица, удата, школске квалификације непознате, место боравка Митровица.
Лични опис: стас висок, конструкције слабе, коса смеђа, уста и нос правилни, особених знакова није имала, место боравка као и даље занимање непознато.
За време бив. Југославије похађала је гимназију. Након неколико месеци по успостави НДХ као службеница упошљава се у градско поглаварство на вођењу деловодника. На тој дужности остала је око годину дана, када се удаје за једног усташког официра, прелази у Загреб и тамо се настанила. За време, док се налазила у Митровици као истаица истицала се, док ми није познато да ли је извршила неко злодело. Из Загреба се није враћала све до ослобођења 1945, а није била нигде запослена.
Гуден Вида, рођена 1922. године у Немачкој, од оца Анте и мајке Јулијане, рођена Марсељ, по занимању чиновница, по народности Хрватица, неудата, школске квалификације непознате. Стално место боравка Митровица.
Лични опис: стас средњи, коса смеђа, очи зелене, уста и носи правилна, особених знакова није имала, место боравка као и занимање непознато.
Занимање за време бив. Југославије није ми познато, све док није дошла у градско поглаварство 1941. године. Радила је на деловодном протоколу на месу Лисић Марије која се тада удала. Цело време окупације радила је на истом послу, где ју је затекло ослобођење Митровице 1944. Родитељи су јој такође били у Митровици, а отац јој се налази са службом у железници. Била је усташки расположена, али се у томе није нарочито истицала.
Швајберић Катица: рођена 1921. године у Митровици од оца Луке и мајке Магдалене, рођ. Јеремић, по народности Хрватица, по занимању чиновница, неудата, школске квалификације непознате, становала је код својих родитеља у Митровици.
Лични опис: стас ниски, црна, очи плаве, коса смеђа, нос и уста правилни, особених знакова није имала, садашње место боравка Љубљана.
За време бив. Југославије, похађала је гимназију, коју је касније прекинула. 1942. године запошљава се у градско поглаварство, где је водила деловодни протокол са Гуден Видом. На тој дужности остала је све до повлачења 1944. године, када се повукла у Загреб Припадала је усташкој младежи и учествовала у разним манифестацијама усташке младежи. После ослобођења неколико пута видео сам је у Загребу, али касније сам чуо да је из мени непознатих разлога прешла у Љубљану.
УСТАШКИ АПАРАТ У СРЕМУ (14)
УСТАШКА НАДЗОРНА СЛУЖБА
Капитулација бив. Југославије, формирањем НДХ државних органа, долази до формирања УНС-а. Усташка надзорна служба била је посебно тело у Павелићевом апарату, и у првом периоду окупације њен заповедник био је сам Павелић. Доцније ту дужност преузима Еуген Кватерник. Она је имала овакав састав:
- Политичко одељење
- Организационо (устројбено) одељење
- Надзорно одељење
Ова одељења нису носила назив, већ само ознаку римских бројева од I до IV. Oвај податак о саставу УНС-а да о је Трухар Фрањо, а он га је сазнао у затвору, од агената УНС-а који су са њиме били похапшени.
Почетком 1942. године, УНС је ушао у састав усташке војнице али само формално из разлога јер су његове просторије и даље остале на Марковом тргу уз Главно равнатељство за јавни ред и сигурност, а заповедник УНС-а није имао никакве стварне везе са овима.
Смењивањем Кватерника са свих положаја УНС прелази сасвим у илегалност и он се званично укида и прелази у главно равнатељство за јавни ред и сигурност, што раније није био случај.
Према подацима Христов Виктора, једног од функционера УНС-а, на подручју града и среза Сремске Митровице били су су следећи агенти: Драгичевић Милан „Миле“, Марковић Марко, Митровић Стева, Томљеновић Миле, Ђокић Крсто, Маратовић Андрија, Даничић Јован, Миладин Војислав, Пучкарић Винко, Саболовић Иван, Грегурек Драгутин, Јелинић Миле „Емилијан“, Штрајгер Ладислав и други.
У Митровици је у органима Усташке надзорне службе био још и Андрија Крзмановић. Та његова функција почиње уклањањем са положаја логорника Усташког логора у Митровици. Он је подносио извештај УНС-а. Једном приликом Трухар је путовао у Загреб са Солдином и овом је у путу испао један такав извештај који је у Загреб УНС-у слао Крзмановић Андрија. Садржај тог извештаја био је: описан штетан рад Здравка Јежића котарског престојника по усташку државу и Фрање Стајгервала Тај извештај имао је пун путпис Андрије Крзмановића.
1944. године био је у Митровици без икаквог занимања некакав Саболовић Иван, који је формално радио са усташком младежи. Он је становао у Жељезничкој улици, бр. 9 код неке Кушан (ова је била разведена жена часовничара Кушана који сада живи у Загребу. Ова се жена повукла са Немцима, јер је њезина ћерка била удата за неког фолксдојчера из Митровице). Са Саболовићем је била и његова жена и свастика, а они су се сви скупа повукли у Загреб. У Загребу би се могли добити подаци за његову жену.
Он је често путовао у Каменицу, Голубинце и Стару Пазову. Једном приликом је путовао са Трухаром у Ст. Пазову, када је овај ишао у Беочин као домобрански официр, и том приликом му рекао, да мора често да путује у напред поменута места ради организовања рада усташке младежи. Често је приређивао ручкове у Хотелу Ковач са неким члановима усташке младежи из Вуковара. Те ручкове спремао је Георгијевић Мило „Шаца“, пословођа хотела, а он им је посуђивао и новац. О свему томе, „Шаца“ је лично причао Трухару и жалио се што се те приредбе врше баш код њега.
Ево шта о његовом раду каже Пасторчић Квирин у свом записничком саслушању од 26. 3. 1952. Пасторчић је за време НДХ заузимао један од руководећих положаја УНС-а у Загребу, био је шеф водитељ једног обавештајног отсека, сада се налази настањен у Ријеци.
„Шта Вам је све познато о раду Саболовића Ивана на обавештајном пољу, од када га познајете, изнесите нам све што вам је познато из времена окупације о његовом обавештајном раду и делатности УНС-а.
Саболовић Ивана познајем од 1943. године. До тада га нисам знао, ни познавао. Познајем га из разлога што је Саболовић Иван наведене године и датума био додељен код мене на рад. Ја сам тада вршио дужност у УНС-у шефа шестог уреда равнатељства за јавни ред и сигурност у Загребу. Саболовић се тада налазио у уреду војсковође Кватерника. Како се тај уред тада расформирао упућен је са једним налогом код мене на рад. Ја сам на дужности и овом раду остао још свега 5-6 месеци, када будем премештен из Загреба на другу дужност. У свом уреду Саболовић је и после мене остао у Загребу.
Док се налазио у четвртом уреду вршио је дужност извидника, а терен му је у прво време био додељен у Осијеку. Док се налазио у Загребу, познато ми је да је држао једну дрогерију, чуо сам да је био ожењен али одакле и са ким није ми познато нити сам му супругу икад видео. Одакле је Иван био родом, није ми познато, али судећи по дијалекту његовог говора, морао је бити из Загреба или у крајњем случају из његове околине. Како ја нисам држао, а нити имао његове персоналне податке на увиду не би мога ништа више рећи о његовим обитељским приликама.
Нешто пред мој одлазак из овог уреда променио је место рада и послат у Сремску Митровицу. У Митровицу је послат у својству извидника, односно да на том подручју организира обавештајну мрежу како зна и како уме, јер у томе је био самосталан. И даље је одржавао везу са поменутим уредом у Загребу, јер је њему припадао, а вероватно да је одржавао везу и са повереништвом B[118]-II у Земуну.
