Срби су примили хришћанство у VII столећу, а надлежност над њима је имала у то време Охридска архиепископија.

Српска Православна Црква је много времена касније постала помесна и самостална црква у рангу патријаршије. Основана је почетком XIII столећа, када је Растко Немањић (син великог жупана Стефана Немање) рукоположен у Никеји и изборио у Цариграду 1219. године аутокефалност. Поновно уједињење, након вишевековне османске и аустроугарске окупације је уследило тек 1920. године.

Канонско подручје СПЦ покрива читав западно-балкански простор, односно територија коју насељавају Јужни Славени.

Ширењу Првославља још од Великог раскола 1054. године супротставља се Ватикан, који у СПЦ види непријатеља и вековима има армију поборника своје вере и цркве. За тај интерес Римокатоличка црква је спремна на моштво злодела који су чињени у дугом временском периоду, тако што су убијани "шизматици", рушене и паљене православне светиње, а монаси и свештеници уморавани на најгори могући начин.

Током 1941-1945 када је створена наци-фашистичка Независна Држава Хрватска, управо се СПЦ нашла на удару и прошла страшну голготу, док је српски народ имао страдања библијских размера, јер су били неподобни због своје националног, али још више верског кључа. Време "црвене слободе", после Другог светског рата није донело жељени мир и благостање, већ је комунистички режим који су предводили: Јосип Броз Тито, Моша Пијаде, Едвард Кардељ, Владими Бакарић, Стево Крајачић и др. Такође и на локалном нивоу било је разних полтрона који не само да су се одрекли цркве и Бога, већ су скрнавили и рушили светиње које су њихови преци подигли столећима раније.

Њихов циљ је био да се Срби обезбоже, пресеку им се корени и да се у коначном рачуну хрватизују. Први корак у том монструозном плану је био уништавање СПЦ кроз више праваца, а други корак је био дерурализација и улагање страних инвестиција само у велике градове (Карловац, Сплит, Загреб, Осијек, Ријека, Сисак...), где су Хрвати имали релативну или апсолутну већину. На тај начин је мноштво Срба напуштало пасивне крајеве и одлазило у урбане средине у потрази за "бољим животом".

На сајту politika.rs је у фебруару 2024. објављен фељтон у неколико наставака, које потписује аутор Милан Четник, у коме се говори о злочиначким активностима хрватских комуниста у новоствореној - социјалистичкој Југославији, педесетих и шездесетих година 20. столећа на простору авнојевске Хрватске.

УНИШТАВАЊЕ СПЦ У ХРВАТСКОЈ НАКОН 1945. (1. део)

Богохуљење комуниста у Крајини

Епископ Дамаскин (Грданички), дипломац београдске Богословије и Музичке школе, као и петроградске Духовне академије, са титулом доктора филозофије стеченом у швајцарском Фрајбургу, помало интровертни интелектуалац, половином 1947. године долази у главни град Народне Републике Хрватске, у столицу митрополита загребачког Српске Православне Цркве (СПЦ), шест година након што је Усташки режим ухапсио, мучио и унаказио, па после Недићевој власти предала његовог претходника, Доситеја (Васића).

Исте године 14. јула, митрополит је кренуо возом у Пакрац, седиште пакрачке (славонске) епархије којом је администрирао. На Железничкој станици у Пакрацу дочекала га је “руља са припремљеним јајима што је ипак значило да је насиље организовано и дозирано”. Клицали су “доље разбијачи братства и јединства” и “живјели народни попови”.

- Кад је понестало дефицитарних јаја демонстранти су почели пљувати митополита и свештенике у његовој пратњи. Спасила их је Народна милиција, ишчупала из руку ратоборних неверника, стрпала у камион и одвезла у Окучане. Одатле је престрављени Дамаскин продужио пут за Београд.

 
Епископи: Дамаскин и Никанор

Те, 1947. године за Горњокарловачког епископа (Лика, Кордун, Банија и Горски Котар) постављен је Никанор (Иличић), на место Саве (Трлајића) којег су хрватски фашисти убили 1941. негде у гудурама Велебита, након што је прошао тортуру у систему концентрационог логора: Госпић-Јадовно-Паг. Пошто је и он био администратор још једне “удовичке”, далматинске епархије, кренуо је у приморје, у прву визитацију, неколико месеци после пакрачког случаја. Али, није стигао до епархијског седишта у Шибенику јер је претучен у српској варошици Кистањама.

