Силе Осовине су арила 1941. године извршиле агресију на Краљевину Југославију и раскомадали је. Највећи део је ушао у састав НДХ која је одмах благословена од Ватикана, а на чијем челу се налазио монструози тројац: поглавник Анте Павелић, доглавник Адемага Мешић и кардинал Алојзије Степинац. Усташки режим је одмах почео са спровођењем геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима. Оснивани су концентрациони логори (Јасеновац, Јадовно, Даница, Кересинац, Лоборград, Сисак; Тења, Јастребарско, Крушћица...), док су серије покоља почињене над невидним цивилним становништвом: Стари Брод, Глина, Бански Грабовац, Вељун, Дивосело, Лежимир, Шид, Кусоње, Дудик, Кравица, Пркос, Купрес, Озрен, Пребиловци, Гаравице, Дракулић, Драксенић, Садиловац, Шушњар, Придворица, Ливањско Поље...итд.

У свему томе учествовали су и римокатолички свећеници и фратри, било као подстрекивачи или као директни учесници. Циљ је био угасити и уништити Православље и Србство на читавом простору од Драве до Јадрана.

Послератна комунистичка власт у Југославији, коју су предводили: Јосип Броз Тито, Милован Ђилас, Моша Пијаде, Александар Ранковић, Коча Поповић, Пеко Дапчевић и други, су забрањивали јавно приче о страдањима и стратиштима Срба на тлу НДХ. Штавише и на споменицима који су подигнути педесетих и шездесетих година 20. столећа намерно је скривана националност жртава и џелата. Тиме је деценијама грађено лажно братство и јединство у које су поверовали само наивни Срби, опијени добрим економским стандардом који је створен у Југославији на основу кредита Запада.

У авнојевској Хрватској комунистички прваци попут: Владимира Бакарића, Стеве Крајачића, Јакова Блажевића... су сваки призвук србског националног идентитета етикетирали као "пламен четништва", који је морао најстроже да се казни. Заправо њихова политика је била таква да Хрватска постане што пре држава Хрвата, односно да се постепено ослободи србског становништва које није било занемариво, ни у бројности, нити у власништву земље.

Такође, циљано су инострани кредити улагани у велике градове (индустрија) где су Хрвати имали релативну или апсолутну већину, јер су на тај начин србски крајеви опустели док су сами Срби у урбаним насељима лако контролисани.

Хрватско друштво у Брозовом режиму никада није прошло процес дефашистизације и денацификације, као што је то урађено у Италији и Немачкој. Током Хладног рата и блоковске поделе света, хрватска емиграција је константно спроводила терористичко-диверзантска дејства (атентати, саботаже, отмице авиона, постављање бомби...) усмерена за рушење СФРЈ и обнову НДХ. Они су имали помоћ од НАТО пакта који је у највећој тајности спроводио "Операцију Гладио".

Све време постојања Југославије, Срби у Хрватској су били понижавани и вредновани као грађани другог реда, при чему је свако изношење чињеница о хрватско-муслиманском геноциду над Србима изазивало је опструкцију и неретко и кажњавање. Дубоке крашке јаме у динарском горју су забетониране, без претходних вађења костију србских мученика. Скривани су докази.

Истовремено, на удару се нашла СПЦ где се углавном нису смеле обнављати порушене и спаљене православне богомоље. Ректи су били примери да је то успешно изведено. Монаштво и свештенство је трпило невиђени терор од хрватских комуниста који су управо у СПЦ видели свог главног непријатеља. Примера ради 1967. године отрован је игуман манастрира Крка у Далмацији, јер је та светиња била духовни бастион Срба у том делу Крајине.

Пописи становништва који су вршени 1961, 1971, 1981, 1991... су увек каснили са резултатима, јер је циљ био лажирање резултата о бројности Срба, која је увек умањивана. Ово је наравно рађено уз прећутно одобрење највиших партијских руководилаца КПЈ односно властодржаца, јер је комунистичка идеологија почивала на томе да треба разбити светосавски корпус и вештачки створити нове нације.

Владика Атанасије Јефтић је 1990. године објавио друго допуњено издање књиге "Од Косова до Јадовна" у којој је описао ситуацију коју је затекао раних осамдесетих година 20. века на ходочашћу са својим студентима београдског Богословског факултета, када је обилазио Лику, Кордун и Банију... Управо се ове области сматрају за најстрадалније, не само на тлу наци-фашистичке Независне Државе Хрватске, већ и целог европског континента у Другом светском рату.

СТРАТИШТА ГОРЊОКАРЛОВАЧКЕ ЕПАРХИЈЕ - ОД ЈАСЕНОВЦА ДО ЈАДОВНА (1. део)

ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НАМЕРНО РУШЕНЕ И ПАЉЕНЕ

После обиласка наших светиња и мученичких места на Косову и Метохији, запутили смо се, после извесног времена, на Јадовно (на Велебит планину) у Лици.

О Јадовну је и мислити болно! Оно и именом својим казује много. Јадовно - јад и јадиковка наша, као и Косово, незацељена рана наша. Јадовно је и неизмерна туга и вечита опомена. У оку навире суза, у души трепти бол, а из срца се ипак извија тужно радосна песма, вековни хришћански тропар: "Мученици Твоји, Господе, у страдању своме венце добише".. Твоји и наши Мученици, Господе, са заједничког нам пута - пута Богочовека.

Три догађаја у три узастопна дана од 21. до 23. септембра 1983. звали су нас у наше западне крајеве. То су: 

• прослава 20-годишњице цркве у Глини на храмовну славу Малу Госпојину
• семинар Горњокарловачког свештенства у Плашком
• постављање спомен - плоче на Јадовну

Са студентима смо пошли колима из Београда, негде око подне уочи Госпојине. Пут нас је водио кроз Срем и Славонију, уз реку Саву до Нове Градишке и Јасеновца.

Јасеновачка индустрија смрти након ДСР

У великомученичком Јасеновцу прошли смо покрај светих и светлих гробова певајући тропар светих Мученика. Прошли смо и покрај новоподигнуте православне цркве у Јасеновцу, саграђене наместо раније порушене од хрватских фашиста...све је већ готово за освећење ове цркве, и оно је било најављено, али се неким чудним начином одлаже.

Из Јасеновца смо прешли у Босну, преко Саве и Уне. На споју ових наших двеју река застали смо да ослушнемо шум валова, водених и времених. У сећање нам дођоше стихови Ивана Горана Ковачића из песме "Лешеви путују":

"Лешеви плове, њишу се и плове
зелени, модри, тешки, надувени
крупњају, расту као да се тове
и онда стану, тихо окупљени
крај обале црни"

Нису то били ипак само лешеви. Била су то пре мученичка, христолика тела, свете мошти праведника, попут оних Севастијских Мученика бачених у језеро, или попут тела новомученика Ђакона Авакума, набијено најпре на колац а онда са другима бачено у Дунав. Јер, по речима песника, ова је земља ионако навикла "да кости често премеће у мошти", па зашто да то својство немају и реке које кроз њу теку.

Прешли смо потом у Босанску Дубицу и упутили се на конак у манастир Моштаницу. Кад смо већ кренули на поклоништво Новомученицима, добро је ићи по реду и почети од Моштанице, првог манастира светог Новомученика Авакума Ђака. Моштаница је у питомом Поткозарју, а са многострадалне Козаре најбројнији су мученици и страдалници који су "попуњавали" суседне логоре смрти - Јасеновац и Стару Градишку. Но не само њих, јер их је било из ових крајева који су стизали и до Јадовна, на које смо се ми сада упутили као хаџије и поклоници.

У Моштаници смо одслужили бденије и преноћили, па рано ујутро кренули ка Глини, да бисмо на време стигли за празничну службу Рођења Богомајке у њеном храму. Пут нас је водио преко Банске Дубице, па уз Уну до Костајнице. Банска Дубица већ спада у јужну Банију, а са њом почињу стратишта нашег народа у Горњој Крајини из овог последњег рата. У Дубици је једно време био Усташки логор, а крајем августа 1941. убијени су овде бројни Срби, њих око 200, од којих су неки претходно били затворени у цркву Св. Тројице, па и поклани. Та црква је затим порушена, нажалост по жељи месног жупника Ивана Бенка, а обновљена је тек 1971. И у Костајници је такође порушена велика православна црква, њене три капеле и српско гробље.

Пут кроз Банију, преко Петриње до Глине, подсећа на питому Шумадију, само што је Банија по страдањима већа и "славнија". Жалимо што нисмо могли да свратимо у манастир Св. Теодора Комоговинског новомученика који повезује Босну и Банију и мучеништво ранијих векова са овим новим нашега века. Иначе, село Комоговина у Другом светском рату три пута је спаљивано и половина његових житеља је побијена. И у недалеком одавде селу Грабовцу, код Петриње, усташе су побиле 24. и 25. јула 1941. најмање 1.200 Срба (иако процене иду и до 1.800 жртава).

У Глину смо стигли преко Прекопа, места где су у три јаме бачени многи од Хрвата поклани у старој Глинској цркви српски Мученици, њих 1.700, или још и више.

У нову Глинску цркву, данашњег слављеника, стигли смо на читав сат пре службе Божје коју ће служити владика Горњокарловачки Симеон, те смо имали времена да боље разгледамо и упознамо њене светиње. И раније смо са студентима били у њој, али на краће време, у пролазу даље.

Садашњи храм подигнут је пре 20 година (1963.) и освећен на данашњи храмовни празник. Главни трудбеник на његовом подизању био је побожни народ Баније и Кордуна, на челу са трудољубивим протом Николом Диклићем из суседне Лике и неуморним владиком Горњокарловачким Симеоном. И поред разноврсних невоља и сметњи тешко добијена дозвола за градњу, сметње у набавци грађевинског материјала, ноћно рушење од непознатих лица онога што се преко дана озида, црква је ипак благовремено подигнута. На жалост, није дозвољено да се подигне на истом месту где је била стара црква у којој су поклани невини Глински Мученици, него на око 150 метара даље на црквеном економском дворишту.

На месту пак где је била стара црква, у самом центру Глине, данас стоји "спомен-дом" културе и разоноде, са једним базеном испред и спомен - плочом (према улици), на којој пише ово сведочанство за памћење:
"Истина је наша крвљу записана.
Била је некад на овом мјесту православна црква, а 30. јула године 1941. око 1.200 невиних људи нашло је у њој смрт под оштрицом усташког ножа. Против зла и злочина устао је народ Баније и пошао тешким али свијетлим стазама НОБ.
Данас на овом мјесту стоји спомен - дом жртвама фашизма, а подигнут је године 1969. јединственом акцијом и братском солидарношћу народа Баније и људи широм наше социјалистичке домовине.
4. јула 1969..."