Претпостављени су ми били у Загребу, а искључиво је радио као обавештајац по војним формацијама. Да ли га је интересирала цивилна служба и да ли је имао какве легалне дужности у Митровици, није ми било познато. Док се налазио у Митровици терен му је био према Земуну. Квалитет његовог обавештајног рада колико ми је познато био је изнад просечног. Које је људе имао, и које још у Митровици био, којег би ја познавао, није било. Од стране овог уреда у Загребу на тај терен упућен је само Саболовић.
Напомиње да тог презимена у Загребу има доста. Од стране УДБ-е у Загребу саслушаван сам неколико пута у вези Саболовић Ивана и претпостављам да би се тамо могли наћи детаљнији подаци о њему из разлога што сам ранијих година саслушаван и што ми је све то било у свежијем сећању него данас.“
У овом записнику од 26.3.1952. године, на постављена питања Георгијевић Милош, шта све знате о Саболовић Ивану из времена окупације, наводи следеће:
„Саболовић Ивана познајем лично од тада када је дошао у Митровицу, а колико се сада сећам, било је то почетком 1943. године. Одакле је дошао није ми тачно познато али колико се сећам, било је то почетком 1943. године, мислим да је дошао из Загреба или Карловца. Да је отуда дошао могло се потврдити и по његовом начину говора. Носио се у цивилу сам енке параде ако су биле, тада је носио униформу. Био је ожењен, имао је једно мушко дете, тада старо око три године. Жену сам му такође виђао у његовом друштву, када су долазили код мене и Хотел, а становали у кући Кушана. Са женом је ређе виђан у граду, из разлога што је већи део времена проводио сам у неком свом послу. Да ли је још неког осим ње имао код куће, није ми познато.
Знам да је вршио дужност логорника усташке младежи у Сремској Митровици и да је тамо увек залазио. Напомињем да се Саболовић скоро сваког дана могао видети у пролазу у граду, да је некуд одлазио и свуда залазио. На себе није много давао, јер је знао и задњу пару оставити у кафани. Кад је долазио у кафану скоро увек је долазио у друштву неких цивила, јер се са њима искључиво могао видети. Некада када је сам долазио ушао је унутра наручио нешто попио обично шприцер и без задржавања одлазио. Када је долазио у друштву, онда је знао одседати и по више сати. Колико сам могао приметити скромно је живео и није имао нарочитих средстава на располагању за издашни живот.
Сећам се да је од мене неколико пута тражио мању суму новца, али како сам га ја одбио, није то касније чинио. Какво је било његово право занимање док се налазио у Сремској Митровици, за време окупације није ми познато. Године 1944. маја месеца, једном је само ишчезао, нестало га је у Митровици. Сећам се да је нешто забрљао и да се око њега нешто збило али шта конкретно, сада се не сећам. То је све што би могао да кажем за Саболовић Ивана.“
Други агент УНС-а био је неки Солдин Никола (право име Солдо). Он је из села Читлука, срез Мостар, ожењен и за време окупације жена му је становала на периферији Загреба, јер је приликом путовања са Трухаром искочио из воза код Боронгаја. У Сремској Митровици он се виђао најчешће у друштву Здравка Јежића, Марка Никића, Ђуре Салаја, Млинара Гесерта, Михач Андрије и других. Долазио је у гостионицу Волер Фрање и хотел Ковач, брио се у берберници Кум преко пута Српске православне цркве.
Саболовић је био у друштву Ђуре Салаја, Андрије Крзмановића, Ђуре Жунтера, а виђен је у друштву са Оскаром Петриновићем, јер су били комшије, становали су кућа до куће.
Центар УНС-а задржавао је Андрија Крзмановић са Саболовићем и Солдином. Док преводилац друге групе обавештајаца у Сремској Митровици био је Драгичевић Марко „Миле“ који је био на директној вези повереништва B-II у Земуну. У њиховој служби били су још Пакић Павао, виђан у њиховом друштву, иначе заклети усташа пре шестог априла 1941. дошао је у Митровицу да сузбије акцију комуниста, а у полицији је вршио дужност шефа политичког отсека, водио све истраге и малтретирао затворенике.)
Штефица Девчић је лично прислушкивала телефонске разговоре шефа полиције Фрање Трухара о чему је касније известила телефонисткиња Ванда Митровић, са којом је овај имао љубавне везе.
Да је Солдин контролисао редовно власт закључило се по томе што је исти био увек у полицији или пак у котару. Саболовић није никуда ишао нити у полицију, а нити пак у котар, једино је ишао до војне команде, мање до логора усташке младежи, а ово је лично видео Фрањо Трухар.
УСТАШКИ АПАРАТ У СРЕМУ (15)
БИОГРАФИЈЕ ОБАВЕШТАЈАЦА УНС
Као предводитељ групе обавештајаца у Сремској Митровици, Драгичевић Марко колико се то до сада могло утврдити, држао је на вези следеће обавештајце: Марковић Марко, Митровић Стева, Томљеновић Миле, Ђокић Крсто, Маратовић Андрија, Даничић Јова, Миладин Војислав, Јуричић Боривој, Пушкарић Винко, Грујић Никола, Годић Карло, Штајцер Ладислав, Цвејић Добривој, Дошен Фрањо, Кикош Илона, Јуст Богослав.
Из горњег се да закључити да је Драгичевић Марко на подручју Срема стварао доста разгранату мрежу својих сарадника. Ево шта о томе наводи Христов Виктор, у свом записнику од 2.9.1949: „Познато ми је да су на подручју Митровице као обавештајци били следећи: Драгичевић Марко „Миле“, стар око 37-40 година, родом вероватно из Сремске Митровице или њене околине, име оца и име мајке непознато, приватни намештеник, настањен у Митровици, по националности Хрват.
Живот и рад Драгичевића у време и бив. Југославије познат ми је тек толико да је са женом и дететом боравио у Митровици и био ту запослен. Међутим, где је радио и у ком својству, није ми било познато. Његова делатност за време НДХ, тј. у почетку такође ми није позната као и евентуална припадност усташком покрету или којој другој политичкој организацији.
Доласком у повереништво B-II у Земуну упознао сам ускоро Драгичевић Марка и сазнао да ради за дотично повереништво као обавештајни групни предовдиоц у Митровици. Када и на који начин је ступио у везу са повереништвом у Земуну, односно од када датира његов обавештајни рад, нисам сигуран. Обзиром на то, да је са обитељи раније живео врло скромно и оскудно у главном од месечне плате, држим да су лоше материјалне прилике одлучиле о његовом ступању у обавештајну службу. У повереништву у Земуну налазила се је фасцикла и његова биографија са сликом, али појединости из те биографије избледеле су ми из сећања и не могу их навести. За време мог боравка у Земуну слао је извештаје под конспиративним именом „Драги“ и „Миле“, али је касније вероватно променио псеудоним.
Драгичевић Марко и његови сарадници извештавали су у првом реду о делатности Срба у Митровици и околним селима, о евентуалној појави четничких одреда, а било је извештаја о сарадњи појединих сељака Срба са НОП-ом, које је податке Драгичевић добивао од неког сурадника врло добро познатог у околним селима. Надаље је Драгичевић Марко извештавао и о раду државних установа и уреда у Митровици као и самог Жупског редарства. Повереник Бралић Карло сматрао је Драгичевића једним од најбољих сарадника чији су извештаји били тачни, конкретни и проверени, а осим тога и квалитет извештаја био је приличан, што је све доказивало да Драгичевић Марко показује у раду доста залагања и да његов рад доноси успеха.