У то време, јереј Манојло Крга премлаћен је коцима у (тадашњој) Титовој Кореници, а 1946. хицима је убијен један од двојице предратних пароха дрежничких: Ђорђе Жутић, приликом свог повратка у Дрежницу (код Огулина, у Горском Котару) која је једно време била седиште партизанског, Главног штаба ПОЈ Хрватске, а у доба СФРЈ звала се Партизанска Дрежница.

Дамаскин се дуже време задржао у Београду, без жеље да се враћа у Загреб. А против његовог повратка жестоко је био противан Душан Бркић, формално други човек (у својству представника Срба) режима у Загребу. Бркић је маја 1949. образлагао да је Дамаскинов избор и “први наступ” (линч у Пакрацу) био “без сагласности Срба у Хрватској и да је зато створена таква ситуација”. Да Србима у Хрватској треба епископ “који ће чувати тековине НОР-а, који ће поштовати оно што је Тито дао Србима у Хрватској”.

Већ следеће године, тај исти Бркић ће угледати свог Бога, на Голом отоку (југославенском гулагу), Дамаскин ће се вратити у Загреб, али фактички нестанак загребачке митрополије, “њеног свијета и традиције”, био је “важан и крупан корак у раздвајању” цркве и народа.

Душан Бркић са супругом

Ово су наводи из књиге ироничног наслова “Време спорта и разоноде” и истог таквог поднаслова “Титина Хрватска и њени Срби, 1951.-1971.”, публицисте из Загреба Чедомира Вишњића, дугогодишњег председника загребачког Српског културног друштва “Просвјета” које је овај спис објавило 2017. Дело је резултат рударског истраживања комитетских, удбашких и иних поверљивих комунистичких докумената похрањених у Хрватском државном архиву.

Свети Синод СПЦ обавестио је 22. јануара 1951. федералну Комисију за верска питања да је само у Горњокарловачкој епархији од 189 храмова СПЦ попаљено и порушено 173, од чега 111 до темеља, као и да су убијена 93 свештеника. Али, нису све цркве страдале од црне усташке руке. Свој, скромнији допринос дали су и Титови партизани, немачка и италијанска војска.

Према једном извештају Светог Синода СПЦ из 1947. Устажки режим је убио 187 свештеника, 30 калуђера и два вероучитеља. И онда, таквој, обогаљеној цркви и њеном, што покланом што недокланом свештенству и верничком стаду, хрватски комунисти у љуштури “професионалних Срба” (такав статус им је, по тадашњим квотама, била улазница у црвену елиту) одлучили су да затру спомен и укину смисао битисања.

Створена је опскурна лепеза метода: рушене су преостале, неоштећене или запаљене, миниране или на други начин руиниране цркве, клесаним црквеним камењем градиле су се задружне штале, мостови и путеви, псеудоправном и/или физичком силом спречавано је обнављање храмова, на гаравим црквиштима грађене су профане грађевине, обарана су и крадена црквена звона...

О тим изопаченим подвизима комунистичке власти и обезбожених инструираних гомила (башибозлука), спремних на погром проказаних, биће речи у наредним наставцима овог серијала. Овде ћемо се задржати на успутним, бизарним и шибицарским моделима и механизмима разобрученог светогрђа.

Црквени суд пакрачке епархије жалио се 1951. Комисији за верске послове НР Хрватске како је државно пољопривредно добро “Цигањуша”, у котару Ораховица, дотерало 500 свиња на товљење (“на жир”), близу историјски и културолошки знаменитог српског манастира Ораховица и да те свиње чувари “затварају у манастирски подрум, а у манастирској порти се врши пребрајање свиња усљед чега је свуд по манастиру и около манастира загађено свињским балегама”.

Још 1948. у врту српског манастира Пакра (између Дарувара и Пакраца) основана је економија “Пакра”, у саставу предузећа за узгој свиња из Великих Зденаца. У оквиру економије на манастирској окућници “изграђени су прасилиште, стаја за назимад, стаја за припусне свиње”.

Августа 1951. Симеон (Злоковић), нови, агилни и неустрашиви епископ горњокарловачки, који је те године заменио резигнираног Никанора (Иличића), жали се писмом хрватској верској Комисији да “на веће празнике старе жене, Мајке, десетине километара носе децу на крштење, у нади да ће се на каквом срушеном црквишту наћи свештеник који ће им крстити децу”. И овде су баке, бринући за душе унучади, сачувале нит вере и традиције.

