На рушевинама Краљевине Југославије у прољеће 1941. током Априлског рата проглашена је Независна Држава Хрватска. Сама НДХ је обухватала највећим дијелом србски етнички простор од Дрине до Жумберка и од Драве до Јадрана. Усташки режим су предводили:
- поглавник Анте Павелић
- доглавник Адемага Мешић
- кардинал Алојзије Степинац
Ватикан је одмах благословио НДХ, коју је брзо прозвао својим "чедом". Циљ је био да се Православље и Срби елиминишу са тог простора. Зато је Римска курија давала логистику и сваку другу помоћ. Сем Хрвата у истребљењу православног живља учествовали су и муслимански наци-фашисти, односно покољи цивилног становништва су кренули фактички одмах.
Усташки режим је оснивао велики број концентрационих логора у коме су мучили и убијали невине људе само зато што у били "погрешне" нације и вјероисповјести.
Сјеверо-источни дијелови Босне у троуглу Тузла-Бијељина-Брчко нису ништа боље прошли него остали крајеви гдје су Срби стољећима обитавали, који су натопљени крвљу. Ово су радили злогласни одреди из редова Домобранства и Усташке надзорне службе.
Један од најпознатијих хрватско-муслиманских покоља Срба 1941. године десио се у касну јесен од 21. новембра до 8. децембра. За тих двије недјеље усташки крволоци су поубијали 1.164 Срба углавном нејачи, односно жена, дјеце и старчади. О томе је децебра 2025. године, предсједник УГ "Извори сјећања" Милутин Тешановић објавио један фељтон у неколико наставака са циљем стварања и развијања културе памћења, који често болују од заборава.
СТРАДАЊЕ МАЈЕВИЧКИХ СРБА У УСТАШКОМ ПОГРОМУ (1. дио)
КАД ЗЛО ДОБИЈЕ КРИЛА
Пут кроз најмрачније дане наше историје, дане између 21. новембра и 8. децембра 1941. када је над невиним цивилима Мајевице, Подмајевице, Посавине и Семберије извршен плански и сурово организован погром.
Ово није политичка прича. Ово није позив на освету. Ово је молитвено сјећање. Ово је враћање гласа онима којима је он одузет. Ово је наша дужност пред дјецом, женама и старцима чији су животи прекинути само зато што су били Срби православни. Многи од ових ужаса никада нису испричани. Многе жртве никада нису поменуте. Нека имена, посебно она дјеце, први пут ће сада након више од осам деценија бити изговорена.
Ово је наш тихи ход ка заједничком парастосу у Кореташима. Наш завјет да се не заборави. Наш покушај да у тами упалимо једну малу, али праведну свијећу.
Одмах по проглашењу НДХ, зло се почиње организовати брже него што је ико могао замислити. У Корају, Челићу и Брезовом Пољу усташе се смјештају у жандармеријске касарне и преузимају власт над крајевима који су до јуче живјели у миру.
На њихово чело стаје Бурхо Бегић, начелник општине Корај, окружен људима који у страху и нереду виде прилику да се иживљавају. Терор који почиње да спроводе постаје толико свиреп да чак и командант касарне у Кораку, оружнички поднаредник Сулејман Сијарчић шаље допис Бијељини у којем се згражава над њиховим поступцима, описујући их као животињске и тражи да се распусте.
(Оригинални документ у VII, Vojni Arhiv, ANDH, k. 143-a, reg. br. 44/1-3).
Узалуд. Нико не реагује. Зло добија крила уз додатну подршку логорника Мурат-бег Пашића из Бијељине који позива на клање ријечима:
"Све што је српско, треба поклати, куће запалити и простор између и око Кораја, Челића и Брезова поља очистити од Срба. И српски пас да не остане жив."
У зору на Аранђеловдан, Бегићева група усташа улазе у Тутњевац. Масакрирају двије старије особе из породице Лазић, старе 60 и 71 годину. Пале штале, стогове сена и остављају за собом страх који ће опстати данима. Истог дана увече одлазе у Забрђе, гдје убијају старца од 65 љета из породице Кришковић. Аранђеловдан, дан анђела, постаје дан оплакан крвљу...
Наредни дан, под велом ноћи упадају у Милино Село. Убијају четворо чланова породице Ђурковић. Двоје њих су била дјеца, једно старо четири мјесеца, друго две године. Падају и њихов отац и стричеви. Док убијају дјецу пред очима родитеља, злочинци се, како стоји у извјештајима, церекају. То је ноћ која превазилази границе људског разума. На повратку пролазе кроз Пушковац. Српско становништво, упозорено, бјежи у шуме, али у хаосу страха једногодишња Роса из породице Рикановић никада није успјела да се спасе. Крв једногодишњег дјетета обојила је снијег бојом ужаса.
Дана 23. новембра крвави поход наставља се у Мртвици. Пет чланова породице Лазаревић пада под ножевима. Седмогодишњи Иван, мајка Стана, отац Бошко, те Неђо и Вид... Нађени су поређани у круг око синије, као да су злочинци жељели да понизе и живот и смрт. Исте ноћи, у Бобетином Брду, поклани су Видовићи, дјед и његове двије малене унуке од три и шест година. У Корај се враћају уз пјевање и урлање, док их поједини мјештани дочекују као хероје. Те ноћи, зло је побиједило Корај.
