Албанска заједница у западним деловима Балканског полуострва вековима је злоупотребљавала своја "национална права", како у Југославији, тако и у Грчкој. Они су још од времена Османске ере имали недосањани сан стварања сопствене државе, са иредентистичким циљевима, односно на штету суседних држава и народа. Све то је обликовано у начелима злогласне Призренске лиге 1878. године. 

Бечки двор је почетком XX столећа почео да уобличава тј. формира албанску нацију, која до тада није постојала, већ је неколико арбанашких племена имало врло мало сличности на одређеном простору између планинског венца Проклетије и Јадранског мора. Аустроугарски владари су у дослуху са Ватиканом осмислили план који се одвијао у највећој тајности, са циљем заоштравања односа нове албанске нације са Србима и Грцима.

Војска Краљевине Србије је у Првом балканском рату, с јесени 1912. године ослободила своје територије, те је формиран и Драчки округ. Услед претњи Великих сила, у првом реду Аустроугарске и Велике Британије, српска војска се повлачи из Драча, а Србија остаје без изласка на море, што и јесте био циљ Ватикана. Тада је 1913. године формирана и Кнежевина Албанија.

Након Првог светског рата, крајем 1918. године формирана је прва јужнославенска држава: Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца. Албанци се нису мирили са чињеницом да морају да живе у хришћанској и југославенској држави, већ су имали велики број наоружаних банди које су нападале србски живаљ у Старом Расу, Косову и Метохији, као и охридско-дебарском крају. Безбедноносне снаге Краљевства СХС и након гушења албанске побуне на Космету 1919-1920 имали су мноштво акција у сузбијању албанског сепаратизма.

Италијанска фашистичка војска је у пролеће 1939. извршила инвазију на Албанију и присвојила је. Албанцима су обећаване територије Југославије и Грчке, ако наставе да се боре за Силе Осовине, што су они масовно прихватили и већ априла 1941. кренули у агресију на југославенску краљевину. Тако је створена ткз. Велика Албанија, чији је циљ био елиминација србског становништва из Црне Горе, Старог Раса, Косова и Метохије, као и охридско-дебарског краја.

Албанци су током Другог светског рата имали две велике оружане формације: Балисти и Вулнетари, који су спроводили геноцидне планове властодржаца у Тирани. Они су истребљивали Србе и Јевреје, као што су уништавали и Православље (светиње, монаштво, имовину...). Мноштво ратних злочина је почињено над Србима у које спадају: пљачке, убиства, палеж, скрнављење, силовања, психо-физичка малтретирања... која су се одвијала у присуству Војске фашистичке Италије.

Када је Бенито Мусолини септембра 1943. године капитулирао пред Западним савезницима, контролу над Албанијом преузима Вермархт, односно војска Трећег Рајха. Они су такође обећавали Албанцима опстанак ткз. Велике Албаније, али су немачки официри схватили да Албанци нису никакви ратници и да само праве више штете него ли користи.

Владика Атанасије Јефтић је 1990. године објавио књигу "Од Косова до Јадовна" у којој се у неколико поглавља наводе приче из докумената Архива Св. Синода СПЦ о масовном страдању Срба 1941-1945 од стране албанских наоружаних банди. Делови из тог капиталног дела су уобличени у фељтон, који је објављен на порталу rastko.rs... Ми га преносимо код нас са циљем трајног сведочаства.

СТРАДАЊА СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ (1. део)

АЛБАНЦИ ОСТАВИЛИ ПУСТОШ

Хроника садашњих страдања косовско-метохијских Срба почиње тешким ратним временом 1941-1945. године. Основна карактеристика тих српских косовско-метохијских страдања јесте: насиље над људима и породицама, отимање имовине, скрнављење и рушење српских светиња, прогон са прадедовских огњишта, присилно исељавање, једном речју - биолошки и културни геноцид над Србима.