Матичари избегавају да родитељима дају лист рођених, спречавајући их тако да крсте своју новорођенчад. На то се опет жали владика Симеон, акцентујући случај у личкој општини:

- У једној општини (Дабру) се то право (издавање листа рођених) ускраћује само припадницима православне цркве, док се римокатолицима то право не ускраћује. Овим не наглашавамо да је у овом случају дискриминација од неког католика, јер је матичар Србин, али је карактеристично да исти има респекта према вишим католичким властима, док православну цркву сматра црквом коју нико не штити, па ваљда, из страха од Папе, дозвољава себи поступак који не служи на добро...”.

Овај сегмент приче завршавамо једном црнохуморном епизодом. Крајем јула 1962. опет се властима жалио Симеон због случаја Милета Тепшића, сељака из Цреварске Стране (Кордун), члана његовог Епархијског савета. Ентузијаста или спадало, или обоје, Тепшић је, на неком форуму, саветовао “другове”, вазда напаљене против крста, да би, ипак, било паметно “одржати српство” и “градити српске цркве” само “док се не поруше и католичке”. Тако су пренеле комитетлије, денунцирајући га (“фашиста, шпијун поповски, државни непријатељ и заговарач поповске струје на Кордуну”) и тражећи његово искључење из Социјалистичког савеза због “подривања” и “харангирања највише тековине НОБ-а, братства и јединства наших народа”.

Објављено: 15.02.2024.

УНИШТАВАЊЕ СПЦ У ХРВАТСКОЈ НАКОН 1945. (2. део)

Црвена (не)вера за амнезију геноцида

Зашто су комунисти и њихови трабанти у Крајини, годинама, деценијама после Другог светског рата, рушили српске цркве преостале од усташког (хрватско-муслиманског) терора, прогањали и премлаћивали попове и архијереје и харангирали против било какве манифестације православне религиозности?!

После хрватског наци-фашистичког мегазлочина, јединственог у познатој историји због злурадог уживања (сладострашћа) у крвничком садизму, политичке вође српског биолошког остатка немилосрдно су ударили на традиционалну духовност. Била је то саблажњива акција поништавања (анихилације) вековима, једине српске националне институције у аустријским крајинама.

По мазохизму, самомржњи и аутодеструкцији та кампања незабележена је у аналима хришћанства.

Како и зашто је био могућ такав пад у опсесивно гажење и гашење сопственог идентитета, у самопорицање и ништавило самосвести? Такав, борбени атеизам је синдром, вишеслојни и замршени, који је треперио између кумулираних траума и офанзивног, идеолошког испирања мозга, на којем се формирала нова (не)вера. Можда би ту мало помогла и новија патопсихолошка пројекција звана ПТСП (посттрауматски стресни поремећај), да је трауматизирање тог унесрећеног национа прекинуто 1945. године.

У тродимензионалном координатном систему овде би, у хоризонтали, била: беда, глад и фактичко бескућништво, у вертикали репресивна индоктринација Комунистичке партије Хрватске (КПХ), а по дубини мучна (под)свест геноцидног памћења.

Уочи новог рата, неуро-психијатар др Јован Рашковић (књига "Луда земља", 1990.) опсервирао је један од кључних момената: “Успостављена је велика лаж о узајамности хрватских комуниста и српског народа у Хрватској... Нажалост, српски је народ у Хрватској насиједао овим малим и великим преварама и сматрао да хрватски бољшевизам заштићује српско национално биће у Хрватској”.

У овој причи, важно је знати да се подизвођачи радова Комунистичке партије Хрватске у Крајини не могу назвати “српским комунистима”. Тако их не зове ни Чедомир Вишњић, публициста из Загреба, чија је истраживачка књига из 2017. основ и временски оквир ове приче. Он каже да су то “домаћи синови, хрватски комунисти српске националности” који су били главни проблем у обнови живота православне цркве, јер су “безобзирно чистили своју половину терена”, што је за њих био темељни партијски и каријерни задатак ког су компулсивно извршавали. По Вишњићу они су “оскудно образовани, запуштене традиције, цинично свјесни да им њихова црква више није обрана пред опасношћу којој су једва умакли и окренули су се сасвим држави”, а страшну ратну трагедију “сматрају почетном тачком нечег Новог, што је њих произвело и што они бране по сваку цијену”.