Објављено 01.12.2025.
СТРАДАЊЕ МАЈЕВИЧКИХ СРБА У УСТАШКОМ ПОГРОМУ (2. дио)
СРПСКА КРВ ЛИЈЕ ПОТОЦИМА
Свети Стефан Дечански - Мратињдан. Дан светлости која је кроз вијекове чувала домове, породице, огњишта. Али те године, тог јутра, уместо мириса славског тамјана, кроз овај крај проламио се мирис спаљених кућа и крви.
Дан раније, Мурат-бег Пашић је јавно хвалио Бурхана Бегића и називао га часним и храбрим, позивајући све муслимане да му се придруже у ономе што је назвао чишћењем терена од влашког накота. Те ријечи падоше на плодно тле. Силно подстакоше оне који су већ у себи носили клицу мржње. И док је зло расло, у Челићу и Брезовом Пољу окупљали су се они који су на хорор били спремни, подстрекивани од Омера Гига, Хуске Колара и Рашида Ужичанина. Све што је било човјечје у њима је утихнуло.
Зора је тек спуштала своје прве боје на промрзнуте кровове, а крв српска већ је текла као потоци што се пробуде у пролеће. Трећа домобранска (чета) сатнија је још 22. новембра 1941. похапсила 25 сељака из села око Кораја. Људи, очеви, домаћини, затечени крај својих кућа, спроведени су као таоци. Тог Мратињдана, Бурхан Бегић их је извео, све повезане, изложио их понижењу и бијењу, а затим свакога појединачно заклао. Још није ни свануло. Али тама је већ побиједила свјетлост.
И тада почиње велики поход зла. Стотине цивила и усташа из Кораја, Челића и Брезовог Поља крећу према свим српским селима у околини. Као сјене без душе, као вјетар који носи само несрећу. Први страдају Малешевци, Вршани, Пирковци, Брусница, Миладићи, Лукавица, Пипери.
Дубравице постају мјесто нове трагедије. Тојићи, млади Перо од 19 година и мајка Стоја од 56 исјечени до непрепознатљивости. Перини остаци бачени у канту са помијама за свиње, а људи су их касније у Поточарима сахранили као што се сахрањује оно што је остало од једног живота који је некада имао име.
Ристо Илић, родом из Бузекара, те је године у Дубравицама дочекивао своју славу. Крсни хљеб спремљен. Свијећа припремљена. Али први гости тога дана били су злочинци који су му пререзали гркљан на самом прагу. Хљеб за Божију част натопљен је његовом крвљу. Умро је за своју славу прије него што је успио свијећу да запали.
У Малешевцима су истога јутра убијени супружници Максим и Ружа Максимовић. Њих двоје, који су читав живот заједно градили, заједно су и убијени.
Било би још више жртава да није била похлепа. Многи злочинци су се више бавили пљачком него убијањем. Али зима је била дуга, а њихова глад за туђим животима још дужа. Зло које се надвило тек што је почело да гори.
Нова зора 25. новембра донијела је нови јуриш зла. Корај, Челић и Брезово Поље будили су се тог јутра не са молитвом, већ са крвничким договорима. У Брезовом Пољу свитање нису дочекала браћа Дико и Божо Грумић. Нађени су пред кућом, заклани, са опљачканим домом иза себе. Свака стопа око њих причала је причу о људској злоби.
Бузекару су око подне потресли крици Јовичића. Двоје дјеце, Недељка од пет година и Милан од две, заклани су, а јабучице им стављени у уста. Мајка, која је отишла у шуму по дрва оставивши дјецу живу, нашла их је унакажене. Све што је имала у животу, нестало је у тренутку окованом ножевима и мржњом. Отац Жарко никада се није опоравио. А након рата није смио ни да прича јер су комунистичке власти вршиле ужасан притисак да се о томе не смије причати.
Утиснут у његове груди остао је вапај који је слушала само кућа Симикића у Крбетима јер је једино њима вјеровао. Пуштали би пса да лаје у дворишту, да се зна ако би ко под прозор дошао да слуша о чему се прича. И тада би, тихо, кроз сузе, поново испричао како су му дјецу убили. То је била његова исповијест, једина коју је свијет чуо.
Можете ли да замислите тугу и бол оца, који о својој убијеној дјеци не смије да прича јер су се комунисти плашили да би то увриједило џелате, који су већ имали функције у новом југословенском систему а неки чак и милиционери били? Не дао Бог, Жаркову судбину, ни најгорем душманину.
У Миладићима страда породица Ђокић, 11 душа. Од најмлађих Остоје од седам мјесеци и Петре од једне године, до њиховог оца Илије , затим Теодора од 10 година и његове мајке Саве, па све до двоје стараца Василије и Лазара, од 76 година. Сви су у истом дану прешли из живота у смрт. Кроз један дом је прошла смрт и оставила пустош гдје су јуче дјечији кораци трчали.
