Страдање српског народа Прњаворског краја у НДХ - www.zlocininadsrbima.com
















Страдање српског народа Прњаворског краја у НДХ



СТРАДАЊЕ СРБА У ПРЊАВОРСКОМ КРАЈУ (1)

 

НАРОДНИ ХЕРОЈ МИЛОШ ВУЈАКОВИЋ И СТРАДАЊА СРБА У ШТРПЦИМА ТОКОМ ДРУГОГ СВЈЕТСКОГ РАТА (списак страдалих)

За вријеме Другог свјетског рата, мјеста Прњаворског котара су знатно мање пострадала од других крајева Независне Државе Хрватске, гдје су злочини њемачког окупатора и нове хрватске државе прерасли у тотални геноцид. Међутим, ратне страхоте, злочини и страдања нису заобишли ни територију Прњавора.

Током Другог свјетског рата на овом простору десило се неколико страшних масовних злочина, од којих су остали упамћени покољи жена и дјеце у Кремни и Штрпцима, стријељања цивила у знак одмазде, као и затварања и депортације прњаворских Срба у хрватске логоре смрти, али и нацистичке логоре Трећег Рајха. Прњаворчани су оставили своје животе по логорима Прњавора, Дервенте, Старе Градишке, Јасеновца, Бањице па све до Нарвика на крајњем сјеверу Норвешке. Велики број је пострадао на кућним праговима као жртва хрватских оружаних формација, међутим, Прњаворчани су највише страдали као активни учесници Народно-ослободилачке борбе. Спискови страдалих које ћемо својевремено објавити, плод су дугогодишњег рада на сакупљању података о страдању српског и других народа нашег краја, те никако нису коначни. Спискови се константно допуњују новим информацијама и именима.


Каиновића млин на ријеци Укрини у Штрпцима, мјесто погибије Милоша Вујаковића и Остоје Тепића и мјесто стријељања српских цивила у знак одмазде 10 за једног.


 

На самом почетку ћемо се присјетити неких заборављених догађаја из времена самог почетка рата у нашем крају, када је и било најмасовније страдање цивилног становништва, крајем 1941. и у првој половини 1942. године.

У селу Штрпци, као једном од историјских устаничких мјеста, Други свјетски рат је прошао без већих братоубилачких сукоба, али је остао упамћен по неколико везаних злочина који су се десили у атару овог села као и по укупном броју страдалог становништва током рата.

Присјетићемо се једног заборављеног српског устаника и првоборца, који је са својом групом на самом почетку рата изазвао немир и узнемирио хрватске усташке власти, те дао велики допринос у дизању Срба на устанак и пружања отпора новој хрватској усташкој држави. Планина Љубић је од љета 1941. године важила као устанички центар, јер је са Љубића и околине одлазило много устаника у мањим групицама и организовало устаничке јединице у разним крајевима Прњаворског среза. Међу прњаворским устаницима већ у августу 1941. године се појавио и Милош Вујаковић, родом из Бањалуке.

Mилош је до 1937. године радио као ковач у Кремни код Душана Миланковића, те је, захваљујући послу којим се бавио, изузетно добро познавао терен и људе у околини Прњавора. Из тог времена познавао је и Спасоја и Тривуна Бојановића из Штрбаца, те се прво повезао са њима и придружио им се у устаничкој бази на Љубићу.

Милошеве прве активности на подизању устанка биле су у рејону Подљубића и Штрбаца, гдје организује састанке са мањим или већим групама мјештана, и гдје је често помињао устанике и народну војску храбрећи и потичући народ на устанак. Убрзо је Милош успио да сакупи мању групу устаника која је бројала око 20-так људи. Та група је имала широко подручје кретања: од Штрбаца, па преко Палачковаца, Смртића, Детлака, Календероваца, Дријена, Церана, Осиње, па све до Брестова. Милош је важио као храбар и неустрашив устаник. На састанке је ишао углавном сам, водећи са собом само једног наоружаног устаника који му је чувао стражу. У свим селима куда је пролазила његова група, окупљао је народ и позивао на устанак, а сусједна села преко ријеке Укрине су била сигурнија, управо захваљујући устаницима које је предводио Милош Вујаковић. Појавом ове устаничке групе, хрватски притисак на Србе да се поримокатоличе са десну страну Укрине, нарочито у селу Календеровци, је смањиван. Једном приликом, устаници су се задесили у школи у Календеровцима, када је Милош позвао Саву Докића и Мирка Ножицу да их испита за учитеља Божу Раткића за кога је сумњао да је усташа и шпијун у селу. Када су ова двојица стигла, Милош их је упитао: Какав вам је овај учитељ? Добар. Није вам учинио ништа нажао? Није. Знам ја то, рече Милош, зато учитељ може мирно да спава. Након тога је престао притисак на Србе да се превјере, а у тој пропаганди су било нарочито активни Перо Барбарић, Анђелко Херцег и Перо Милетић.

Чести упади и активности Милошевих устаника на подручју дервентских села и чести сукоби са хрватским усташама и домобранима на том подручју, узнемиривали су власти НДХ, па 31.октобра 1941. године, Велики жупан жупе Посавје доставља из Брода извјештај Министарству унутрашњих послова НДХ гдје између осталог наводи: „…да устаничке групе упадају у села котара Дервента, да буне и дижу народ на устанак, те да сакупљају оружје и муницију по селима: Осиња, Церани, Појезна, Дријен и Доњи Календеровци, да устаници у ова села долазе из сусједног котара Прњавор и да је њихов вођа Милош Вујаковић.“

Једне прилике у селу Кремни, на Вучијаку, Милош је окупио заједно Србе из Кремне и Штрбаца и Мађаре са Вучијака. Састанак је заказао у гостионици познатог усташе Звонимира Жнидаршића, који се склонио у Прњавор код усташа чувши да Милош долази на Вучијак. Било је то негдје у мјесецу септембру 1941, неколико дана прије Милошевог одласка Михаилу Хартману на циглану на Вијаци. Милош је том приликом позвао Мађаре са Вучијака да се прикључе народној устаничкој војсци, при чему је рекао: „Шта ви мислите када из шуме нагрне 10.000 војника, Прњавор ће за пет минута бити слободан од усташке гамади.“

Милош је и на овај састанак дошао само са једним устаником који је чувао стражу, иако су сви Мађари на Вучијаку одавно већ били наоружани. Нико се није усудио ништа да покуша, јер је Милош својом појавом остављао тако снажан утисак да нико није ни помишљао на неки несмотрен потез. Крајем септембра, Милош поново са само једним устаником одлази на Вијаку на имање велепосједника фолксдојчера Михаила Хартмана, покушавајући спасити Србе који су тих дана ухваћени и затворени у прњаворски логор од стране усташа. Они Срби који су се тога дана затекли као радници на Хартмановом имању, свједоче како је газда Михаил наредио свим радницима да се окупе јер му је јављено да долази ‘Милош Вујаковић – вођа народне војске’. Милош се, по сјећању партизана Ђорђа Сегића, појавио у тамној униформи са реденицима муниције преко груди, а на капи је носио овалну кокарду са тробојком. За појасом су му биле двије бомбе ‘крагујевке’ и ‘пиштољ на црвеном гајтану’.

Прилазећи Михаилу Хартману, Милош му је рекао: ‘Погледај оне храстове у шуми, за сваким петим стоји мој војник. Ако ми се нешто деси, имање ће ти планути као шибица а и ти с њим’.

Милош је тада захтијевао од Хартмана да он као угледан и утицајан човјек међу Нијемцима интервенише код усташа да се пусте затворени Срби из затвора. Неке од радника је газда Хартман послао да мотре на могуће усташе патроле из правца вароши. Ђорђу Сегића и Теодора Стојнића је послао у правцу Бабовца, а након 20-так минута осматрања су се њих двојица вратили, те су са вијачког моста видјели како усташе опкољавају имање јер им је неко већ био дојавио за Милоша. Милош је тада већ био умакао кроз густу шуму на Вијачком лугу.

Милош се кретао куда је желио и куда би наумио. У рејону Штрбаца, његова група се кретала истим тереном куда су патролирали и глоговачки Нијемци, који су даном крстарили селом, а ноћу се повлачили у базу у Глоговцу.

У Штрпцима је непријатељ имао скоро све наоружане локалне фолксдојчере. То није нимало страшило Милоша, већ је упркос томе, 21. октобра 1941, послао ултиматум штрбачким Нијемцима да положе и предају наоружање, наглашавајући какве посљедице може имати било какво подузимање акције против устаника и српског становништва. Представници њемачке општинске власти из Штрбаца су одмах истог дана одговорили Милошу писменим путем, одбијајући ултиматум, а о овом догађају обавијестили су своју претпостављену команду у Осијеку и Котарску област у Прњавору. Милоша су у одговору Нијемци позвали да дође сам у Глоговац и без оружја, али он наравно није насјео на ову понуду, већ је настојао да своју устаничку групу ојача и знатно наоружа, а потом је планирао да заузме њемачко упориште у Глоговцу.

Крајем мјесеца октобра, устаници са базе у Љубићу силазе у село Штрпце ради прикупљања нових устаника и наоружања. Устаници се ту окупљају и дијеле у двије групе, једна са Милошем на челу, друга са Тривуном Бојановићем, те договарају дјеловање на ширем терену.

Милош прелази Укрину и са својом групом крстари кроз Церане, Појезну, Осињу и Дријен и у наредна два дана прикупљају оружје и муницију, и разоружавају појединце којима је усташка власт дала оружје. Сеоским кнезовима је Милош тада забранио да прикупљају порез властима НДХ и наредиио да сав новац предају устаницима. У Милошевој групи су се тада налазили: Бошко Гатарић, Жарко Брковић, Обрад Димитрић, Пејо Дујаковић, Мирко Дуроњић, Обрад Ђурђевић, Недељко Кострешевић, Ратко Милијаш, Милан Наградић, Вељко Панић, Душан Панзал, Боро Станић и Остоја Тепић.

Из дервентских села Милошева група се пребацује у рејон Палачковаца и Смртића, негдје око 28. октобра 1941. Милош на састанак у Палачковцима позива Неду Аксентића, Илију Амиџића, Бору Бојановића, Драгутина Милутиновића и Мирка Малинића. Кад су сви стигли на договорено мјесто, Милош их оставља и сам одлази у гостионицу Мује Панџе по цигарете и дуван, иако је знао да тамо има увијек наоружаних жандара и усташа. Ушао је у гостионицу, узео и платио робу и удаљио се док су  усташке присталице остали затечени и запрепаштени, и нико ни ријеч није проговорио. Кад се вратио из гостионице, подијелио је дуван саборцима и кренуо са групом у прикупљање оружја и војне опреме од проусташки настројених појединаца. Ове активности на одузимању оружја су забиљежене и у заповједништву 3. Оружничке пуковније. Одузимајући оружје и опрему од усташких присталица, дошли су и до куће Мате Скоке, усташког таборника од кога је Милош одузео карабин и двоцијевку. Када га је усташа Скоко упитао да ли може знати коме предаје оружје, Милош му је одговорио: „Милошу Вујаковићу – вођи народне војске и додао:„Иди Мато, мирно спавај.“

Дана 30.октобра 1941. је Милошева група кренула у Календеровце гдје Милош позива народ на прикупљање оружја и на устанак, а нешто касније се група сукобљава са усташком патролом којој је дојављено о овим устаничким активностима. Милошева група је 1. новембра поново у Смртићима гдје долази до борбе са усташама, након чега се повлаче ка Тромеђи и успут заробљавају двојицу усташа. Ту вече је Милошева група устаника порушила и телефонске бандере и дрвени мост на Јадовици. Дошло је затим до поновног сукоба са усташама и домобранима те вечери,  а Милош је лакше рањен у уво. Устаници се тада повлаче у Дријен и Детлак, а у Детлаку се наново сукобљавају са усташама. У Календеровцима долази до борби са усташама и домобранима нешто касније, 4. новембра. Измучени овим борбама, устаници прелазе у Штрпце и рејон Каиновић млина, гдје су и заноћили код Васкрсије Милијаша.

Изрод и издајник каквих је мало било међу Србима на нашим просторима, Бошко Чавић, одлази исто вече Нијемцима у Глоговац и обавјештава њемачку команду о устаницима Милоша Вујаковића и локацији гдје се налазе. Нијемци исто вече хитно организују акцију и запосједају мост на ријеци Укрини набујалој од даноноћних киша и полако опкољавају објекте у којима су устаници заноћили. У акцији је учествовало неколико стотина њемачких војника и фолксдојчера.

У само јутро 5. новембра 1941.године, њемачка војска отпочиње напад и почиње да стеже обруч око устаника и да пуцају по околним кућама. Првим пуцњима је одговорио Милош из куће Васкрсије Милијаша. У изненадном сусрету са њемачким војником испалили су оба по три метка један на другога али нико није био погођен.