Ранија страдања православних Срба на Косову и Метохији од турских и арбанашких зулума била су престала, за кратко, после ослобођења Косова 1912. године. Окупација током I светског рата 1915-1918. године, иако је косовско-метохијским Србима нанела велика зла, ипак није била тако страшна као албанска окупација, под покровитељством Немаца и Италијана, током II светског рата 1941-1944. 

Српска страдања од арбанашких насиља и злочина током ове окупације била су у много чему нова, тежа од свих претходних из Турских окупационих и ратних времена. Наиме, постојао је одређен план и циљ тзв. "Велике Албаније", створене под окриљем немачко-италијанског окупатора: геноцидом очистити Косово и Метохију од Срба и свих трагова Српства. Зато су кренули сви заједно, и квислиншка власт и бројне арбанашке масе Косова и Метохије, потпомогнуте организованим оружаним бандама качака и балиста из Албаније, на истребљење свих Срба на Косову и у Метохији, почевши најпре од Срба колониста, а затим и самих староседелаца.

Клање Срба од Арнаута, 1941.

O тим српским страдањима током окупације постоји велик број докумената (којима, мимо државних архива, располаже Српска православна црква). Један сажети извод из тих докумената ратних страдања Срба на Косову и Метохији израдила је Канцеларија Светог архијерејског Синода 1945. године. Из те документације наводимо следеће карактеристично место:

"Највећа страдања и прогони Срба и најмасовнија исељавања збили су се одмах првих недеља иза слома Краљевине Југославије априла 1941. Све се тако неповољно окренуло по Србе да су они били беспомоћни. Кад су се Срби војници враћали кућама из разбијене југословенске војске, они су дочекивани од Арнаута, које није нико разоружавао и који су се још више наоружали из обијених војних магацина. Тако су Срби војници пљачкани и убијани путем, из заседе, а уколико су успевали доћи до својих села, налазили су обично своја кућишта већ пуста, исељена, попаљена, порушена. 

Све је то ишло по плану, невероватном брзином. На пљачку и избацивање Срба дигло се цело арбанашко становништво, уз помоћ многобројних качака, који су због криминалних дела раније били избегли у Албанију и сада су нагрнули натраг... 

Немци су били сасвим равнодушни према прогону и избацивању Срба, видело се чак да су и споразумни с тиме, и једино су осигуравали релативни ред у варошима и на главним друмовима. Италијани су показивали нешто више симпатије (према Србима). Доцније, услед неповољног по њих тока рата, Италијани су постајали све попустљивији (према Арбанасима) и сами су интернирали, нарочито 1942. велики број Срба. 

Затим у лето, 1943. Италијани су почели предавати сву цивилну власт Арнаутима, спремајући се за своју капитулацију, која је уследила 8. септембра. Иза тога, Срби су потпуно препуштени беснилу Арбанаса. И тако је од јесени 1943. пошао нов талас насиља против Срба, особито на Косову, где је било заостало још доста Срба колониста. 

Један део Метохије, срезови Пећ, Ђаковица, Исток и Ораховац формално су, одмах 1941, анектирани Албанији, а тиме и империји италијанској. После слома Италије, Албанци су, по споразуму са Немцима, сматрали и остатак Метохије и све Косово 'Новом Албанијом'. Арбанаси из Метохије и Косова ушли су у заједнички албански парламент и заједничку владу у Тирани. Остварена је била 'Велика Албанија'.

Ко би тада (1945.) прошао кроз Косово и Метохију нашао би једну тужну слику. Нашао би хиљаде погорелих и порушених потпуно пустих кућишта, нашао би срушене многе цркве и манастире, нашао би цела села потпуно опустела. 

По сведочењу (избеглице) Гаврила Ковијанића, професора из Пећи, било је већ 1941. уништено 65% српских насељеничких кућа у срезу Пећком и 95% у другим срезовима у Метохији, тако да су остала само згаришта. Воћњаци су исечени, орања изгажена, па и гробља добрим делом разрушена. И запрепастио би се гледалац не мало кад би видео да се још и данас, после општег ослобођења земље и изгона окупаторске војске, Срби насељеници не могу да се враћају на своја са толико зноја и труда саграђена огњишта. 