У Становима зло стиже у Медиће. Њих петоро страда. Ђоко (1) и Велемир (4) , тек су закорачили у живот када им је усташка кама пресјекла вене и угасила два тек стасала млада дрвета. Баба Мара(63) и ђед Јово (67) кренули су са њима да их чувају на небеским пољанама. А када смо помислили да зло не може бити веће, наредни дани су нас демантовали. Демон зла надјачао је све што је у нашим комшијама могло бити добро. Понекад се питамо да ли је тога добра уопште и било.
Већ 27. новембра свиће дан када је за неколико сати обданице убијено 456 људи и када су Миросавци готово престали да постоје.
Ово што пишем није позив на освету. Коме бисмо се осветили? Злочинци су давно пред Божијим судом, а њихови потомци не носе њихову кривицу. Ово што пишем јесте паљење свијећа за невине. За дјецу без имена. За мајке и очеве који су гледали смрт своје дјеце, немоћни да ишта учине. За баке и деке који нису знали због чега умиру. И за нас, који смо ћутали три четврт вијека.
Ово је и опомена живима. Не да мрзимо, већ да пазимо и држимо увијек једно око отворено, jер имамо необичне комшије који у једном часу с нама дијеле хљеб, а у другом, када дође зло вријеме, без размишљања и без гриже савјести кољу малу дјецу. Када читате ове редове, мислите о томе. И не затварајте то једно око. Знате у коме правцу треба да гледате.
Објављено 02.12.2025.
СТРАДАЊЕ МАЈЕВИЧКИХ СРБА У УСТАШКОМ ПОГРОМУ (3. дио)
БОЛЕСНА ТАКМИЧЕЊА
26. новембра...У свим селима већ се чуло за ужасне злочине претходних дана, али су људи у Миросавцима са пуно повјерења гледали у своје комшије муслимане из Челића и Кораја. Кажу да је седамдесетогодишњи Гајо Јовановић то јутро, када се већ чула галама из Челића, рекао својим укућанима:
- „Не бојте се, неће нама у Миросавцима фалити ни длака са главе. То су наше комшије и пријатељи, који су нам на славу долазили и поштовање исказивали. Ја вјерујем у ријеч коју су ми дале наше часне комшије из Челића, да нас нико дирати неће.“
Преварио се овај старина Гајо. Нису те комшије имале ни части ни образа ни морала. Постали су хорда распомамљених муслиманских фанатика, која из Челића упада прво у заселак Баре, који је први на удару. Комшије који их гледају са невјерицом вежу једно за друго, без отпора, без ријечи... још увијек са надом да им добре комшије неће наудити.Готово сви Јовановићи, Максимовићи и Симеуновићи су повезани, од беба до стараца.
Тек када разуларена маса у Јовановићима узима двије бебе: Илију (5 мјесеци) и Миодрага (1 годину), сина Цвике и Рије Јовановић, и баци их ваздух да би се такмичили ко ће их дочекати на исукане бајонете, сви схватају да је зло заборавило за дату ријеч и да образ комшија не вриједи ни као прљав ђон. На исти начин уз громогласно навијање и смијех убијају и петогодишњег Мику, сина Стојана Симеуновића. Бурхан Бегић је био „побједник“ овога болесног такмичења између њега и Хуске Колара, још једног корајског злочинца.
Послије те њихове морбидне игре, потјерали су повезане људе у Челић, тукући их и понижавајући уз пут. Тамо су их затворили у неке штале, оставили их везане без воде и хране. Преспавали су ту везани једни за друге са бебама и дјецом која су плакала и везаним мајкама које их нису могле нахранити.
Било их је 105, а од тога је било 44 дјеце млађе од 14 година. Нису могли да знају да је то њихова последња ноћ.
27. новембра 1941. Српски народ у околним селима и даље није организовано бјежао у збјегове, него су са повјерењем и скоро неразумном мирноћом и вјером у доброту чекали своје кољаче. Зло се тај дан показало у најгорем могућем облику. Арлаучући, муслимански мушкарци, жене и чак и дјеца крећу из Кораја, Челића, Ратковића, Јањара и Брезовог Поља, а Хрвати ваде своје каме и крећу из Доњих Дубравица. Српска крв постаје тражена. И нађена.
Горе Тутњевац, Забрђе, Пушковац, Милино село, Пирковци, Мачковац, Лопаре, Брусница, Козјак, Јабланица, Вакуф, Лукавица, Миладићи, Пипери... У Пирковцима страдају Савићи (њих петоро од 29 до 50 година), Лукићи, Тодићи... У Брусничкој ријеци поклани су Бошковићи, Васићи, Ђурићи, Лазићи, Лујићи, Петровићи... Заклано је и осморо дјеце од 3 мјесеца до 18 година. Тридесет осмогодишњи Радо Бошковић је удављен у води. Лукавица такође гори и крв тече потоцима... по селу расути лешеви Гарића, Ђурановића, Мијатовића... Трудној Савки Лазић (18), жени Петка, распарају стомак и ваде нерођено дијете које раскидају голим рукама. Зло је неописиво.