Извештаје је писао углавном руком, а каткад и машином. Везе са повереништвом B-II у Земуну одржавао је раније лично долазећи у Земун и доносећи извештаје, док је касније одржавао везе преко Гојер Ђуре и Бутуровић Сеада. Пригодом одласка у Земун састао се са повереником Бралић Карлом у главном уреду Хинденбургова број 9, где је уједно примао и новац за даљи рад.
Средином године 1943. није био још именован у РАВСИГУР-у, али се сећам да је у повереништву поднео молбу за именовање са приложеним документима, међутим није ми познато је ли касније именован или не. Свакако је поседовао привремену легитимацију РАВСИГУР-а и пропусницу за слободно путовање жељезницом коју му је испоставио Бралић Карло. Оружје код њега нисам могао приметити. Његова плата била је знатно изнад просека, а награде за сураднике такође су биле редовито више од осталих. Неке друге повластице и привилегије није добијао.
Не знам тачно до када је Драгичевић сарађивао са повереништвом у Земуну, али вероватно је та сурадња трајала до пред ослобођење Срема. За читаво време обавештајне делатности, Драгичевић Марко није мењао сектор рада, а верујем да није нити радио за коју другу обавештајну службу. У повереништву знали су за његов обавештајни рад: Буртуловић Сеад и Гојер Ђуро. Од његовог приватног друштва у Митровици, свакако су о томе знали његови сурадници: Томљеновић Миле, Марковић Марко, Митровић Стева и Ђокић Крсто, а претпостављам да је о томе знала нешто и његова жена. Последње боравиште Драгичевића пред ослобођење није ми познато. Вероватно да је са обитељи остао у Митровици.
Како је већ напоменуто, обитељ Драгичевић Марка живела је за време окупације са њим такође у Митровици и тамо би се најприје могла наћи његова слика.
Лични опис: стас низак, очи смеђе, коса црна, лица округло, уста и нос правилна, брада и бркове брије, особених знакова нама, ход нормалан, држање нешто погнуто, одјевен је скромно и једноставано.
У свом записнику од 03.03.1952, Георгијевић Викторија, рођена Суботић у селу Немцима 1905. удова раније жена Драгичевић Марка, у вези свог мужа између осталог изјавила је:
„Године 1930. удала сам се и невенчано живела са Драгичевић Марком, тадашњим општинским биљежником у селу Немцима. Пре тога била сам удата за др Душана Георгијевића, лекара из Руме, са којим сам се растала 1928. Са Драгичевићем сам се упознала у Немцима, где сам после прекида брака са Георгијевићем живела, обзиром да сам од тамо родом и да тамо поседујем извесну површину земље. Убрзо после удаје за Драгичевића он добија премештај за Бошњаке на исту дужност. На истој дужности само не на истом мету остаје до 1939, када буде суспендован са службе и прелазимо за Немце, где сам ја имала шест катастарских јутара земље, те се бавећи земљорадњом живели смо до капитулације бив. Југославије 1941.
У преврату 1941, мој муж Драгичевић Марко бива од стране усташа једини од Хрвата из Немаца ухапшен и са осталим Србима из Винковаца и околине бива спроведен у Загреб. Колико ми је он причао, ово хапшење уследило је од тужби из Бошњака због његове сарадње са Србима. Из Загреба је већ био са осталим Србима поведен камионом у Лику, где су вршена стрељања, али га је не сећам се како изабвио неко, и он је не вративши се назад у Немце одмах постављен за Општинског бележника у Доњем Лапцу. По његовом причању тамо се није дуго налазио када су једног дана у место упали партизани и он се у задњем моменту спасао побегавши моторциклом у Борићевац. Из Борићевца повукао се у Кулен Вакуф, а одавде пробио се до Бихаћа и најзад доспео у Загреб.
Септембра месеца 1941, дошао је у Немце из Загреба с тим да је постављен за општинског бележника у село Платичево, срез румски, одакле је родом. Поставши бележник у Платичеву отселио је тамо мене и дете, где смо се скупа налазили, мислим, до септембра 1942, када бива отпуштен из службе по оптужби Хрвата због сарадње са Србима, са којима смо добро живели.
После тога, мој муж је ишао у Загреб ради проналажења стана, кога није тамо могао добити, те одлучујемо да се настанимо у Сремској Митровици, где ће он како ми је говорио, наћи неко приватно намештење и радити. Септембра 1942. дошли смо да живимо у Сремској Митровици и стално све до одласка 1944, становали смо у Жељезничкој улици у кући Клича.
Почетком октобра 1944, мој муж Марко Драгичевић напустио је Сремску Митровицу и отишао у Загреб, оставивши мене и дете у Митровици, јер није хтео остати да се у задње време повлачи, које је тада било у току. Мени и детету рекао је да идемо код мојих у Немце, међутим моја мала у то време похађала је други разред гимназије и како је школа још увек радила није је хтела напустити и ми смо са нашим одласком у Немце одуговлачили и тако да смо у Митровици остали све до октобра 1944.
Тога дана, дошао је из Загреба и мој муж по нас. Сутра дан смо једним немачким камионом напустили Сремску Митровицу са стварима и отишли у правцу Осијека. Пре него што смо отишли из Митровице, обратили смо се Мириловић Маргити, жени Мириловић Гиге, из Кузмина са којом смо добро живели, јер је становала преко пута нас, а која нам је рекла да ће и она уколико ми будемо ишли из Митровице поћи са нама. Она је пристала на то, те је и она тога дана са својим дететом истим камионом отишла са нама до Осијека. Тамо смо се сви укрцали у један воз са осталим који су се такође повлачили испред јединица НОВ-а и преко мађарски дошли у Беч. У том возу са којим смо путовали до Беча било је и четника, недићеваца, Немаца-фолксдојчера и других. Када смо стигли у Беч, жена Мириловић Гиге, Марга, рекла је да се у Бечу налази Гигина сестра која је била удата за апотекаром Стиглићем из Ирига, и ми смо сви скупа пошли к њој. У Бечу смо се задржали око две недеље, после чега смо добили пасоше и вратили се у Загреб.
Ја сам се са дететом задржала у Загребу, где је она наставила гимназију, а муж ми је отишао у Нову Градишку, где је по његовом причању радио као чиновник у некој замљорадничкој задрузи. Пред ослобођење Загреба, мој муж се повукао у правцу Словеније, те сам ја са дететом остала и даље у Загребу, где ме је ослобођење истог затекло. Од прилике, након две недеље донео ми је један човек цедуљицу којом ми мој муж Драгичевић Марко јавља да се налази на Максимиру.
Неколико пута одлазила сам тамо да бих га видела и са њим разговарала, међутим, разговарати нисам могла, а једном приликом сам га издалека видела. Храну му нисам могла достављати, јер она уопште није примана ни за кога, а једном приликом променио је веш. Пре нашег одласка у Немце, отишла је ћерка Нада да га види и по одобрењу стражара са њиме само преко ограде разговарала, саопштивши му да ми одлазимо у Немце.
Убрзо после тога, овај логор је нестао а шта је са мојим мужом даље било, није ми уопште познато. Вероватно да није жив, док од тог времена до данас нисам ништа чула о њему.