Владо Брковић о тим догађајима свједочи: …Видимо, Нијемац бјежи од куће, а Милош, гологлав, у војничкој униформи искаче на другу страну, држећи пушку за ојачани дио, и полако пролази кроз групу Шваба из Глоговца. Због сличности Милошеве униформе са њиховом јер су и они носили стару југословенску униформу, ниједан није на њега обратио пажњу. Милош је ушао у млин, стао уз прозорчић и почео да туче. Нијемци су тада усредсредили ватру на млин из свег оружја. Милош узвраћа пушчаном паљбом и понеком бомбом. Полази му за руком да убије њемачког војника, фолксдојчера Ханса Вана, синовца Хајнриха Вана, предсједника Општине Глоговац. Борио се до задњег метка а затим се рањен бацио у таласе ријеке Укрине у намјери да преплива ријеку. Али таласи су били јачи од рањеног Милоша. Њемачки војници су га мртвог извукли из воде и бацили пред кућу Неде Каиновића….“

У том окршају са Нијемцима, заједно са Милошем је погинуо и Остоја Тепић из Церана. Стеван Милутиновић и Бошко Гатарић су препливали Укрину са оружјем у рукама и спасили се. Недељко Кострешевић се такође спасио сакривши се у хрпу кукуруза, али је сутрадан набасао на кућу издајника Бошка Чавића и замолио домаћина да му покаже пут ка Љубићу и устаницима, јер Недељко није познавао терен Штрбаца пошто је био родом из Шњеготине. Бошко га је заробио и предао Нијемцима у Глоговцу. Недељко је нешто касније успио да се спасе, јер је побјегао Нијемцима на Љубићу приликом акције чишћења терена, односно приликом битке на Челињаку када су га Нијемци повели као таоца да им показује терен. Ратко Миливојац се пробио из обруча и сакрио код своје куће. Владимир Бојановић је остао рањен под једном магазом и Нијемци га нису нашли. Жарко Брковић се преобукао у женску одјећу и сакрио у кући међу женама. Обрад Димитрић-Прибињац из Церана је ухваћен жив као и Драгутин Вејић, Пејо Дујаковић и Ратко Милијаш, које су ухватили током дана. Они су отјерани према Глоговцу са још неколико других таоца и тамо затворени.

По завршетку борбе код Каиновић млина и ликвидације устаничке групе под командом Милоша Вујаковића, Нијемци у знак одмазде дотјерују мјештане из породица Каиновића, Милијаша и Брковића гдје издвајају десет мушкараца које су постројили поред куће Недељка Каиновића, те стријељали у знак одмазде за погинулог фолксдојчера Ханса Вана.

То су били: Душан, Мирко, Петар и Владо Брковић, затим Недељко Недо Каиновић, Мирко, Радомир и Васкрсија Милијаш, Стјепан Томић и Микан Чавић.

Један од тих десет стријељаних Срба је преживио двапут стријељање, а то је био Владо Брковић који о самом догађају између осталог свједочи:

„… Борба је почела јењавати. Нијемци и домаће Швабе су купили људе из кућа и доводили их на обалу Укрине код Каиновић млина. Крај мртвог Милошевог тијела стајало је нас 26 мушкараца. Један њемачки официр добацио нам је на чистом српском језику: -Ето вам ваш вођа!

Даље од нас уз ограду Каиновића лежао је мртав Ханс Ван. Његов стриц Хајнрих, плачући повика: Петар Брковић! -Ја! Одговори мој отац. Дођи овамо.Кад отац изађе између нас двадесет шесторице, Ван подиже карабин да га убије вичући: Има да погинеш за моја Ханс!

Њемачки официр тад прискочи и одгурну га. Одмах затим њих двојица кренуше у кућу Каиновића. Убрзо, једва да је прошло двадесетак минута, изађоше из куће и стадоше пред нас. Њемачки официр је држао у руци комадић папира, ишчупан из нотеса, и почео да прозива: Петар Брковић, Владо Брковић, Душан Брковић, Васкрсија Милијаш, Мирко Брковић, Недо Каиновић, Радомир Милијаш, Мирко Милијаш, Микан Чавић, Стјепан Томић.

Прозвао је нас десет и наредио да изађемо улијево од групе. Кад смо изашли распоредише нас на растојању од два три метра једног од другог, на самој обали ријеке. Тада је њемачки официр на њемачком језику рекао нешто војницима и они су почели да се гурају и отимају ко ће да изађе пред линију на којој смо ми стајали. Требало је да изађе десет џелата, а њих је изашло четрнаест. Одбацио је четворицу а затим стао између нас и војника. Погледао је улијево гдје је стајала група од шеснаест људи и опет на нашем језику повика:- Вас шеснаест у Глоговац!

Тада се обрати нама и на нашем језику нам изрече смртну казну рекавши:

„Шта ви Срби мислите! Бандо комунистичка! Мислите да се са десет зарђалих пушака борите против њемачке силе. Ви сте у овој борби убили једног њемачког војника, једног нашег хероја, кога ће читава Њемачка да жали. За овакав случај ми смо на другим мјестима стријељали стотину Срба, а овдје ћемо стријељати вас десет, за које сматрамо да сте најкривљи за устанак. На лицу мјеста вам изричем смртну казну стријељањем. Јесте ли разумјели!“

Ћутали смо.

„Руке у вис! Изнад глава!“ – повикао је официр. Претресите их! – опет се обрати војницима на нашем језику, да бисмо и ми разумјели шта жели.

Војници приђоше и док смо држали руке нагоре, повадише нам све из џепова. Биле су то ситне ствари: духанске кутије, шибице, кључеви и чакије. Кад нам то покупише, мој стриц Душан поче помагајисати и молити. Служио је аустријску војску и познавао њихове чинове. Колико се сјећам, почео је овако: Господине вакмајсторе, ја нисам ништа крив. Синоћ сам стигао из Лупљанице и снашло ме ово зло. Пустите ме нисам ништа крив. Официр га погледа и повика: Ћути, ђубре српско!

Душан и дање кука и моли, а официр извади пиштољ марке Валтер и приђе му. Прислони цијев на груди и окиде. Пиштољ не опали али се зачу удар игле. Официр повуче пиштољ, окрену га десно лијево и стави у футролу. Затим се окрену и чврстим војничким кораком изађе на лијево крило. Поново нам нареди на нашем језику да се окренемо према ријеци како би нас тукли у затиљак. Пет их се окрену а нас пет остадосмо како смо стајали. Швабу то наљути и он командова: По један пали!

Војници на два метра од нас, подигоше пушке и почеше вадити метке са жутим месинганим чахурама. Извадише први, други,трећи…ставише их у џепове, а из фишеклија повадише оквире са по пет метака чије су чахуре биле црне боје. Гледам у свог џелата. Не знам ни да се бојим. Он се смјешка и полако ставља метке у пушку. Помислих шта им сада требају овакви меци кад су нас могли побити и онаквим мецима који су већ били у пушци. Хтјели су да нас муче, да нас постепено убијају и у томе су уживали. Гледали смо отворе пушчаних цијеви. Учинила ми се цијев тада далеко већа него што јест. Гледао сам цијеви свјестан да ће кроз њих проћи зрно и одузети нам младе животе. Гледао сам метке који ће бити испаљени. Плану прва пушка.

Мирко Милијаш тресну о земљу као да су га бацили са пет метара висине. Мртво тијело скотрља се у воду. На реду је би његов брат Радомир, а до Радомира мој отац Петар. Коракнух ногом напријед да још једном видим оца. Он стоји непомичан као стијена. Мирко умире а ми стојимо. Њемачки војници уживају и натенане убијају. Радомиров џелат мрдну пушком. Трзај кундака га помјери, а Радомир паде на леђа раширених руку. Сад је ред на оца. Покушавам да га зовнем, али грло не може. Нешто ме стегло у грлу, као да је у њега угурана цијела јабука. Отац стоји и гледа право у шљем свога убице, низ који је текла вода јесенске кише, која је непрестано сипила и слијевала се на његове раменице. Швабо помјера цијев и мучи оца, а он гледа, главу никуд не помиче…не окреће се. Мирно гледа смрти у очи. Пушка плану. Душмански га метак удари тачно испод носа и одби му лобању. Ни јавио се није…

Ја сам девети на реду а тек су три убијена. Још петорица испред мене. Секунде су вјечност, тако ми се бар чинило. Груну пушка, једна, друга. Сад је ред на мог ујака Мирка. Стоји мирно и гледа у свог џелата и наједном повика: Пуцајте мајку вам вашу. Можете нас неколико побити али све никад нећете. Ми се вас гадови, не плашимо и ваше неће бити… Окренуо се и још није успио да искорачи, леђима је био окренут џелату, пушка плану и метак га удари у кичму, изваливши му стомак и цријева. Затетура, паде и јаукну: Ооооо, мајко моја. Још стојимо ја и Недо Каиновић. Недо виче колико га грло може да служи: Господине Ван, господине Ван… Вана нигдје нема. Док Недо виче један од њемачких војника га туче врхом цијеви пушкомитраљеза. То Недо и не осјећа, он види оно што је горе, види џелата с упереном пушком. Само чека док убију мене и он је на реду. Док Недо виче ја погледах у свог џелата и мрдну главом. Плану пушка и ја се инстиктивно бацих на земљу, лицем окренутим ка земљи.

Гледајући како људи који су убијени умиру, трзнуо сам једном или двапут ногом и ућутао се. На десно ухо нисам ништа чуо. Бубњић ми је био тешко оштећен од пуцња из непосредне близине. Још чујем Неду како виче, као да су њега најдуже задржали. Пуцањ прекиде његово викање. Чух како се скотрља у ријеку, у уста жлијеба кроз који је текла вода и окретала велики точак млина. Опалише још неколико метака у њега и његов се леш заглави у жлијебу и заустави воду. Велики точак млина стаде. Осјећам мирис ракије. Натакају своје чутурице у магази Неђе Каиновића. Лупају по радњи. Пљачкају. Очекујем кад ће отићи. Прогони ме зла слутња да се не врате и почну поново пуцати у своје жртве да би били сигурни у свој злочиначки чин. Та се моја слутња оствари. Поред нас прође војник. Запуца пиштољ. Чујем како корача и застаје. Пуцњи одјекују. Ућутао сам се и размишљам: остадох жив први пут, али сад нећу. Опали у Мирка и чујем како прилази мени. Заустави се ниже мојих ногу и пуцањ одјекну. Блато које зрно избаци, залијепи ми ухо. Више не чујем ништа. Очима сам још увијек окренут земљи. Отворих очи као да желим да провјерим јесам ли жив. Па жив сам кад знам да мислим. Не дишем на уста. Увлачим ваздух непримјетно кроз нос. Поново зашкљоцаше фотоапарати. Фотографишу своје жртве. То су чинили и прије нашег стријељања, кад смо држали руке подигнуте изнад глава. Шта им то треба? Хоће да покажу како су побили побуњенике са њиховим командантом на челу. Одоше! Ја и даље лежим непомичан и размишљам: зар остадох жив од два стријељања?
Споменик убијеним устаницима и стријељаним Штрбачанима код Каиновић млина на ријеци Укрини у Штрпцима. Када је споменик обновљен, ранији постављени симболи нису оскрнављени и уклоњени.


Споменик убијеним устаницима и стријељаним Штрбачанима код Каиновић млина на ријеци Укрини у Штрпцима. Када је споменик обновљен, ранији постављени симболи нису оскрнављени и уклоњени.

 

Одмах након овог догађаја код Каиновић Млина, усташе и штрбачки Нијемци почињу поново да хапсе Србе по селу. Тог новембра 1941. из Штрбаца и других прњаворских села су одведени у затвор многи Срби. Мирко Малинић, Боро Бојановић, Драгутин Милутиновић, Драгутин Вејић, Дујаковић Пејо као и многи Штрбачани су заробљени и затворени. Нијемци су једном другом приликом покупили преко педесет Срба из Штрбаца и затворили их у Глоговцу. Били су предвођени глоговачким фолксдојчером Хајнрихом Ваном, а највећи терор и премлаћивања дојучерашњих добрих комшија Срба су вршили Хајнрих Фаул и Густав Шрант. Неке Србе су пуштали кућама, а неке додатно хапсили. Пуштени су касније Војко Врањешевић и Миланко Дудић. Храну су затвореницима доносили Ђурађ, Ђорђо, Мирко и Љубо Гатарић који су пуштени из притвора под условом да остану код куће као таоци и под пријетњом да ако се било шта деси биће ухапшени. Дана 8.новембра 1941, у школу у Глоговцу је дотјерано још неколико Срба, међу којима и Ђурађ Лепир. Увече те заробљене Србе тјерају низ брдо на цесту према Дервенти и код Кнешовог имања им придружују Станка Васића и још неколико Срба из села Кремна. Ту вече је шездесет Срба пребачено камионима у Дервенту у злогласну творницу штапова познатију као „Штапара“. Предани су дервентским усташама које су одмах почеле са злостављањем и премлаћивањем. Ђурађу Лепиру су одбили једно ухо и цијело лице унаказили. Симо Јовичић о догађајима у Штапари свједочи:

“…Једне прилике је издвојено 15 Срба из наше групе, Бобар из Палачковаца, Раде Брковић, Обрад Димитрић-Прибињац из Церана, Павле и Пејо Дујаковић, Нинко Ковачевић, Перо Ковачевић, Ђурађ Лепир, Рајко Милијаш, Вид Миливојац, Јово Станић, Урош Станић, Јово Тривичевић, Станко Васић, Драгутин Вејић и још један човјек из Кремне. Они се никада нису вратили својим кућама. Негдје су их поубијали…“

Неки Срби су пуштени из Дервентског затвора да би потом били поново хапшени, осуђивани на смрт и убијани у Прњаворском логору или слани у Јасеновац. Доста људи је отјерано и предано усташама да би били мучени у дервентској Штапари, одакле је већина завршила на јасеновачким стратиштима. Неки од ових заробљених су пуштени кућама након чега су поново ухваћени и убијени у Прњавору као што су Боро Бојановић, Драгутин Милутиновић, Љубо Милијаш и други.  Током новембра 1941.године, Нијемци и хрватске усташе су отјерале у дервентску Штапару још дванаест Срба из Штрбаца који су тамо мучени и ликвидирани по неким информацијама вјероватно у Јасеновцу.  Убијени су: Станко Васић, Драгутин Вејић, Павао Дујаковић, Пејо Дујаковић, Нинко Ковачевић, Перо Ковачевић, Ђурађ Лепир, Вид Миливојац, Рајко Милијаш, Јово Станић, Урош Станић, Јово Тривичевић.