У Вакуфу петнаесторо Петровића бива звјерски убијено. Читаве породице угашене. Сими Петровићу убијају жену Рију (27) и двоје дјеце: Радивоја (2 мјесеца) и Ђоку (2). Сима је двије године касније и сам погинуо у борби са усташама. Неђи Петровићу убијају трудну супругу Пелку (27) и двоје дјеце: Смиљу (1) и Мару (5). Укупно је убијено до подне 352 цивила, од тога скоро половина дјеце.
Ако сте помислили да је то све, онда сте погријешили. Око подне усташе изводе из Челића претходни дан затворене Миросавчане. Промрзле, гладне и жедне људе по ужасној хладноћи и снијегу воде у правцу Брчког. Код Добре Воде у Пукишу, са подругљивим осмијесима и бахатошћу безумника, без најаве почињу да пуцају на везане људе, жене, дјецу и бебе. Крици и плач нестају. Чује се само кркљање умирућих и смијех усташа.
Жртве остају поред пута, а сеоски пси из даљине већ завијају осјећајући крв. Из те масе лешева и потока крви као симбол живота појављује се лице дјечака који је то неким чудом преживио – СТО ПЕТИ, име које је носио до краја живота.
На томе мјесту убијено је њих сто четворо: 49 жена и 55 мушкараца. Међу убијеним је 44 дјеце испод 14 година. Ужасан број искључиво цивилних жртава тога дана износио је 456 цивила (или 458 ако рачунамо двије нерођене бебе).
Мустафа Софтић, градоначелник Сарајева 1943.
У бестијалном оргијању усташа из Кораја и Челића, на другоме крају села Миросавци има и један срећан догађај.
Усташе похваташе и затворише у кућу домаћина Стеве Гашића доста цивила: Стеву Гашића, његову жену и петоро дјеце, Васлија Гашића са супругом и њихово шесторо дјеце, Славку и Зору Ковачевића, дjецу Радана Ковачевића, Томку (Јовиницу) и њену кћер Илинку. Поставише влажну класуру око куће и запалише.
Радан Ковачевић, који је имао имање неколико стотина метара према Жутавци, видевши да пале и да усташе желе спалити читаве његове породице и његову децу, са оближњег брежуљка пуца ка усташама уз повике: „Напред браћо, четници!“.
Уплашене усташе су у паничном бијегу остављали чак и своје оружје. Због влажне класуре штала није одмах почела да гори па је Радан успио да отвори врата од штале и тим својим јуначким чином, Радан је спасио своју децу и пришао усташким пушкама које су они у бијегу бацили. Радан је преживио рат.
Српски народ је веома узнемирен, тражи се заштита од војводе Леке Дамјановића, који заједно са војводом Керовићем разговара са малобројним партизанима да заједно организују одбрану.
Стево Поповић и Иван Марковић Ирац, који имају четири-пет пушака, покушавају да то искористе и да они „преузму команду“. Ирац држи некакве говоре о братству и јединству док се око њега још трзају умирући Срби. Једно лудило ума.
Лека Дамјановић, као школовани краљевски официр и добар стратег, покушава да објасни комунистима да они имају неколико људи и укупно четири пушке, а да он под заповједништвом има више од 200 људи, односно обучених и наоружаних војника па је апсолутно непотребно да се расправља о томе ко ће командовати, него како заштити српски народ.
Народ листом подржава Леку и тражи да се спријече злочини Бурхе Бегића и усташа, односно да се нападне касарна у Корају. Атмосфера је врло усијана јер су многи у претходним данима били жртве злочина које су починили муслимани из Кораја, јањара, Челића и Брезовог Поља. Лека смирује побјеснелу масу и тражи од њих да се разиђу кућама јер је ово сада ствар војске а не цивила.
Стево и Ирац бијесни напуштају састанак, али пристају да као посебна јединица (!) учествују у испланираном сутрашњем нападу на легитимни војни циљ у Корају – усташку касарну. Сутра ће се зло вратити тамо одакле је и кренуло. Али зло и када се врати остаје ипак зло.
Објављено 03.12.2025.
СТРАДАЊЕ МАЈЕВИЧКИХ СРБА У УСТАШКОМ ПОГРОМУ (4. дио)
ОСВЕТА КАО ПРОМАШАЈ
Послије свих оних ужаса које су починили Бурхан Бегић и његова морбидна дружина: Омер Гиг, Хуска Колар, Рашид Ужичанин, Стјепан Смолиш и други злочинци који су ишли са њима али и стотине злотвора који су их са аплаузима дочекивали када су се враћали, послије мртве дјеце у колијевкама, трудних жена измасакрираних у мраку ноћи, послије спаљених домова и покрадене сиротиње, послије 27. новембра када је у једном дану поклано 456 цивила, народ је остао без даха. И без повјерења.
Гнијев се више није могао држати у грудима. Бијес и гнијев се окреће према онима који су морали да стану пред народ, према Југословенској војсци у отаџбини, према Леки Дамјановићу и војводи Керовићу. Захтијевају напад на Корај. Захтијевају освету. Захтијевају правду коју држава није дала.