„На питање шта вам је све познато о обавештајном раду вашег мужа и од када он датира“, одговорила је:
„О обавештајном раду колико ја мислим он се обавештајним послом-радом почео бавити тек после доласка у Сремску Митровицу, септембра месеца 1942. Знам да су му често пута долазила извесна лица како са стране, тако и из саме Митровице, са којима је он водио разговоре политичке природе. Свих тих лица се не сећам, наиме нису ми позната њихова имена, јер ми је муж рекао још одмах у почетку свог обавештајног рада да се за имена лица која долазе код њега не интересујем као ни одакле су, већ да им кажем ако се он не буде налазио кући, да га потраже којом другом приликом.
Од лица која су долазила к њему у стан могу споменути:
1, Долазила је нека Мица чије име и презиме не знам, а нити сам икада знала. Знам толико да је причала да су имали неку радњу у Митровици, и да је она дала свог мужа стрељати. Она је у наш стан код мужа долазила једно 4-5 пута, после чега је мој муж одлазио њојзи у стан. Због њезиног непристојног држања ја сам била незадовољна, а она није више због тога долазила код нас. Знам да је једном приликом са њоме долазио и Андрија Крзмановић, логорник. Мислим да је она долазила код нас концем 1942, или почетком 1943.
2. Крзмановић Андрија, усташки логорник из Сремске Митровице такође је долазио често пута. Прво време он је долазио нешто чешће, док касније долазио је нешто ређе, са дугим временским размацима. Када је долазио Крзмановић, говори нису никада вођени у мом присуству, већ посебно. Колико се сећам, разговорима мога мужа и Крзмановића није присуствовао мој стриц Ђура Суботић, тадашњи директор гимназије, јер је он у то време обично бивао у школи, а ни други.
3. Еуген Ђурић, шеф испоставе Жупског редарства је долазио исто тако неколико пута код мог мужа, али о чему су они разговарали, није ми познато, јер су ти разговори вођени у посебној соби. Сећам се да је Еуген Ђурић долазио са још неким лицем у неколико наврата код мог мужа, али ко су та лица, није ми познато.
4. Кнез Фердо, такође је неколико пута у лето 1943. долазио.
5. Душко, мислим домобрански сатник, зет домобранског пуковника Марјана Ђурђевића, чијег се презимена не сећам, који је такође долазио седам до осам пута. Он је увек долазио сам.
Разговори између мог мужа и њега вођени су посебно у посебној соби, те ми није познато због чега је он долазио. Где се он сада налази, не знам, али знам да му је мајка била учитељица у Винковцима и да је њезино презиме Јелер. Вероватно би о његовом месту боравка могао знати његов таст, пензионер пуковник Ђурђевић, за кога сам чула да се налази у Комлетинцима, где има своју кућу и да се растао са женом.
6. Јежић Здравко, котарски претстојник, долазио је неколико пута и тражио мог мужа. Знам да је мој муж обично када је Јежић одлазио њему одлазио некуда са њим. Због чега је он долазио код мог мужа, није ми познато.
7. Годић Карло, ученик гимназије, такође је долазио неколико пута.
8. Грујић Никола, исто тако ученик гимназије, долазио је неколико пута код мог мужа.
Напомињем да су ова двојица обичавали доћи заједно. У вези са њиховим радом за обавештајну службу, могу рећи то да је њих за то ангажовао мој стриц Ђука Суботић, директор гимназије, коме сам ја пребацивала због чега увлачи у такву ствар децу. Знам да је једном ујутру дошла код нас у стан мајка Грујић Николе и тражила Суботић Ђуру, плачући, тражећи сина који ту ноћ није био код куће.
Mислим да су сва ова лица која сам навела долазила код мог мужа на разговоре у вези са њиховим обавештајним радом. Као што сам већ рекла, о чему су се разговори водили са њима, није ми познато.
Сем ових, на разговоре је долазио и Павле Пакић, који је исто тако као и мој буж пре рата био као бележник у Доњем Товарнику, а иначе је родом из Хртковаца, те се са њиме добро познавао. Шта је Пакић радио за време окупације у Митровици, није ми познато, али мије познато да је био нешто у Кустодији – мислим неки шеф. Његова жена налази се сада у Винковцима, где је живела и за време окупације, тамо поседује кућу, а он је колико сам могла чути, одмах после ослобођења био у затвору у Осијеку, где је вероватно стрељан, јер се о њему више ништа не зна.
Разговоре које су између себе водили мој муж и Пакић као и Ђура Суботић, а којима сам и ја била присутна, водили су се о критиковању извесних виђенијих Хрвата из Сремске Митровице, и околине због њиховог недовољног учешћа у раду као усташа. Сећам се да су у тим разговорима спомињали Здравка Јежића, Петра Гвоздића и Лончаревић Ивана као и Пакића, сви из Митровице, а понекад су помињали и име Кувеждић Живана из Илаче за кога се говорило да је у Шиду приликом стрељања спасао неколико Срба, што му је то замерено. Кувеждић Живан је за време НДХ био министар народног господарства.
Сећам се да су се дискусије водиле о Јежићу сводиле на неке похапшене Србе и ради тога, што је он као котарски престојник дао интервенисати за неке похапшене Србе, и тога ради што су породице похапшених ради тога очекивале да буду пуштени и што је давао пропуснице неким женама за које се знало да су им мужеви у партизанима. Сећам се исто тако да је било говора о томе како се он као котарски престојник кретао по српским селима, а да му партизани ништа нису учинили.
О др Гвоздић Петру било је речи како он има недалеко од Сремске Митровице салаш, где му се налази сва марва и да су му они говорили да је треба оданде уклонити из разлога како то не би користило партизанима, међутим, он то није хтео учинити и мимо њихових сугестија.
Са стране су мом мужу често долазили:
1.Неки Сеад – Бутуровић, муслиман, који се налазио на раду у Земуну. Он је врло често боравио у Митровици и мом мужу долазио. Неколико пута спавао је код нас. Разговори службени између њега и мог мужа нису вођени у мом присуству.
2. Неколико пута са Сеадом долазила је и нека женска особа, за коју су рекли да је била поштарица негде у околини Земуна и да је родом из тог села. Она овако изгледа: тада је могла имати 22-23 године. Мислим да није Хрватица, већ је или Русинка или Словенка, средњег раста, црне косе, прилично лепа. Са њом сам се једном после доласка из Беча пре ослобођења Загреба срела на улици у Загребу и у пролазу ми је испричала како живи са бившим шефом мог мужа Карлом, плачући како тешко живи јер нема ништа, а он је према њој груб и незадовољан. После тога нисам је видјела и не знам шта је било даље са њом.
3. Карло је неколико пута, наиме често пута, долазио к нама у кућу мог мужа. Он је био у Земуну и знам да је увек долазио са аутомобилом. Сећам се да је код нас пар пута преноћивао.
4. Једна женска из Голубинаца, такође је долазила 3-4 пута. Како се она звала нисам знала. Шта је била по занимању, није ми познато, а када је долазила, била је грађански обучена. Знам то да је живела у Голубинцима.
Лични опис: средњег раста, блонд, прилично развијена, по народности Хрватица. Знам да је она једном приликом у Загребу, пре ослобођења дошла у наш стан и тражила мог мужа. Том приликом сам и сазнала да је из Голубинаца и да се је и она повукла. Шта је било даље са њом и где се сада налази не знам. Тог пута када је тражила мога мужа, он није био код куће, већ негде у граду, а после тога није више долазила у стан њега тражити.
С ким је мој муж још имао везе у граду, није ми познато, јер ни о томе никада није говорио. Одлазио је скоро сваки дан у град и то обично бициклом, али где и код кога, није ми познато. Да ли је одлазио у Кустодију није ми познато, али ми је неколико пута рекао да иде тражити Павла Пакића који се тамо налазио као шеф. Знам да је неколико пута говорио када је од куће полазио да иде у полицију. Често пута долазио је у кафану „Викторија“, садашњи Српски дом.