Не могу се вратити зато што се боје, као и зато што им сама југословенска власт (Јосипа Броза Тита) још увек не дозвољава да се враћају - очигледно из политичких разлога да се не би прерано замерили Арбанасима. Ни говора нема још о судској истрази и кажњавању оних који су се тако страшно огрешили о сва правила човештва и права. Напротив, на званичним актима Косовско-метохијске области, која је сада добила своју аутономију, албански језик стоји на првом месту, а чиновништво и жандармерија и даље су претежно у албанским рукама, чак и у рукама неких који су служили и под окупатором! 

Зверства Албанаца (над Србима), посебно исламских Арнаута, превазишла су све што људи памте, чак и у тим крајевима, од старине на злу гласу по дивљини."

СТРАДАЊА СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ (2. део)

СПАЉИВАЊЕ И КЛАЊЕ УЗ ВЕСЕЉЕ

Овај документарни текст наводи разне врсте арбанашких насиља и злодела над српским живљем Косова и Метохије, као: пљачке, уцене, туче, тј. батинања; разноврсна убијања: на кућном прагу, кроз прозор, убацивањем бомби у кућу, из заседе; па масовна убијања, разне врсте мучења и комадања живих људи, спаљивања, мучења и убијања деце, силовања девојака и жена или насилно одвођење женскиња, и разни други злочини.

Још страшније податке о страдању косовско-метохијских Срба од Арбанаса на почетку окупације дају сами очевици Срби са Косова, они којима је пошло за руком да избегну отуда и тако спасу голе животе. Навешћемо два три таква сведочења. 

Ево, најпре, шта каже свештеник Димитрије Шекуларац, дренички парох (исказ дат 20. јула 1941):
"Парохију сам напустио пошто сам претходно био опљачкан од стране Арнаута. Голе душе, ја, жена и наше шесторо деце побегли смо у моменту када сам ја имао да будем убијен, а можда и моја фамилија, јер су падали (убијани) многобројни мушкарци, жене и деца су мучени. Моја реална опажања из тих црних дана јесу ова: Наша се војска повлачила у нереду од Качаника и других места. Жандармерија напушта своје станице и такође се повлачи. 

Арнаути војни обвезници побегли из војске, донели оружје, пресвлачили се, а многи и у војничкој униформи већ су на послу. Нападају војнике Србе, жандарме и остале, борбе се воде на свим странама. Куће се пале, убијају се виђенији грађани уколико исти нису у војсци. Чује се вриска жена и деце. Вапај за вапајем. Помоћи нико никога не може. 

Немачка војска још није стигла, наша у расулу. Анархија ликује и шири се. Арнаути немају милости. Туку, убијају, пљачкају. Српски народ у паници. Евакуише се, али не зна куда. Покушавамо да дођемо у разговор са њиховим (арбанашким) првацима, а првенствено са председницима општина, који су у Југославији уживали привилегије и фаворизирани од наших власти. На нашу жалост и горко изненађење, они су постали опаснији за нас од осталих.

Оставља се сав наш иметак и богатство. Беже жене, старци, деца, многа боса и рђаво обучена. Пешачи, се, јер кола нема, узета су за војску с коњима и воловима заједно. Моја деца малолетна. Најстарије има 11 година старости. Једно изгубило ципелицу, друго не може да иде, треће тражи воде, четврто хлеба. Прави пакао!

Силовање Српкиња од Арнаута, 1941.

Бежим ка Пећи. Ту налазим епископа Рашко-призренског. Он и нас два свештеника у бекству смо. Идемо заједно код команданта места немачких трупа, које су већ приспеле. Тражимо заштиту, јер Арнаути и тамо врше покољ над српским живљем. Добивамо одговор (од Немаца) да немају довољно трупа да би заштитили и села, већ да само могу гарантовати за вароши. Покушавам да се пребацим преко Чакора, али од Пећи до Чакора опет Арнаути оперишу и дивљају. Саобраћајног средства немам. 