Крунски сегмент лоботомије (мед. уклањање предњег дела мозга) било је пеглање сећања на усташко зло. Под копреном “братства и јединства“ усташлук је изопштен из хрватског националног корпуса, денационализован, расхрваћен, што и данас, нажалост, као тобожњи новим, пропагирају неки великодотојници СПЦ. Усташе су ампутиране из хрватског политичког и историјског бића, проглашене екстерном фашистичком непогодом, а поклани Срби „жртвама фашистичког терора“.

Кад је епископ горњокарловачки Симеон Злоковић 1962. скупио паре од старе, економске емиграције из северне Америке и добио начелну дозволу за обнову глинске цркве у којој су Хрвати у одорама НДХ последњих дана јула и почетком августа 1941. заклале 1.564 Срба (М. Љубичић и М. Буњац, 1995) поставило се „деликатно“ питање натписа на црквеној спомен-плочи. Било је предвиђено да на њој пише како се „подиже у спомен глинских жртава“, дакле без именовања џелата и покланих, а онда је, на притисак из Загреба, формулација још више замагљена текстом у којем стоји како је „црква саграђена за вријеме патријарха Германа, прилозима исељеника из САД у спомен мртвима, а на здравље живима“.

А у финалу приче - тотални фијаско.

Према другом извору (портал загребачких „Новости“, 22. септембар 2023. са сликом уграђене спомен-плоче) исписано је само да је храм „изграђен“ и „посвећен“ у време патријарха Германа и епископа Симеона, на кога се, касније, обрушила емиграција јер у говору на посвећењу ниједном речју није поменуо стравичан хрватски злочин над Србима цивилима у старој православној цркви. Власти су пристале на градњу уз кључне услове: да се црква гради на новој локацији, а не на губилишту које је „урбанистичким планом“ предвиђено за „Спомен дом жртвама фашизма“ и да „нова грађевина нема никакве, па ни симболичке везе са старом, да се неће преносити звона ни камен из старих темеља, као што је обичај“.

Комунисти на Банији претили су да ће оно „што се по дану сагради“ они ноћу рушити односно да ће то за свештенике бити „зидање Скадра“. На месту градње исписали су паролу „Нећемо цркве – црква или тамница је једно те исто“.

У православној цркви у селу Садиловцу, на Кордуну, 31. јула 1942. хрватски и муслимански фашисти су поклали 473 Срба, а укупно на тај дан (у цркви и селу) 582, од чега 271 дете (наводи Ђуро Затезало, 2005). Кад је епископ Симеон 1955. упутио свештеника Славолуба Пантића да на Покров Пресвете Богородице одржи помен жртвама на црквеним рушевинама, где се још од рата није чуло појање, попу је пре одласка стигло писмо од сеоског Социјалистичког савеза у којем се „забрањује свештенику да уопште долази у Садиловац“. Пантић се ипак осмелио, а на црквишту га је сачекао Бошко Затезало, директор локалног аграрног добра, и запретио му: „Натраг! Натраг се враћај одмах! Ми те не примамо, нити дозвољавамо да икакав обред вршиш на овом мјесту“.

Вишњићев коментар гађа у средиште ствари: „Бошко Затезало је вјеровао да је боље мртве још дубље закопати и обезличити их у жртве фашистичког терора, те тако олакшати живима да се носе са стварношћу“.

Жртвама првог великог глинског покоља (13. маја 1941) на глинском гробљу где је стајала рушевна капелица, после рата саграђена је спомен-костурница са натписом „Жртвама фашистичког терора“. Та капелица је посвећена свецу „малом Ђурађу“ који пада на исти дан, 13. мај. Тако су се преплитали паралелни помени: црквени којег је служио парох и полагање венаца које је организовало локални одбор СУБНОР. Али, 1962. у време битке између владике и комуниста због нове цркве, борци су саопштили попу да не сме више држати парастосе над спомеником који су они подигли и да ће га, ако покуша опет, „физички напасти“. Нису марили за епископово објашњење да се помен држи на захтев родбине жртава злочина међу којима нема комуниста, а о партизанима није могло бити ни речи.

Камен темељац за нову цркву, 1962.