Стара православна црква Рођења пресвете Богородице у Глини била је из 18. века, саграђена у стилу аустроугарског барока, јер ултра-католичка Хабзбуршка монархија није трпела ни дозвољавала православни српско-византијски стил.

Да споменемо овде, ако је то од значаја, да је у тој старој православној цркви у Глини, лета Господњег 1846., по први пут изведена "Лијепа наша домовино" Антуна Михановића, коју је те године "углазбио" Србин из Глине Јосиф Руњанин, отпевао је српски православни хор из Глине. Но, времена и обичаји су се затим променули.

СТРАТИШТА ГОРЊОКАРЛОВАЧКЕ ЕПАРХИЈЕ - ОД ЈАСЕНОВЦА ДО ЈАДОВНА (2. део)

НАРОД КОЈИ ПРАШТА И ИМА ДУШУ

Покољ невиних Срба из Баније и Кордуна у старој глинској цркви извршен је на начин који најбоље сведочи о чудовишности једне паклене машине смрти која се звала "Независна Држава Хрватска". Стравични покољ православних Срба цивила у Глинској цркви извршен је првих дана августа 1941. 

Претходно су мирни и безазлени српски сељаци из околних села среза Вргинмост најморбидније и најбезочније, управо паклено и демонски изиграни и преварени. Са њима, њиховим савестима и душама усташе су се хтели ужасно поиграти смишљеном пропагандом у "прекрштавању православаца на католичку вјеру". 

Позвали су их да 2. августа 1941. на православни празник Св. Илију дођу на скуп у Вргинмост, где ће, тобоже, над њима извршити римокатолички жупници "прекрст", па ће после "слободно живјети... равноправни са Хрватима". У разговорима по селима, по сведочењу очевидаца, није међу Србима постигнут никакав договор, ни сагласност на прекрштавање. Људи су једноставно дошли у Вргинмост да виде шта ће бити, а нису ни могли не доћи, јер су многи директним хватањем и насилним одвођењем доведени у Глину.

У Вргинмосту је било сакупљено преко 2.000 Срба, све мушкараца од 16 до 60 година. Одатле су их почели трпати у затворене камионе и одвозити у Глину. Друге групе Срба из околних села довели су у Топуско, па онда камионима и возом одвезли у Глину.

По сведочењу народа, а и по каснијем признању неких Хрвата, Глина је скоро од самог почетка завођења страховладе НДХ постала место ликвидирања на хиљаде Срба из Баније и Кордуна. По неким сведочењима, само у ноћи између 12. и 13. маја 1941. године био је покољ 300 Срба у Глини, у околини, можда и у самој Глинској цркви, јер "она је већ од доласка Анте Павелића на власт служила као затвор и кланица људи", како је забележио један од сведока. Главни злочин у Глинској цркви, као што рекосмо, извршен је почетком августа 1941. почевши од Крвавог Илиндана.

Глинска црква пред покољ, 1941.

О том злочину у Глинској цркви постоји и лично сведочење једног преживелог Србина, а и каснија признања на суду неких од Хрвата. Тако, у своме саслушању пред Државном комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача (Саопштење бр. 33), Драган Бакић је рекао:

"На 1. и 2. августа 1941. године, прогласио је по селима опћине Чемерница опћински начелник Јосип Живчић, да сви Срби мушкарци, у старости од 16 до 60 година, морају на 3. август 1941. године неизоставно доћи у Вргинмост, где ће их дочекати жупник и превести их у римокатоличку веру. Тада нико више неће смети дирати у покрштене Србе и они ће бити равноправни са Хрватима.
У наредби је уједно стајало да сви Срби, који тај дан не дођу у Вргинмост на покрштење, бити ће код куће убијени. И у другим опћинама среза Вргинмост објављена је истодобно иста наредба. 

На дан 3. августа 1941. године око 1.500 Срба из опћине Чемерница отишло је у Вргинмост. Исти дан дошло је у Вргинмост и из других опћина око 700 Срба, тако да их је скупа дошло тада у Вргинмост око 2.200. Када су се Срби тако скупили и чекали на покрштавање, наједном су их опколили наоружане Усташе, који су били у великом броју, и наоружани војничким пушкама и митраљезима терали Србе у соколану. 

Срби су тада слутили да им се спрема покољ, па их је око 400 успело побећи, а око 1.800 је сатерано у соколану. Ту су их држали под стражом целу ноћ, а сутрадан је дошло у Вргинмост 25 теретних камиона, у које су стрпали ове Србе, одвезли их у Глину и одвели у православну цркву". 

О истоме сведочи и Антун Грегурић у својој изјави:
"Видио сам како су камионима водили Србе у цркву у Глини, а још прије покоља одвозили су из цркве камионима живе људе, те су их убијали у глинском Новом Селу".

Ово наводи Младен Цолић у књизи "Такозвана НДХ 1941." (издата у Београду 1973. стр. 370).

Најпотресније је свакако лично сведочанство једног страдалника Србина, тада у цркви полузакланог, но ипак на чудан начин преживелог Љубана Једнака, из села Горњег Селишта код Глине из чијег села и фамилије заклано је тада у цркви на десетине људи. Његово сведочанство о "тада насталом свеопштем клању" у Глинској цркви прочитао сам још пре овог нашег поклоничког путовања, но сада ми је та потресна исповест такорећи у детаљима долазила у сећање.

Веома је карактеристичан и опис злочина у Глинској цркву садржан у признању једнога од усташких учесника у томе клању невиних Срба, Химлије Берберовића из Босанског Новог. По њему, клање невиних жртава у Глинском православном храму вршено је ноћу, од десет увече до два по поноћи и било је 7-8 пута, то јест неколико дана. Клани су најпре само мушкарци, а касније су довођене на клање и жене и деца.

Из свега тога произилази да је у Глинској цркви поклано преко 1.200 Срба, можда и свих 1.800, док је других 500-600 Срба поклано у глинском Новом Селу и околини, где су онда у јаме бацили и тела покланих Мученика у цркви.

У овом стравичном покољу православних хришћана у храму Божјем, злоделу којем није равно ни Диоклецијаново убијање хришћана у Никомидијском храму (почетком 4. века), једна од првих жртава био је и парох глински Богдан Опачић, који је и живот и душу своју положио са верницима и за вернике своје, који се ипак нису одрекли вере своје православне и крста са три прста. 

Треба споменути овде и светли пример глинског жупника Франца Жужека, Словенца по народности, који је тих кобних дана 1941. настојао да спасава, колико може, православне Србе од сигурне смрти. Нису, нажалост, сви жупници били такви, јер је не мало њих у другим местима учествовало у насилном прекрштавању православних Срба.

Глински свети Мученици, који нису издали своју православну веру, несумњиво спадају у свете Мученике вере Христове и Цркве Православне. Труд око прикупљања њихових имена још увек траје. Генерал Душан Баић, из овога краја, у својој књизи "Котар Вргинмост у НОБ 1941-1945" (Београд 1980.), наводи имена и презимена и основне податке за 1.022 Србина заклана у Глинској цркви, но то су само они из села среза Вргинмост. 

Наш песник Иван В. Лалић написао је песму "Опело за седам стотина из цркве у Глини", али је у песми број узет вероватно само симболично.

На ове свете Глинске Мученике можемо слободно применити пророштво светог Тајновидца из Апокалипсиса Цркве Христове:
"И кад отвори четврти печат, чух глас четврте животиње говорећи ми: Дођи и види. И видех, и гле коњ зелен, и ономе који сеђаше на њему беше име Смрт, и пакао иђаше за њим; и би им дата власт на четвртину земље, и убијаху мачем, и глађу, и смрћу, и зверовима. И кад се отвори пети печат, видех под олтаром многе душе покланих за Реч Божју и за сведочанство Јагњетово које имађаху... И би им дата свакоме хаљина бела, и речено им би да почну за мало времена док се не напуни и број сабраће њихове и састрадалника, који ће бити убијени као и они" (Откровење 6,7-11).

Са Глинским Новомученицима тако је заиста и било: побијени су под олтаром за Крст Јагњетов и право Сведочанство. Зато им је у новој Глинској цркви подигнут и посебни олтар, а од СПЦ убројани су у општи Сабор Светих Мученика и Новомученика, од Косова до данашњег дана.

Овај олтар је у апсиди северне певнице новога храма, а у истој апсиди изнад тог жртвеника фрескописани су ликови: Свештеномученика Саве епископа Горњокарловачког, проте Стеве Огулинског, мученице Мајке Православне и још неколико мученика Дечице и сељака овога краја, у својим народним ношњама. Свим овим Глинским Новомученицима служи се служба на овом малом олтару неколико пута годишње.

У ковчегу на овом жртвенику чува се камен темељац старе цркве, прегршт земље натопљене крвљу Глинских Мученика и честица моштију Св. великомученика Лазара Косовског, што је доказ заједничке судбине ових Новомученика са Косовским Мученицима. И у животу и у смрти све им је било заједничко: страдање за веру и род, исто богољубље и родољубље.

Ма колико да је написано и прочитано о страдањима српских верника у Глини и уопште у Банији и Кордуну, никакве књиге не могу заменити оно што се од самог народа ових крајева може чути и дознати. Наши разговори са народом, који је тога дана дошао Глинској цркви, међу којима је било и преживелих бораца из НОБ и нарочито доста старијих жена у црнини, а и са нашим свештеницима који иако су махом млади знају од народа доста аутентичних казивања и сведочења, трајали су после литургије све до вечерња, које је служено по подне у 17 часова, са дечјим рецитацијама и пригодном беседом.

Из свег овог свето-литургијског и братског општења са народом ових крајева остао нам је незабораван доживљај и неизбрисиви утисак: да је ово жив народ Божији и да има живу душу, велику душу и велико срце које вером и човекољубљем све прашта. Није му било лако, шта је све доживео и преживео!

СТРАТИШТА ГОРЊОКАРЛОВАЧКЕ ЕПАРХИЈЕ - ОД ЈАСЕНОВЦА ДО ЈАДОВНА (3. део)

КОРДУН ПЛИВА У КРВИ

Из Глине смо увече отишли за Топуско, старо бањско место на источним обронцима Петрове Горе на Кордуну. 