У ту помутњу упадају и комунисти, малобројни, безначајни, али гладни прилике да изађу на видјело. Попут сенки што траже ватру, користе бол народа. Стево Поповић и Иван Марковић Ирац држе говоре о "братству и јединству" над мртвим тијелима. Причају о команди, о вођству, о својим амбицијама, као да се иза њих не шири мирис крви него мирис каквог сабора.
Жарко Јовичић из Бузекаре, човјек коме су два дана раније заклали двоје дјеце, Милана и Недјељка, прича да је те ноћи народ кључао. Викао је на Леку, тражио напад, освету, крв за крв. Лека је знао да би то био паклени поход, јер цивили без дисциплине нису војска, а бол у грудима није оружје.
Лека је вече прије напада био под двоструким притиском, јер га разбјешњели народ притиска да иду сви у напад али га притиска и војвода Керовић, који је био човјек из народа и добар борац али не и школован официр и који није могао или није желио да схвати колико је са војног гледишта опасно повести ненаоружане или пољопривредним оруђем наоружане цивиле у напад на касарну и насеље.
Према ријечима, Жарка Јовичића, тада су Стево Поповић, Ирац и неки Ђорђо из Тутњевца су народу говорили да им се придруже и да ће их они повести на Корај, говорећи народу како су Лека и Керовић наводно "у дослуху" са усташама. Неки су се примили на ту причу, а сам Жарко је одлучио да иде у напад у сопственој режији као и многи други људи из околних села који су тек сахранили своју масакрирану дјецу, мајке, браћу сестре...
Те вечери све је већ било осуђено да пође по злу.
Нешто послије седам сати ујутро, Лека је постројио око сто својих војника и прије него што су и кренули почели су галама и пуцњи у близини Кораја. Ђорђо Ђојић, Стево Поповић, Ирац и двадесетак цивила су без знања Леке Дамјановића и војводе Керовића кренули у Корај и наишли на страже које су Корајци поставили.
Одмах су погинула два цивила наоружана рогуљама и вилама и настао је неконтролисани хаос.План је био да се пресијеку жице за брзојав између Челића и Кораја и да се онда нападне са свих страна, али су комунисти Ђорђо, Стево, Ирац и неколико цивила жељних освете тај план осујетили и тиме омогућили општинском биљежнику у Корају Ешрефу Бајрактаревићу да позове у помоћ 12. усташку чету која је била у Челићу.
И зло се поново покренуло као олуја.
Лекини војници, добро обучени и дисциплиновани, пробијају линије одбране. Осамдесет слабо наоружаних усташа, тридесет крвника Бурхе Бегића и двадесетак домобрана под командом Сулејмана Сијарчића, нису могли зауставити организовану силу. И онда оно што се увијек дешава са кукавицама. Бурхан Бегић и његови усташе бјеже. Остављају муслимански народ. Остављају све.
Када су први војници већ били на самом улазу у Корај, Лека Дамјановић је зауставио напад, јер је добио информацију да из Челића усиљеним маршем долазе јаке усташке снаге и он креће са 60 својих бораца у сусрет 12. усташкој сатнији и успијева да их задржи до око 10:30 убивши при томе четири усташе и једнога официра. Под притиском јаких усташких снага Лека шаље курира у Корај да јави повлачење, а он се контролисано повлачи са својим војницима.
На жалост за то вријеме у Корају влада хаос који због Лекиног одсуства нико не може да исконтролише. Комунисти су, према Жарковом свједочењу, чим је јаче запуцало побјегли, а народ се кретао иза тих четрдесетак војника ЈВУО, који су освајали терен. када су Лекини војници упали у касарну, успјели су заробити команданта касарне Сулејмана Сијарчића али су преостали домобран, повлачећи се пружали јак отпор и неколико војника ЈВУО је погинуло.
У Корају остаје хаос. Комунисти бјеже. Цивили улазе у село. Слијепи од бијеса, од бола, од жеље за осветом, пале куће и убијају недужне. Све оно од чега је Лека страховао , обистинило се. Зло се вратило тамо одакле је и кренуло, али није погодило Бурханове крвнике, већ недужне људе.
Када се све завршило тај напад на касарну у Корају био је тотални промашај и ни један циљ није постигнут. Мора се рећи да су свему томе кумовали сујета и глупост тадашњих комуниста, који су комплетну акцију минирали од самога почетка. На крају сви су се повукли. И Лека и Керовић и комунисти и народ и усташе. Само је спирала насиља још више затегнута.
У извјештају (Оригинални документ Војни архив, VII, ANDH, k. 174, reg. br 10/1-3-4) којим се под бројем V.T. 70/1941 од 4. децембра 1941 године Министарству унутрашњих послова, на личност министра у Загребу упућује допис под предметом: "Нападај четника на мјесто Корај" каже се да је погинуло око 70 - 100 људи у Корају.
Док су се у Корају ломила копља и људи, из Брезова Поља усташе упадају у Сандиће. Тамо не остаје ништа.
Масакрирани су Антић Митар (34), Вуковић Радо (37), Симикић Љепосава (22), Ћирковић Мићо (36) и у томе метежу су страдали и тек неколико мјесеци стари близанци Перо и Петра, дјеца Бошка и Пелке Ћирковић. Заједно су засијали код рођења и гасе се у истом тренутку. У истој јутарњој тишини. Бајонети не питају за године. Ни за сузе.