У подземљу свести, Срби који су преживели каму и били немоћни сведоци покоља, са неподношљивим сликама урезаним у памћење, нарочито у Горњокарловачкј епархији (Лика, Кордун, Банија и Горски Котар), морали су се осећати остављенима од Бога, а комунистички агитпроп, као и педагогија и уцењивачке инструкције здушно су им подстицале такве импулсе. Идеолошка амнезија геноцида као лек за флеш-бекове.

И др Јован Рашковић је писао о том осећају „осамљености“ и „ напуштености“ и чудовишном српском идентитетском самозабораву: „Своје мртве он (српски народ Крајине) је везао за Титове комунисте, везао је за титоизам. И то је највећа срамота српског народа“.

Пермутација светости сакралног простора изводила се и буквално, грађевинским подметањима. У српском селу Шуметлица (котар Нова Градишка) Савез бораца, на својој годишњој, „светосавској“ скупштини, одржаној „случајно“, 27. јануара 1953. одлучио је да се баш на запуштеном црквишту, где су хрватски фашисти до темеља срушили храм, подигне споменик за пале бораце и „жртве фашизма“.

Сликовита је и убитачна Вишњићева метафора о комунистичком „палимпсесту“ у Крајини: изворна слова су огребана да би се на таквој, (српској) кожи исписао нови текст.

Објављено: 16.02.2024.

УНИШТАВАЊЕ СПЦ У ХРВАТСКОЈ НАКОН 1945. (3. део)

Лички рат против Бога

У Плитвичком Љесковцу, на изворишту Плитвичких језера, усташе су 1941. срушиле цркву Лазарицу, педантно, скидајући камен по камен. Демонтажу храма, под присилом, извеле су три групе Срба који су, после, скоро сви побијени.

У лето 1991. тадашњи епископ горњокарловачки Никанор (Богуновић) осветио је нове темеље. Потписник ових редова разговарао је тада са јединим Србином (или једним од ретких) који је некако умакао егзекуцији, после рушења цркве.

Епископ Симеон Злоковић

У пролеће 1990. године, у парку у Грачацу (јужна Лика), основан је локални одбор Српске Демократске Странке. Присутном аутору овог текста, тада је скренута пажња да се скуп одржава на затрављеним темељима цркве Вазнесења Господњег, коју су 1954. разорили локални комунисти. Од камења цркве саградили су мост преко речице Отуће, а вишак продали, за градњу задружне штале, хрватско-усташком селу Свети Рок у којем је рођен Павелићев доглавник Миле Будак (министар у Влади НДХ). Као и у многим местима Лике и целе ове епархије, тамо где присталице Усташког покрета нису стигле да запале, униште или доврше уништавање православних храмова, посао су наставили домаћи, српски, сумасишавши бојовници Комунистичке партије Хрватске (КПХ). Али, нигде са толико цинизма, скаредности и морбидности као у Лици.

Крајем четрдесетих година 20. века, страдале су цркве у Крбавском пољу, око Удбине (Светозар Борак, Далмација, Лика, Горски Котар... 2002.).  У Сврачковом селу, црква из 18. века уништена је 1949. а од храмовног камења зидана је задружна стаја у Пишаћу (Крбави). Претходне године солдати КПХ елиминисали су трагове постојања цркава из 18. века у селима Мутилићу и Комићу, и у Средњој Гори (19. век). Све три ове цркве у рату су запалили првоборци НДХ. Те године до темеља је срушена и црква у Плочи код Грачаца, из 18. века.

Најсаблажњивије епизоде у овој офанзиви силе нечастиве, приређене су педесетих година. Бизарне околности и детаље личке бласфемије преносимо према књизи публицисте из Загреба Чедомира Вишњића, “Време спорта и разоноде”, са поднасловом “Титина Хрватска и њени Срби 1951-1971” (2017), документоване списима из комунистичких архива:

- Тако је 21. септембра 1953. запаљена и сасвим уништена унутрашњост православне цркве у Зрмањи. Сав покретни инвентар цркве је под окриљем ноћи довучен у средину храма, поливен бензином и запаљен. Изгорио је иконостас, богослужбене књиге, лустери, сав намјештај, звона су попадала и разбила се. Било је то темељито уништавање. Ојађени епископ горрњокарловачки (Лика, Кордун, Банија и Горски Котар) Симеон Злоковић упутио је опширно писмо хрватској Комисији за верске послове, набрајајући све случајеве поратног антивцрквеног терора.