И Топуско је, као и Глина и сва околина, страдало од хрватских фашиста, нарочито 1941. године. Срби су и овде затварани у православну цркву Св. Јована Крститеља, клани и убијани, вођени у Глину на тамошње клање, стрељани у Ломића јарузи и Ратковића страни, одвођени на Велебит планину у систем концентрационог логора Јадовно. 

Боже мој, како је овај народ Кордуна, Баније и Лике, а и читаве ове Горње Крајине, Глином и Јадовном повезан и вечно сједињен, уз њих и са њима и ми и сви Срби од Косова до Јадовна.

Иначе, порушена у Топуском црква Светог Јована обновљена је тек 1971. а дотле је литургија служена први пут 1953. на црквишту под ведрим небом. Ова је црква данас једна од најлепших и најуређенијих на Кордуну.

Пут нас је из Топуског даље водио кроз село Чемерницу, једно од многобројних и страдалних српских села на Кордуну. На овдашњем споменику "палим борцима и жртвама фашистичког терора" стоји следећи значајан текст који треба памтити, написао га српски писац из овога села Станко Кораћ, чији су отац и брат заклани у Глинској цркви:
"Августа 1941. године, вријеме стравичног рата и неизвјесности, дани масовног истребљења српског народа. Представници злочиначке Усташке државе позваше и на овом мјесту, гдје се налазила зграда опћине Чемернице, окупише 3. августа одрасле мушкарце села Батинове Косе, Буковице и Чемернице.
Окупљене људе усташе одведоше у Глину, гдје их у православној цркви, ноћу између 4. и 5. августа 1941. године, мучише и усмртише ножем, маљем и кундаком. Овај злочин у низу других на Кордуну и Банији, остао у историји као несхватљив ужас.
У току четири ратне године из наведених села погибе у борби за слободу и социјализам 50 бораца, а злочини извршени у Глинској цркви, у збјеговима Петрове Горе, у Ратковића страни, у Јадовну, као и у усташким логорима и затворима и другдје, одузеше овим нашим селима 1.016 недужних живота.
Драги родитељи, браћо, баке и дједови, знани и незнани сродници и пријатељи: Ви падосте као невине жртве прљаве политике изрода људског рода, као борци за слободу, слогу и радост, за наше љепше и сретније сутра.
Нека се никад не забораве ваше патње и наша бол".

Као што се и из овога види, а и иначе се зна, Глинска црква и Јадовно били су прва главна стратишта банијских и кордунашких Срба православаца. Онда је њихово место заузео милионски логор смрти Јасеновац. Примера ради да споменемо да је само из овог села Чемернице убијено у Јасеновцу око стотину жена, деце и стараца. Напомињемо такође да је одвођење на Јадовно и тамошње убијање овдашњих Срба отпочело већ 6. и 10. маја 1941.

Наш пут је ишао даље кроз варошицу Вргинмост и онда кроз Војнић, опет једно многострадално српско место на херојском Кордуну. У време завођења пакленог "новог светског поретка" на овим просторима, хрватски фашисти су 29. јула 1941. из Војнића и околине побили у Божића јарку око 500 Срба, заједно са њиховим свештеницима:

• Докмановић Милом, 
• Нинковић Петром, 
• Пеурачом Милом
• Шушњар Душаном

Остаци православне цркве у Коларићу

У засеоку Војнића Коларићу спалили су цркву Св. Петке са 160 православних Срба и њој. Црква је обновљена и поново почела са богослужбовањем 1969. године, но нажалост, као и у Глини, опет не на истом месту.

Заслуге за обнову и ове и бројних других цркава у Горњој Крајини припадају, уз остале, највише епископу Горњокарловачком Симеону Злоковићу.

Пошто смо са преосвећеним јуче заједно служили у Глинској цркви и о свему опширно разговарали, нисмо се овога пута задржавали у његовој резиденцији у Карловцу. Свратили смо само на благослов и послужење, па продужили даље пут са браћом свештеницима. Журили смо на семинар Горњокарловачког свештенства у Плашком, који је већ одавно био заказан за 22. септембра 1983. године.

СТРАТИШТА ГОРЊОКАРЛОВАЧКЕ ЕПАРХИЈЕ - ОД ЈАСЕНОВЦА ДО ЈАДОВНА (4. део)

ЖИВОТ ДАЈЕ, АЛИ НАРОД НЕ ОСТАВЉА

У Плашки смо стигли преко Јосипдола. 

Варошица Плашки и сва околина изузетно је леп предео Лике, а лепоти природе доприносило је и лепо време тих сунчаних дана. Но, да оставимо природу и време па да говоримо о страдањима Плашког и његовог живља, на челу са великомучеником владиком Савом Трлајићем и народним свештеницима: 

• Миланом Докмановићем, 
• Миланом Рајчевићем, 
• Петром Вучинићем, 
• Богољубом Гаковићем, 
• Миланом Ђукићем, 
• Јашом Степановићем,
• Ђуром Стојановићем 
• Станиславом Насадилом
  (православни Чех из Личке Јасенице). 

Њихово мучење и страдање већ је углавном познато, мада има још увек непознатих детаља о страдалној судбини и овог српског владике и његовог свештенства и верника.

Распитивали смо се зато о местима борављења и мучења њиховог, па о Томљеновића штали где су били затворени и брутално злостављани за време мучења хрватски фашисти су пуштали плоче са црквеном музиком "Јелици во Христа крестистесја", а нарочито о њиховом одвођењу у Огулин, Загреб, логоре "Даницу" и Госпић и коначно на Јадовно. 

То зато што се на Јадовно, ако Бог да, сутра спремамо: да у славу Божију и част њихову извршимо литургијско воспоминаније и заједничарење са њима.

Иначе, епископ Сава Горњокаловачки је имао понуду у мају 1941. да оде за Београд, где би избегао сигурну смрт, али је он одбио то категорички, јер је желео да подели судбину свог народа, који је већ почео да страдава под усташким камама (ножевима).

Разгледали смо затим и снимали Плашки катедрални храм и упознали се са приспелом браћом свештеницима. 

И поред покушаја да се њихов семинар растера из Плашког (ово су урадили комунистички функционери који су активирали своје безбожничке групе) или отера негде другде, свештеници су се ипак у већем броју окупили око некадашње своје цркве. 

Та Саборна црква у Плашком је, иако још увек у обнови од тешких рана задобијених после одвођења и убијања њеног архипастира, свештеника и верника, а њихов се број кретао и до неколико хиљада, јер Плашки је био чисто српско насеље, послужила нама тога дана не само за молебан, него и за одржавање самог тог семинара.

Шта је ту чудно и нејасно, кад је све јасно...

СТРАТИШТА ГОРЊОКАРЛОВАЧКЕ ЕПАРХИЈЕ - ОД ЈАСЕНОВЦА ДО ЈАДОВНА (5. део)

ИДЕОЛОГИЈА ПРЕЗИРЕ ЦРКВУ И ВЕРУ

Ништа природније за нас православне Србе него она мудра реч из народне песме: "Беж' у цркву Краљевићу Марко". Јер кад вам се они већ познати и стереотипно "добри односи цркве и државе" наједном откажу по обичају, кад вам се "друштвене просторије", иако раније заказане и уговорене, наједном пред носом затворе, а разлог је нека друга "прослава" која ће бити тек за месец дана, итд.

Није било наше да се у то мешамо иако сам већ био "умешан" самим тим што сам позван и дошао на овај семинар Свештеничког удружења Горњокарловачке епархије, али је свакако било још једно ново, на лицу места доживљено, искуство онога што сам већ одавно знао, то јест: ко и како стварно злоупотребљава поверење нашег многонапаћеног свештенства, и данас, не само јуче. 

Накнадно сам дознао да је овај скромни семинар наших свештеника окарактерисан као "непријатељски" и "диверзантски" од оних који су навикли само на слепу и секташку послушност својој идеологији - Савеза комуниста Југославије.

Срећа је и знак је духовне, људске и хришћанске, зрелости већине нашег свештенства и Богу хвала, првенствено млађе генерације, што је најчешћа тема свештеничког семинара пре свега пастирски рад у народу, то јест препород и оплемењивање људских душа и срца и савести вером и љубављу Христовом, богољубљем и братољубљем, кроз најпре сопствено јеванђелско покајање, што је и била главна тема овог семинара у Плашком.

Кад већ говоримо о пастировању нашег свештенства у нашем православном српском народу данас, треба се заиста радовати чудесном и спасоносном дару Божијем: да нам Бог још увек даје народ и свештенике који међусобно разговарају о покајању, знају шта је покајање и шта оно значи за прави људски лик човека и народа, и хоће увек изнова да се баве том чудном тајном и истином свељудског искуства, којом је почело и увек почиње Јеванђеље спасења и истинског очовечења човека.

Српски народ није духовно пропао народ јер још није изгубио душу своју и неће је изгубити све док у својој животној пракси, а она једина проверава сваку другу "праксу" зна за покајање, покајање не као неки "кукавичлук", ни као неки "комплекс", већ као "велику разумност и разборитост" људску, по речима једног древно-хришћанског писца, или по речима народне пословице, покајање као "најлепши цвет људског поштења". 

Ово зато што истински људско, хришћанско покајање увек значи нови живот. Иначе, тешко човеку и свештенику, тешко народу и цркви који не знају за покајање и не позивају на покајање. Почињући увек прво од себе.

Најживље и најопипљивије могло се то осетити баш на овим просторима нашег тродневног хаџилука.

Из Плашкога, преко Плитвица, Врховина и Оточца кренули смо ка Госпићу и Јадовну. И најзад, трећег дана нашег хаџилука, ево нас на светом месту.

Јадовно... Пут из Госпића према Јадовном води најпре асфалтном цестом према Брушанима и Карлобагу. После једно 7-8 км скреће се десно у село Трновац, на месту где скреће и камени пут за Смиљан, родно место славног научника Николе Тесле, такође многострадално српско село под Велебитом као и бројна друга села у Лици.

Мало хрватско село Трновац налази се у самом подножју Велебита, непуна 2 км од пута Госпић-Карлобаг. Непосредно иза њега почиње успон обронцима Велебита до Јадовног.

Интересантно је запазити да се на излазу из Трновца ка Велебиту налази римокатоличка црква "Госпа од седам жалости", а изнад ове степенасти "Крижни пут", управо крај пута за Јадовно. Чудна и несвакидашња симболика! 