Ни за вапај мајке која држи двоје дјеце у наручју. Тако је дан почео. Тако се и завршио. У крви.
Послије 27. новембра, када је зло достигло свој врхунац, као и послије 28. када је наставило да гази све пред собом, наступила је тишина. Сабласна. Хладна. Тежа од вриска и од ножа. Као да је зло пустило људе да одахну, али не из милости. Него да би осјетили бол. Прави, голи, немилосрдни бол.
То је вријеме када мајке отварају празне колијевке, када дјеца дозивају мајке које се неће вратити, када бака гледа празан сто, а дјед празан праг. Послије толико невине крви просуте по снијегу, по кућама и праговима, по славским столовима и колијевкама, остали су само тихи јецаји мајки над празним дјечим креветцима.
Снијег је падао и прекривао крв. Природа је покушавала да сакрије оно што се никада не смије сакрити. Тих осам дана није било нових напада. Само је одзвањала тишина. Тишина која боли више него врисак. Али ако сте помислили да је зло стало, варате се. Зло се ућутало само да би прикупило снагу.
7. и 8. децембра 1941. показаће своје најмрачније лице.
Објављено 04.12.2025.
СТРАДАЊЕ МАЈЕВИЧКИХ СРБА У УСТАШКОМ ПОГРОМУ (5. дио)
УБИЈАНЕ И БЕБЕ У КОЛИЈЕВКАМА
Послије осам дана тишине, послије осам дана само спорадичних усташких напада на поједина села, зло је тог недјељног јутра експлодирало. Из Челића, Кораја, Брезовог Поља, Јањара, Бијељине и Брчког кренуле су бројне усташке јединице, праћене наоружаним и ненаоружаним муслиманским цивилима, на сва српска села у њиховој околини. Немилосрдно су убијали све оне који нису могли, или нису жељели, да побјегну у шуме, под заштиту Југословенске војске у отаџбини.
Дугачак је списак села која су нападнута тога и сљедећег јутра, а још је ужаснији списак злочина који су почињени. Поново страдају цивили, поново се убијају и муче дјеца, бебе, старци… Српска крв поново оставља траг на свјежем снијегу. Убија се без кривице, без разлога. Једина „кривица“ тек рођене бебе јесте што је рођена у православном селу – и то јој постаје смртна пресуда.
Тутњевац, Пушковац, Милино Село први су на удару тога јутра и дешавају се незамисливи злочини које углавном чине цивили. У Тутњевцу страдају многе породице, али Миловановићи су најбројније жртве – тек стасали шеснаестогодишњаци и седамнаестогодишњаци падају од крвавих ножева. Пушковац нестаје у диму и крви. Страдају дјеца од 4 године (Марковић Радован) и старци од 71 године (Мика Јовић), Рикановићи, Рикићи, Секулићи, Марјановићи, Новаковићи…
У Милином Селу Бурхо Бегић и Хуска Колар понављају своју морбидну „игру“ – бацају дјецу у ваздух и покушавају да их у паду дочекају на нож. Дјеца Јове и Иванке Накић, Марина (5) и њен брат Здравко (3), умиру на тај ужасан начин пред разулареном масом која бодри Бурху и Хуску. Страдају и Јањићи, Митровићи, Медићи, Рикановићи…
На другој страни, у Брезовом Пољу, страдају Милићи и Ђокићи, а посебно је ужасно страдање трогодишњег Пере Ђокића, који је пред својим оцем Владимиром ударан од зида до смрти. Кажу да је Владимир полудио од призора сопственог дјетета чији се мозак просипао по соби; да је на крају почео неконтролисано да прича и да се лудачки смије. Заклали су и њега, а мртвог сина му ставили на лице.
У Брусници се понавља масакр и страдају Попадићи, Стевановићи, Миљићи, Лујићи, Михајловићи и Симикићи. У Симикићима усташе из Челића кољу троје дјеце Милорада Симикића: бебу Стојана (1), кћер Василију (10) и сина Цвику (17). Врисак дјеце пара очево срце док покушава да се отме од усташа који га држе и тјерају да гледа. Послије тога заклали су Милорадову браћу, Васлија (47) и Тодора (51). Избезумљеног Милорада на крају убијају лопатом.
У Вакуфу вежу људе и воде их у Лопаре „на испитивање“, гдје убијају петоро Ђурића, петоро Крстића и четворо Лукића. Из Пирковаца страдају Јовићи, Тодићи и петоро Лукића, од којих су двоје малољетна дјеца Луке Лукића, Стоја (2) и Душанка (5). У Козјаку страдају Јовићи, Ристићи, Нешковићи, Петровићи, Пајићи.
У Лопарама је велико стратиште. Убијају се и домаћини из Лопара: Алексићи, Дејићи, Јурошевићи, Лукићи, Митрићи, Симикићи, Шакотићи… а доводе се људи и из сусједних насеља и ту убијају. Крв тече потоцима.
Дан је почео крвљу и крицима и тако је и завршен. Мртви на све стране које нико не сахрањује, пљачка и крађа, паљење кућа… и пјесма са којом се злочинци увече враћају у своје домове са крвавим рукама, ножевима и одијелом. Да одморе до сутра и да наставе даље.