У децембру су штрбачки Нијемци убили још четворицу Срба у потоку у Глоговцу. Убијени су: Душан Чавић, Недо Чавић, Мирко Станић и Теодор Миливојац. Задњих дана децембра 1941, одведени су и убијени, а породице никада нису сазнале гдје и како, још три Штрбачана: Раде Д. Брковић, Станко Милијаш и његов син Војислав. Занимљиво је напоменути да су скоро сви настрадали Срби током новембра и децембра 1941, имали њиве и имања у сусједству њемачких колониста, па је и то вјероватно био један од разлога њиховог страдања.

Током изненадних упада хрватских усташа и Нијемаца у Кремну и Штрпце 1941. и 1942.године, не рачунајући покоље извршене у једном дану а који су описани посебно, побијени су још: Будак Стеван, Дуроњић Рајко, Домуз Јанко, Домуз Роса, Домуз Велимир, Гајић Петар, Игњатић Петар, Илић Остоја, Кршић Коста, Кршић Милан, Кршић Душан, Кесер Душан, Мијатовић Василија, Марковић Душан, Новарлић Марица, Остојић Глиго, Прелић Игњо, Станић Гајо, Шарчевић Спасоја, Шарчевић Сименун, Татаревић Светозар, Татаревић Живко, Татаревић Смиља, Татаревић Ђурађ, Васић Станко, Заболотни Јаков, Живковић Милан. Побијени су још из Штрбаца а воде се као нестали и Мусић Ђорђо, Чавић Славко, Гатарић Митар и Јовичић Благоје – Шишка.

 


Стари споменик подигнут од стране породица Димитрић и Брковић тројици страдалих Срба.

Узгред ћемо напоменути да је у селу Штрпци током 1941-1945 погинуло преко 100 партизанских од укупно 435 бораца, и 23 од укупно 35 четника, погинулих у рату или одмах по завршетку, а око 30 Срба је провело у заробљеништву у Њемачкој по четири године. У списак који није дефинитивне природе су унесени сви Срби и неколико жртава из реда осталих народа, који су били на страни антифашиста или неутрални.

 

 