Жалости и патње Мајке Божје због крстоносног пута Сина Њеног. И оних, додали бисмо, који тим крсним путем пођоше на Јадовно многожалосно. 

Да ли је ова црква случајно тако названа или је код честитих римокатолика овога краја, хотимице или нехотице, проговорила савест хришћанског састрадавања са прогнанима правде ради и сатеранима недужно и невино у бездане јаме Јадовна? Било шта да је, пророчка симболика овог храма Богоматере Распетога Христа, као и само име Јадовно, говоре већ много сами по себи.

СТРАТИШТА ГОРЊОКАРЛОВАЧКЕ ЕПАРХИЈЕ - ОД ЈАСЕНОВЦА ДО ЈАДОВНА (6. део)

НЕПОМИЊАЊЕ ДОНОСИ ЗАБОРАВ

О Јадовну је писано и напомињано, али недовољно. Далеко мање него што оно заслужује у нашој култури памћења. У својој јединствено потресној величанствености оно и данас стоји тихо и немо, покривено гробном тишином и мученичким миром. Ако и нека га, оно није заборављено.

Да поменемо ипак два новинска написа, који су се нешто пре нашег пута појавили у штампи, а оба говоре о Јадовну. 

У Личком Вјеснику (излази у Госпићу, број од 15.06.1983), у рубрици "Писма читалаца", објављен је следећи текст Илије Пањковића из Бјеловара:
"Прочитавши то... реч је о акцији у општини Титова Кореница да се обележе све јаме на Пријебоју (у којима је изгубило живот неколико стотина невиних жртава, тј. невиних Срба - наша примедба, сјетих се Јадовна на Велебиту, гдје је за вријеме Другог светског рата у јаму бачено неколико хиљада невиних жртава. У намјери да укажем на достојније обиљежавање овог мјеста, не желим умањити значај мјеста на подручју опћине Титова Кореница.
Дапаче, сматрам да сва та мјеста треба достојанствено обиљежити. Вјерујем да готово нема одраслог човјека у нашој републици, као и широј друштвеној заједници, а да није чуо за злогласно Јадовно, које је жртвама равно највећим стратиштима у нашој земљи.
Ипак, ово спомен-обиљежје изгледа јадно и недостојно толиких жртава. У то сам се увјерио кад сам недавно боравио у Лици и посјетио то мјесто. Пут до Јадовног је веома тежак и готово неприступачан. За пјешачење је предалеко, а аутомобилом је крајње ризично поћи. Нема никаквих ознака ни путоказа. Онај тко не позна овај крај, врло тешко би дошао до злогласне Шаранове јаме, која је прогутала толике невине жртве.
Сама јама је такођер лоше и недовољно обиљежена. Плоча којом је обиљежено ово мјесто је минијатурна и тешко уочљива. Све ово дјелује јадно, напуштено, заборављено и стравично.
Управо се питам, како до данас још ништа није подузето да се ово мјесто на неки начин боље обиљежи. Тко је овдје заказао? Било би ми драго, кад бих у неком од наредних бројева вашег листа прочитао нешто о подузетим акцијама да се Јадовно учини доступним и да се боље обиљежи...".

Други напис је из пера иностраног новинара Хеико Флоауа (западно-немачки лист "Süddeutsche Zeitung", Минхен, од 16.09.1983), где између осталога стоји о Јадовном ово:
"Код Јадовна, у Лици, која је насељена углавном Србима и мање Хрватима али припада Хрватској, десетине хиљада православних Срба бачено је у јаму дубоку стотину метара. Екуменизам? Питају се у православни из Србије. Наравно! Тако одговарају, али тек тада када католици и православни буду изразили спремност да у Јадовну заједнички подигну покајничку капелу".

Толико из најскорије штампе о Јадовну, а ми да се вратимо нашем служабном путовању на Јадовно.

Од поменуте Госпине цркве у Трновцу успон уз Велебит иде око 5-6 км, каменим али излоканим путем који води личком страном Велебита кроз планину, у правцу Сења, док се не дође на једну омању висораван која још од раније носи симболично име Јадовно.

Ту, на тој планинској заравни, иза малог насеља Јадовно, у току летњих месеци 1941. године био је смештен релативно кратко (132 дана) али зато сигурно најстравичнији хрватско-усташки логор, који је као искључиву намену имао - геноцидно затирање Срба и то најпре Срба из Лике. Довођени су на Јадовно и Срби из других крајева тадашње НДХ, довођени и други људи из "нехрватских скупина становништва", али је Јадовно пре свега било јама и гробница личких Срба. И то само зато што су православне вере и српске националности.

На излазу из ове јадовинске висоравни данас стоји дрвена рампа, али како је рампа била отворена ми смо кренули даље. 

Пут иде уз падине Велебита и доводи нас до уске, а на стотину метара дубоке Шаранове јаме...име је, кажу, добила по чобанчету Шарану, које је некада раније у њу упало. Од Шаранове јаме пут иде косо уз планинску падину до јаме на Гргином бријегу и до других понорних јама којима изобилује крашко тло Велебита.

Према "Енциклопедији Југославије", планина Велебит, једна од најдужих у нашој земљи, грађена је од карбонатних стена и има доста шкриљаца и кречњака, као и крашко подземље са снажном подземном циркулацијом воде, те мноштво ломова и вртача, дубоких пећина и још дубљих јама које могу бити и степенасте, са проширењима у виду пространих галерија. Са континенталне, личке стране Велебит је покривен доста густом шумом, највише буковом, смрековом и боровом.

По свему судећи, чудна планина, са чудном утробом и још чуднијом историјом! Ако нипочему другом, Велебит ће остати у историји незаборављен својим Јадовном, нашом људском трагичном судбином у последњем рату. Пре свега, трагичном судбином српског народа ових крајева. И не мање, ако не и више, злослутном судбином починиоца те трагедије.

У поменутој "Енциклопедији Југославије" прочитали смо, пред полазак на пут, следеће редове о Јадовном...писала их Савка Калинић из Загреба:

"Јадовно је логор у који су усташе 1941. одводиле жртве свог терора да би их тамо побиле. Налазио се у једној долини на Велебиту на простору од 1.250 м.н.в ограђен бодљикавом жицом високом 4 метра око жице била је постављена стража у дубину од 1 км.
Заточеници, већином Срби, најприје би стизали у госпићку казнионицу гдје се вршио распоред за логоре. У логор Јадовно се ишло од Госпића преко села Трновца. Нераван терен у логору морали су заточеници изравнати и на њему направити заклоне од грања. Заточеници су радили по цијели дан до изнемоглости, уз готово никакву храну.
На 5 км од логора налазила се јама у коју су усташе повремено бацале заточенике, преклане над самом јамом. Последњу групу од 1.500 људи усташе су побиле митраљезима у августу 1941. нове су жртве возиле на Оштарије, велебитско село на цести Госпић-Карлобаг и бацили их у јаму у заселку Ступачиново. У мјесецу мају, јуну и јулу 1941. у Госпић је стизало дневно по 1.000 људи, жена и дјеце.
Рачуна се да је крашка јама поред логора Јадовно прогутала око 35.000 жртава".

После наше посете Јадовном (друге по реду за последње две године) и разговора са многим људима из Лике и других крајева, а и после проучавања и других објављених и необјављених података о логору Јадовно, може се рећи да би наведени подаци из поменуте Енциклопедије били углавном тачни, ако се мисли само на најближу "крашку јаму поред логора", тј. Шаранову јаму, удаљену свега око 1 км од логора, у коју је вероватно и бачено поменутих 35.000 жртава. 

Али, постоје и друге јаме, неке данас знане, а неке тада затрпане и данас незнане. Постоји, наиме, народно сведочење, и Срба и Хрвата, да су усташе, напунивши неке од јама људским телима, затрпавале их и забетонирале, па их покривале земљом, смећем и лишћем да би тако сакриле траг својих злочина.

Број жртава у Јадовном, према томе, далеко превазилази поменути број у "Енциклопедији Југославије".

Према налазу спелеолога дубина Шаранове јаме је око 42,5 метара и то само до првих костију, којих даље у дубину треба да има око 40 кубних метара осим ако јама има и галерију или подземне воде. Слична је дубина и јаме на Гргином бријегу, а у околини, као што рекосмо, постоји и још неколико јама које су Усташама служиле за затирање трагове својих покоља и човекоубистава.

Историчар Милан Баста (Србин из Лике, учесник НОБ) пише, према изјавама и старијих људи из Лике и других крајева, и наводи као број убијених у Јадовном цифру од око 50-60 хиљада, чиме се Јадовно, по њему, после Јасеновца и Старе Градишке, сврстава у логоре са најмасовнијим жртвама у НДХ (књига "Рат је завршен 7 дана касније", издање 1976.).

У нашим разговорима са људима из Лике, од којих су неки посебну пажњу посветили и посвећују жртвама Јадовна, ми смо чули за бројку од око 80.000 жртава, а једно сведочење помиње прецизан број од 86.000. Али, да се вратимо мало уназад, на сам почетак јадовинске голготе српског народа у овим крајевима, кроз које смо ових дана поклонички пролазили.

Одмах по стварању свој злогласне НДХ 10. априла 1941. Усташе су почеле такозвано "чишћење терена", то јест настојали су што пре створити расистички "чисти хрватски простор", нешто слично данашњој тежњи за "етнички чистим Косовом". Они су стога брзо отпочели најпре појединачно а онда и масовно убијање и уништавање, пре свега Срба, а онда и других недужних људи.

Појединачне злочине, по Лици и другде, Усташе су чиниле већ од првих дана своје страховладе, која је почела одмах по капитулацији и оснивању НДХ. Треба знати да је капитулација у Госпићу објављена већ 10. априла 1941. у 5 часова по подне, после чега усташе у Госпићу и Лици преузимају власт у своје руке и већ истог дана почињу хапшења Срба, пет људи из Смиљана, 18 људи из Богданића, пуњење Госпићког затвора и бацање у јаме: у Бужиму, Јанчи и Јадовном. Видети детаљеније у књизи Јакова Блажевића "Супротстављања" 1980. стр. 89 - 90.

СТРАТИШТА ГОРЊОКАРЛОВАЧКЕ ЕПАРХИЈЕ - ОД ЈАСЕНОВЦА ДО ЈАДОВНА (7. део)

УМЕСТО МОЛИТВЕ РЕВОЛВЕРИ И КАМЕ

Усташе убијају најпре свештенике, учитеље и друге виђеније људе, а касније је било убијања и свих Срба одреда, ко год им падне шака. Ова прва своја злодела Усташе су донекле прикривале, припремајући се за испуњење свог главног плана - масовног прогоњења и истребљења Срба, тј. геноцида над Србима путем покоља или прекрштавања. Но да видимо најпре ситуацију изван Госпића.