Успевам да се вратим преко Косовске Митровице за Рашку. Касније се враћам поново у Дреницу. Сад су ту Италијани место Немаца. Јављам се. Оптужујем команданту чланове Косовског Комитета. Арнаути дознају. Спавам зато по шуми. Трагају за мном. Сад они мене туже лажно. Хоће да ме убију. Нешто се живља вратило на згариште, али се убиства још врше, сада ноћу. Црква ми унакажена, парохиски дом порушен. 

Опстанак немогућ. Успевам да се с муком поново пребацим за Рашку и да се више не вратим, јер ме Арнаути вребају."

Ево сада казивања очевидаца о страдању српског живља од Арбанаса у Призрену и околини. 

То је сведочење Бранислава Лесковца, студента из Призрена (23), и Животе Јовановића, трговца из Призрена (24):
"Одмах по капитулацији јединице Југословенске војске у Призрен су ушле италијанске трупе. Колико се сећамо, овај улазак десио се 17. априла 1941. Све арнаутско становништво Призрена одушевљено је дочекало италијанске окупаторе и по томе ми смо одмах могли видети да ће наш положај убудуће бити врло тежак. 

Око 20. априла 9141. у Призрену је извршено прво хапшење (рација) српског становништва. Ухапшено је око 20-30 лица, која су сва била представници дотадашње југословенске власти. Сви ухапшеници затворени су у општинску зграду Призрена, где су сви били тучени кундацима од пушака и моткама. 

Ја, Бранислав Лесковац, са прозора своје куће посматрао сам када су затвореници у кругу општинског дворишта били бесомучно батинани. Од ове групе ухапшеника после неколико дана издвојено је пет особа, које су све ван града стрељане. Жртве су биле: два брата Марјановића, студенти права, Андрија Фишић, Самарџија и Поповић, жандармеријски наредник у пензији, чијег се имена не сећамо и један грнчар, звани Кокоља, чије нам име није познато. Од ових жртава Кокоља и Фишић заклани су ножевима, пошто су им пре смрти очи биле ископане.

Отимачина српске покретнине и непокретнине отпочела је одмах. Било је случајева да су поједини Арнаути истеривали Србе из њихових кућа. Италијанске војне власти касније су заштитиле имовину лица српске народности.

У току 1941. извршена је организација нових арнаутских власти у Призрену. Из Албаније предратних граница дошло је више претставника цивилних власти, префект, председник општине и шефови разних државних надлештава. Војне власти биле су искључиво у рукама италијанске војске. Жандармерија је испрва била чисто италијанска, после годину дана образована је мешовита албанско-италијанска полиција, у којој су Албанци имали већину и претежан утицај. Врховни контролор нове полиције, зване 'Квестура', био је Италијан. После убиства Срба 1941. и поред образовања Квестуре у 1942. све до капитулације Италије у Призрену више није било српских жртава. Хапшења и интернације вршена су стално, међутим италијанске војне власти спречавале су убиства.

Из села у околини Призрена одмах је извршено протеривање свих Срба колониста насељеника; сви су протерани за Србију и Црну Гору, а њихова имовина је одузета. Уједно је извршено рушење свих насељеничких подигнутих кућа. На тај начин Срби насељеници протерани су из околине Призрена још првих месеци. За све време од априла 1941. вршена су појединачна убиства Срба староседелаца по селима, али нам имена жртава нису позната, зато што се и ми нисмо омели удаљавати из Призрена Познато нам је само да је овако убијен Ђорђе Јовановић, бивши претседник општине Дамјанске, срез Шарпланински.