Списак жртава рата села Штрпци 1941-1945
 

  1. Бабић (Вељко) Драгица, рођена 1918. Српкиња, убијена 1943. у директном терору
  2. Бабић (Вељко) Миленко, рођен 1937. Србин, убијен од усташа 1943. у директном терору
  3. Бајић Недо, убијен од стране усташа у Вијачком лугу, 1942.
  4. Башић (Јово) Станко, рођен 1913. Србин, погинуо 1944. у рату, Прњавор
  5. Бијелић (Лексо) Душан, четник, убијен од партизана, Штрпци
  6. Бијелић (Теодора) Миливоје, четник, убијен од партизана, Штрпци
  7. Бојановић (Никола) Бошко, рођен 1923. Србин, погинуо 1944. у рату, Штрпци
  8. Бојановић (Никола) Петар, рођен 1925. Србин, погинуо 1944. у рату, Прњавор    
  9. Бојановић Владимир, рођен 1922, погинуо у рату 1942.
  10. Бојановић Тривун, рођен 1908, погинуо у рату 1942.
  11. Божић (Вида) Вид-Вићо, четник, убијен од партизана, Штрпци
  12. Божић Рајко, рођен 1925, погинуо у рату 1944.
  13. Бобар (Дујак) Остоја, четник, убијен од партизана, Штрпци
  14. Брковић (Благоје) Мирко, рођен 1910. Србин, стријељан, убијен од Нијемаца 1941. код Каиновић млина, Штрпци
  15. Брковић (Душан) Раде, рођен 1924. Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору Стара Градишка/Јасеновац
  16. Брковић (Симеун) Петар, рођен 1893. Србин, стријељан, убијен од Нијемаца 1941. код Каиновић млина, Штрпци
  17. Брковић Петар, Србин, убијен од стране усташа у Вијачком лугу, 1942.
  18. Брковић Рајко, Србин, убијен од стране усташа у Вијачком лугу, 1942.
  19. Брковић (Тодор) Душан, рођен 1898. Србин, стријељан, убијен од Нијемаца 1941. код Каиновић млина, Штрпци
  20. Брковић (Петар) Жарко, четник, убијен од партизана, Штрпци
  21. Брковић Ц. Недељко, рођен 1925, погинуо у рату 1943.
  22. Брковић П. Саво, убијен од стране усташа на непознатој локацији
  23. Бишћанин Михал, рођен 1925, убијен од четника 1943. у директном терору, Штрпци
  24. Бјегојевић (Јово) Љубо, рођен 1920. Србин, убијен од усташа 1943. у рату, Kулаши
  25. Бјегојевић (Ристо) Ђурађ, рођен 1911. Србин, убијен од усташа 1942. у рату, Тузла
  26. Бјегојевић (Ристо) Владимир, рођен 1913. Србин, убијен од стране усташа у Вијачком лугу, 1942.
  27. Бурић (Филип) Вељко, рођен 1914. Србин, убијен од усташа 1945. у рату, Добој
  28. Бурић Спасенија, Српкиња, убијена од стране Черкеза
  29. Васић Станко, Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору СтараГрадишка/Јасеновац
  30. Васић (Станко) Велибор, рођен 1925. Србин, убијен од усташа 1943. у рату, Црна Гора
  31. Васић (Теодор) Ранко, четник, убијен од партизана, Штрпци
  32. Васић П. Саво, рођен 1910, погинуо у рату 1944.
  33. Вејић (Михајло) Драгутин, рођен 1914. Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору Стара Градишка/Јасеновац
  34. Влајић (Благоје) Бранко, рођен 1928. Србин, убијен од усташа 1943. у рату, Сутјеска
  35. Волаш (Вид) Љубо, рођен 1920. Србин, убијен од усташа 1943. у рату, Сутјеска
  36. Врањешевић Војко, Србин, убијен од стране усташа у Вијачком лугу, 1942.
  37. Врховац Р. Божо, рођен 1921, погинуо у рату 1943.
  38. Врховац (Јован) Живко, рођен 1924. Србин, убијен од усташа 1945. у рату, Жепче
  39. Врховац Д. Петар, рођен 1925, погинуо у рату 1944.
  40. Врховац (Васкрсије) Недељко, рођен 1914. Србин, убијен од усташа 1943. у рату, Сутјеска
  41. Вујаковић Милош, рођен у Бањој Луци, убијен у борби код Каиновић млина 5.11.1941. Ту је и сахрањен.
  42. Вукајловић (Игњатин) Славко, рођен 1908. Србин, погинуо 1944. у рату, Шипраге
  43. Гатарић (Ђорђе) Бранко, рођен 1915. Србин, погинуо 1944. у рату, Поповићи
  44. Гатарић (Kоста) Бранко, рођен 1909. Србин, убијен од усташа 1945. у рату, Жепче
  45. Гатарић (Светозар) Милутин, рођен 1907. Србин, убијен од усташа 1944. у рату, Бања Лука
  46. Гатарић Митар, убијен од стране усташа на непознатој локацији
  47. Гатарић Н. Станко, рођен 1922, погинуо у рату 1943.
  48. Гашић (Глиго) Савка, рођена 1921. Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци
  49. Гашић (Недо) Марица, рођена 1941. Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци
  50. Давидовић (Давида) Томо, четник, убијен од партизана, Штрпци
  51. Девић (Илија) Милан, рођен 1922. Србин, убијен од усташа 1944. у рату, Прњавор
  52. Девић (Илија) Рајко, рођен 1913. Србин, убијен од усташа 1944. у рату, Бања Лука
  53. Девић (Остоја) Михајло, рођен 1909. Србин, убијен од усташа 1943. у рату, Бања Лука
  54. Домуз (Kоста) Владимир, рођен 1931. Србин, убијен од усташа 1944. непознато, Оџак
  55. Домуз (Никола) Живко, рођен 1922. Србин, погинуо 1944. у рату, Kотор Варош
  56. Дарадан (Ристо) Миливоје, рођен 1918. Србин, убијен од усташа 1941. у рату
  57. Дарадан (Ристо) Радивоје, рођен 1927. Србин, убијен од усташа 1943. у рату
  58. Дарадан (Симеун) Спасенија, рођен 1926. Србин, убијен од усташа 1943. у рату, Kотор Варош
  59. Дарадан (Василије) Станко, рођен 1925. Србин, погинуо 1943. у рату, Сутјеска
  60. Дуроњић Рајко, Србин, убијен од стране Черкеза
  61. Ђекић (Дујак) Бранко, рођен 1920. Србин, погинуо 1942. у рату, Сутјеска
  62. Ђекић (Дујак) Станко, рођен 1924. Србин, убијен од четника 1944. у рату, Шипраге
  63. Дујаковић (Јевта) Ђука, рођена 1909. Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци
  64. Дујаковић (Мико) Стана, рођена 1921. Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци
  65. Дујаковић (Милош) Јока, рођена 1887. Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци
  66. Дујаковић (Момир) Угљеша, рођен 1941, три мјесеца, Србин, убијен од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци
  67. Дујаковић (Стево) Боро, рођен 1928. Србин, убијен од усташа 1943. у рату, Сутјеска
  68. Дујаковић (Тривун) Павле, рођен 1905. Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору Стара Градишка/Јасеновац
  69. Дујаковић (Тривун) Пејо, рођен 1901. Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору Стара Градишка/Јасеновац
  70. Дујаковић (Тривун) Симеун, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, заклан у потоку Глоговац, Штрпци
  71. Дујаковић (Вид) Гроздана, рођена 1935. Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци
  72. Дујаковић (Вид) Љубица, рођена 1941, 3 мјесеца, Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу, Штрпци
  73. Дујаковић (Вид) Вида, рођена 1941, 11 мјесеци, Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци
  74. Дујаковић Босиљка, рођена 1924, Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци
  75. Димитрић Обрад – Прибињац, из села Церани, Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору Стара Градишка/Јасеновац
  76. Ђураш (Марко) Љубомир, рођен 1929. Србин, погинуо 1943. у НОРу, Сутјеска
  77. Жунић Милан, родом из Кремне, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, заклан у потоку Глоговац, Штрпци
  78. Зец (Марко) Петар, рођен 1920. Србин, убијен од усташа 1944. у рату, Теслић
  79. Зец (Ристо) Стојко, рођен 1906. Србин, убијен од четника 1944. У директном терору, Чавка
  80. Илишковић (Јевросим) Гавро, рођен 1882. Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, заклан у потоку Глоговац, Штрпци
  81. Илишковић Миља, рођена 1883. Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци
  82. Илишковић (Панто) Видосава, рођена 1914. Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци
  83. Илишковић (Станко) Марица, рођена 1937. Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци
  84. Илишковић (Станко) Нада, рођена 1940. Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци
  85. Илишковић (Станко) Здравко, рођен 1936. Србин, убијен од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци
  86. Јакубец (Јозеф) Веронка, рођена 1914, Чехиња, убијена од устаника 1941. због величања усташке НДХ и клицања пропасти Југославије, непозната локација
  87. Јовичић (Тривуна) Рајко, четник, убијен од партизана, Штрпци
  88. Јовичић Благоје – Шишка, убијен на непознатој локацији
  89. Јусуповић (Лазо) Спасоје, рођен 1915. Србин, погинуо 1944. у рату, Горажде
  90. Јусуповић (Томо) Вељко, рођен 1925. Србин, погинуо 1944. у рату, Сремска Митровица
  91. Kаиновић Ђурђија, рођена 1882. Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци
  92. Kаиновић (Антоније) Недељко-Недо, рођен 1910. Србин, стријељан, убијен од Нијемаца 1941. код Каиновић млина, Штрпци
  93. Каиновић (Милана) Симеун, четник, убијен од партизана, Штрпци
  94. Kесер (Василије) Боро, рођен 1922. Србин, убијен од усташа 1944. у рату, Жепче
  95. Кесер В. Петар, рођен 1921, погинуо у рату 1944.
  96. Кесер Драгић, Србин, солунски добровољац, убијен од стране страних четника
  97. Kоњовић (Стојан) Бранко, рођен 1911. Србин, погинуо 1944. у рату, Дрвар
  98. Kовачевић (Илија) Михајло, рођен 1922. Србин, погинуо 1943. у рату, Сутјеска
  99. Kовачевић (Јован) Перо, рођен 1910. Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору Стара Градишка/Јасеновац
  100. Kовачевић (Спасоје) Милан, рођен 1920. Србин, убијен од усташа 1944. у рату, Добој
  101. Kовачевић (Спасоје) Нинко, рођен 1904. Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору Стара Градишка/Јасеновац
  102. Kоваљ (Иљко) Никола, рођен 1916. остало, убијен од четника 1944. у директном терору, Штрпци
  103. Kоваљ (Иљо) Васиљ, рођен 1911. остало, убијен од четника 1943. У директном терору, Штрпци
  104. Kовјанић (Милић) Драгутин, рођен 1921. Србин, погинуо 1944. у рату, Илиџа
  105. Kовјанић (Милић) Лазар, рођен 1925. Србин, убијен од усташа 1945. у рату, Оџак
  106. Kовјанић (Ристо) Недељко, рођен 1921. Србин, погинуо 1943. у рату, Црна Гора
  107. Кондић (Миле) Милош, четник, убијен од партизана, Штрпци
  108. Лепир (Ђурађ) Новак, рођен 1926. Србин, убијен од усташа 1944. у рату, Прњавор
  109. Лепир (Станко) Стјепан, рођен 1923. Србин, убијен од усташа 1943. у рату, Србац
  110. Лепир (Ђурађ) Ђорђо, рођен 1917, Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору Стара Градишка/Јасеновац
  111. Малић Бранко, Србин, убијен од стране четника
  112. Маринковић (Лазара) Петар, четник, убијен од партизана, Штрпци
  113. Маринковић (Мило) Боро, рођен 1923. Србин, погинуо 1943. у рату, Сутјеска
  114. Маринковић М. Божо, рођен 1923, погинуо у рату 1943.
  115. Милијаш (Антоније) Недељко, рођен 1922. Србин, убијен од усташа 1945. у рату, Посавина
  116. Мусић (Јелисије) Саво, рођен 1903. Србин, убијен од четника 1945. у рату, Прњавор
  117. Мусић (Саве) Ђорђо, убијен на непознатој локацији
  118. Малетић (Лексија) Милева, рођена 1921. Српкиња, убијена од усташа 1942. у масовном покољу жена и дјеце, Штрпци
  119. Милић (Ристо) Жарко, рођен 1921. Србин, убијен од усташа 1942. у логору Јасеновац
  120. Милић (Ристо) Жарко, рођен 1925. Србин, убијен од усташа 1942. у логору Јасеновац
  121. Милијаш (Антоније) Недељко, рођен 1899. Србин, погинуо 1945. у рату, Штрпци
  122. Милијаш (Нн) Рајко, рођен 1923. Србин, убијен од усташа 1941. у затвору, Дервента
  123. Милијаш (Станило) Радомир, рођен 1921. Србин, стријељан, убијен од Нијемаца 1941. код Каиновић млина, Штрпци
  124. Милијаш (Станко) Мирко, рођен 1919. Србин, стријељан, убијен од Нијемаца 1941. код Каиновић млина, Штрпци
  125. Милијаш (Станко) Војислав, рођен 1925. Србин, погинуо 1942. у рату, Узломац
  126. Милијаш (Тривун) Васкрсије, рођен 1910. Србин, стријељан, убијен од Нијемаца 1941. код Каиновић млина, Штрпци
  127. Милијаш (Васкрсије) Рајко, рођен 1924. Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору Стара Градишка/Јасеновац
  128. Милијаш (Станка) Војислав, четник, убијен од партизана у Јошавци
  129. Миливојац (Благоје) Вид, рођен 1895. Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору Стара Градишка/Јасеновац
  130. Миливојац (Петар) Теодор, рођен 1910. Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, Глоговац
  131. Миливојац (Вид) Жарко, рођен 1924. Србин, убијен од усташа 1944. у рату, Шипраге
  132. Миливојац (Вид) Ратко, четник, убијен од партизана, Штрпци
  133. Миловојац (Неде) Никола, четник, убијен од партизана, Штрпци
  134. Милутин (Kоста) Војин, рођен 1924. Србин, погинуо 1944. у рату, Kотор Варош
  135. Паликућа (Лазо) Бранко, рођен 1921. Србин, погинуо 1945. у рату, Оџак
  136. Петрушић Илинка, рођен 1924, погинуо у рату 1943.
  137. Попадић (Исајло) Слободан, рођен 1919. Србин, убијен од усташа 1943. у рату, Теслић
  138. Попић (Лексе) Боро, четник, убијен од партизана, Штрпци
  139. Прерадовић (Тедо) Љубо, рођен 1912. Србин, убијен од четника 1944. у рату, Дервента
  140. Продановић (Васкрсије) Рајко, рођен 1916. Србин, погинуо 1945. у рату, Игман
  141. Продановић (Марко) Бошко, четник, убијен од партизана, Штрпци
  142. Продановић Васкрсије, осуђен као јатак четника без суда, стријељан пред народом 1947.
  143. Радуловић (Алекса) Бошко, рођен 1919. Србин, убијен од усташа 1945. у рату, Штрпци
  144. Радуловић (Алекса) Васкрсије, рођен 1909. Србин, убијен од усташа 1945. у рату, Оџак
  145. Радуловић (Мико) Стојан, рођен 1919. Србин, погинуо 1944. у рату, Бања Лука
  146. Ракић (Лука) Илија, рођен 1883. Србин, убијен од усташа 1941. непознато, Kулен Вакуф
  147. Ракић (Никола) Лазо, рођен 1920. Србин, погинуо 1944. у рату, Kрбавица
  148. Ракић (Нн) Ђорђо, рођен 1925. Србин, убијен од усташа 1944. у рату, Гусак
  149. Ракић (Нн) Васкрсија, рођен 1923. Србин, убијен од четника 1944. у рату, код цркве
  150. Савић (Илија) Богдан, рођен 1902. Србин, убијен од усташа 1943. у рату, Сарајево
  151. Савковић (Илија) Лука, рођен 1908. Србин, погинуо 1944. у рату, Непознато
  152. Савковић (Василије) Петар, четник, убијен од партизана, Штрпци
  153. Сегић (Симеун) Момир, рођен 1921. Србин, убијен од усташа 1944. у рату, Загреб
  154. Сегић (Живко) Станко, рођен 1920. Србин, убијен од усташа 1944. у рату, Жепче
  155. Секулић (Јово) Ђурађ, рођен 1913. Србин, убијен од усташа 1944. у рату, Теслић
  156. Секулић (Јово) Милан, рођен 1916. Србин, убијен од усташа 1945. у рату, Бос. Грахово
  157. Симеунчевић (Глиго) Милинко, рођен 1920. Србин, убијен од усташа 1943. у рату, Маглај
  158. Сичановић (Коста) Душан, четник, убијен од партизана, Штрпци
  159. Сичановић (Коста) Ђорђо, четник, убијен од партизана, Штрпци
  160. Сичановић Т. Маринко, четник, убијен од партизана 1942, Појезна
  161. Слатинац (Неђо) Ђорђо, рођен 1925. Србин, погинуо 1943. у рату, Непознато
  162. Станић (Драгић) Петко, рођен 1918. Србин, погинуо 1944. у рату, Дервента
  163. Станић Мирко, Србин, убијен од стране усташа, непозната локација
  164. Станић (Јевта) Јово, рођен 1876. Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору Стара Градишка/Јасеновац
  165. Станић (Јово) Урош, рођен 1920. Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору Стара Градишка/Јасеновац
  166. Сопренић (Алекса) Зорка, рођена 1919. Српкиња, убијена од непознатих лица 1944, Штрпци
  167. Станић (Илија) Бранко, рођен 1922. Србин, убијен од усташа 1943. у директном терору, Глоговац
  168. Станић Ј. Борислав, рођен 1923, погинуо у рату 1945.
  169. Станић (Лазар) Мирко, рођен 1907. Србин, убијен од усташа 1941. у директном терору, Глоговац
  170. Стојковић (Стојан) Мирко, рођен 1919. Србин, убијен од четника 1945. у рату, Штрпци
  171. Стокановић (Васкрсије) Љубо, рођен 1922. Србин, убијен од усташа 1945. у рату, Винковци
  172. Стокановић Т. Лазар, рођен 1920, погинуо у рату 1944.
  173. Татаревић Л. Божо, рођен 1924, погинуо у рату 1942.
  174. Томаш (Милош) Велимир, рођен 1912. Србин, погинуо 1942. у рату, Прњавор
  175. Тривичевић (Петар) Саво, рођен 1923. Србин, убијен од усташа 1941. у директном терору, Славонија
  176. Томаш (Димитрије) Мирко, рођен 1930. Србин, убијен од усташа 1943. непознато
  177. Томаш (Василије) Душан, рођен 1923. Србин, убијен од усташа 1943. у рату, Сутјеска
  178. Томић (Мило) Стјепан, рођен 1905. Србин, стријељан, убијен од Нијемаца 1941. код Каиновић млина, Штрпци
  179. Томић (Стјепан) Боро, рођен 1923. Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, заклан у потоку Глоговац, Штрпци
  180. Томинчић (Јован) Недељко, рођен 1925. Србин, убијен од усташа 1943. у рату, Сутјеска
  181. Тривичевић (Јово) Недељко, рођен 1921. Србин, убијен од усташа 1943. у рату, Прњавор
  182. Тривичевић (Јово) Видосав, рођен 1922. Србин, убијен од усташа 1943. у рату, Прњавор
  183. Тривичевић (Михајло) Мирко, рођен 1924. Србин, убијен од усташа 1943. у рату, Сутјеска
  184. Тривичевић (Петар) Саво, рођен 1922. Србин, убијен од усташа 1943. у рату, Словенија
  185. Тривичевић (Стјепан) Јово, рођен 1906 Србин, Штапара, убијен од усташа 1941. у логору Стара Градишка/Јасеновац
  186. Хранитељ (Мијо) Стеван, солунски добровољац, рођен 1879. остало, убијен од четника 1943. у директном терору, Штрпци
  187. Чавић (Јово) Марко, рођен 1883. Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, заклан у потоку Глоговац, Штрпци
  188. Чавић Ј. Мирко, рођен 1919, погинуо у рату 1945.
  189. Чавић В. Богдан, рођен 1919, погинуо у рату 1943.
  190. Чавић М. Милић, рођен 1927, погинуо у рату 1945.
  191. Чавић (Коста) Бошко, издајник и хрватско-њемачки сарадник, убијен од стране устаника због издаје, непозната локација
  192. Чавић (Kоста) Душан, рођен 1909. Србин, одведен од стране штрбачких Нијемаца и предан усташама, убијен 1941, на непознатој локацији
  193. Чавић (Kоста) Микан, рођен 1902. Србин, стријељан, убијен од Нијемаца 1941. код Каиновић млина, Штрпци
  194. Чавић В. Ранко, рођен 1924, погинуо у рату 1945.
  195. Чавић (Kоста) Недо, рођен 1918. Србин, одведен од стране штрбачких Нијемаца и предан усташама, убијен 1941, на непознатој локацији
  196. Чавић (Митар) Станоје, рођен 1872. Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, заклан у потоку Глоговац, Штрпци
  197. Чавић (Симеун) Славка, рођена 1923. Српкиња, убијена од усташа 1941. при депортацији, Дервента
  198. Чавић (Милинко) Ђурађ, четник, убијен од партизана, Штрпци
  199. Чавић (Вид) Илија, четник, убијен од партизана, Штрпци
  200. Чавић Славко, убијен на непознатој локацији
  201. Чолић (Јевто) Момир, рођен 1921. Србин, погинуо 1944. у рату, Непознато
  202. Чолић (Саво) Рајко, четник, убијен од партизана, Штрпци
  203. Чолић Д. Бранко, рођен 1917, погинуо у рату 1944.
  204. Чолић Б. Станко, рођен 1928, погинуо у рату 1943.
  205. Шимуник (Алојз) Албин, рођен 1910. остало, убијен од четника 1942. у директном терору, Штрпци
  206. Шушак (Остоја) Божо, рођен 1928. Србин, убијен од усташа 1943. у рату, Kотор Варош
  207. Шелемба Васиљ, рођен 1922, погинуо у рату 1943.
  208. Шимањек (Иван) Софија, рођена 1925. остало, погинула 1944. у рату, Штрпци
  209. Шмуља (Јевто) Бранко, рођен 1923. Србин, убијен од усташа 1944. у рату, Ст. Ружичић
  210. Шмуља (Јевто) Станко, рођен 1919. Србин, убијен од усташа 1942. у рату, Сутјеска

_____________________________________________________

* Учитељ Божо Раткић је био заклети усташа још од 1935. Сљедеће године када Милоша више није било, у јануару 1942. овај усташа је заробљен од стране устаника и предан у Појезни групи којом је командовао Љубо Радић-Геџо. Геџо га је уз интервенцију Срба из Детлака и Календероваца који су га познавали, пустио на слободу. Чим је пуштен, учитељ Раткић је побјегао у Дервенту гдје постаје усташки логорник. Ослобађањем Дервенте му се изгубио сваки траг. Након рата, устанички командант и првоборац Љубо Радић Геџо је завршио на Голом отоку невино оптужен од дојучерашњих сабораца и другова да је стаљиниста. Међу логорашима је био висок проценат Народних хероја, предратних комуниста, националиста и људи од угледа. По причи старијих наших суграђана који су добро познавали Љубу Геџу, он им је приповиједао да је тамо срео усташу кога је пустио 1942. године али као једног од логорских чувара на Голом отоку. Он му се тада обратио ријечима: Шта је Љубо, сад си ти код мене дошао? Овдје се највјероватније ради управо о усташи Раткићу из Дервенте.