Прва већа и масовнија злочиначка акција усташа била је већ 29. априла 1941. године у селу Гудовцу код Бјеловара, где је убијено око 184 Срба, сељака. После тога следи погром у Благају на Кордуну, где су 7. маја 1941. Усташе поклале око 520 Срба сељака из Вељуна и околине, а међу првим жртвама били су свештеници Бранко Добросављевић из Вељуна и Дмитар Скорупан из Цвијановића Брда, сви су убијени на најсвирепији начин у шуми званој "Кестеновац" код  Благаја. Такође је убрзо побијено око 700 Срба у околини Слуња, као и група од 500 Срба из Војнића и околине, такође на Кордуну, заједно опет са својим свештеницима из околних српских села.

Затим је на ред дошло затирање Срба и српских села у Лици, од којих ћемо поменути само нека. 

У Јосипдолу 20. маја 1941. Усташе су Србима из тог места и околине напуниле стару школу, мучиле их, па клале и стрељале по групама, затим их бацале у ровове, неке и полуживе, посипале их живим кречом и онда земљом затрпавале. Православну Цркву у Јосипдолу су демолирали и претворили у магацин за оружје. У Плашком су похапсили 21. маја 1941. преко 700 Срба и одвели их у Огулин, где је, заједно са још покупљенима из других места, побијено 5.000 Срба, не рачунајући спроведене у логор Јасеновац.

Следе затим остала српска села и насеља у Лици, где су већ од средине јуна 1941. почели масовни прогони и покољи, а током јула уништавана су и читава српска села и засеоци. У Пријебоју, између Плитвичких језера и Коренице, убијено је и у јаме бачено око 400 Срба, а из општине Плитвичка језера, изразито српског становништво, насилно је протерано само у току 28. и 29. јуна 1941. преко 2.500 српског живља на подручју Дрвара и Грахова. 

У селу Суваји код Доњег Лапца усташе су 1. јула 1941. запалиле село и побиле око 300 Срба, од којих је 170 бачено у три јаме, а остали су спаљени. Већ следећег дана  запаљено је село Осредак, а за њим и село Бубањ, где је све живо поклано и побијено или већим делом бачено у чувену Боричевачку јаму. 

Ово је изазвало једну од иначе ретких српских освета у хрватском селу Боричевац. Врхунац злочина у Бубњу било је убиство 12 српских девојака док су мирно копале кукуруз на њиви "То је било деветога јула, кад погибе дванест српских цура".

У Личком Петровом Селу побијено 900 људи. У Врховинама, у Оточцу где и до данас постоје неиспитане масовне гробнице Срба, у Теслином Смиљану код Госпића побијено и поклано 650 Срба, од којих су многи живи у кућама спаљени, у госпићким селима: Липе, Плоча и Папуча...покољ свих затечених породица, у селу Дивоселу јужно од Госпића за један дан поклано и побијено око 700 душа... и јужније, у Медаку где су у вребачким и медачким боровим шумама - плантажама Усташе побиле и закопале око 1.000 жртава.

У Грачацу и околини почетком августа 1941. масовно поклано око 500 Срба, све један и исти усташки геноцид над српским живљем, као уосталом и другде, по Босни, само у троуглу Бихаћ-Крупа-Цазин побијено тих дана око 20.000 Срба, у Славонији, Срему, Далмацији, Херцеговини, по читавој НДХ.

Најстрашније од свега је било што је народ често обмањиван, просто демонски лаган, па је позиван и присилно сабиран, ишао у поворкама, као јагањци на за клање, понекад чак и певајући. Говорено им је да иду на рад у неки други крај, или у Немачку. Коме је и могло пасти на ум да им је спремано то и такво безумље?!

Као посебан вид перфидног обмањивања Срба, ради масовнијег намамљивања, било је и у Лици практиковано тзв. "покрштавање", које се и овде као и у Глини завршавало групним покољем Срба. Познат је позив на такав покољ Срба у Лици удбинског фратра Мате Могуша, 13. јуна 1941. у Удбини.
"Досад смо за католичку вјеру радили молитвеником и крстом, а сад је дошло вријеме да радимо пушком и револвером. Иселит' ћемо и истријебит' српски народ у Хрватској". Лист "Хрватски народ" од 22. и 24. јуна 1941. 

Такву превару под изговором "прекрста" усташе су извеле у личком селу Косињ код Перушића и то само три дана после покоља Срба у Глинској цркви, где су 347 окупљених Срба повезали жицом и побили, а онда им лешеве спалили у једној кући. 

Било је, међутим, и таквих ретких случајева где су поједини римокатолички свештеници покушавали да "прекрштавањем" спасу Србима животе, као што је то чинио жупник у Дрежнику код Слуња Драгутин Штимац, који је при том покатоличење Срба "сматрао само формалним". Он је своје вернике Хрвате јавно у цркви позивао да не сарађују са Усташама у њиховим злочинима над Србима, као што је то чинио и стари фра Грга у Оточцу. На жалост, Драгутин Штимац је, на предлог усташа, обешен од Немаца 1943. Видети детаљније у књизи Ћирила Петешића "Католичко свећенство у НОБ" (Загреб 1982., стр. 193).

Ипак, сви ови поменути злочини усташа у Лици били су само, да тако кажемо, успутни и пропратни акт главног злочина над Србима, који се тих летњих месеци 1941. године вршио у Јадовну.

Ово, наравно, не умањује нити потцењује "обиље невјероватног и непојмљивог дивљаштва" усташког при тим покољима Срба, "које је запањивало и окупатора", како вели један очевидац Личанин, наводећи и писање италијанског команданта Б. Ангелинија о томе како је један усташа, син директора Госпићке гимназије, банкетом прославио клање сопственом руком своје хиљадите жртве српске! (Књига "Лика у НОБ 1941.", стр. 154).

Кажемо "успутни" и "пропратни" зато што, упоредо са овим убијањима, усташе су почеле и са масовним одвођењем српског живља, а уз њих и Јевреја и Цигана и свакога ко им се противио, у своје концентрационе логоре, из којих се никада више нису вратили, док је при убијањима и паљењима бивало и бежања у шуме и збегове, ради спасавања голог живота. О томе пише напр. Јаков Блажевић:
"У Перушићком котару, у Косињској опћини, усташе су масовно убијали српско становништво у селима Крш, Студенци, Млака и другима. Куће су биле потпуно спаљене. Људи који су остали у животу живјели су идуће двије до три године искључиво по пећинама" - књ. II, 38.

СТРАТИШТА ГОРЊОКАРЛОВАЧКЕ ЕПАРХИЈЕ - ОД ЈАСЕНОВЦА ДО ЈАДОВНА (8. део)

ФАБРИКА ПОСТАЛА СТРАТИШТЕ

Као први такав усташки логор обично се сматра логор "Даница", који је отворен 29. априла 1941. у некадашњој фабрици "Даница" у Копривници. Кроз њега су прошли многи мученици српски на путу за логор смрти Јадовно на Велебиту. Кроз логор "Даница" у Копривници прошао је већи број наших свештеника из Горњокарловачке, Тузланске, Пакрачке и других епархија СПЦ, а са њима и велики број православних верника и другог народа из разних крајева ове напаћене земље. 

Тако на пример, читав конвој из "Данице", са 250 Срба и двадесетак свештеника, спроведен је под јаком стражом 30. јула 1941. у Госпић, да би, после свеноћног мучења у госпићкој казнионици између 1. и 2. јула, сутрадан сви били изведени на Јадовно и бачени у јаме.

У логору "Даница" било је и доста наших људи из Копривнице и околине, особито из српског места Грубишно Поље, који су затим спроведени на Јадовно. Благодарећи управо честитим мајкама и супругама 1.486 наших људи из Грубишног Поља код Копривнице, који су сви бачени у Шаранову јаму на Јадовном, обележена је по први пут тек 1957. и каменом обзидана ова јадовинска јама. 

Били су то синови и мужеви, између 16 и 60 година, који ни у јами нису заборављени од драгих мајки и верних супруга. Оне су им, као некада мироносице, прве обишле гроб и обележиле га овом плочом:
"На овом мјесту између осталих из наше земље побијено је по усташким крвницима 1486 жртава из опћине Грубишно Поље 1941. Спомен плочу подигло је друштво Напредна жена.
Грубишно Поље 2. VI 1957".

Одмах после "Данице" у Копривници, другим по реду настанка усташким логором сматра се да је био сабирни логор у Госпићу, са своја два истурена одељења смрти: 

• логор Јадовно на Велебиту 
• логор Слано на острву Пагу

У поменутој "Енциклопедији Југославије" и у другим објављеним књигама о усташама и логорима НДХ обично се наводи да је логор у Јадовну отворен у мају 1941. године.

Међутим, судећи по много чему, логор и губилиште на Јадовном отворено је још пре тога, то јест одмах по успостављању усташке власти у Госпићу и Лици, а то је било већ попдне 10. априла 1941. О хапшењима Срба у Госпићку казнионицу постоје бројна сведочанства, и живи људи који то још памте, а такође и сведочанства о томе да су хапшеници одмах затим одвођени пут Велебита, на Јадовно. 

Неки Срби, који су тих априлских дана 1941. хтели да својим ухапшеним сродницима однесу храну у Госпићки затвор, били су поверљиво обавештени од пријатеља да су сви ухапшени већ одведени на Јадовно, а сам логор је, као што се зна, већ од првих дана био само привремено прихватилиште жртава одређених за ликвидирање у јамама.

СТРАТИШТА ГОРЊОКАРЛОВАЧКЕ ЕПАРХИЈЕ - ОД ЈАСЕНОВЦА ДО ЈАДОВНА (9. део)

НИСУ СВЕ ЈАМЕ ОТКРИВЕНЕ

Изгледа да је Лика, а нарочито Госпић и околина, раније од других крајева НДХ постала стравични вртлог затирања Срба. "Ситуација је била посебно тешка у Лици... Масовна звјерства, формирање логора смрти на Јадовном, бацање живих људи у јаме, покољ српског народа, прогони комуниста и антифашиста, пуни затвори, то је била слика Лике у тим данима" - вели као очевидац Јаков Блажевић, књ. II, 52-53. 