„Последњи немили случај у Зрмањи, који нас је до сржи узбудио, забринуо нас је за судбину несрећне и до темеља у рату разорене Епархије горњокарловачке“, пише Симеон, тражећи да се „енергично пресече психоза страха од кориштења прописа о слободи вере, коју стварају нижи органи власти“. Љутито је подсетио хрватске комунисте на крваву и суву истину: „На подручју моје Епархије сте освојили власт у земљи и ми то знамо“!

Следеће године на реду је била већ поменута црква катедралних димензија, у Грачацу: „Саграђена 1715. године, а обновљена 1874. површине од 88 четворних хвати (316 квадрата, оп. аут.), грађена од тесаног камена у барокном стилу, представљала је импресиван објект. У рату је изгорјела кровна конструкција, али је звоник остао читав. Послије рата свештеника није било, објект је био запуштен, у рјечнику локалних главешина кориштен је назив 'клозет' што вјероватно говори о његовој намјени у сајмене дане за пијане сељаке“.

Дакан Дукић, секретар котарског комитета КПХ и Мићан Маричић, председник котарског Народног одбора (НО), номинално Срби, затражили су „одозго“ (из Загерба) дозволу да сруше цркву. У врху КПХ муљају, пребацујући врућ кромпир православном попу Илији Ћуку (био у партизанима), секретару Комисије за верска питања НР Хрватске. Он предлаже да се црква „покрије“, а онда, за једног свештеника, додаје невероватну примедбу: „без обзира на сврху којој би могла да послужи“! Игранка је брзо завршена.

На православни Велики четвртак 23. априла 1954. „збор грађана“ (углавном присутни државни чиновници) одлучује да се црква сруши, а сутрадан ујутро, на Велики петак демонстрирано је крешендо лудила, кад су активиране личке „бене“ (малоумници) повлачиле конопце звона, звонећи кад се не звони, на најтужнији хришћански дан, изругујући се смислу Христове жртве. Већ послеподне тог дана црква је минирана. „Камен је развезен према локалним потребама, остаци звона су продани Отпаду“.

Била је то једна од нажалоснијих битака у личком рату против Бога. Која отркрива механизам: локални хрватски комунисти, Срби, иако суманути ентузијасти, само су играли своју ролу, а дозволе и инструкције су стизале из врха КПХ у Загребу.

Тужни Симеон шаље телеграм председнику југославенске државе Јосипу Брозу Титу. Успева да се пробије до Александра Ранковића, шефа свих обавештајних служби СФРЈ, „који му је обећао надокнадити штету за Грачац“.

Грачачки богохулници крећу у акцију експропријације црквеног земљишта, а Епархији је за уништени храм „исплаћена минимална одштета“. Безбожници су своју работу наставили следеће, 1955. године, у градићу који се, макар од 822. (по франачком летописцу Ајнхарду) зове: Срб! И то како?! Без пандана у хроникама религиозног мазохизма.

Пошто је најављен долазак свештеника и служба Божја, прва од 1941. покушано је, нестручно и безуспешно минирање цркве. Онда је потпаљена маса „продрла у цркву у којој су све порастурали и огромну количину људског измета нанели на св. Престо - Часну трпезу, како се ово најсветије место у храму зове и цркву као и врата опоганили овом нечистоћом“. Црква је дигнута у ваздух касније, из другог покушаја.

Изопачени србски комунисти извели су ово запањујуће злодело у месту где су Срби подигли устанак против усташке државе, без учешћа комуниста, веровали или не.

Због отимања и препродаје црквене земље у Врелу Коренице Злоковић се 1955. пожалио на адресу НО Титова Кореница како није, досад, могао да реши имовинска питања „јер су првог свештеника повратника линчовали на улици“, а кад је 1952. дошао други, поп Миле Навала из Српских Моравица (Горски Котар), отерали су га писаним наређењем.

Владика се позвао на Закон о правном положају верских заједница из 1953. типујући да ће то зазвонити у ушима локалних политичара. Цинично и фишкалски „учено“ одговорио му је Душан Ћушић, шеф НО. Поента је у тону Ћушићевог одговора. Он СПЦ зове „такозваном“, упозорава епископа како је „ноторна чињеница“ да је народ овог краја током рата и после „раскрстио тј. једном заувијек обрачунао (се) са религијом уопће“ и да је поп Навала морао напустити село Врело зато „што народ тога краја није дозволио да му попови поново сервирају своја накарадна учења“.