* Љубо Радић Геџо се вратио жив са Голог отока и убрзо је умро од посљедица мучења и тешких услова у овом комунистичком логору. Једна улица у Дервенти носи његово име.
(Архив VII К 174, Д-9)

* Вијачки луг је у том времену био прекривен шумом и дебелим храстовима

* Издајник Бошко Чавић је имао још три брата. Два старија брата су прије рата, у једном сукобу у кафани у Глоговцу 1937.године, убили фолксдојчера из Глоговца (центар Штрбаца) Хајнриха Гаслера, те су за то били осуђени и одлежали казну. Када је почео рат и земља се нашла окупирана, штрбачки Нијемци-фолксдојчери су их обојицу убили. Штрбачани су увијек вјеровали да је брат Бошко имао удјела у њиховом убиству пошто је са браћом био у затегнутим односима. Када се формирала усташка власт Бошко је постао повјереник усташке општине у Глоговцу. Занимљиво је напоменути да је 5.новембра 1941, у стријељању цивила код Каиновић млина, међу стријељанима био и трећи Бошков брат Микан.
Средња Босна у НОБ, сјећања, чланци и документи, Бања Лука 1980/81.

* Стево Милутиновић је касније постао замјеник Тривуна Бојановића, али га је у фебруару 1942. године мучки убио Митар Миланковић, који је касније као четник убио и Тривуна Бојановића.

* Ратко Миливојац се у четничком пучу прикључио четницима и погинуо као четник 1943.године.

* Владимир Бојановић се вратио на Љубић, а погинуо је 1942.године приликом напада устаника на хрватске усташе на Вијаци.
Жарко Брковић је био у партизанским јединицама касније, али је и више пута пребјегао четницима, враћао се у партизане и поново бјежао у четничке формације. Стријељали су га партизани крајем 1943.године због дезертирања.

* Микан је трећи брат издајника Бошка Чавића, усташког повјереника општине Штрпци.

* Владо је након преживљеног стријељања побјегао из Штрбаца преко Укрине и кући се вратио тек на крају рата, кријући у околини Руданке. Усташе и фолксдојчери су га, када су сазнали да је преживио, преко сељана позивали да се врати у село и да ће добити гаранцију да му се ништа неће десити, али им Владо није вјеровао.

* Свједочење Владе Брковића, преживјелог са стријељања код Каиновић млина у Штрпцима, Средња Босна у НОБ, сјећања, чланци и документи, Бања Лука 1980/81.
Средња Босна у НОБ, сјећања, чланци и документи, Бања Лука 1980/81.

* Списак није дефинитивне природе, по потреби се надопуњује и редигује. Становници села Штрпци који су пострадали на страни хрватских усташа, украјинске легије или њемачких формација нису побројани на овом списку.

 

Објављено 05.12.2017.


 

СТРАДАЊЕ СРБА У ПРЊАВОРСКОМ КРАЈУ (2)

 

Масовни злочин над женама и дјецом у селу Кремна 16. децембра 1941.


У ноћи 30. новембра 1941. године, хрватске усташе и неколико комшија Мађара са Вучијака, убили су из засједе устаника Бранка Петровића, недалеко од његове куће. Бранко се ту ноћ враћао из устаничке базе на Љубићу. Одмах потом, хрватске усташе предвођени Мађаром са Вучијака Пиштом Ердеком, долазе до кућа Бранкове браће, Лазе, Косте и Рајка Петровића, те их истјерују из кревета, вежу жицом и уз ударце и злостављања тјерају према мјесту гдје је Бранко убијен.


Свијеће у спомен на мученике креманске



Бранков брат Коста Петровић свједочи: „Када су нас дотјерали до мјеста гдје је лежао Бранко мртав, Пишта нас упита: Ко је овај? Наш брат Бранко, рекосмо. Знамо да и они то знају. Онда Пишта нареди да нас одвежу и дадну нам бајонете с пушака. Стојимо и не знамо шта тај гад припрема. Кад нам одвезаше руке и дадоше бајонете Пишта повика: Бодите га!

Гледали смо један у другога потпуно нијеми, А Пишта је стално понављао: Бодите га или ћемо вас побити! Морали смо бости бајонетима рођеног брата. Стегнута срца замахнуо сам први, али рука ми склизну и расјекох длан о оштрицу бајонета. Нисам имао снаге да убодем мртво братово тијело. Пао сам по мртвом Бранку а онда су по мени прорадили пушчани кундаци и цијеви. Подигао сам се. Замахнули су бајонетима Лазо и Рајко, али ни они то нису могли да учине. Када су видјели да не можемо да бодемо мртвог брата, наредили су нам да се одмакнемо, а један од њих испуца из пушкомитраљеза цијели рафал у мртвог Бранка…

Пустили су нас и наредили да га што прије закопамо, али не по нашим обичајима, него без сандука и покрова…“


Саобраћајно-туристичка сигнализација. Знак постављен поред главне цесте за Прњавор стајао је
свега неколико мјесеци. Показивао је на гробно мјесто Креманских мученика,
али је уништен од стране неколико локалних неупућених примитиваца.

 

Петнаест дана касније, 16. децембра 1941. године, хрватске усташе из Прњавора поново долазе на Вучијак и уз помоћ Мађара, који су тада насељавали Вучијак и ту држали положаје, почињу пљачку и злочине по селу Кремна које је удаљено неких 5 км од Прњавора.

Вучијачки вод устаника под командом Тривуна Бојановића је штитио народ села Кремне од упада усташа из Прњавора, Мађара из центра села и фолксдојчера из Глоговца. Устаници су били организовани у страже и држали положаје око Вучијака, према Глоговцу и Вијаци. Дању је осматрана линија од Ружеваца па све до засеока Пиплићи у Кремни, а ноћу се ишло све до Глоговца и према Вијаци. Устаници су се, по свједочењима самих устаника, у зору 16. децембра запутили на Љубић ради извршења неког задатка, а о томе је одмах неко обавијестио Звонимира Жнидаршића, трговца и велепосједника са Вучијака, а овај одмах хрватски гранизон и усташе у Прњавору, који су одмах са неколико камиона пристигли у незаштићено село.

Кренувши са Вучијака око 8 часова, усташе почињу да пуцају по кућама, да премлаћују људе и да их опкољавају и сакупљају. Већина народа је побјегла пут планине Љубић чим је чула пуцњаву, али сви који су се задесили у засеоку Петровићи су били опкољени. Оне Србе које нису убили на кућном прагу, хрватске усташе су спалили у два објекта, дрвеној згради и кући.

Међу предводницима прњаворских усташа били су Хрвати Брекало и Ћосић, комшије Украјинци, Иљко Хемун и Алекса Микитишин, као и неке комшије Мађари. Главни организатор овог покоља био је Звонимир Жнидаршић.

Стака Петровић, једна од преживјелих из покоља, о догађајима који су тада услиједили свједочи:
„… У том сатнику сам препознала Иљку Хемуна по његовим сребрним зубима, па му снажно довикнух: „Иља, брате, не дај нас!“ Није се хтио ни окренути… покоји пуцањ одјекне и нама се следи срце… У дворишту угледах снаху Милицу, најстарију јетрву, сву крваву. Крв јој је текла и на уста и на нос. Тек тада схватих да нам пријети права невоља. Пођошмо до куће мог свекра Антонија Петровића. Пред кућом је стајао наш комшија Алекса Микитишин. Ја му се обратих: „Немој Алекса да нам зграда изгори, то су боје за вуну цијелог села. Милица боји вуну и тако зарађује динар. Не дај нас Алекса, дјеце ти!“ Он ме крвнички погледа и повика: „Ма, сунце ти српско, зар се за боје бојиш? Знаш ли да ће вам и главе отићи?“ Тада замахну на онако крваву Милицу и удари је пушком иза врата, она паде а крв јој још више поче тећи на нос и уста. Погледа ме и издера се: „Марш кући и гледај своју копиладију! Доћи ће и на тебе ред!“

У дворишту Антонија Петровића, старца од преко 80 година, усташе га премлаћују док он виче: „Куда ћете са нама и нашом дјецом? Ми ништа нисмо криви. Оставите нас код куће!“

Ударали су га свим и свачим, док је старац сав крвав понављао: „Оставите дјецу, ми нисмо ништа криви“.

Тада усташе сакупљају све које су опколили живе у Петровићима. Дотјерали су Антонијеву, Теодорову, Игњину, Лазину и Бранкову породицу до цесте Прњавор-Кулаши. Када су их дотјерали до цесте, усташа који је ту стражарио се обратио усташама који су их тјерали ријечима:

„Газда Звонимир је рекао да их не гоните у логор, већ у поток и да их поубијате маљем!“

Усташе тада, уз стално премлаћивање, поново враћају народ у Петровиће и утјерују их у зграду Антонијевог сина Лазе и кућу Теодора Петровића.

Старац Антоније није могао да хода, па су га усташе унијели у зграду и бацили на под посљедњег, а он је и даље запомагао да не дирају дјецу. Један усташа му је пришао, наслонио пушку на њега и смијући се опалио. Услиједила је општа вриска жена и дјеце и тада је почео масакр. Усташе су пуцале по народу и згради из пушака и митраљеза. Кад су жене и дјеца попадали мртви, донијели су кукурузовину да их спале.

Стака је успјела извући своје двоје дјеце из пламена, Томислава и Милосаву. Лијева Стакина рука је била тешко повријеђена и кости смрскане тако да је само висила на мишићима. Остала је тешки инвалид до краја живота.


Томо Петровић. Као бебу од неколико недјеља, мајка Стака га је зубима изнијела
из запаљене зграде и спасила му живот.


О тим догађајима Стака даље свједочи:
“…Било нас је ту десеторо. Наједном извана кроз брвна почеше тући из пушака и митраљеза, а у згради само повике: „Јоооој! Куку мајко! Не дај ме тата! Убише ме!“ Не знам у ком сам се положају нашла, кад чух глас: „Понесите шеварику!“ Нисам ни знала шта је шеварика, док нисам зачула шуштање, тек тад ми је било јасно да доносе кукурузовину. Почеше је бацати по нама. Осјетих смрад гаса. Полише зграду. Опет чух како неко повика: „Дај кресу!“

Шибица плану, а наша зграда букну у пламен! Осјети се мирис паљевине. Дим поче да гуши, а ја закуках и повиках: „Јооој, дјецо моја,погорјешмо живи!“

„Дијете јој јебем српско, ова је жива!“ повика један усташа и удари ме по глави сјекиром и ја падох у несвијест. (Стака је тада добила ударац сјекиром по глави од чега јој је глава била расјечена 14 центиметара – п.а.)

 


Фотографија из 1942.године, када је Стака била у болници на опоравку након преживљеног покоља

 

Поново сам дошла себи кад ме је почело пржити по ногама. Ватра је буктала. Сви смо тада били на ломачи. Покушах да отворим очи али ништа не видим. Дим гризе а ватра пече. Удари ме неко снажно по леђима и зачух кркљање. Неко је од наших умирао. Утом зачух дјечији глас како виче: „Тата, не дај ме!“ Не видим, али осјетим гдје се чује тај глас. Напипам ногице и привучем себи. Осјећам под руком да је дијете живо, али не може ни да се јави. Помислих: или је моје, или јетрве Милке. Напипах десном руком и свог малог Томислава. И он је жив. Покушавам да се снађем у пламену, али никако да нађем излаз. Глава ме боли и стално привлачи поду. Дрвена зграда гори као лучевина…. бацам око себе кукурузовину и одједном се у мени јави нека невиђена снага. Узех у зубе малог Томислава, а друго дијете не знајући које је и нађох се на вратима. Као да ме неко избацио, чини ми се да сам искочила далеко од зграде и пала поново у несвијест. Кад се прибрах, видим мали Томислав врти ногицама, а мало даље је моја мала Милосава, стара свега двије године. Погледах је и дах ми стаде. Сво лице јој је било у пликовима. Највећи су били на очима. Додирнух је и повиках: „Милосава, сине, јел’ видиш своју маму?“ „Видим,видим…“ Дијете говори, али не отвара очи. Ја јој отворим капке и угледам очи – биле су неоштећене. Пликови пуцају под мојим прстима, а мала Милосава лежи на хладној зимској земљи. Као да јој годи. Опекотине су тешке. Поново падох у несвијест…“

Кад је дошла до свијести, Стака је узела зубима за кошуљицу малог Томислава који је имао само три недјеље, а у десну руку двогодишњу Милосаву и на кољенима отпузала до куће гдје су је тако затекли устаници и однијели у партизанску болницу на Љубић.