Анте Павелић је, изгледа у ту сврху, дао да се и сви Хрвати цивили у Госпићу и околини наоружају пушкама. Наравно, главни злочинци у Госпићу и Јадовну били су још до рата познати прваци Усташког покрета: 

• Јуцо Рукавина
• Јурица Фрковић
• Стјепан Рубинић
• Јозо Томљеновић
• и други

Они су и били главни творци и заповедници Јадовинског пакла, чија се страва почела ширити по тим крајевима још од првих дана стравичне и крваве Ендехазије.

Сећам се, у своје вереме читао сам књигу Мирка Першена "Усташки логори" (Загреб, 1966.)... Међутим, тек сада, после наше посете Јадовну, постала ми је сасвим јасна његова опаска да су Усташе зато изабрале затвор у Госпићу за сабирање у њега свих непоћудних елемената, јер су сматрали да се велебитске бездане јаме могу згодно употребити за масовне гробнице. На то бисмо ми сада додали. да је тај страхотни "избор" учињен ваљда још и зато што су Јадовинске јаме тешко приступачне и тешко испитљиве, па су Усташе мислиле да, у евентуално другачијој сутрашњици, неће се моћи лако испитати ни доказати врста и обим њиховог злочина над српским живљем овог дела Југославије

Да се заиста на Јадовну почело са ликвидирањем Срба још половином априла 1941. године види се и из тога што су 20. априла 1941. из Карлобага пјешице отерани преко Башке Оштарије и преко гребена Метле на Јадовно, неколико Срба из села Шибуљине (Велебитско Подгорје крај мора) и они су тога дана на Јадовном већ затекли логор ограђен жицом и мноштво Срба затвореника у њему. 

О томе пише Павле Бабац, родом и сам из села Шибуљине, иначе до недавно сарадник Војно-историјског института и "Војне енциклопедије" у Београду, у својој књизи "Велебитско Подгорје 1941-1945" која је написана 1965. а објављена недавно у Београду. Он описује то довођење у логор на Јадовном ових првих Срба из Шибуљине и њихово затим погубљење у јамама смрти, заједно са другим логорашима. Но, он доноси и потресно сведочанство једнога од преживелих Срба Шибуљчана, Серђа Пољака, који је чудесним начином остао жив и спасао се из крашке јаме у којој су остали логораши нашли смрт.

Павле Бабац описује такође и истовремено постојање сабирног логора у Госпићу, одакле су тих истих априлских дана 1941. већ отпремане масе људи на Јадовно. Тако, описујући судбину друге групе Срба из истог села Шибуљине, које су усташе одвеле већ 22. априла 41. најпре у Госпић па онда сутрадан на Јадовно, он вели:
"Првој групи, која је лежала у Госпићкој казниони, прикључени су 22. IV 1941. још двојица Шибуљчана, браћа Јован и Илија Лукић... Кад су уведени у двориште казнионице, Јован и Илија су се изненадили због непрегледне масе људи у неуредном одијелу и изнуреног и забринутог изгледа.
Ухапшеници су седели на земљи и укочено посматрали непрестану ужурбаност Усташа који су истоваривали препуне камионе људи, а затим утоваривали одвојене спремне групе затвореника, међусобно везане жицом, и одводили у непознатом правцу тј. на Јадовно...
Свакодневно је влаковима и камионима стизало брже и више људи но што су егзекутори из Госпића могли дневно физички да уништавају на губилиштима на Јадовну. У Госпић је стизало сваког дана око 1.000 ухапшеника. То је трајало непрекидно од 20. IV до почетка августа 1941. године. Према томе, за око 70 дана доведено је било око 70.000 људи" /стр. 20-21/.

Hе знамо зашто Павле Бабац трајање логора смрти у Јадовном доводи само до почетка августа 1941. и очигледно да погрешно броји 70 дана трајања логора, уместо 100, јер Јадовно је "радило" све до пред крај августа месеца 1941. што и сам он на другом месту потврђује, кад говори о логорима Сланом и Метајни на Пагу. Но оно што је и код њега и код других очигледно то је да је хапшење Срба у Лици и Подгорју и њихово сабирање у Госпићки затвор и спровођење на губилиште на Јадовно почело већ од половине месеца априла 1941. 

Почетком пак месеца маја 1941. довођени су у Госпић и Јадовно и Срби из удаљенијих крајева тадашње НДХ као нпр. што су из Баније и Кордуна већ 6. и 10. маја доведене веће групе тамо похапшених Срба. Тако је, ето, потекла Јадовинска крвава река од око хиљаду невиних жртава свакога дана и текла је тако пуна четири месеца, од половине априла до половине августа оне најкрвавије за Србе 1941. године. 

Поменуло се, не повратило се!

Очигледно је, према томе, да је Јадовно било први усташки логор смрти и да је њему била додељена та првенствена улога: масовно уништавање Срба. Логор је зато отворен већ у априлу 1941. и "радио је" стравично ужурбано. 

"Помоћни логор", тако да кажемо, био му је логор Слано на острву Пагу, с друге стране Велебита, на мору, и пут до њега водио је из Госпића преко Карлобага, кроз ткз. Велебитска врата. Тај логор је отворен 25. јуна 1941. и трајао је до друге половине августа, тј. нешто краће од логора на Јадовном.

У оба ова логора смрти логораши су допремани из сабирног логора у Госпићу. У Госпићки пак сабирни логор довозили су људе, жене и децу из свих крајева, а највише Србе из Лике:
"Сељаке покупљене по њивама или дигнуте из властитих кућа. Везивали су их жицом, трпали у камионе и одвозили у Јадовно. Усташе су тамо убијале своје жртве". Тако гласи казивање сведока очевица Марије Гржетић.

Логори Слано и Метајна на острву Пагу укинути су средином августа 1941. зато што је то подручје припало италијанским окупаторима. И пре укидања ових логора многе су логораше из њих возили у јаме на Јадовно, мада су многи и на самом Пагу страдавали. Уствари, логори на острву Пагу затворени су око 19. или 20 августа, кад су се по наређењу из Загреба Усташе повукле према Госпићу.

Острво смрти и ужаса - Паг, 1941.

На Паг је тада дошао италијански војни санитетски одред Петог армијског корпуса, који је требао да уклони трагове логора и изврши санацију земљишта. Тада је установљено даје на Пагу од Усташа побијено око 18.000 жртава. Последња група од 3.000 Срба и извесног броја Јевреја отпремљена је са Пага на губилиште у Јадовно, јер ће јадовински пакао наставити да убрзано "ради" све до пред крај августа 1941. док и ту нису стигли италијански црнокошуљаши и њихова војска. Тада се Усташе повлаче са Јадовна, уништавајући за собом, колико су могли, све трагове логора на Јадовну.

Последње преостале логораше у Јадовну усташе су побиле и побацале у јаме, које у Шаран и Гргин брег, које у Ступачиново код Оштарија, где су махом били сабирани Јевреји, или у ко зна још које јаме на Велебиту. А за доказ да су Усташе и мимо Јадовна бацале Србе и у друге јаме по Велебиту поменућемо овде још две нама познате јаме: 

• такозвана "Јарчју јаму" изнад Дивосела и Оланка ка Височици
• јаму звану "Јамина" изнад Крушчице у Велебитском Подгорју (Ова јама је недавно откривена, која скрива од неколико стотина жртава)

Да је пак Јадовно "радило" и у другој половини августа 1941. о томе има више сведочанстава, али је можда најкарактеристичнији исказ Драга Свјетличића из Добоја, дат после његовог бекства у (окупирану тј. Недићеву) Србију. Свјетличић је био доведен у Госпићку казнионицу 9. августа 1941. но, због великог мноштва затвореника јер, "у то вријеме, концем августа мјесеца слијевале су се ријеке заточеника у Госпић у према Јадовном, великој клаоници недужних људи" - Ј. Блажевић, књ. П, 75, 

"Ја сам тек 24. августа 1941. био везан у транспорт од 900 Срба одређених за бесповратни пут на Велебит. Али тог истог дана, дошли су у Госпић Италијани и наредили прекид даљег вођења на Јадовно, па је задња група затвореника из Госпића спроведена возом за Јасеновац, из којег је логора сам после успео да побегнем и да стигнем у Србију.

Јасно, да је све до тога дана Јадовнички казамат непрекидно гутао своје безбројне жртве, довођене из Госпића и то по њих око 800 до 1.200 људи дневно... Они су везани два по два жицом, а затим су спојени једним ланцем по средини поворке... На овакав начин одведено је за време мога боравка око 18.000 Срба, који су на Велебиту убијани тврдим предметима по глави, а затим бацани у један дубок амбис у стенама", казује Свјетличић.

Логоре смрти са обе стране Велебита, особито пак ово стравично стратиште невиних и недужних на Јадовном, наследиће и продужиће после тога не мање стравични логори смрти у Јасеновцу и Великој Градишки, оба ова логора постојала су и "радила" током свих година рата и крваве историје НДХ, а и други познати усташки и фашистички логори. 

Јастребарско, Лепоглава, Доњи Михољац, Костајница и Дубица, Керестинец код Самобора крај Загреба, Лобоград, Тења код Осијека, Ђаково, Крушчица код Травника, Земун, као и логори за депортацију и исељавање: "Цапраг" код Сиска, Бјеловар, Славонска Пожега, Славонски Брод, Бихаћ, Винковци.

СТРАТИШТА ГОРЊОКАРЛОВАЧКЕ ЕПАРХИЈЕ - ОД ЈАСЕНОВЦА ДО ЈАДОВНА (10. део)

ВОДЕНИЦА СМРТИ НА ВЕЛЕБИТУ

Трајање логора у Јадовном у току четири месеца, од половине априла до пред крај августа 1941. и довођења у њега скоро свакодневно већих и мањих група ради бацања у поноре јаме, чини овај логор, по интензитету "рада" његове стравичне "воденице смрти", можда најстрашнијим од свих до сада познатих логора у Другом светском рату.

У месецима док је логор у Јадовном постојао, по сведочењу преживелих сведока, у Госпић је свакодневно стизало негде око 1.000 људи, жена и деце. Сви су они углавном спровођени на Јадовно, да буду бачени у бездану утробу Велебита. Стравичних 120 дана трајања и рада Јадовинског логора, са овим још стравичнијим "просеком" од око хиљаду доведених и уништених на дан живих људских бића, јасно говори свакоме о високом броју његових жртава.