За амбициозну и црнохуморну намеру владике Симеона, да комунистичком легислативом заплаши провинцијалне црвене кнезове у Лици, Вишњић каже: „Можда негдје и би (успео), али не у српској Лици“.

Објављено: 17.02.2024.

УНИШТАВАЊЕ СПЦ У ХРВАТСКОЈ НАКОН 1945. (4. део)

Улога хрватске УДБЕ у избору патријарха СПЦ

У „сарадничкој” (доушничкој) мрежи Управе државне безбедности (УДБЕ) у НР Хрватској 1958. године, међу свештеним и мирским службеницима Српске православне цркве (СПЦ) било је 20 свештеника и 16 чланова Епархијских савета и Управних одбора. Те године, од 26. маја до 10. јуна одржано је “тешко заседање” Архијерејског сабора СПЦ на којем нису изабрани предложени кандидати за нове владике, “домороци” у македонским епархијама. Нешто касније, 5. јула “изненада” је умро патријарх Викентије (Проданов).

Друго оделење савезне УДБЕ послало је 14. августа депешу хрватској Служби тражећи анализу састава изборног Сабора СПЦ за новог патријарха, са њиховог терена. Јер, у тадашњем изборном Сабору право гласа, осим архијереја, имали су и поједини свештеници, калуђери и “цивилни” црквени функционери. Избор новог првосвештеника требало је да се заврши до 15. септембра.

Чедомир Вишњић, публициста и историчар из Загреба, у својој књизи “Време спорта и разоноде”, с поднасловом “Титина Хрватска и њени Срби 1951-1971” (објављено 2017-те) објавио је комплетни текст одговора хрватске сигурносне службе на поменуту депешу, који је потписао начелник оделења Саво Богдановић.

Међу девет особа из Хрватске, са правом гласа, била су три архијереја:

• митрополит загребачки Дамаскин,
• епископ горњокарловачки Симеон
• владика пакрачки (славонски) епископ Емилијан.

За сву тројицу “заведене су мере” контроле поште, телефона и кретања. У извештају се, за пројектованог новог патријарха, користи синтагма “кандидат који ће бити подржан од народних власти” (даље: КНВ), а за владике који су против жеље титоистичког режима “непријатељски оријентисана групација епископа” (НЕ).

Вељко Дракулић, који је у хрватској служби безбдности надзирао Православље односно СПЦ, рекао је 22. августа за Дамаскина да је “повучен, неприступачан, далек од људи”, али, мрежица за владику била је исплетена. Звонар загребачке православне цркве био је задужен да митрополиту сервира гласине, а за детекцију интимних ставова сарадник шифрован као “Исток”, у ког Дамаскин “има поверења”. За Државну безбедност, Дамаскин је фигурирао као члан НЕ групе, али и као могући кандидат те групације за патријарха. За “пасивизирање” Дамаскина одређен је поп Илија Ћук, па и епископ Емилијан, али без инструкција за директно притискање. За ту врсту обраде предвиђен је, одраније, полицијски официр “друг Мићо Станковић”.

Удбаши код Тита

Рођени Бокељ, Симеон Злоковић, епископ горњокарловачки (Лика, Кордун, Банија, Горски Котар) човек који ће, упркос безбожничком терору на најцрњем терену и понудама за комотније позиције у цркви, до смрти, чак четири деценије (1951-1990), остати у својој столици, био је очита напаст за Удбу која га је шпијунирала преко сијасет сарадника (“Бошко”, “Феникс”, “Саво”, “Сокол”, “и други”!). Његова биографија, која би морала да се штампа у томовима, личи на животопис ранохришћанских богобораца, или на самоубилачко мисионарење “у земљама неверника” (in partibus infidelium). Водио се ничеанским императивом “љубљења судбине” (amor fati), али, срећом по њега, тај можда и највећи српскоправославни Сизиф, није доживео ново разарање свог владичанског двора у Карловцу 1991. и тоталну пустош своје давно ојађене епархије. Током сахране Злоковића, разбијени су прозори на његовом двору, застава СПЦ, спуштена на пола копља, спаљена је, а пролазници су му “псовали мртву мајку” (П-портал.нет 15. децембар 2020).