 


Преживјели су усташки масакр као дјеца

 


Од народа који је ухваћен жив, у згради Лазе Петровића су убијени и запаљени:

  1.     Антоније Петровић, 1852-1941, 89 година
  2.     Милица Петровић, 1890-1941, 51 година
  3.     Милка Петровић, 1917-1941, 24 године
  4.     Боро Петровић, 1921-1941, 20 година
  5.     Деса Петровић, 1898-1941, 43 године
  6.     Новак Петровић, 1931-1941, 10 година
  7.     Љепосава Петровић, 1934-1941, 7 година


Остале ухваћене Србе усташе су утјерали у кућу Теодора Петровића, већину масакрирали и спалили. Успјела се спасити само дјевојчица Душанка, кћи Бранка Петровића, кога су убили у Гачића потоку 15 дана раније. Бранковог сина, седмомјесечног Војислава, усташе су, по сјећању Драгутина Миланковића, набијали на бајонет и дизали у вис. Смијали су се говорећи да је то син „четника Бранка“. Драгутина, тада малог дјечака, усташе су успут ухватили при чему га је један натјерао да носи ранац са муницијом.

Драгутин о томе свједочи: „… Прво су убијени у шуми на имању Петар Миланковић и Ђурађ Марковић од стране једне групе усташа, док је друга пљачкала и дошла до наших кућа. Ја сам се направио хром и шепао на једну ногу, а један усташа виче: „Потјерај тог малог овамо са осталима!“ „Не може, боли га нога“ одговори други усташа.

„Што га не убијеш, мајку му српску јебем?“

„Треба ми да ми носи муницију“ рече усташа и даде ми ранац. Крећући се поред Лазине зграде (амбара), један усташа отвори врата, а унутра жене и дјеца на камари искасапљени. У чошку угледам малог Новака, глава размрскана и мозак исцурио. Стигли смо до куће Теодорове гдје су доносили кукурузовину неке усташе, а кад погледах унутра, све побијено и поклано. Убацише унутра кукурузовину, полише гасом и запалише. Ћерка Теодорова је била прикована на зиду. Стоја је била привезана за дрво и заклана…

Носио сам ранац и слушао приче усташа који су се окупили на мјесту доле поред Жунића млина. Одатле се распоредише и кренуше пут Прњавора. Негдје уз брдо на Бабовцу усташа ми рече: „Дај ми тај ранац и бјежи кући. За оно горе захвалите својим комшијама…“


Изнад гробова мученика креманских

 


У кући Теодора Петровића су тада убијени и спаљени:

  1.     Даница Петровић
  2.     Војислав Петровић, 7 мјесеци
  3.     Стоја Петровић, 1909-1941, 32 године
  4.     Драгиња Петровић, 1925-1941, 16 година
  5.     Зорица Петровић
  6.     Миленко Петровић, 1923-1941, 18 година
  7.     Милан Петровић, 1922-1941, 19 година
  8.     Момир Петровић
  9.     Душанка Петровић
  10.     Добривој Петровић, 1921-1941.
  11.     Милена Петровић, 1935-1941.
  12.     Василија Бијелић
  13.     Глиго Остојић


На споменику су уписани и Мијатовић Василија, Брковић Саво и Лексија.

Када је до устаника стигла вијест о упаду усташа у село, одмах су се највећом могућом брзином запутили према Кремни, али усташе су се већ били повукли ка Вијаци и Прњавору.

Према свједочењу устаника Стојана Домуза, када су стигли у Петровиће наишли су на страшан призор у Теодоровој кући. Теодорова седамнаестогодишња кћи је била силована, а потом разапета и закуцана великим ексерима на зид. Руке су јој биле приковане, а ноге и прса угљенисани. Једва су успјели да је скину. Поред куће за дрво је била свезана Стоја Петровић, која је била силована а гркљан јој пререзан. Испод ње су се налазила два снопа кукурузовине, потпаљени са намјером да леш изгори. Стоја је била жена Бранка Петровића.

Мађари са Вучијака су у страху од одмазде већ сутрадан побјегли усташама у Прњавор, а одатле након неког времена иселили колективно у Мађарску. Алекса Микитишин из Штрбаца, са кућом на данашњем имању Веље Павловића, након рата је осуђен на 12 година затвора и живио је у Инђији код Руме. О Иљку Хемуну се ништа не зна, као ни о именима осталих усташа који су учествовали у покољу.
Воштаница у спомен на мученике

У непотпуном списку страдалих Срба из села Кремне, нису унесена имена оних који су страдали као припадници локалних четничких формација, као за село Штрпце, јер те податке у овом моменту не посједујемо.

 

Село Kремна, непотпуни списак страдалих 1941-1945

 

  1. Бијелић (Симо) Љубо, рођен 1901. Србин, погинуо 1944. у рату, Прњавор
  2. Бијелић (Тане) Мирко, рођен 1909. Србин, погинуо 1944. у рату, Прњавор
  3. Бојановић (Благоје) Триво, рођен 1908. Србин, погинуо 1942. у рату, Прњавор
  4. Брковић Лексија, Српкиња, убијена од усташа 1941. у масовном покољу, Кремна
  5. Брковић Саво, Србин, убијен од усташа 1941. у масовном покољу, Кремна
  6. Домуз (Душан) Велимир, рођен 1940. Србин, убијен од усташа 1943, Kремна
  7. Домуз (Митар) Јанко, рођен 1920. Србин, погинуо 1943. Приликом борби, Kремна
  8. Домуз (Митар) Станко, рођен 1920. Србин, погинуо 1945. у рату, Београд
  9. Домуз (Станко) Роса, рођена 1939. Српкиња, убијена од усташа 1943. непознато, Kремна
  10. Дуроњић (Триво) Митар, рођен 1919. Србин, погинуо 1943. у рату, Kремна
  11. Дуроњић (Душан) Рајко, рођен 1931. Србин, погинуо 1945. Приликом борби, Сарајево
  12. Гајић (Тед) Тешо, рођен 1926. Србин, погинуо 1944. у рату, Добој
  13. Гајић (Триво) Петар, рођен 1895. Србин, убијен од усташа 1941. У директном терору, Kремна
  14. Илић (Ђуро) Остоја, рођен 1902. Србин, убијен 1945. у директном терору, Kремна
  15. Иселић (Митар) Игњо, рођен 1911. Србин, погинуо 1943. приликом борби, Kремна
  16. Јовичић (Богдан) Остоја, рођен 1928. Србин, погинуо 1944. у рату, Kотор Варош
  17. Марковић (Ђурађ) Теодор, рођен 1925. Србин, погинуо 1943. у рату, Друга крајишка бригада из Санског моста
  18. Марковић (Стеван) Ђурађ, рођен 1902. Србин, убијен од усташа 1941. у директном терору, Kремна
  19. Михајловић (Неда) Петар, рођен 1892. Србин, погинуо 1944. у рату, Kремна
  20. Мијатовић (Нн) Василија, рођена 1897. Српкиња, убијена од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна
  21. Мијатовић (Павле) Станко, рођен 1923. Србин, погинуо 1943. у рату, Црни врх
  22. Мијатовић (Стојан) Новак, рођен 1927. Србин, погинуо 1943. у рату, Прњавор
  23. Миланковић (Гостимир) Божо, рођен 1942. Србин, погинуо 1945, Kремна
  24. Миланковић (Гостимир) Петар, рођен 1940. Србин, погинуо 1945, Kремна
  25. Миланковић (Гостимир) Жарко, рођен 1942. Србин, погинуо 1945, непознато, Kремна
  26. Миланковић (Симеун) Гостимир, рођен 1914. Србин, убијен 1942. У директном терору, Kремна
  27. Миланковић (Стојко) Петар, рођен 1897. Србин, убијен од усташа 1941. у директном терору, Kремна
  28. Нунић (Остоја) Матија, рођен 1921. Србин, погинуо 1943. у рату, Kлашнице
  29. Павловић (Јаков) Милинко, рођен 1921. Србин, погинуо 1945. у рату, Добој
  30. Петровић (Бранко) Љепосава, рођена 1938. Српкиња, убијена од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна
  31. Петровић (Бранко) Новак, рођен 1932. Србин, убијен од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна
  32. Петровић (Бранко) Војислав, рођен 1939. Србин, убијен од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна
  33. Петровић (Ђерман) Милица, рођена 1886. Српкиња, убијена од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна
  34. Петровић (Лазо) Љепосава, рођена 1935. Српкиња, убијена од усташа 1941. у масовном покољу, Kулаши
  35. Петровић (Лазо) Новак, рођен 1933. Србин, убијен од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна
  36. Петровић (Милић) Бранко, рођен 1908. Србин, убијен од усташа 1941. у директном терору, Kремна
  37. Петровић (Нн) Дева, рођена 1890. Српкиња, убијена од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна
  38. Петровић (Нн) Милка, рођена 1919. Српкиња, убијена од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна
  39. Петровић (Нн) Стоја, рођена 1910. Српкиња, убијена од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна
  40. Петровић (Рајко) Милева, рођена 1939. Српкиња, убијена од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна
  41. Петровић (НН) Милена, рођена 1935. Српкиња, убијена од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна
  42. Петровић (Стоја) Војислав, рођен 1941. Србин, убијен од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна
  43. Петровић (Стојко) Антоније, рођен 1864. Србин, убијен од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна
  44. Петровић (Теодор) Боро, рођен 1937. Србин, убијен од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна
  45. Петровић (Теодор) Драгиња, рођена 1924. Српкиња, убијена од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна
  46. Петровић (Теодор) Маринко, рођен 1933. Србин, убијен од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна
  47. Петровић (Теодор) Милан, рођен 1934. Србин, убијен од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна
  48. Петровић (Теодор) Милинко, рођен 1936. Србин, убијен од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна
  49. Петровић (Теодор) Момир, рођен 1935. Србин, убијен од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна
  50. Петровић (НН) Добривоје, рођен 1921. Србин, убијен од усташа 1941. у масовном покољу, Kремна
  51. Рудоњић (Петар) Митар, рођен 1923. Србин, погинуо 1944. у рату, Прњавор
  52. Шарчевић (Благоје) Угљеша, рођен 1914. Србин, погинуо 1944. у рату, Теслић
  53. Шарчевић (Илија) Симеун, рођен 1899. Србин, убијен од усташа 1941. У директном терору, Kремна
  54. Шарчевић (Јово) Спасоје, рођен 1888. Србин, убијен од усташа 1941. у директном терору, Kремна
  55. Шарчевић (Михајло) Ђуро, рођен 1924. Србин, погинуо 1943. у рату, Зеленгора
  56. Шарчевић (Спасоје) Петар, рођен 1924. Србин, убијен 1941. У директном терору, Kрема
  57. Станић (Нико) Гајо, рођен 1876. Србин, убијен од четника 1944. у директном терору, Прњавор
  58. Станић (Петар) Симеун, рођен 1917. Србин, погинуо 1943. у рату, Kоњиц
  59. Станић (Стеван) Петко, рођен 1919. Србин, погинуо 1943. у рату, Kоњиц
  60. Танасић (Лака) Саво, рођен 1923. Србин, погинуо 1943. у рату, Бања Лука
  61. Татаревић (Ђурађ) Светозар, рођен 1905. Србин, убијен од усташа 1941. у директном терору, Лужани
  62. Турудић (Лазо) Петар, рођен 1902. Србин, погинуо 1943. у рату, Прњавор
  63. Васић (Невенка) Станко, рођен 1941. Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, Kремна
  64. Ветмић (Нн) Бранко, рођен 1900. Србин, погинуо 1944. у рату, Бања Лука
  65. Живковић (Игња) Душан, рођен 1923. Србин, погинуо 1943. у рату, Бања Лука
  66. Живковић (Недо) Милан, рођен 1911. Србин, убијен 1945. у директном терору, Kремна
  67. Жунић (Јефта) Душан, рођен 1912. Србин, убијен од четника 1941. у директном терору, Kремна
  68. Жунић (Јефта) Милан, рођен 1914. Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, Глоговац
  69. Жунић (Јефта) Живко, рођен 1916. Србин, погинуо 1943. у рату, Глоговац

 


Спомен-плоче на мјесту гдје су сахрањени остаци спаљених српских жртава


-----------------------------------------------------------------------------------------------------------

* Средња Босна у НОБ, сјећања, чланци и документи, Бања Лука 1980/81.

* Истога дана када је извршен покољ у Кремни, Звонимир је побјегао у Прњавор, одатле у Војводину, а потом у Мађарску.

* Средња Босна у НОБ, сјећања, чланци и документи, Бања Лука 1980/81.

* Средња Босна у НОБ, сјећања, чланци и документи, Бања Лука 1980/81.

 

 

Објављено: 12.12.2017.


 

СТРАДАЊЕ СРБА У ПРЊАВОРСКОМ КРАЈУ (3)

 

Злочин над Србима у селу Штрпци 7. фебруара 1942.