Па коме онда требају она по сваку цену и где год се може, смањења и умањења тих трагичних жртава, првенствено српских, православних?! Ми нећемо да о "бројкама" расправљамо и споримо као да се ради о неком "лицитирању", јер није више важно колико их је тачно било, кад их је већ било онолико колико их је било. Важно је памтити те невине жртве и са побожним пијететом их се сећати. Памтити и сећати их се, и ништа више од тога. Јер тај свети спомен на њих опомена је и за будућност. Зато је са правом речено и записано испред логора у Дахау: 

"Ко жели да се жртве забораве,
тај жели да се оне понове"

О начину ликвидирања жртава у Јадовном постоје сведочења о разним убијању, па чак и о томе да су логораше, често и полуживе, а некад и сасвим живе, стрмоглавце бацали у јаме. Најчешће су их везивали жицом за руке, по двадесетак или и више у групи, а онда су само прве убијали кундаком, маљем или чиме крвник стигне, па их онда гурали у јаму, а они су за собом неминовно повлачили остале. 

Православна црква у Дивоселу

Отуда се по Лици и до данас прича да су се из јаме могли чути људски крици и вапаји током неколико дана или ноћи, а из ове Шаранове јаме, причала је једна жена Хрватица, чула се железничка пиштаљка три дана узастопно. Ово неће бити невероватно за оне који се, као ово ми, нађу на Велебиту у мирне јутарње или вечерње часове кад и најмањи шум одјекује врло далеко по чистом планинском ваздуху. Иначе, Јадовно се налази на око 1.200 м.н.в, а и сва Лика је, као и Косово, уствари висораван. Госпић, на пример, иако у равници, има око 550 м.н.в.

Мада је остала реч о усташким мучењима, по логорима и иначе, да "бити убијен метком, значило срећу", у логору Јадовно било је и масовног стрељања. О томе сам прочитао лично сведочење Милана Трешњића ("Лика у НОБ 1941", стр. 178), управо о логору на Јадовном:
"Рафали митраљеза не престају из логора у Јадовном. Они се добро чују, доле у околини Госпића.
Ни ноћ 4. на 5. августа 1941. није их прекинула. Тамо је докрајчивано стрељање преко 20.000 Јевреја, Срба и осталих које су усташе осудили на смрт. Тамо је већ био нашао или је тога дана налазио смрт један број Дивосељана.
Исте ове ноћи српска села око Госпића нестајала су у пламену који се стравично одсликавао у облачној ноћи".

У логору на Јадовном, на висинама Велебита, а у понорним дубинама његових јама, људи су једноставно уништавани, свеједно како. A главно је: низашто, "без кривице криви", криви што су живи, што су то што јесу вековима. Поштен и добричина, многи Србин Личанин говорио је тада:
"Не може мене нико убити на правди Бога, ни крива ни дужна!" 

Па ипак, управо је тако и зато убијан, убијан од нељуди, од злочинаца који су измислили нешто тако стравично као што је Јадовно, наш општи јад.

Јадовно је најбоље показало шта се хтело остварити у Лици, у Крајини и даље у читавој творници смрти НДХ, да се није дигао голоруки народ, кука и мотика, гуњ и опанак. Дигао се, по традицији, најпре у збегове, у самоодбрану. Родоубиствена опасност - геноцид, претила је српском православном живљу у читавој НДХ, али нигде тако као овде у Лици и у Крајини. 

На скуповима у Госпићу, тих крвавих дана и месеци 1941. године, изложио је усташки министар и Павелићев сарадник од поверења - Миле Будак познати шири усташки план, да ће: 

• један део Срба побити, 
• други део раселити, 
• остале превести у католичку вјеру и претворити у Хрвате. 

Ни он ни његова НДХ међутим, нису одржали чак ни то обећање. Будак и њему слични као нпр. Виктор Гутић у Бања Луци, директно су харангирали на најбруталнији геноцид против Срба, од чега су се згражавали многи поштени Хрвати, вековни суседи Срба у Крајини. Усташки злочинци су своја недела у Јадовном скривали и од многих честитих Хрвата, што су нам посведочиле и старије жене Хрватице из тих крајева. 

Будакова и слична харангирања и створила су Јадовно, Глину, Јасеновац и друга стратишта и мучилишта невине раје, и још: згаришта од ваљда две-три десетине хиљада српских домова и храмова само у Лици. Јер затирано је све српско, читава села и парохије српске. У Горњокарловачкој епархији од 203 цркве и капеле православне, усташе су уништиле 88 и тешко оштетиле 67, тј. преко три четвртине (74,51%) српских богомоља.

У злогласној НДХ крварило се тих страшних дана и месеци од Велебита до Дрине крвљу невином, братском, хришћанском, крвљу људи и жена, стараца и одојчади, највише српске, мада се ни име Србин није смело изговорити, чак ни звање "српско - православна вјера" већ само "грчко - источна вјера"! Па ипак, нигде се тако није крварило као у овој вековима немирној и јуначкој Крајини, о чему је остала, као страшни сведок и песма у народу:

"Крајина је крвава хаљина,
у крв лијеже, у крви устаје
и крваве једе залогаје..."

Јадовно је, тих летњих месеци крваве 1941. можда највише крварило, али се крв његових жртава није дала видети, као што је и данас његов мученички мир и покој тако тих и смеран, тако невидљив а опипљиво жив, живо присутан у нама. Свете кости Јадовинских Мученика запретане су дубоко у утробу Велебита, а њихов небоземни мир и спомен дубоко је присутан у нашим душама, срцима и савестима.

Ово је и био главни разлог нашег поклоничког доласка на Велебит, из Београда, преко Глине, Кордуна и Лике до Јадовна. Прошле године овде су били и бројни наши студенти. Јер, памћење нам траје, незаборав се обнавља сваки пут кад певамо Богу за све пострадале и преминуле: "Вечнаја памјат - вечан спомен!"

Ми људи често нисмо ни свесни колико је велика ствар памћење и наше, а поготову Божије. Зато је разбојник на крсту и рекао Христу, уместо свега другога: "Спомени ме се, Господе, у царству Твоме". Памћење у Христу и јесте наша вечност, вечно памјатствовање и незаборав Љубави. Сва тајна Цркве, и њеног небоземног јединства у Христу Богочовеку, садржана је у њеном, и нашем у њој, светолитургијском памћењу. Памћењу и приношењу - "за све и за сва"... 

"Најпре се спомени, Господе, свете Цркве Твоје - сабрања народа Твога - од краја до краја земље"...

Поводом жртава наших у овим западним крајевима један наш песник написао је ове стихове :

"Да никад заборав не падне на жртве,
од усташке руке палог милиона,
и да за те хумке, за те славне мртве,
никад не замукне глас црквених звона"

Ми на Јадовном звона црквених нисмо имали нема их још увек на многим порушеним и још необновљеним црквама у Лици, али смо имали Свету Литургију за њих и са њима, са Јадовинским Мученицима, сведочанство и свезу нашег јединства у Христу јединства "са свима Светима", по речима Апостола Павла.
"Још Ти приносимо, Господе, ову разумну и бескрвну Службу - службу Мира и Љубави - за пострадале у вери оце и браћу нашу... Мученике и Исповеднике Твоје у Јадовну и на сваком месту владичества Твога".

Један други песник, родом из Лике, испод Велебита, написао је, при своме и нашем са њиме повратку у Лику, ове стихове:

"На свакоме месту, и с лева и с десна,
све вас, браћо, сретам и чиним вам помен"

СТРАТИШТА ГОРЊОКАРЛОВАЧКЕ ЕПАРХИЈЕ - ОД ЈАСЕНОВЦА ДО ЈАДОВНА (11. део)

МНОГОСТРАДАЛНА ЗЕМЉА ЛИКА

И ми смо тог дана петак 23. септембра 1983. на дан Св. Мученица: Минодоре, Митродоре, Нимфодоре и осталих, служили им заиста свети литургијски Помен.

На Јадовном је, наиме, тога дана, тачније почев од вечери, добротом добрих људи којима и овај и овакав наш свет ипак не оскудева, без обзира на разне покушаје ометања, као напр. да тобоже "не може се гарантовати безбедност" на Јадовном - Не знам само чија то, и од кога? постављена је и освећена спомен-плоча, тј. "надгробно знамење", како рече о. Јован Николић из Загреба у свом говору том приликом. Посвећена је "Архијерејима, свештеницима и вјерницима Српске Православне Цркве, пострадалима на Велебиту, у јамама Јадовна".

Плоча је постављена код Шаранове јаме, јер су ту и остале плоче постављене док до осталих јама треба тек доћи. Чин освећења плоче и богослужбеног помена свих овде "од руку злодјла убитих" извршио је преосвећени владика ових крајева, Горњокарловачки Симеон, са свим својим свештенством, њих око 40 на броју и нас неколико из других наших крајева, свештеника и студената од којих један са удаљеног, а одувек нам, посебно данас, блиског Космета.

Потресно и до суза дирљиво било је видети и доживети овај венац младих студената и свештеника око ове у нашој земљи несумњиво најпотресније и мучеништвом највеличанственије јаме... Јаме читавог једног народа - јер овде су довођени и бацани Срби из свих наших крајева - али народа који није изгубио сопствено памћење и памћење у Богу. То, уз остало, посведочује и послати из светог Хиландара благослов, намењен да тога дана буде спуштен у јаму Јадовинских Мученика: дрвени крст, свећа и тамјан. Дарови и знаци Христови.

За оне који можда неће имати прилике да дођу на Јадовно, пренећемо овде натпис са ове спомен - плоче, а и за сваки случај. Но пре тога, да наведемо и натписе са три остале плоче код Шаранове јаме, поред оне коју смо већ навели.

На маленој плочи на обичном камену покрај пута, код скретања ка Шарановој јами, стоји:
"И ово је једна од јама у коју су љета 1941. слуге окупатора усташки злочинци бацили на хиљаде људи из Лике и других крајева ове земље. Никада неће бити заборављене ове невине жртве злочиначког фашизма.
Слава им. 27. VII 1961.".

Плочу је поставио вероватно Савез бораца овог краја.

На другој већој плочи, изнад саме јаме, стоје имена овде пострадалих из Сремских Карловаца махом српске интелигенције, као и у случају наших владика и свештеника, што је свакако опет била својеврсна карактеристика логора у Јадовном:
"Из Сремских Карловаца доведени су на Јадовно и пали као жртве усташко-фашистичког терора, јула 1941. године: 

• Милан Божић, 
• Боривој Красојевић, 
• Александар Манојловић, 
• Борислав Матејић, 
• Александар Матић, 
• проф. Миленко Пишчевић, 
• др. мед. Јован Поповић, 
• проф. Радован Просенц, 
• др. јур. Стеван Симеоновић-Чокић. 