Обичавао је картати се, најчешће са својим братом од тетке, Рукавина Мишом, који је после ослобођења стрељан. Рукавина Павле је брат Рукавина Мише, који је за време рата био финанс у Руми и Беочину. Где се он сада налази не знам. Рукавина Павле није ни једном приликом долазио код нас. Да ли је мој муж одлазио код њега када је био у Руми, није ми познато. Једном приликом долазио је к нама у кућу тражећи мог мужа и један младић из Руме, али нисам знала како се зове. Пошто није био код куће мог мужа, рекао је да кажем да га је тражио један човек из Руме.
Лични опис: витак, црномањаст, округлог лица, црне косе, браду и бркове бријао, гологлав, скромно одевен, стар отприлике 25 година.
У вези са доласком лица код мог мужа, могу рећи и то да су свега неколико, односно два до три сељака долазила да га траже, чија имена не знам, а сви остали који су долазили к њему, били су грађански одевени.
Познато ми је да је мој муж примио плату из Земуна. О томе ми је сам говорио. Висина плате била је иста као и док је био бележник, с том разликом што је примао путне рачуне такође из Земуна.
По његовом причању, путовао је углавном у Руму и Земун. Обично је два до три пута недељно путовао у наведена места. На путу се задржавао свега један дан и враћао. Ретко када се је задржавао два дана и то обично како ми је он говорио када је одлазио у Земун. Знам да је некада када је ишао у Руму правим јутарњим возом отпутовао, а првим натраг се враћао.
Да ли је имао неку архиву, записе и слично мој муж или није, није ми познато. Он је у својој радној соби имао свој писаћи сто где је држао своје ствари. Писаћу машину знам да није имао, а што је писао, то је чинио руком.
Пре првог одласка у Загреб, једно јутро, знам да је у шпорету спаљивао неку хартију, рекавши ми пре тога да ће све уништити. Но, тог пута није све уништио већ је неке папире задржао које није носи са собом приликом одласка у Загреб. То је остало у његовом писаћем столу. Шта је задржао, а шта је спалио, није ми познато. Приликом повлачења преко Осијека за Беч, он је то понео са собом. Знам да тога није било много, јер је све могло да стане у џеп, а при повлачењу из Загреба, опет је неке папире уништио.
Што се пак тиче поште, знам да је мој муж често добијао нека писма путем поште. Знам да је примао писма из Винковаца, Руме и Земуна. Између остаих, из Земуна му је писао и Марјан Босанчић, који је тамо радио у некој установи као намештеник: Да му је он писао знам по томе, што је у његовим писмима на полеђини било његово име. Међутим, на осталим писмима која су стизала из Руме, Земуна и Винковаца, није било адресе. Садржина тих писама није ми позната, јер је ту пошту отварао само он. Босанчић Марјан колико сам чула 1947, или 1948. стрељан је у Славонском Броду, а он је иначе родом из Подграђа.“
Агент УНС-а у Митровици био је и Марковић Марко[119]: стар око 37-38 година, родом из Митровице или ближе околине. Име оца и мајке непознато, занимање приватни намештеник, настањен у Митровици, по народности Србин.
О животу и раду Марковић Марка за време бив. Југославије није ми ништа познато, док о његовом раду за време окупације знам толико да је у Митровици био упослен у неком приватном предузећу. О евентуалној његовој припадности којем другом друштву или политичкој организацији не знам ништа.
Дотичног сам први пут видео у просторијама повереништва B-II у Земуну, приближно концем 1943. године када је донео неке извештаје предводиоца Драгичевић Марка и његових сурадника, а уједно дошао у Земун да обави неке приватне послове. Међу извештајима које је донео било је неколико и његових под конспиративним именом „Митровчанин“, арадило се, колико се несигурно сећам о проту-државној делатности и пропаганди Срба-чиновника-намештеника у Митровици. Групни предводилац Драгичевић Марко био је задовољан радом Марковић Марка и хвалио се пред повереником Бралић Карлом да се прилично залаже.
Извештаје писао је искључиво руком, а везу одржавао преко Драгичевић Марка. Именовани сигурно није био, а нисам могао приметити да ли му је успостављена привремена легитимација РАВСИГУР-а. Оружје такође нисам видео код њега. Пошто је награде примао преко предводиоца Драгичевић Марка, то ми је њихова висина непозната, а по накнадно примљеним признаницама не могу се сетити појединачних случајева. Исто тако не знам до када је трајала његова сурадња, а након мог одласка из Земуна, његова ми даља сурадња и рад није никако познат.
Вероватно да сектор рада, односно места сталног боравка није мењао. За његов обавештајни рад знали су у уреду Гојер Ђуро ии Бутуровић Сеад. Од његових знанаца у Митровици знали су о томе раду Драгичевић Марко, Томљеновић Миле, Митровић Стева и Ђокић Крсто, док ми остало њеегово друштво није познато.
О евентуалној каснијој промени боравишта Марковић Марка нисам ништа чуо, па сматрам да је до ослобођења остао у Митровици. Фамилијарне политике истог, такође нисам познавао и не могу ништа сигурно у том смислу изјавити.
Лични опис: стас средњи, очи зелене, коса плава, лице дугуљасто, уста и нос правилни, браду и бркове брије, особених знакова нема.
Митровић Стево: Стар сада око 29 година, родом наводно из околине Митровице, име оца и мајке непознато, настањен у Митровици или непосредној околини, по народности Србин.
Биографија Митровић Стевана до 1943. потпуно ми је непозната, а тада сам први пут чуо о њему у повереништву B-II у Земуну у разговору са предводиоцем из Митровице Драгичевић Марком. Овај је често знао говорити о неком свом сараднику, који врло добро познаје и доноси врло добре податке о сурадњи тамошњих села са четницима или са партизанима. Премда није спомињао име закључио сам да се ради о Митровић Стеви, за којег је уједно тражио од повереника Бралић Карла пропусницу за слободно путовање на подручју Срема. Драгичевић Марко је напоменуо том приликом да се до душе Митровић Стева бави недозвољеном трговином (шверцом) животним намирницма, али да уз то и њему добро служи, а трговина да скида са њега сумњу каквог обавештајног рада. Митровић Стево раио је већином у околини Митровице, а када је добио ропусницу одлазио је наводно и даље према Руми и Шиду. Будући да је његов обавештајни рад био уско повезан са његовим приватним пословима, тешко је одредити ступањ његовог залгања, па ни предводилац Драгичевић Марко није био сигуран у оцену његовог рада.
Пошто је наводно био слабо писмен изгледа да извештаје није нити писао, већ податке усмено предавао Драгичевић Марку, који је онда даље разрађивао. Имени сигурно није био члан, а сумњам такође да је поседовао привремену легитимацију РАВСИГУР-а. Оружје мислим није имао никакво. О висини награде такође не бих могао ништа рећи, пошто је исте примао преко предводиоца Драгичевић Марка. Сектор његовог рада обухватао је углавном шире подручје Митровице и тај сектор није мењао бар за мог боравка у Земуну.
Искључујем претпоставку да је можда радио још за неку обавештајну службу. Будући да нисам могао сазнати друштво у којем се кретао у Митровици, нисам у стању навести било коју особу из грађанства за коју би се могло сматрати да је нешто знала о његовој обавештајној делатности. У повереништву знао је за тај рад, осим Повереника, Гојер Ђуро. Последње боравиште Митровић Стеве прије ослобођења није ми сигурно познато, али вероватно је остао у Митровици.