Интернације Срба за Албанију отпочеле су непосредно после доласка италијанских трупа Одведени су за Тирану и одатле у разне логоре по Албанији (наводе имена око десетак Срба - А. Ј). Друга фаза интернирања српског становништва из Призрена отпочела је марта 1942. Онда је затворено око 40 особа (наводе имена). Већи део интернираца вратио се својим кућама после капитулације италијанске војске; судбина неколицине остала је неизвесна. У Призрену хапшења појединаца српске народности вршена су и даље, ова хапшења била су нарочито интензивна кадгод би у град долазио неки бивши албански функционер из Албаније. Тако је приликом доласка Мустафе Крује, бившег премијера албанске Владе, у јуну 1942. ухапшено 30 Срба, исто се догодило и приликом доласка Кол Биб Миракаја, секретара фашистичке странке за Албанију, који је у Призрен дошао заједно са Јакомонијем, италијанским краљевским намесником Албаније, јула 1942. 

У току лета 1942. извршено је једно ново хапшење Срба у Призрену и њихово интернирање за Албанију. Ухапшеници су овом приликом у затвору Квестуре у Призрену, који се налазио у згради католичког семинара, били врло тешко претучени. Туча је најпре вршена ударцима корбача, затим су ухапшеницима стављане игле под ноге, као и врућа јаја испод пазуха. Злостављање је вршено читавих 10 дана. После тога сви ухапшеници спроведени су за Тирану, где су остали до капитулације Италије. Један од затвореника овде је и умро, његово име није нам познато.

Новембра 1942. извршено је четврто ново хапшење Срба у Призрену. Овом приликом ухапшено је 25 особа, на иницијативу и објаву албанских власти. Хапшења су вршена по кућама. Сви смо затворени у затвор Окружног суда у Призрену, где смо држани пет и по месеци, до 31. маја 1943. Сви смо били тучени у затвору: Срећко Станковић, гвожђар, тучен је три дана корбачима по табанима и голим леђима; био је везан па тако бацан низ степенице оковане гвожђем Веселин Николић, свршени ученик гимназије, тучен је 14 часова корбачима. Сву храну за време одржавања затвора добијали смо од куће. За све време били смо под италијанском затворском управом. 

Тукли су нас и Италијани, а највише карабинијер-бригадир, коме је име било Белкаро.

Касније, 1. априла 1943. нас 25 одведени смо за логор Порте Романо крај Драча (даље описује сам логор и муке у њему - А. Ј.) ... 

У логору је било око 900 Срба, од њих само из околине Гњилана било је око 600. Остали су били из Призрена, Урошевца, Приштине, Пећи и Липљана (описује тешке услове - А. Ј.). У логору Порто Романо остали смо до 16. септембра 1943. Овог дана смо пуштени кућама, осим затвореника из околине Гњилана, којих је било око 600. Сви су затвореници из Гњилана транспортовани бродом за Трст. Како смо касније сазнали брод је потопљен у Јадранском мору и скоро сви интернирци су погинули или се удавили приликом пропасти брода. Ово смо сазнали од неколицине затвореника спашених, који су половином марта 1944. дошли у Урошевац.

Када смо се ми вратили у Призрен крајем септембра 1943. стање које смо овде затекли било је доста мирно. Ово стање погоршало се у односу на српско становништво када је на Косово Поље дошао министар унутрашњих дела Албаније Џафер Дева, који је на Косову и Метохији организовао нову албанску жандармерију, чији припадници носе сада назив 'Балисти'. 

Већ 9. децембра 1943. у Призрену је масакриран Стеван Бачетовић, кафеџија, кога су припадници нове жандармерије извукли из куће, искасапили и бацили на градско ђубриште Његов леш, сав искомадан, пронађен је после неколико дана на овом ђубришту У исто време у самом Призрену настала су масовна силовања жена (Српкиња) и то приликом упада у њихове куће. Нама је познато да су овако силоване почетком 1944. две сестре Берзановић, девојке од 20-22 године живота.