Ујутро се ужас наставља. Тешко је описати сав ужас, па ћу покушати да га илуструјем са неколико примјера.
Пукиш је нападнут у раним јутарњим сатима. Преживјели свједоче да је то била страшна бука и галама када су кренули. Људи су бјежали, али неки су остајали, надајући се и вјерујући да њихове комшије и познаници бар неће дирати жене, дјецу и старце. Веома погрешна одлука. Према казивањима, прво су ишли мушкарци наоружани пушкама, вилама, сјекирама и ножевима. Они су убијали и клали свакога кога су нашли. Иза њих су ишле жене са сепетима и воловским и коњским запрегама, пљачкајући куће и стоку. Посљедња су ишла дјеца са упаљеним бакљама и палили већ опљачкане куће. Злочин као породични излет.
Јовичићи су први страдали: Стана (3), Ристо (4) и Ђука (7), као и њихова мајка Цвија и отац Ристо – сви су заклани у некој штали гдје су се покушали сакрити. Тешо и Тејо, близанци од 26 година, заклани су један по један на кућном прагу, пред очима њиховог оца Јована. Незапамћен бол, незапамћен злочин.
Дубравице су мјесто још једног покоља. За то јутро убијено је преко четрдесет цивила, од којих је осморо било малољетно, двоје бебе од неколико мјесеци. Поклани су Алексићи, Јањићи, Лугоњићи, Перићи, Томићи, а најстрашније страдају Драгичевићи – десет невиних душа из једне куће.
Посебно је потресна судбина бабе Јованке (71), удовице Пере Драгичевића. С њом су у кући били синови Јово (45) и Милан (32), снаје Стоја (39) и Мара (29) и унучад: Његован (4), Јелена (17), Рајка (3 мјесеца), Милорад (3), Славко (8). Све су их везали и почели крвави пир. Баби Јованки су се ругали док је молила да убију њу, а да пусте дјецу и унучад; рекли су јој да ће она остати посљедња да гледа.
Редом су клали: Јелену, њеног брата Његована, па њихову мајку и оца, затим троје унучади од млађег сина, а на крају и Марy и Милана. Потом су одвезали већ полумртву бабу Јованку и заклали и њу. Ову страшну причу послије рата је испричао један од учесника злочина.
Објављено 05.12.2025.
СТРАДАЊЕ МАЈЕВИЧКИХ СРБА У УСТАШКОМ ПОГРОМУ (6. дио)
ЗГАРИШТА И СТРАТИШТА
Када је попаљен Пукиш, усташе, арлаучући, иду према Смиљевцу, гдје убијају Ђогу Стојана (31) и његово двоје дјеце Добрилу (2) и Ђорђа (4), а убијају и Гајиће, Будимчевиће, Цвјетиновиће, Смиљиће и троје дјеце Лакића: Стојана (1), Стоју (4) и Илинку (3).
У Кореташе долазе око поднева. Први на удару су Симеуновићи, који, умјесто да послушају савјете и побјегну у шуме у Бузекару, остају код својих кућа, вјерујући да се дјеца, жене и старци не нападају. Када се зачула бука и галама из правца Смиљевца, баба Стана, која је чувала унучад, склонила се с дјецом у неко шибље и ту затекла бабу Ристушу Марјановић са двоје унучади, која је побјегла из Пукиша. Надолазећа руља их је брзо открила и повела према кућама Симеуновића.
Одмах су убили браћу Милу (71) и Милана (69) Симеуновић, затим су заклали Росу Симеуновић (50), која је преживјела клање, али је од посљедица умрла послије неколико мјесеци. Док жене пљачкају куће, а дјеца их пале, њихови мужеви и очеви почињу да кољу. Жена из Јовичића, која се крила нешто даље, чула је врисак бабе Стане: „Немојте, ђецу, браћо моја!“. Поклали су их све. Мала Стана, од четири мјесеца, била је ножем прикована за шљиву; Милица (2) и Вида (4), кћерке Милана Симеуновића, рањене ножевима, живе су бачeне у кућу која је горјела; Цвију (14) су заклали, а потом и бабу Стану.
Затим почиње вриска бабе Ристуше Марјановић, која очајнички покушава да тијелом заштити своје унучади. Нашли су их у локви крви – на њој безброј убода ножевима и сјекирама, а њене унуке Милка (5) и Пелка (7) лежале су испод ње, убијене упркос њеним покушајима да их заклони. Зло је достигло свој максимум.
У Кореташима иду редом, пљачкају и пале углавном празне куће, али у Васићима налазе Цвију (46) и убијају је. У Пајићима, на њиви недалеко од куће, сјекирама убијају Ружицу Пајић (43) тако да од ње практично ништа препознатљиво не остаје. У Давидовићима на кућном прагу убијају бабу Јоку (81); њен син је налази живу, али је није могао спасити. Све куће у Кореташима су запаљене.