О обитељским приликама дотичног нисам ништа знао: Митровић Стеву нисам познавао и не могу навести ни његов лични опис.
Toмљеновић Миле: стар сада око 30 година, родом наводно из Лике, име оца и мајке непознато, државни намештеник, настањен у Митровици по народности Хрват.
Живот и рад Томљеновић Мила донекле ми је познат након окупације и то на темељу разговора са Драгичевић Марком, док о његовом раду у време бив. Југославије не знам ништа. Из разговора са Драгичевић Марком следи, да је Томљеновић Миле након успоставе НДХ био извесно време намештен у Загребу у некој државној установи, а затим премештен у Сремску Митровицу. Како, када и на који начин је дотични ступио у везу са Драгичевић Марком нисам упамтио као и време када је почео са обавештајним радом. Наводно је Томљеновић Миле боравио у Митровици око годину дана и тада примио позив од војног уреда, те отпутовао за Загреб.
Драгичевић Марко достављао је податке о неким особама из Митровице, односно из уреда у којем је радио Томљеновић Миле, али ти итвештаји изгледа нису били од неке нарочите важности, нису квалитетно одговарали па Драгичевић Марко није био баш задовољан са радом Томљеновић Мила.
Дотични није био именован на РАВСИГУР-у, а сигурно није ни поседовао привремену легитимацију. Оружје верујем да није имао. Висина награде коју је примао преко Драгичевић Марка није ми позната, али обзиром на доста лошу оцену његовог рада, сигурно да су и награде биле одговарајуће, тј. доста ниске. Радио је углавном у самој Митровици и није мењао сектор рада.
Верујем да није био у служби које друге обавештајне службе на терену или у Загребу. Не могу навести неке особе из грађанства које би знале нешто о његовом обавештајном раду, пошто нисам знао у којем се друштву кретао у Митровици. У повереништву знали су за његов рад Гојер Ђуро и Бутуровић Сеад. Његова судбина након одласка у Загреб 1943, није ми позната. Вероватно је као војни обвезник уврштен у коју усташку јединицу и отишао на терен.
Наводно да су му родитељи за време окупације боравили у Лици, у његовом родном месту, али ово не знам посве тачно. Лично нисам Томљеновића Мила познавао, нити сам га видео, па према томе не могу дати његов лични опис. Наводно да је био човек високог раста, прилично мршав, одјевао се једноставно и скромно, живео је доста оскудним животом.
Ђокић Крсто, стар сада око 37 година, родом из Срема, име оца и мајке непознато, приватни намештеник у Митровици, по народности Србин.
O животу и раду Ђокић Крсте за време бив. Југославије није ми познато ништа сигурно, а такође и о његовој делатности за време окупације до 1943. Истог сам упознао зими наведене године у просторијама повереништва B-II у Земуну, где је више пута долазио. Тада сам уједно од повереника Бралић Карла чуо да већ извесно време ради обавештајно у Митровици преко групног предводника Драгичевић Марка, али да у Београду има неко добро познанство, које користи у сврху прикупљања и достављања података о догађајима у Београду и унутрашњости Србије.
Стварно је Ђокић Крсто за време мог боравка у Земуну неколико пута прелазио у Београд и на повратку доносио Бралић Карлу неке усмене податке мислим о акцијама Недићеве полиције, о приликама у Србији и томе сл. Пропусницу за Београд израдио му је Бралић Карло у ЖРО у Земуну.
Податке из Београда је предавао Ђокић Крсто изравно Бралић Карлу, док је неке извештаје из Сремске Митровице достављао путем предводиоца Драгичевић Марка. Ђокић Крсто је сматран осредњим обавештајцем, без неких нарочитих способности, а није показивао ни сувише залагања у раду, тако да су и награде које је примао биле просечне. Међутим, изгледа да је наведени имао приватних разлога и интереса у Београду, па се није толико ни трудио на прикупљању података за повереништву. На РАВСИГУР није био именован, а како сам касније чуо да је прекинуо са радом, држим да за оно релативно кратко време своје сарадње није добио ни привремене легитимације. Оружје нисам код њега приметио.
Непосредно пред одлазак из Земуна дошао је из Срем Митровице Бутуровић Сеад и саопштио поверенику Бралић Карлу да Ђокић Крсто више не ради за повереништво. Разлози ми нису познати. О његовим евентуалним везама са којом другом обавештајном службом није ми ништа конкретно познато. У уреду знали су за његову делатност службеници Гојер Ђуро и Бутуровић Сеад,, те повереник Бралић Карло.
Од његовог приватног друштва у Митровици могу са сигурношћу споменути једино Драгичевић Марка, који је био упознат са његовим обавештајним радом – дочим ми остали нису познати. Његово последње боравиште пре ослобођења вероватно је била Митровица. О обитељским приликама Ђокић Крсте не знам ништа, и нисам био никако упознат.
Лични опис: стас средњи, очи сиве, коса бринет, лице дугуљасто, нос и уста правилна, браду и бркове брије, особених знакова нема.
Маратовић Андрија:стар сада око 36-38 година, место рођења непознато, име оца и мајке непознато, државни службеник, настањен у Загребу, затим у Сремској Митровици, по народности Хрват.
Биографија Маратовића Андрије за време бив. Југославије потпуно ми је непозната и не могу о њој ништа сигурно навести. За његову обавештајну делатност сазнао сам 1944, приликом преузимања благајне подсека „D“ у Загребу. Будући је у благајни тада примећен становити мањак, то мије надстојник Жегар Милан, који се управо спремао за одлазак у Беч предавао старе признанице поменично и међу њима било је неколико са потписом маратовић Андрије.
Том приликом је Жeгар Милан напоменуо да је то један његов човек, који је неко време радио за Митровицу и уреду за подржављену имовину, те да је достављао врло добре податке о кретању ченичких јединица на подручју Митровице, о пребацивању преко Саве дотичних јединица, о њиховим даљим намерама, јачини наоружању и слично. Према разговору са Жегар Миланом, могао сам закључити да је боравак Маратовића у Митровици, односно његов обавештајни рад по том сектору био прилично крактотрајан, да је трајао могуће тек који месец, након чега се Маратовић вратио назад у Загреб.
Касније нисам о дотичном ништа више чуо, у уреду га нисам ни једном видео и његова даљна судбина ми је непозната. Такође ми није познато и висина награда које је вероватно примао од подсека II, будући да до тада нисам још би на дужности у дотичном подотсеку. Маратовић Андрија веровано није био именован у РАВСИГУР. Не могу сигурно рећи да ли је његов рад у уреду био познат још коме осим Жегара Милана, док његово приватно друштво нисам уопште знао. Његово последње боравиште пред ослобођење такође не могу сигурно тврдити.
Где су живели обитељи Маратовић Андрије за време окупације није ми познато, па према томе нисам нити у могућности био одредити место где би се евентуално могла наћи његова фотографија. Жегар Милан је наког одласка у Беч оставио у пододсеку III мноштво личних фотографија својих пријатеља, а вероватно и сурадника, међу којима се је могуће налазила слика Маратовић Андрије. Лично се не сећам и нисам познавао именованог нити икад видео, па према томе не могу изнети лични његов опис.
Даничић Јован, генералије непознате, занимање: приватни намештеник, са станом у Митровици, по народности Србин.
Живот и рад Даничић Јована прије окупације није ми познат док је након успоставе НДХ боравио у Митровици као приватни намештеник.