Дана 7. фебруара 1942. године догодио се покољ Срба у селима око Бања Луке, Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и руднику Раковац гдје је према до данас непотпуним списковима побијено углавном хладним оружјем преко 2.300 Срба, већином стараца, жена и дјеце, јер су војно способни мушкарци углавном били у заробљеништву.
У овом покољу страдало је 551 српско дијете старости од колијевке до 14 година. Починиоце овог покоља предводио је капетан Јосип Мишлов у пратњи петрићевачког жупника, фратра Мирослава Филиповића. Извршиоци су били усташе из Загреба и Бање Луке, потпомогнути дијелом домаћег хрватског становништва.
Побијени су углавном сви Срби који су се тог јутра затекли код својих кућа. Тих фебруарских дана, хрватске усташе су извршиле покоље и у селима Пискавици и Ивањској гдје су 5. и 12. фебруара 1942. године убили 520 Срба. За разлику од покоља у Дракулићу, Шарговцу и Мотикама, усташе нису Србе у Пискавици и Ивањској клале камама нити убијале сјекирама, крамповима и другим справама, већ су их убијали искључиво ватреним оружјем.



Готово у исто вријеме док се дешавао покољ Срба у селима Дракулић, Шарговац и Мотике, у селу Штрпци код Прњавора хрватске усташе су на најсвирепији начин извршили тежак злочин углавном над женама и дјецом. Жртве су биле старости од 3 мјесеца до 70 година.

Акција хрватске војске је трајала неколико часова, а започела је у рано јутро 7. фебруара 1942, по великој хладноћи, када је група од стотину усташа стигла из Прњавора у центар села познат као Глоговац (тада преименован у Schutzberg), који је био настањен њемачким становништвом – фолксдојчерима. Важно је напоменути да су штрбачки Фолксдојчери одмах по окупацији Краљевине Југославије организовани у војне формације и наоружани, а самим тим започиње и терор над комшијама Србима, са којима су до окупације сложно и у добрим односима живјели.

Из Глоговца су око 9 часова усташе кренуле у правцу Ганинаца и Мусиног Цера. Сеоска стража која је држала извидницу на Кесеровом брду имала је задатак да прати цесту према Глоговцу и у случају какве опасности узбуни село. Тога дана, због великог снијега који је тих дана нападао изнад кољена, сеоска стража није успјела да узбуни село сем неколико оближњих кућа који су се разбјежали у правцу Укрине. Усташе су на брежуљку на Мусином Церу поставили тешки митраљез и заузели положај према Мусама и Ружевцима. Подијељени у неколико група, усташе су кренуле у три правца. Једна група је кренула према Игњатићима, друга у правцу Бијелића и Мусића, а трећа према Ганинцима. На путу према Ганинцима, успут хватају тројицу Срба: Томић Бору, Жунић Милана и Илишковић Гавру, те их дотјерују пред кућу Станоја Чавића.


Мајке са дјецом побијене на кућном прагу, НДХ 1942.

Доласком пред кућу Станоја Чавића, усташе хватају Станоја и његову снаху Пеју, а седморо мале дјеце у свој тој пометњи заборављају бачене у снијегу, да би се ова дјеца по одмицању усташа сакрила у сламу иза куће. Дјецу је сакрила Владанова и Пејина ћерка Босиљка која је тада имала четрнаест година. Ових петоро Срба усташе тјерају према кућама Илишковића и Дујаковића, а успут хватају још и Марка Чавића те га придружују заробљенима.

Усташе тада раздвајају мушкарце од жена и дјеце, те их тјерају према кућама Станка и Гавре Илишковића и кући Симеуна Дујаковића, кога је друга група усташа већ била ухватила. Мушкарце тада спроводе у правцу Хабијанаца у поток „Глоговац“, гдје су их након страшног мучења поклали. Све жртве су имале и повреде тупим предметима. Станоју Чавићу (70) су усташе чупали бркове, да би га потом девет пута измасакрирали камом по цијелом тијелу, а имао је и повреде тупим предметима. Марко Чавић (59) је избоден бајонетом на једанаест мјеста по читавом тијелу, док су Милан Жунић (29), Боро Томић (19) и Гавро Илишковић (60) премлаћени и потом заклани. Након иживљавања над жртвама, усташама ни то није било довољно, па су их накнадно изрешетали мецима из пушака.


Милан Жунић (29), Станоје Чавић (70), Марко Чавић (59), Гавро Илишковић (60) и Боро Томић (19)
заклани и масакрирани у потоку Глоговац, НДХ 1942.


Друга група усташа је живог распорила Симеуна Дујаковића јер није хтио да иде са осталим мушкарцима према потоку.
Према свједочењима преживјеле Пеје, док је на улазним вратима куће Симеуна Дујаковића један усташа клао Савку Гашић, друге усташе су са упереним пушкама у жене викали: „Лијежи да кољемо!“

Док су неке жене клали, друге су силовали а дјеца су вриштала од ужаса. Један усташа је наредио Видосави Илишковић да легне да је закоље. Видосава је била трудна и у наручју је држала двогодишњу ћерку Наду, а за сукњу јој се држала четворогодишња ћерка Марица. Како Видосава није хтјела да легне од страха и ужаса, усташа је пуцао у њу из пушке и убио и Видосаву и њено двогодишње дијете у наручју. Једно мало дијете је усташа убио пошто му је пуцао у уста.
Тада је наступио општи јаук а усташе у бијесу почињу насумице да пуцају по женама и дјеци.
Овај покољ Пеја је чудом преживјела, а по одласку усташа се извукла испод лешева и побјегла својој кући. У тој кући је убијено седморо жена и дјеце. У Видосавиној и Станковој кући је лежала њена мајка Ђурђија Каиновић, старица која је годинама била непокретна. Поред ње је био и њен шестогодишњи унук Здравко. Усташе су заклали и Ђурђију и њеног унука на постељи. То је било и треће страдало дијете Видосаве и Станка Илишковића. У њиховој кући је убијена и још једна жена из Ганинаца.
Када се након одласка усташа из села народ вратио својим кућама и окупио на мјесту злочина, у једној кући је била затворена и свиња која је већ била почела да једе лешеве.


Ђурђија Каиновић и њен унук Здравко Илишковић и још једна жена убијени
у кући Станка Илишковића, НДХ 1942.


У кући Гавре Илишковића су усташе заклале четворо дјеце и четири жене који су измрцварени и избодени бајонетима по цијелом тијелу, а потом су изрешетани мецима из пушака. У Гавриној кући су остали скривени у другој просторији и такође чудом преживјели: Вида Илишковић са сином Милорадом (1940) и Чедомир Гашић (1938).

Усташе након овог покоља и пљачке села, са опљачканом српском имовином из Штрбаца одлазе у Прњавор, одводећи и коње, волове, свиње, одвозе запреге пуне пшенице, суво месо, ракију и много других ствари. Усташе ову опљачкану робу продају по Прњавору по повољним цијенама и многи је купују.

Опљачкану стоку из Штрбаца усташе затварају у цркву Светог Ђорђа и тиме започиње скрнављење храма. Према свједочењима и записима, у храму пијане усташе организују и „православну литургију“, тако што су увели једног црног вола у олтар испред чијих очију је један усташа држао Свето Писмо а са лијеве и десне стране су стајала двојица усташа држећи у рукама упаљене свијеће. Један усташа је покушао да поскида иконе са иконостаса у храму Светог Ђорђа. Када је бајонетом покушавао да скине централну икону Тајне вечере Божанска сила га је неколико пута одбацила од иконостаса и он би падао на леђа. Након неколико покушаја је одустао од своје намјере и престрашен побјегао из храма.

Истог дана након одласка усташа из Штрбаца, из Глоговца долазе Нијемци и обилазећи мјеста злочина, праве записнике и фотографишу жртве. Нијемци су тада наредили стновништву да се сви мртви сахране без православних обреда, и то у једну заједничку гробницу на гробљу у Ганинцима. Гробница дуго времена није била адекватно обиљежена, а онда је подигнут камени споменик са списком жртава.


Стара спомен плоча на споменику, фотографисано 2007.

Тог 7. фебруара 1942. године у Штрпцима су убијени:

  1.     Чавић Станоје, 70
  2.     Илишковић Гавро, 60
  3.     Чавић Марко, 59
  4.     Дујаковић Симеун, 55
  5.     Жунић Милан, 29, родом из Кремне
  6.     Томић Боро, 19
  7.     Каиновић Ђурђија, 60
  8.     Дујаковић Јока, 55
  9.     Дујаковић Ђука, 33
  10.     Дујаковић Стана, 21
  11.     Дујаковић Босиљка, 18
  12.     Илишковић Миља, 59
  13.     Илишковић Видосава, 28
  14.     Гашић Савка, 21
  15.     Малетић Милева, 21
  16.     Дујаковић Гроздана, 7
  17.     Илишковић Здравко, 6
  18.     Илишковић Марица, 4
  19.     Илишковић Нада, 2
  20.     Гашић Марица, 1
  21.     Дујаковић Вида, 11 мјесеци
  22.     Дујаковић Угљеша, 3 мјесеца
  23.     Дујаковић Љубица, 3 мјесеца
  24.     Видосавина нерођена беба

 

  

* Милан Жунић је родом из Кремне, а тог јутра се случајно затекао у Штрпцима.

* Списак није дефинитивне природе, по потреби се надопуњује и редигује. Становници села Штрпци који су пострадали на страни хрватских усташа, украјинске легије или њемачких формација нису побројани на овом списку. На списку су и припадници неких четничких формација изгинули у међусобним обрачунима са комшијама и рођацима, јер за њих посједујемо податке.

 

 

Објављено: 04.02.2020.



СТРАДАЊЕ СРБА У ПРЊАВОРСКОМ КРАЈУ (4)

 

Злочин над Србима из Лужана (Кремна) код Прњавора током 1941-1942


Послије погибије устаничког вође Милоша Вујаковића и уништења устаничке групе у Штрпцима, хрватска војска и фолксдојчери организују акцију чишћења терена од српских устаника и нападају их 7. новембра 1941. на Челињаку, на падинама планине Љубић.

Акцијом је координисао командант њемачког фолксдојчерског батаљона потпуковник Вили Келер. Било је ангажовано поред усташких формација и шест фолксдојчерских и два домобранска вода под командом поручника Феликса Наглића. У том саставу били су и украјински легионари. Нешто раније, у октобру 1941. године је у Прњавор стигла и једна домобранска сатнија као појачање. Њен заповједник је био Дејан Церанић. Снага ових јединица је бројала преко 500 добро наоружаних војника.

Акција против српских устаника је кренула наступањем од Хартмановог млина на Вијаци према Вучијаку у јутро 7. новембра 1941. oко 10 часова, а потом је дошло до жестоке борбе са устаницима на падинама Љубића, на локацији познатој као Челињак.

Непријатељске формације су биле бројно надмоћније, као и у броју и снази наоружања. Устаници су са мало муниције пуцали само на отворене мете, штедећи сваки метак. У помоћ устаницима на Челињаку стигла је и група устаника из Вијачана, која је бројала двадесет бораца под командом Јеленка Кусића. Саво Черековић је истовремено са својом групом устаника напао и усташе у Драгаловцима. Број српских устаника у окршају на Челињаку је био око 40, а били су наоружани само лаким наоружањем и обичним војничким карабинима. У току борбе, устаници су у јуришу успјели заробити један тешки митраљез са неколико сандука муниције.  Након тог јуриша, непријатељ изненађен почиње да се повлачи ка Прњавору и Штрпцима.

Приликом повлачења према Прњавору, усташе и домобрани пљачкају Кремну и Лужане и злостављају становништво. На мети су биле углавном куће које су се налазиле близу цесте. Премлаћују и хапсе Србе, те их одводе пут Прњавора у затвор који је формиран нешто раније у украјинском православном манастиру. Том приликом је одведено преко тридесет Срба из Кремне и Лужана од којих су касније неки поклани на локацији гробнице коју смо именовали као „Манастир 1941“, док се другима изгубио сваки траг, те се са сигурношћу не зна на којој локацији су побијени. Од Срба из Лужана који су тада одведени и побијени на локацији „Манастир 1941“ данас знамо за ова имена: Којо Кршић, Душан К. Кршић, Милан К. Кршић, Душан Кесер, Татаревић Ђурађ, Татаревић Светко, Татаревић Живко и други.

Поменута битка са непријатељем на Челињаку је до тада била највећа битка 3. вода, а тај исти вод је 16. децембра 1941, након стравичног покоља у Кремни заузео и Вучијак, који ће остати слободан до завршетка рата. Мађарско и дио украјинског становништва, бојећи се освете након злочина у Кремни, пуштено да се исели у Прњавор и код Нијемаца у Глоговац и тамо су остали све до априла мјесеца 1942.

Тада је помјерена и линија раздвајања, а устанички положаји су се налазили на раскрсници на крижању путева према Вијачанима и Штрпцима, док су непријатељски били на Вијаци на Хартмановом имању те даље у правцу силоса. Та линија раздвајања ће остати све до ослобођења Прњавора.