Државна безбедност НР Хрватске резонује да би Симеон гласао за најжешће владике из НЕ групе, браничевског Хризостома (Војиновића), или још горе, бањалучког Василија (Костића), који је био само титуларни епископ (линчован у Бањалуци 1953. и протеран у Београд), а гласао би и за Дамаскина.

“Служба”, за сваки случај, потурањем гласина “пасивизира” Симеона да се не би случајно и он “прихватио кандидатуре”. Емилијан пакрачки, иако “скуван” да гласа за НКВ, био је под појачаним мерама. Овај владика очито је био антипод ентузијасти Злоковићу. Кукао је, знајући да му је само то преостало. Уочи изборног Сабора, 22. августа, састао се са поменутим удбашким официром Дракулићем, жалећи се да Ђуро Станковић, секретар комунистичког комитета у Слобоштини код Славонске Пожеге, месту где су Хрвати у одорама НДХ починили највећи ратни злочин у Славонији, хоће да му сруши цркву.

Рекао је Дракулићу да ће тамошњи Срби рећи: “Њемци су то запалили, а сада се и ови остаци руше...”!

Међу „изборницима“ био је и прота Лазар Јакшић, архијерејски намесник у Загребу. Сигурносни агенти знају да би он гласао као и Дамаскин (опција НЕ) или за самог Дамаскина ако се овај кандидује, па предузима „неколико мјера“ да Јакшић не отпутује у Београд. Пошто болесни Јакшић лежи у загребачкој клиници „Ребро“ наложено је директору, др Хаму, да га задржи у болници најмање до 15. септембра. Друга мера је пребацивање једног полицајца, болесника, у Јакшићеву собу због контроле проте и особа које га посећују. Ако Јакшић крене самовољно у Београд УДБА ће поступити овако:
- „Намјеравамо га присилно задржати, тј. позвати на саслушање у вези непријатељског дјеловања његове кћерке и зета који се налазе у Швицарској. Уколико се не би одазвао позиву, намјеравамо га скинути с влака у Славонском Броду и предвести у Загреб“.

Калуђер Никодим Опачић, са звучним титулама архимандрита и игумана манастира Крка код Книна, којег убија самоћа и неимаштина у опустелом манастиру, ипак је на свим могућим мерама, а нарочито под унакрсним „саветима“ попова - сарадника Службе. Један од њих, Ратко Јелић, Книњанин, угостиће га у Београду, за сваки случај. Опачић је у почетку био за владику Хризостома, али „кад му је речено да за тог епископа круже гласине да је хомосексуалац“ игуман се „огорчио“ и „најпогрдније се изражава“ о Хризостому.

Никодим Опачић се убио 3. марта 1964. Неколико дана раније, поништено му је решење о пензији, тобож због неке, реактивиране кривице из 1945.

Један од четворице „цивила“ са правом гласа на изборном Сабору био је и Петар Цвијановић, потпредседник пакрачког Епархијског савета. Хрватска ДБ шаље препоруку: „За вријеме засједања задњег изборног Сабора 1950. Цвијановић је одсјео код друга Црнобрње, бившег југославенског амбасадора у Индији, а који се данас налази на дужности у СИП-у. Друг Црнобрња има утјецаја на Цвијановића и он ће направити оно што му друг Црнобрња каже. Мишљења смо, да би било корисно разговарати са другом Црнобрњом, да га и приликом овог изборног Сабора позове у госте, јер то Цвијановић очекује, а и импонира му“.

Цео циркус од шпијунске паучине, или како каже писац извештаја „низ агентурно оперативних мјера“ спремљен је за Марка Сојанца из Сплита, потпредседника далматинског Епархијског савета. Сарадници „Дурмитор“, „Марко“ и „Влајко“ пазили су на „четнички настројеног“ Стојанца, али од највеће користи били су његови синови „амбициозни људи и велики каријеристи“, како каже удбашки аналитичар. И преостала двојица, 85-годишњи Гаврило Гојковић, потпредседник загребачког Епархијског савета, као и Драгић Генераловић, потпредседник горњокарловачког Епархијског савета, обрађивани су преко њихових синова, „сарадника“ неизбежне Службе.

На крају, на Сабору су се појавила шесторица од деветорице, без проте Јакшића, Гојковића и Цвијановића. За НКВ гласали су епископ Емилијан, игуман Опачић, Стојанац и Генераловић, а против Дамаскин и Симеон.

То каже постизборна анализа хрватске Управе државне безбедности.

Објављено: 18.02.2024.