Са његовим обавештајним радом упознао сам се донекле 1944. године, приликом преузимања благајне подотсека „D“ НДХ, када је настојник Жегар Миле међу осталим нашао неколико признаница са потписом Даничић Јована и у невезаном разговору ми тада напоменуо да је дотични радио у Митровици за трећи пододсек и достављао податке о покретима четничких јединица на овом подручју, као и њиховим помагачима и сурадницима у околним селима.
Када је Даничић Јован ступио у везу са подотсеком III нисам успео дознати. Сећам се да ми је Жегар Милан напоменуо да дотични ускоро намерава отићи у Београд, где има неке рођаке, те да га ће се ставити у везу са повереником у Земуну Бралић Карлом, не би ли Даничић Јован наставио са обавештајним радом у Београду.
Да ли је касније до те сурадње дошло и да ли је Даничић Јован стварно радио у Београду за повереништво B-II у Земуну, није ми познато. Нешто конкретније о његовој обавештајној служби нисам знао, нити шта чуо. Пошто изгледа да је везу одржавао са Жегар Миланом, вероватно да осталим службеницима подотсека III није био познат тај рад Даничић Јована. Његово приватно друштво из грађанства потпуно ми је непознато, а такође и његова даља судбина и боравиште након наведеног одласка из Митровице.
Са његовим обитељским приликама нисам био упознат. Лични опис не могу дати, будући да га нисам познавао нити видео.
Миладин Војислав, стар сада око 40 година, родом наводно из Срема, име оца и мајке непознато, занимање тровачки путник, настањен у Митровици, по народности Србин.
O животу и раду Миладин Војислава за време бивше Југославије није ми ништа познато. Када сам 1944. године преузео благајну под подотсека „D“ у Загребу, довео је једном Жегар Милан у благајну Миладин Војислава и наредио ми да му испалтим једну извесну суму новца што сам и учинио. Уједно ми је напоменуо да ће ми дати још неке старе признанице Миладин Војислава, само да их мора потражити у свом столу. Од референта Јербић Николе сам касније дознао да је Миладин Војислав добар знанац Жегар Милана и његов сурадник у Митровици, да се бави трговином да често путује, те да са Жегаром има и неких приватних веза.
Миладин Војислав наводно је тада поново отишао у Митровицу и касније нисам за њега више ништа чуо, нити сам га видео. Према томе, нешто детаљно о његовом обавештајном раду о садржају и начину писања његових извештаја не могу навести. Према разговору са Јербић Николом могао сам закључити да је Миладин Војислав извештаје доносио углавном лично, пошто је наводно често долазио у Загреб и састајао се са Жегар Миланом у уреду, а вероватно и приватно. Наводно није именован те не знам сигурно да ли му је испостављена привремена легитимација РАВСИГУР. Оружје не знам да ли је поседовао.
Приближно његов рад датира од одласка Жегар Милана у Беч средином 1944. Обзиром на чињеницу да је Миладин Војислав много путовао, сигурно је сектор рада мењао, али му је центар вероватно био у Митровици. Не могу ништа сигурно рећи о његовим евентуалним везама са којом другом обавештајном службом. Колико сам у уреду могао приметити нешто је о његовом обавештајном раду знао Јербић Никола, док осталим службеницима његова сурадња по свој прилици није није била позната. Приватно друштво Миладин Војислава нисам познавао. Будући након његовог одласка из Загреба нисам о њему ништа чуо, непознато ми је његово последње боравиште пред ослобођење и његова даља субина.
Обитељске околности Миладн Војислава нисам такође познавао и не могу навести место где би се евентуално могла пронаћи његова фотографија. Како сам дотичног видео само једном у животу, нисам сигуран дати сликовити опис. Мислим да је био средњег раста, црномањаст, доста крупан, одјевен елегантно.
Jуричић Боривој, стар сада око 28 година, место рођења као и име оца и мајке непознато, настањен у Загребу, затим у Митровици, по народности Хрват.
О животу и раду Јуричић Боривоја за време бив. Југославије није ми ништа познато, док сам од референта Вуковић Јосипа сазнао да је исти након окупације полазио у Загребу неку трговачку школу и прими затим намештење у некој приватној трговачкој установи. По примитку благајне подотсека „D“ 1944, слао сам у затвореној коверти неколико пута извесну своту новца на адресу Јуричић Боривоја у Сремску Митровицу. Тај је новац референт Северин Карло слао по мени некој непознатој особи. Након извесног времена, добио сам потписану признаницу на дотичну своту новца. Северин Карло ми је једном приликом рекао да је то његов човек, који ради у Митровици.
Исти је једном приликом, када је пошао на терен понео са собом извесну количину новца за Јуричић Боривоја. Извештаје достављао је вероватно путем поште или по некој поузданој особи, пошто њега лично нисам ни јадном видео у уреду. Везу је одржавао истим путем са Северин Карлом тако да нисам имао могућности упознати се са њим, тј. садржајем тих извештаја и начином њиховог писања. Именовани није био, али верујем да му је Северин Карло испоставио привремену легитимацију РАВСИГУР-а. Не знам да ли је поседовао оружје.
Награде које је примао биле су осредње. Вероватно да је његова сурадња потрајала некако до свршетка 1944. године, јер се не могу сетити да му је касније слат такав новац. Сектор рада по свој прилици није мењао, а нити држим да није радиоза коју другу обавештајну службу или уред.
У уреду знао је за његов обавештајни рад Вуковић Јосип и Северин Карло. Од приватног друштва Јуричић Боривоја, било у Загребу или Сремској Митровици, нисам никог познавао, а такође нисам ништа чуо о његовом последњем боравишту пред ослобођење, па не могу ништа конкретно да наведем у том смислу.
Обитељске околности Јуричић Боривоја нису ми никако биле познате, а не могу дати нити његов лични опис пошто га нисам ни једном видео.
Пушкарић Винко: стар сада око 28 година, име оца и мајке, као и место рођења непознато, занимање такође непознато, настањен у Митровици, по народности Хрват.
Након окупације Пушкарић Винко био је неко време запослен у Загребу, а затим као војни обавезник са припадајућом јединицом отишао у Митровицу. Вероватно је још у Загребу био у вези са Северин Карлом и за њега радио касније обавештајно. Нисам међутим успео сазнати којим је путем слао извештаје у Загреб како су они били писани и њихов садржај. Пушкарић Винко није био именован а вероватно није имао ни привремену легитимацију РАВСИГУР-а. Оружје такође нисам код њега приметио.
О награда које је примао не знам ништа позитивно, јер их није примао на благајни код подотсека „D“ већ изгледа изравно од Северин Карла из његове приручне најаве.
Пошто је почетком 1945. дошао у Загреб, то је вероватно да до тога раздобља сеже његова обавештајна делатнос. Неко краће време прије доласка у Загреб наводно је боравио у Винковцима, па је према томе мењао сектор рада. Није ми познато да ли је могуће радио и за коју другу обавештајну службу. Његово приватно друштво нисам уопште познавао. Непосредно пред ослобођење, Пушкарић Винко налазио се у Загребу и од тада ми је непозната његова даља судбина.
Његове обитељске прилике такође су ми непознате, а не могу нити навести неко место, где би се евентуално могла наћи његова слика. Лични опис: стас средњи, очи плаве, коса бринет, лице дугуљасто, нос и уста правилни, браду и бркове брије, особених знакова нема.
Соботник Ласло: старост сада 37-38 година, место рођења непознато, име оца и мајке такође непознато, по занимању конобар, настањен у Новом Саду, по народности Мађар, за време окупације, мађарски држављанин.