Пљачке српског становништва вршене су од септембра 1943. без прекида. Вршене су у исто време и уцене претњом убиства. Своте су износиле по неколико стотина албанских наполеондора (златник - новац). Николи Димитријевићу, лимару, узето је 300 албанских наполеондора. Хапшења и туче настављају се исто тако; нарочито у фебруару 1944. много је тучен и злостављан Јован Добросављевић, трговац. Стање које смо ми оставили у Призрену приликом свога напуштања вароши све је горе и горе по српско становништво. Сада се у призренском затвору налази око 800 особа, углавном трговаца, за које се сасвим поуздано може претпоставити да има врло мало изгледа за њихов излазак из затвора, разуме се, живих...".

СТРАДАЊА СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ (3. део)

ЦРНА КЊИГА УБИЈЕНИХ

Изостављамо остала многобројна лична сведочења о арбанашким злочинима над Србима. Само ради илустрације, навешћемо два делимична списка убијених из две српске косовске парохије. Из парохије Исток у Метохији, списак од 102 српска имена саставио је игуман Сава, са напоменом да "сви именовани православни Срби поубијани су од Арнаута". 

То су: прота Андреја Поповић, парох источки; Владета Поповић, јеромонах Никодим Радосављевић из манастира Гориоча; Радивоје и Сталета Рашић, Љупче Крстић, Димитрије Мирковић, Радован Вулић, Радивоје Патрић, Милосав Ћурић, Милисав Ћирковић, Војислав Лушић, Вукола и Богосав Антић, Вуле и Невенка Војиновић, Владимир Патрић, Сталета Крстић, Милосав Царевић, Стана Вулић, Никодим и Обрад Бурић, Благоје Бојић, Саво и Илија Зувић, Богић и Стамена Зувић, Ивко и Урош Пумпаловић; Радосав, Богосав и Живко Пумпаловић, Радивоје Бетић; Радомир, Сретко и Станоје Брајковић; Милош, Петар, Ђорђе и Богосав Ашанин, Милић Максимовић, Димитрије Зувић, Рако Деверџић, Панта Пумпаловић, Милован и Која Ашанин, Трајко и Срето Брајковић; Петроније, Симеон и Томо Терзић, Димитрије Крстић, 

Затим, Милош Поповић, Војо Бојовић, Новица, Драшко, Воја и Витомир Барјактаревић, Јован и Андрија Живковић, Вуле и Сретко Раичић; Сталета, Милован, Радосав, Петар, Крсто, Радомир, Мика и Мата Седларевић; Крсто Буровић, Миленко Крсмановић, Дара и Перо Бурашевић, Радун Бековић, Срето Вељовић, Недељко Борић, Крсто Миљковић, Петко Зарић, Милан Гочевић, Миленко и Јанко Ристић, Максим Поповић, Милица Зарић, Радован и Буро Радичевић, Драгомир и Милош Дарчевић, Ћирко Ђорђевић, Бока Војиновић, Радисав Станојевић, Милош Минић, Миро и Милета Питулић, Здравко Николић, Триво Грковић, Василије и Радојко Мартиновић.

Други списак, такође делимичан, из Липљанске парохије, саставио је парох Борислав Кевкић, а садржи 62 имена Срба из Липљана и Доње Гуштерице: 

Спаса Милићевић, убијен пушком на путу 1941; Богдан Цвејић, убијен у Приштини; Зафир Спасић, убијен у свом дворишту ашовом; Велибор Марковић, убијен у 19. години; Аксић Ђорђе и супруга му Мирјана, убијени истог дана; Илија Рађеновић, убијен код своје куће пушком; Јован Денић, убијен из пушке, и син му Јордан заједно; Никола Лазић, убијен на путу; Живо Димић, убијен ноћу; Веселин Матић (Дабић), убијен 1942; Серафин Миливојевић, убијен више села; Милан Лазић, убијен на њиви; Стојко Смиљић, од 19 година, убијен на непознатом месту; 