Сљедеће страдање Срба из Лужана десило се крајем јануара 1942. године.

Хрватске формације су 31. јануара 1942. године са имања локалног газде фолксдојчера Михаила Хартмана одвели групу Срба у прњаворски затвор, одакле су их дан касније повезане жицом два по два, повели у правцу Дервенте и побили у Вијачком лугу неколико стотина метара од кућа породица Шикарац.

Срби из Лужана које су усташе похапсиле на Хартмановом имању, налазили су се својеврсној ‘заштити’ код газде Михаила и неко вријеме становали код њега, а заузврат су израбљивани радећи на пилани и циглани без плате и хране.

Остали Срби који су тада похватани били су из села Штрпци, а тај дан случајно су се нашли на Хартмановом имању, јер су дошли преузети цријеп за Рајка Брковића који је организиовао људе и неколико упрегнутих санки са запрегом за превоз цријепа. Били су то: Петар Брковић, Рајко Брковић, Љубо Брковић, Љубо Гајанић и Владимир Бјегојевић.

По пријави домобрана Јуре Декета, који је дојавио усташама у Прњавор да су Срби из Штрбаца дошли код Хартмана “да возе цријеп за четнике”, усташе су брзом акцијом опколили Хартманово имање и похапсили све присутне Србе. Након исљеђивања и саслушавања иза Хартмановог млина, усташе су све мушкарце отјерали у затвор. У затвору су ови Срби затекли Војку Врањешевића, Ристу Паликућу и Неду Бајића, који су од раније били затворени због агитовања становништва и ширења “револуционарних идеја” на простору Штрбаца. Војко Врањешевић био је биљежник у Општини Штрпци све до окупације, а ухапшен је јер је савјетовао штрбачке Србе да никако не предају наоружање које су имали јер ће им убрзо требати, те да оружје и муницију сакривају гдје стигну. Иако су њемачке и хрватске окупационе власти издале проглас којим се пријетило смрћу свима онима који не предају наоружање, многи штрбачки Срби су послушали Војку Врањешевића. Један од таквих био је и Недо Бајић, који је сакрио оружје и нешто муниције које је средином јануара 1942. године предао устаницима. Сазнавши некако за то, штрбачки Фолксдојчери су одмах Неду Бајића ухапсили и затворили у затвор у Глоговцу. Њемачки предсједник општине Глоговац Хајнрих Ван је осумњичио и Врањешевића да је у вези са Недом Бајићем и да заједно шире “револуционарне идеје”, па га је ухапсио и све ухапшене предао усташама у Прњавор.

Срби који су се тог 31. јануара нашли у прњаворском затвору, преноћили су у њему ту ноћ, а сутрадан су поведени у правцу Дервенте и побијени у Вијачком лугу.   Иако без икаквих изгледа да преживе, са овог стратишта су успјели побјећи и спасити се: Теодор Стојнић, Љубо Брковић, Љубо Гајанић, Мирко Брковић и Недо Татаревић, који су касније оставили своја свједочења о овом догађају и своје исказе дали Среској комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача 17. јуна 1945. године.

Они које су преживјели и породице побијених оптужиле као одговорне за овај злочин, а чија се имена налазе у списима Среске комисије за утврђивање злочина су: Фрањо Хорват, Марко Крезић, Едуард Кршуљ, Славко Орешић, Алија Шипрагић, Ханзи Фелбер, лугар Џемал, Јозо Марћинек, домобран из Лужана, Јуре Декет, домобран из Вучијака и још неке непознате усташе. Михајло Хартман, његова жена Мицика и синови Ђури и Михи, подједнако се оптужују за овај злочин од стране Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача.


Спомен плоча на мјесту страдања поред магистралног пута Прњавор – Дервента

Захваљујући записницима Комисије која је прикупила свједочења од породица страдалих и преживјелих са овог стратишта, данас смо у могућности донекле реконструисати догађаје од 1. фебруара 1942. године. Нажалост, многа документа су уништена а успјело се пронаћи само неколико свједочења која наводимо у продужетку.

Татаревић Софија (32) из Лужана о овом злочину свједочи:
„Концем 1941. године одвеле су усташе шест људи из нашег села Лужана у затвор, а дан касније ја сам отишла у град да видим шта се десило са тим људима пошто други нису смјели отићи и били су сви разбјегнути. У затвору нашла сам од те групе само двоје дјеце, а осталих није било. Дјеца су ми рекла да су њима обећали да ће их пустити кући. По повратку из затвора ја сам навратила код Хартмана да му кажем да оних људи нема и тражила да избави барем ту дјецу, и он ми је то обећао да ће ићи гледати шта је то било. Други дан по томе Хартман је послао свога момка по нашем селу да покупи остатак људи Срба којима је пријетила опасност, под његову заштиту али да живе у његовој кући. Сељани су повјеровали њему и склонили се код њега, гдје су остали мјесец дана радећи у корист Хартмана не добивши од њега зато ни хране ни плате. Почетком фебруара дошао је један радник који је код њега био запослен и који је имао неку потражњу цријепа од њега. Овај исти се звао Владо Бјегојевић из Штрбаца. На стражи је стајао Јуре Декет из Вучијака који је обавијестио усташе да је овај дошао из Штрбаца да вози цријеп за четнике. Затим су се окупиле усташе и покупили те све људе и отјерали у затвор у Прњавор … Тај исти дан увече дођу усташе и покупе све људе које је Хартман узео у заштиту а међу њима и мог мужа Лазу Татаревића … у тој групи није случајно био Теодор Шикарац, по њега је кући дошао Јозо Марћинек који је био у служби Гестапо-а и потпуни њихов сарадник и одвео Теодора до те групе која је отјерана у затвор у Прњавор. Тај момент Михаил Хартман није ни изашао из куће а камоли да се заузео за те људе …

Татаревић Јована (49) из Штрбаца о овом злочину свједочи:
„Почетком године 1942. ја сам се склонила са својим покојним мужем Ристом и још неким сељанима у кућу Михаила Хартмана ради опасности од усташа, која је пријетила свима. Ту сам се задржала око шест дана, остали су се задржали и даље. Почетком фебруара одвели су их у затвор гдје су били једну ноћ, а другу ноћ су их повели за Дервенту и у Вијачком лугу све пострељали. За вријеме нашег боравка код Хартмана исти је долазио једно јутро те нам рекао да се склонимо негдје у други срез као нпр. Тешањ, међутим, његова жена Мицика нас је одвраћала с тим да ће нас она већ заштитити. Стога сумњам да је она морала знати шта ће се догодити. Исти дан је мој малодобни син Мирослав пошао својим послом са воловским колима, уто га је срео Хилко Хемун из Лужана и натјерао га да вози сијено за њега у Прњавор, јер је он био побјегао из Лужана. Сијено је било власништво Петра Сегића из Штрбаца, који је био избјегао на партизанску територију у Брестово. Хилко Хемун као сарадник усташки наредио је превоз без мог знања и одобрења…“

Татаревић Недо (40) из Лужана, један од преживјелих, свједочи:
„Почетком 1942. године сам се био склонио са осталим мјештанима православне вјере у кућу Михаила Хартмана, испред усташа, мислећи да ћемо тако бити заштићени, јер нам је он то обећавао. За вријеме нашег боравка радили смо за Хартмана а да за то нисмо добијали нити плате нити хране. Почетком фебруара дошле су усташе и одвеле нас у затвор у Прњавор гдје смо остали једну ноћ и један дан, а затим су нас без икаквог саслушања потјерали према Дервенти. Када смо дошли у Луг постројили су нас у тројне редове, а ја сам се налазио при крају у трећем реду. Када су запуцали видио сам гдје падају мртви и рањени, а ја сам случајно остао неповријеђен. У тај час сам скочио у јарак и примирио се као да сам мртав али сам ипак проматрао шта се догађа. Видио сам да су неки од мојих другова успјели побјећи. Девет усташа су отишли у потјеру за одбјеглима, а четири су остала код мртвих и рањених. Видио сам једног између њих како пуца у оне што леже, а други пробада са бајонетом. Када су мене спазили, нису прилазили него су са удаљености око 2 метра испалили у мене метак али ме нису погодили. На то је други рекао: мртав је! и тако су ме напустили. Када сам видио да су се удаљили побјегао сам у правцу ријеке Вијаке. Пошто је ријека била смрзнута бјежао сам ледом око 6 км док сам изашао у Штрпце у партизанску позадину...“

Брковић Мирко (34) из Лужана, један од преживјелих, свједочи:
„Почетком године 1942. био сам се склонио са осталим мјештанима православне вјере у кућу Михала Хартмана од усташа јер нам је исти обећао сигурност… Радили смо за Хартмана а за то нисмо добијали нити храну нити плату… Почетком мјесеца фебруара дошле су усташе и отјерале нас у затвор у Прњавор гдје смо остали дан и ноћ, а затим су нас без икаквог саслушавања потјерали према Дервенти. Када смо дошли у Луг, постројили су нас у тројне редове, а ја сам се налазио у другом реду. Када су запуцали, видио сам како падају мртви и рањени другови, а ја сам тада прескочио преко мртваца и наставио бјежати око два и по километра. Кад сам стигао до шумице, туј сам се одморио и видећи да је опасност минула, пребацио сам се на ослобођену партизанску територију… За наше одвођење као и убиства окривљујем Мицику Хартман, која је била у служби Гестапо, Ђури Хартмана, Џемала ?, и тадашњег домобрана Јуру Декета из Вучијака…“

Свједок Хусеин Делић, стар 45 година, вјере исламске свједочи:
“У години 1941. био сам кључар затвора у Среском начелству у Прњавору. У затвор по ноћи долазили су Алија Шипрагић, водник усташке бојне, Мирко Крезић, пристав (чиновник среске полиције) са неким непознатим усташама који су били доведени са стране, те су их злостављали на разне начине. Код самог одвођења везивали су руке уназад два по два човјека. Што се тиче горе поменутих Срба из Лужана, једне ноћи дошао је Алија Шипрагић држећи у руци неки папир, те их је све редом пописао говорећи да иду за Градишку и да се не боје ништа. Усташе које су их везивале, могло их је бити око 12. У јутро сам сазнао од чиновника Пореске управе Ханеке да су побијени у Лугу неки Срби, који су по ноћи били одведени из затвора. Тада ми је било јасно о коме се ради. Нисам примијетио да је Михаил Хартман или ма ко од Хартманове фамилије долазио интервенисати код усташких власти нити су посјећивали затворенике. Уједно ми је познато да је судјеловао у томе поручник Домобранске сатније командир Феликс Наглић из Госпића. Исти се истицао у прогоњењу Срба. У вријеме тога хапшења, срески предстојник био је Фрањо Хорват. Марко Крезић, његов замјеник, командант усташке сатније Едуард Кршуљ, замјеник Славко Орешић, водник Алија Шипрагић…“

У Вијачком лугу су 1. фебруара 1942. године побијени: Татаревић Лазо, Татаревић Ристо, Шикарац Теодор, Шикарац Спасоје, Шикарац Ђурађ, Шикарац Раде, Брковић Петар, Брковић Рајко, Бјегојевић Владимир, Бајић Недо и Врањешевић Војко.

------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Дјелимичан и непотпун списак страдалих из Лужана 1941-1945:

  1. Будак (Филип) Стеван, рођен 1900, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору
  2. Будак (Стеван) Божо, рођен 1925, Србин, погинуо 1943. у НОБу, Црни врх
  3. Дуроњић (Јово) Рајко, рођен 1916, Србин, убијен од усташа 1942. у логору Јасеновац
  4. Игњатић (Митар) Петар, рођен 1894, Србин, убијен од усташа 1941. у директном терору
  5. Kесер Душан, рођен 1898, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору
  6. Kршић (Дамјан) Kоста, рођен 1900, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору
  7. Kршић (Kоста) Душан, рођен 1925, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору
  8. Kршић (Kоста) Милан, рођен 1927, Србин, убијен од усташа 1942. удиректном терору
  9. Марушић (Марко) Славко, рођен 1923, Хрват, погинуо 1944. у НОБу, Фрушка гора
  10. Шикарац (Лазо) Раде, рођен 1918, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, Лужани
  11. Шикарац (Лазо) Спасоје, рођен 1914, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, Лужани
  12. Шикарац (Стеван) Ђурађ, рођен 1906, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору
  13. Шикарац (Стеван) Теодор, рођен 1902, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, Лужани
  14. Татаревић (Јово) Ристо, рођен 1883, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору
  15. Татаревић (Лазо) Божо, рођен 1922, Србин, погинуо 1942. у НОБу, Дервента
  16. Татаревић (Неда) Смиља, рођена 1925, Српкиња, убијена од усташа 1941. у директном терору, Штрпци
  17. Татаревић (Теодор) Лазо, рођен 1894, Србин, убијен од усташа 1942. у директном терору, Лужани

 


Објављено: 13.02.2018.

 



Аутор фељтона: Бојан Милијашевић
Удружење "Јастребарско 1942"
Удружење дјеце логораша,
њихових потомака и поштовалаца

 

Преузето са: genocid.info



Оцените нам овај чланак:















Skip Navigation Links