У Бузекари, одмах послије Кореташа, убијају четворо Антића; у Илићима двоје дјеце Јове и Петре Илић, сина Раду (2) и тек рођену кћер Радинку. У Лазићима, у застрашујућем злочину, убијају четворо дјеце Трифка Лазића: четворомјесечне близанце Душанку и Неђељка, сина Симу (3), кћер Ђуку (7) и њихову мајку, супругу Трифкову, Цвију (39). Страдају и Радићи, Јовичићи, Максимовићи… У Бузекари страдају и Којићи који су побјегли из Брезика. Већи злочин спријечила су двојица четника који су из даљине запуцала, па су се усташе разбјежале.
Бобетино брдо и Мртвица такође ужасно страдају тај дан. У Бобетином брду страдају Јовановићи, Максимовићи, Радовановићи, дјеца Трифковића...
Мртвица гори и страда још једном. Име села изгледа као страшна метафора зла које га прати. Усташе из Кораја кољу деветоро Гаговића (и за тај злочин је комунистичка казна била двије године затвора, са ранијим отпуштањем), страдају и Крстићи и Миланковићи и Тешићи. Страда грешком и један Крунић јер је Бурхо Бегић наредио да се Крунићи не дирају, свјестан чињенице да су Бегићи у Корају потомци Ђорђа Крунића. Трагедија је да је неко чији су преци били Срби, постао један од највећих кољача Срба на тим просторима.
Бурхо Бегић је једини злочинац кога су комунисти казнили и објешен је у Лопарама на Крстовдан, почетком 1946. Сви остали злочинци су прошли испод радара и постали добри комунисти, функционери и чак и милиционери послије рата.
Стјепана Смодиша су 1943 године у Пушковцу ухватили четници и убили га послије "испитивања" које је трајало неколико дана.
Један од најморбиднијих детаља видљив у књигама умрлих за Кореташе, Мртвицу, Пукиш, Миросавце, Бузекару и Дубравице јесте детаљ да су сви сахрањени тек 21. и 22. децембра, тачније 15 дана послије убијања нико није могао да приђе мртвима. Васп Радић познатији као "Васо Аџија" први се вратио и сахранио сам све Бузекарчане јер је желио да родбина не види унакажена тијела њихових мртвих које су пси развлачили.
У ова два дана страдала су 437 цивила. Тешко је свакога набројати, иако свака душа заслужује да буде поименично поменута. Овдје су наведени само најпотреснији примјери.
Посебно издвајам нешто што сам скоро нашао истражујући ове злочине. Прота Бранко Поповић је записао:
„Живан Крстић, рођен 1941. од оца Крсте Крстића и мајке Цвије Симеуновић из Миросаваца, убијен са 22 убода ножем, у Кореташима. Сахрањен на гробљу у Смиљевцу.“
Прво питање било је: како дијете из Миросаваца у Кореташима и откуд Крстићи и Симеуновићи у тој причи? У Миросавцима нико није знао да су тамо постојали Ристићи. Сјетио сам се бабе Руже Гашић из Миросаваца; рекла је:
„Били су, сине, Ристићи. Крста и брат му Данило. Крста био ожењен из Симеуновића.“
Тако се сложила слика: послије напада на Миросавце, његова мајка Цвија побјегла је са малим Живаном у Кореташе, код Симеуновића, који им нису род, али су их примили. На жалост, исти они који су побили све по Миросавцима стигли су и до Кореташа. Мали Живан није успио побјећи од смрти. Судбина овог дјетета је судбина читавог нашег народа – и не смије се заборавити.
У усташком извјештају, који такође постоји, пише да је шест села потпуно ненастањено и да у њима нема услова за живот: Миросавци, Мртвица, Кореташи, Смиљевац, Пукиш и Дубравице Српске.
На овим просторима више од шест мјесеци нико није живио. Плански је убијано становништво без обзира на пол и узраст, украдена или побијена стока, уништен животни простор паљењем штала, чардака, залиха хране и сваке куће. Нисам правник, али ово има све одлике геноцида.
Пострадала су следећа села: Кореташи, Пукиш, Мртвица, Бузекара, Смиљевац, Дубравице, Пиперци, Ражљево, Бобетино Брдо, Козјак, Пирковци, Попово поље, Миросавци, Тутњевац, Пушковац, Милино Село, Забрђе, Брезово Поље, Брусница, Вакуф, Јабланица, Коренита, Крбети, Лукавица, Лопаре, Малешевци, Мачковац, Миладићи, Пипери, Поточари, Сандићи, Станови, Чађавица, Богутово село, Буковица, Магнојевић, Вршани и Брезик.
Симптоматично је да су семберска села у овоме покољу мање страдала, и због раздаљине од Кораја, Челића и Брезовог Поља, и због чињенице да је тамо гдје су били војници Југословенске војске у отаџбини било веома мало или нимало жртава.
Слијепчевићи су најбољи примјер: иако у непосредној близини Брезовог Поља, у том покољу није било жртава, јер је капетан Лека Дамјановић из Слијепчевића. Симптоматично је и да су та иста села 1944. године, када је ојачао комунистички покрет, поново страшно страдала од усташа (Буковица, Магнојевић, Коренита, Драгаљевац и др.). И то нешто значи – ко умије да чита.