Милорад Стојановић, од 18 година, на непознатом месту; Војин Гуџић, убијен код Добротина; Радомир Трајковић, убијен код Словиња; Милан Јовановић, убијен изван села; Илија Русимовић, између Добротина и Липљана; Александар Столић, убијен из пушке у свом дворишту; Глигорије Перенић, убијен у шуми више села; Стојан Мирић, убијен 1942; Јевта Милкић, убијен на путу; Велибор Миленковић, убијен на путу; Трајко Симић, убијен на жетви у њиви; Серафин Цвејић, убијен на својој њиви; Благоје Филић, убијен код куће и са њим његов син Милорад; Миодраг Јовић, убијен у Јањеву; Андрија Самарџић, убијен 1943; Лука Ђокић, од 22 године, убијен на њиви; Живко Милићевић, стар 22 године; 

Фиљко Танасковић, избеглица, убијен на њиви; Миле Драшковић, стрељан у Старо Грацко; Неђељко Милићевић, убијен у Грацко; Илија Марковић, стар 22 године; Дамњан Дрљача, убијен у Сувом Долу; Милутин Аксић, ученик 6. разреда гимназије, убијен из пушке близу пруге; Акса Илић, убијен на њиви; Крста Лалић, убијен увече, 1943; Петар Кузмановић, чувар пруге, убијен 1944; Марко Марковић, чувар пруге; Миле Марковић, из Н. Рујца; Анто Денда, умро од последица туче; Јово Лалошевић, убијен у Сувом Долу; Цвета Булајић, дете; Босиљка Ожеговић, дете; Душан Кртинић, дете, погинуо од експлозије бомбе; 

Благоје Илић, погинуо у борби; Никола Папић и Владо Бокић, погинули у Сувом Долу од експлозије бомбе; Рајко Дошлић, Божидар Милкић, Стојан Васић, Даница Новаковић и Данило Илић, сви погинули у борби са балистима 1945. у Дреници; Никола Богуновић, умро од туче 1944; Чедомир Вучић, младић, и Александар Костић, младић, погинули исто на Дреници од балиста; Миладин Велић, рањен из пушке умире 1945; Радомир Стојковић, умро од туче у Глоговцу 1945, и још нека лица.

Срушена црквау Нецу код Ђаковице, 1941.

Постоје у архиви Рашко-призренске епархије и други спискови многобројних Срба, жртава арбанашког геноцида, али ћемо овде навести само још имена свештених и монашких лица са Косова убијених током окупације. Осим већ поменутих (проте Андрије Поповића из Истока и јеромонаха Никодима из манастира Гориоча), које су Арбанаси убили одмах да би застрашили српски живаљ у источком срезу те да би овај побегао и иселио се, још су убијени јеромонах Дамаскин Бошковић, из манастира Девича, убијен на најсвирепији начин, тучен кундацима и мучен, вучен преко трња и камења, и најзад из пушке усмрћен, половином октобра 1941; свештеник Тодор Секулић, из Љубижде код Призрена, подлегао ранама задобијеним од експлозије бомбе подметнуте у манастиру Дечанима од арбанашких фашиста, октобра 1942; 

Свештеник Крста Поповић, парох ранилушки, убијен 1944. од арбанашких балиста; јеромонах Александар Перовић, убијен у Подујеву октобра 1944. од арбанашке полиције, не зна му се ни гроб; игуман Пећке патријаршије Јован Зечевић, убијен 1944. од балиста у Албанији; јеромонах Јанићије Миновић из манастира Бинча, нестао; свештеник Косовске Митровице Момчило Нешић, одведен од Немаца и стрељан на Бањици 1943; свештеници Чедомир Бачанин и Тихомир Поповић, стрељани тачно у поноћ 28.11.1942. у затвору Косовске Митровице; монах Герман из манастира Дечана, интерниран у Албанију и тамо стрељан; монах дечански Стефан Живковић, убијен у селу Зочишту код Велике Хоче од једног Арбанаса војника 08.01.1945, наводно "нехотице". 