Животопис Соботник Ласла потпуно ми је непознат како за време бив. Југославије, тако и за време окупације. Међу сурадницима Повереништва B-II у Земуну сећам се да се налазио у фасцикли Соботник Ласло са његовом кратком биографијом и сликом. Први и једини пут видео сам га када сам 1943. једном приликом дошао са Повереником Бралић Карлом у Срем. Карловце и Петроварадин где је исти на ЖРО извадио пропусницу за једнодневни прелаз у Нови Сад. Тамо смо се задржали у свему неколико сати и ручали у некој ресторацији у главној улици Новог Сада, куда нас је одвео Бралић Карло, присутан је био и службеник повереништва Бутуровић Сеад. Дошавши у ресторацију приметио сам одмах да се Повереник Бралић Карло врло срдачно поздравио и кратко време разговарао са неким конобаром, те је било јасно и несумњиво да се већ од раније врло добро познају. Након ручка, Бралић Карло је изашао се и вратио се након 10-15 минута.
Тек по повратку скелом, за Петроварадин, рекао ми је Бурутловић Сеад, да онај конобар с којим је Бралић разговарао у ресторацији ради за Повереништво B-II у Земуну већ доста дуго времена. Идући дан Бралић Карло је у уреду диктирао неке извештаје о приликама у Мађарској, посебно о неким догађајима у Новом Саду, које податке је сигурно примио од Соботник Ласла, пригодом овог разговора у ресторацији.
Иначе је колико сам био обавештен, Соботник Ласло слао податке преко неке особе у Петроварадин Доловак Ивану, а овај их је прослеђивао даље за Земун. Тих података није било нарочито много, али су неки квалитетно били на висини, јер наводно да је Соботник преко извесних познаника у Новом Саду могао дознати и стввари које су се одигравале унутар великог мађарског управног апарата у Новом Саду и у неким другим местима која су тада припадла мађарској држави. Вероватно да је извештаје достављао и усмено пошто је Бралић Карло те извештаје из Новог Сада увек диктирао и податке вадио из неке мале џепне бележнице.
Соботник Ласло није био именован нити је поседовао привремену легитимацију РАВСИГУР-а. Није ми познато да ли је имао какво оружје. Награде је примао у мађарским форинтама које је Бралић Карло имао увек у благајни и које је од времена до времена куповао изгледа од неке особе у Петроварадину.
До када је Соботник Ласло одржавао везу са Земуном, није ми познато. Сектор рада није мењао. Да ли је могуће радио за коју другу обавештајну службу у Мађарској, није ми познато. У уреду знали су за његов рад Бутуровић Сеад и Гонев Ђура, док од осталих могу навести једино Доловчак Ивана, пошто приватно друштво Ласла Соботника нисам никада познавао. Такође ми је његова даља судбина након мог одласка из Земуна није позната.
О обитељским приликама наведеног нисам никако био обавештен. Лични опис: стас средњи, доста крупан, очи кестењасте, коса црна-мањкава, лице округло, пуно, нос и уста правилни, браду брије, бркови црни и кратки, особених знакова нема.
Јеленић Емилијан „Миле“: рођен 1922. у Новим Бановцима, срез Стара Пазова, син Степана и Ане, чиновник, Хрват, становао у Земуну, Шумадијска број четири. Концем 1943, објављен је за рад у Сремску Митровицу. Радио је у повереништву УНС-а у Земуну, као цензор писама на пошти у Земуну.
Јеленић Мила упознао сам након доласка у Земун 1943, а убрзо сам сазнао да је он један од првих сурадника повереништва B-II у Земуну, али уједно и један од најспособнијих и најагилнијих обавештајаца. Када је започео са обавештајним радом и на који начин је ступио у везу са наведеним повереништвом нисам успео сазнати. У повереништву је посојала његова фасцикла са сликом и генералијама, кратком биографијом, али се појединости из те биографије не могу више сеити. Радио је под конспиративним именом „Фрушкогорац 33“ и то на целом подручју Фрушке горе, почев од Земуна преко Сремских Карловаца, Ирига, Беочина до Петроварадина.
У многим местим и селима Фруше горе имао је својих сурадника, нарочито међу сељацима, а како је врло добро познавао ово подручје, вешто се је пребацивао из места у место и по тамошњим селима прикупљао потребне податке. Раније док је активност четника и Срба и Срему била веома жива, извештавао је Јеленић Миле већином о смештају и евентуалним покретима, те акцијама разних четничких одреда, о њиховој јачини, наоружању, морало, о њиховом вођству, такође о селима Фрушке горе која су им пружала уточишће и помоћ. Касније, када су се у Срему појавили партизански одреди, извештавао је Јеленић Миле такође о њиховом кретању, акцијама и слично. Његови су извештаји сматрани тачним и поузданим, те је Јеленић Миле оцењен од странеПовереника Бралић Карла као један од најбољих сарадника на терну који показује много залагања у раду.
Извештаје је писао углавном машином, а неке и руком и већином их сам доносио у Повереништво. Са Повереником Бралић Карлом састајао се највише у просторијама Повереништва, а када и у приватном стану. Именован на РАВСИГУР-у није био, али је поседовао личну легитимацију, привремену. Од оружја приметиои сам код њега револвер марке „Вис“, калибар девет милиметара.
Уз редовну плату коју му је одређивао Бралић Карло, примао је Јеленић често и награде које су биле примерене, док ми није познато да ли је примао и друге привилегије у било којем облику. Јеленић Миле вероватно је обавештајно радио до краја постојања Повереништва B-II у Земуну, и кроз читаво то радобље није мењао већ споменути сектор рада.
Држим да истовремено није радио ни за коју другу обавештајну службу. У поверенитву знали су за његов рада Бутуровић Сеад и Гојер Ђуро, а од његовог приватног друштва сматрам да су са његовим обавештајним радом били упознати макар површно Буњевчевић Стеван и Рогинић Даница, те већ спомињана учитељица у Срем. Карловцима у чијој близини је Јеленић Миле и становао. Његова даља субина након мог одласка из Земуна 1944. није ми позната.
Наводно да је мајка Јеленић Мила за време окупације живела у Срему, али о тачности ове изјаве нисам сигуран. Лични опис: стас висок, мршав, очи сиво зелене, коса бринер, лице дугуљасто, нос и уста правилни, браду брије, бркови кратки штуцовани, особених знакова нема, ход правилан, држање мало погнуто, одјевен је једноставно и скромно.
Грегурек Драгутин: генералије су непознате, жељезнички службеник настањен у Руми, по народности Хрват.
О животу и раду Грегурек Драгутина познато ми је тек онолико што сам чуо у Земуну у просторијама Повереништва B-II.. Дотични се наводно тада налазио као жељенизчки сллужбеник на дужности у Руми. Радио је вероватно за обавештајну службу у Загребу и то по свој прилици за жељезничко транспортну обавештајну службу, коју је тада предводио настојник Будимир Звонко.
Нешто детаљније и конкретније у том смислу нисам сазнао и не могу навести. Колико се сећам, у Повереништву Земун, нису достављени избвештаји Грегурек Драгутина, нити се он налазио у списку сурадника дотичног повереништва, а нисам за време свог боравка у Земуну ни једном видео у уреду. Сигурно да је према томе на неки начин одржавао везу са већ споменутим обавештајним уредом у Загребу. Даљна ми његова судбина као и обитељске прилике нису познате.
Грегурек Драгутина лично нисам познавао, а нисам га нити видео те не могу дати његов лични опис.
Преузето са: arhivvojvodine.org.rs