Ову спомен-плочу подиже 1961. СУБНОР Сремски Карловци". 

На једној маленој плочи, на обзиду поред јаме, стоји такође податак незаборава:
"Љуботина Никола 10. Х 1897. - 30. VII 1941. Оточац".

Hа овој пак, данас постављеној и освећеној мермерној плочи нажалост, без уклесаног је крста, само су четири метална причвршћивача закрштена, која је стављена у стење, лево испред Шаранове јаме, уклесане су ћирилицом ове речи и имена:

"Архијерејима, свештеницима и вјерницима СПЦ пострадалим на Велебиту, у јамама Јадовна 1941. године. Архијереји: Петар Зимоњић, митрополит Дабро-босански: Сава Трлајић, епископ Горњокарловачки; свештеници: Никола Бан, Милан Божић, Данило Бракус, Илија Будимир, Петар Вучинић, Богољуб Гаковић, Војислав Гашић, Ђорђе Госпић, Милан Диклић, Владимир Дујић, Милан Докмановић, Милојко Дошен, Милан Ђукић, Лазар Живадиновић, Михајло Јовановић, Димитрије Јерковић, Теофан Косановић, Љубомир Крњић, Душан Крњевић, Богдан Лалић, Пантелија Ландуп, Јован Магарашевић, Ђорђе Милојевић, Ристо Марковић, Станислав Насадил, Емилијан Недић, Тихомир Нешковић, Павле Обрадовић, Вујадин Пањковић, Илија Павлица, Димитрије Пантелић, Стеван Поповић, Миленко Поповић, Урош Рајчевић, Петар Рашета, Милан Рајчевић, Јован Станојевић, Јаша Степанов, Матија Стијачић, Ђуро Стојановић, Методије Суботин, Петар Товирац, Константин Тодоровић, Антим Ћулумовић, Стеван Ћурчић, Јован Чутурић, Александар Чуповић, Дамјан Штрбац, Љубомир Шкорић.
У знак пијетета подиже ову плочу Савез удружења православног свештенства СР Хрватске.
Јадовно 1983...".

Као што се види, ту се налазе сви, сав сабор Цркве божије. Јер, наравно, нашу Православну Цркву, ни уопште, ни овде у Јадовном, не чине само епископи и свештеници, него и верници. Али, свима нама је већ познато да ниједан број Срба верника, ма колико би био приближно и неодређено поменут, не би могао стајати на једној оваквој спомен-плочи, али шта се ту може. Ионако се чуло даје једва прошла кроз нечију цензуру, а кроз нечију и није прошла, ова реч на почетку плоче: "и вјерницима".

Уосталом, имена, животи, животни путеви и мучеништво овде пострадалих српских владика, свештеника и верника, које по броју и имену само Господ Свезнајући зна, заслужују да буду стални наш спомен у срцу, и дуг за наше даље упознавање њихове небоземне тајне. A тајна сваког људског бића увек је небоземна, увек богочовечанска, како нас је често на то подсећао отац Јустин Поповић и како нас на то данас тако живо подсећају Јадовински Новомученици.

Атанасије и Јустин

Да бисмо споменули само оне овде пострадале вернике које ми досад знамо по имену, наши путни записи требали би да се претворе у посебну књигу Житија Светих. Надамо се, може Бог и то дати. У ту књигу би онда ушли сви овдашњи мученици и страдалници "који вером победише..., ругања и бој поднесоше, па још и окове и тамнице; камењем побијени бише, претрвени бише, искушани бише, од мача помреше... Лишавани свега, напаћени, злостављани, којих не бејаше достојан свет; по пустињама потуцаше се, и по горама, и по пећинама и јамама земаљским. И сви они мученички пострадаше за веру" /Јеврејима 11, 33 - 39/.

За сада споменућемо само толико да, ваљда по Промислу Божјем, овде су завршили свој мученички живот и почивају заједно са својим верницима оних двојица наших архијереја чији је православни народ и свештенство највише пострадао на Јадовном: митрополит свеБосне Петар и владика Горње Крајине Сава.

Уз ову двојицу нових Свештеномученика почивају ту и бројни Свештеници - Мученици: највише их је из Горњокарловачке, од 70 пострадалих, овде почивају и поменута су 22, па онда долазе из Зворничко-тузланске, од којих овде 15 по имену. 

Уз своје архипастире и пастире почивају ту и безбројни верници - Мученици: из већ поменутих двеју епархија, па затим из Загребачке, Славонске, Бањалучке, Сарајевске, Сремске, Далматинске и Захумско-херцеговачке. Из ове последње је прота Душан Крњевић, који је 21. јула 1941. са 300 везаних Срба Херцеговаца доведен из Мостара у Госпић а онда су спроведени овде на Јадовно и затрвени у јамама.

Од многобројних овде пострадалих и на плочи поменутих свештеника највише их је групно доведено и бачено у Јадовинске јаме на дан 3. јула 1941, после претходног страшног мучења у Госпићком затвору ноћу између 1. и 2. јула 1941. 

О свима њима и многим другим пострадалим српским свештеницима, и о њиховим мученичким патњама и злостављањима од стране усташа, заинтересовани читаоци могу наћи прилично сакупљених података у "Споменици православног свештенства - жртава фашистичког терора и палих у НОБ", коју је издало Свештеничко удружење, у Београду 1960. 

Није нам, међутим, јасно зашто је Свештеничко удружење Хрватске на овој спомен-плочи у Јадовном исписало само 49 свештеничких имена, очигледно узетих директно из поменуте "Споменице", а изоставило је имена као што су Илија Илић из Плашког, Никола Богуновић из Доњег Лапца и можда Павле Катанић из Бијељине? Узгред такође примећујемо да ова "Споменица" не садржи и бројна друга имена наших свештеника пострадалих у току Другог св. рата. Но хвала и за ова имена.

На крају, да споменемо и то да се међу Јадовинским Мученицима, чија су имена наведена на овој спомен-плочи, налазе и 4 свештеномонаха по два из манастирa Гомирја и Тавне и два ђакона. Сва, дакле, саборна заједница СПЦ: епископи, свештеници, ђакони, монаси и верници. 

"Пуноћу Цркве Твоје, Господе, сачувај. И спаси народ твој и наслеђе Твоје".

Наш помен и поклоњење Мученицима на Јадовном завршио се негде око подне. Но није нам се журило. Са Јадовним се не одвајаш лако, вуче те да останеш што дуже. Ретко се где као овде човек осећа тако мирно и спокојно. И овде, као на Косову и Метохији, небо и земља се додирују, царство небеско и земаљско се сједињују.

Да додамо, на крају свега, да је овом нашем помену присуствовао и римокатолички жупник села Трновца Јосип Капуш, а већ по завршетку свега пристигла су и двојица представника Социјалистичког савеза из Госпића. Хвала им на томе.

* * *

Са Јадовног смо сви сишли у Госпић, на братску трпезу љубави, а онда смо истог поподнева ми кренули даље кроз Лику, па за Београд

Пут нас је од Госпића, преко Личког Осика и Бунића где је наша црква 1941. такође спаљена, пошто су у њој претходно мучили истакнуте Србе, а свештеника одвели у Јадовно водио даље у Кореницу, па онда, преко Плитвица и Личког Петровог Села, ка Бихаћу и Босни поносној, али не мање од ових крајева страдалној. Пролазећи кроз ова места Личке и Босанске Крајине са једним свештеником из ових крајева, слушали смо поново и на лицу места о страдањима народа ових крајева, између река Лике, Јадове, Крбаве и Уне, у току овог последњег рата.

У Личком Петровом Селу посетили смо не тако давно обновљену цркву, која је од Усташа била порушена, пошто су претходно у њој поклали на десетине Срба, а свештеника Николу Загорца бацили са звоника уз речи "Неста крста са три прста", што се, Богу хвала, није обистинило, чему је доказ и ова обнова цркава у Крајини. 

Даље смо у Бихаћу, где је такође срушена наша православна црква и то баш на Видовдан 1941... прошли смо крај гробља на Гаравицама, где се у заједничкој гробници налази око 12.000 побијених Срба из Босне, Кордуна и Лике, заједно са једним бројем Цигана и Јевреја.

Нисмо имали времена да од Бихаћа пођемо навише, на она стратишта горе уз Уну, него смо кренули покрај ових низ Уну, ка Босанској Крупи, Двору, Костајници и Дубици, све до утока Уне у Саву код несравњивог Јасеновца под којим лежи најмногољуднији српски град у историји овог великомученичког народа.

Читавим својим током, од преко 200 километара, река Уна, која тече између Босне и Лике и Кордуна и Баније, све до Саве и Јасеновца, била је вековима и остала неми сведок страданија житеља ових крајева, многострадалне Крајине, нарочито у Другом светском рату. Крај ње и других овдашњих река и урвина, ко ли зна колико још има непознатих стратишта, неиспитаних јама и необележених гробова?

На том путу крај реке Уне сетих се Дучићевих стихова:

"Јер крваве реке свуд су наше међе ;
Мачеви убијца сви су истог кова
Сад носе унуке куд носише пређе"

Један наш човек из Лике рекао је негде, нисам сигуран у које баш време.
"Е не зна се, вала, или је народ гори, ил' му је горе". 

Један пак други, опет Личанин, говорио ми је више пута.
"Да ви знате какав је то добар народ! Каква је доброта била у тим Мученицима!... Да не да Бог да ми то своје духовно благо изгубимо". 

Мени се чини да је он мислио на патње и мучеништво ових крајишких Мученика, којих је највише било на овим просторима, од Јадовна до Јасеновца Са њима се могу поредити само Косовски Мученици, стари и нови. Зато смо са Јадовна и кренули опет натраг на Косово.

 
Светим Новомученицима Српским тропap, Глас 8, Епископа Hиколаја:

Због верности Богу и Божијој правди,
Пострадасте телом, земља се растужи,
Ал' спасосте душе, небо; весели;
A претци се ваши распеваше небом,
На капији раја сретоше вас с песмом:
"Имена су ваша у Књизи вечности,
Улазите у рај, Децо бесмртности".
Ми на земљи, род ваш, кличемо вам у глас:
"Мученици Нови, молите се за нас!"