Свештеник Стајко Поповић из Призрена убијен је од Бугара у Качанику 17.04.1943... а свештенике Слободана Поповића из Ђаковице (убијен пред капијом свога стана 08.02.1942), Драгољуба Кујунџића из Урошевца (убијен револверским метком кроз прозор свог стана, 30. 11. 1942) и Михаила Милошевића из Пећи (стрељан 09.12.1944) убили су партизани "као симпатизере четника". Исто тако, косовски свештеници Радуле Божовић из Придворице, Тихомир Балшић из Пећи, Митар Вујисић из Витине и јеромонах Симеон Гојковић из Бабиног Моста стрељани су од партизана и нових власти, док је свештеник Владета Поповић из Истока убијен у Београду од четника 28.04.1944. 

Из Рашко-призренске епархије убијени су такође и свештеници Урош и Лука Поповић за време богослужења у цркви у Тутину (21.02.1943), заједно са својим црквењаком, као и сопоћанска монахиња Пелагија (убијена на Св. Луку 1942.) од стране муслимана из Старог Раса. За три или четири свештена лица ове епархије "нема никаквих података за њихову судбину", вели призренски епископ Владимир у акту упућеном Св. Синоду 22. октобра 1946.

СТРАДАЊА СРБА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ (4. део)

"ОСЛОБОДИОЦИ" НАСТАВИЛИ ПРОГОН СПЦ

Број побијених Срба на Косову и Метохији од Арбанаса током Другог светског рата тешко је прецизно одредити, али он достиже неколико десетина хиљада. Исто тако тешко је тачно одредити и број прогнаних Срба, тј. избеглица са Косова и Метохије, али се несумњиво тај број пење до 100.000 душа. Овде треба навести и порушене српске цркве и гробља у косовско-метохијским насељима, као и манастире и друге светиње, као нпр. Споменик косовским јунацима, на које су Арбанаси насртали са бесом и невиђеном мржњом , јер су то тапије тј. докази вековног српског присуства на Косову и Метохији. 

Најстрашније је опљачкан, разорен и спаљен манастир Девич у Дреници (октобра 1941.), тако да у њему од цркве и многобројних конака није остао ни камен на камену.

Затим треба рећи да су порушене до темеља све цркве у свим насељеничким селима Метохије, која су већ у априлу 1941. спаљена, а становништво поубијано и протерано. Многе пак друге цркве су нарушене, демолиране, оскврњене, опљачкане. Тако су спаљене и порушене цркве у српским селима: Бистражину и Шеремету код Ђаковице; у Доњем Ратишу, Пацају, Нецу, Поношевцу и Раставици, такође у ђаковичком крају; затим у селу Брњачи код Ораховца, па у Чикатову код Глоговца, па црква Св. Петра (из XIV века) у селу Кориши код Призрена. 

Арбанаси су опљачкали и демолирали, и покушали да спале још, и цркве: у Витомирици код Пећи, у Качанику, Великом Белаћевцу код Приштине, цркву Св. Николе у селу Бањи код Србице и истоимену цркву у селу Бањока код Вучитрна, па затим цркве у селима Раставици и Ратишу код Дечана, у селу Сига код Пећи, у Црколезу код Истока, у Помазатину код Приштине, цркву у Подујеву и цркву изнад села Штимља код Урошевца, као и познати манастир Светог Марка у Кориши изнад Призрена. 

Опљачкан је манастир Грачаница и манастир Соколица, црква Самодрежа је обијена, фреске и иконостас уништени, сасуди и утваре црквене полупани и поцепани. У цркви Св. Петра и Павла у Истоку арбанашке власти су током 1943-1944. држале даноноћно заточене Србе, њих око 100, из Истока и околних села, и то је трајало месецима, при чему људе нису пуштали напоље, па су морали у цркви да врше и нужду. И црква манастира Гориоча код Истока служила им је за затвор при масовном хапшењу Срба. И тако редом бескрајна хроника страдања Срба на Косову од Арбанаса, као и српских светиња.

На општу жалост косовско-метохијских и свих осталих Срба, овакав однос према српским манастирима и црквама на Косову и Метохији наставио се и након завршетка Другог светског рата, када су "Ослободиоци" поново убијали Бога, а презирали и уништавали све који су и на најмањи начин покушавали да заштите светиње СПЦ.