Фељтон у 11 наставака, настао је из истоимене књиге Миливоја Иванишевића, која је објављена 2010. године. У књизи су наведена имена до сада познатих жртава на цијелом подручју ратног Сарајева, локације логора за Србе у тадашњем муслиманском дијелу града, као и списак цивилних објеката које су користиле снаге тадашње муслиманске муслиманске Армије БиХ за дејства по српском дијелу града.

Ова књига демистификује званичну медијску верзију о српској "опсади Срајава" и показује обим страдања српског становништва и у муслиманском и у српском дијелу града током сукоба, те доказује да су и српски цивили и војници у сарајевским општинама били у опсади - махом муслиманских, али и хрватских снага.

Оне податке који нису наведени у фељтону заинтересовани могу пронаћи на сјату www.serb-victims.org.

БиХ - злочини над сарајевским Србима - фељтон (1)

На подручју Сарајева током рата у БиХ 1992-1995. године убијено је између 6.755 и 8.145 лица српске националности, а ако се том броју дода и 80 неидентификованих покојника и 53 непосредно послије рата умрлих усљед повреда насталих у рату, привремени број страдалих Срба у овом граду достиже 8.225 лица.

     Најнижа или доња граница поузданости података о српским жртвама у Сарајеву, који су наведени у књизи, износи 95%. Могуће је да број жртава по овим списковима буде мањи до највише 5%, али и повећан за још непредвидив проценат. Другачије речено, с обзиром на досадашња искуства, сасвим је неизвјесно за колико ће се покојника у међувремену сазнати.

    Хроничари ће забиљежити да је прве године рата, за само непуних седам мјесеци, од маја до децембра 1992. у Сарајеву убијено више Срба него у току Другог свјетског рата и злогласне страховладе Павелићеве усташке Независне Државе Хрватске.

    Прве године рата живот је изгубило између 3.680 и 4.445 лица српске националности (или 55 % од укупног броја страдалих Срба). Велики број страдалих 1992. године убједљив је доказ српске неспремности за оружани обрачун.

    Сарајево је још и сада једно од највећих, добро чуваних и од јавности још боље скриваних, српских стратишта. Према попису из 1991. године, у Сарајеву је живјело преко пола милиона становника тачније 526.000, Срба 158.000 (30,0%), Југословена 56.000 (10,6%), Хрвата 35.000 (6,7%), осталих 18.500 (3,5%), муслимана 258.000 (49,2 %).

  

    Огромна већина српског становништва, процјењује се најмање око 120.000 мјештана, живјело је током рата у српском дијелу Сарајева, док је на муслиманској територији остало блокирано око 40.000 лица српске националности - наводи Иванишевић, предсједник Института за истраживање српских страдања у 20. вијеку.

    Живот Срба у муслиманском дијелу града по много чему је подсјећао на живот и прогон Јевреја у Берлину у Другом свјетском рату. Свакодневна убиства, силовања, хапшења, затвори и логори, отимачина и пљачке, били су трагична свакодневица мјештана српске националности. Мржња према Србима ускоро је пренесена и на остало православно становништво. Убијани су Украјинци, Руси, Бугари који су поистовијећени са Србима...

    (То показује и неколико имена из приложеног списка жртава: Вишњички (Јован) Драган, Гуслов (Стеван) Триво, Лавров Сергеј и Ана, Михајловски (Никола) Ратко, Наумовски Димитрије, Невструјев Марина, Анатолиј (Остапенко) Сергеј, Десјатов (Никола) Виктор, Карамехмедовић Џони, Мухаремовић Зоран...).

    Злочини над Србима Сарајева заузимали су значајно мјесто у тужби СР Југославије против БиХ која је неразумно повучена. Имена српских жртава, а можда би се, мада условно, могло рећи жртава православне вјероисповијести у Сарајеву у издању Центра за истраживање злочина над српским народом до сада су објављена у два наврата - наводи се у књизи.

    Први пут 2006. године наведена су имена до тада познатих 5.515 српских жртава. Други пут, у сарадњи са Борачком организацијом Републике Српске, априла 2008. године, објављен је нови списак. У том другом списку саопштена су имена 5.776 покојника, али и 859 лица, чија је судбина била неизвјесна. Значи да је евидентирано укупно 6.635 страдалих лица српске националности.

    Срби су вјеровали да до оружаног сукоба неће доћи и нису благовремено формирали своје самосталне јединице. Уз то су се уздали у ЈНА као силу која неће дозволити оружане сукобе. Насупрот њима, муслимани су у Сарајеву, према властитом свједочењу, тада већ располагали са више од 40 000 наоружаних бораца сврстаних у неколико различитих војних и паравојних формација, међу којима су по бројности доминирали Територијална одбрана и Патриотска лига.

    Расположива документација даје имена више од 3.500 лица која су одговорна за почињене злочине, а међу њима је и неколико стотина бивших робијаша. Аутор "Исламске декларације" Алија Изетбеговић чинио је све да на овим просторима оствари свој сан и створи исламску државу чији би главни град био Сарајево. То му је већ на прву годишњицу рата у БиХ донело значајну награду.

    (На прву годишњицу стицања самосталности БиХ - 6. априла 1993. у Саудијској Арабији он постаје први носилац велике новчане и вјерске награде `Краљ Фејсал` добијене за успјешно покретање и вођење вјерског рата, џихада, у Европи).

     То је у јесен 1992. проузроковало и бјекство Јевреја из овог града. Знали су, као и Срби што су знали, да је немогуће очекивати да се Алија Изетбеговић одрекне својих вјерских визија. Треба подсјетити да су тада српске власти, полиција и војска, на захтјев и по наредбама Радована Караџића све учинили да би омогућили прво Јеврејима, а потом и ништа мање уплашеним Словенцима, да напусте и побјегну из "мултиетничког", а заправо муслиманског Сарајева.

    До борби и страдања цивила у овом граду, без обзира на разне претензије и амбиције сукобљених страна, не би дошло да су муслимани прихватили више пута поновљен српски приједлог да Сарајево, сходно одредбама Женевске конвенције и међународног хуманитарног права, буде проглашено за отворен град. У том случају би била спријечена оружана дејства из града и по граду - наводи Иванишевић.

    То муслимани и њихов предводник Алија Изетбеговић нису жељели. По њиховој нескривеној жељи дошло је до разарања цивилних и културних објеката и неизбјежног страдања становништва. Да није било толике ратоборности муслиманског руководства, данас би на хиљаде људи са обје стране било у животу.

    Све што се потом у граду догодило само је посљедица муслиманског одбијања српског приједлога. И не само муслиманског одбијања, већ и сагласности са таквим ставом муслиманских заштитника - НАТО држава... Да су Французи, Нијемци или Американци тражили од муслимана да Сарајево добије статус отвореног града, то би се и догодило.

    Међутим, и њима је одговарало крвопролиће које је потом услиједило. Данас се може поставити питање зар такав њихов став није (бар условно) злочин против мира? Сада, као и током цијелог рата, употребом веома снажне пропагандне машинерије којом располажу - кривци настоје да преваре јавност и своју одговорност пребаце на другу, у овом случају недужну, српску страну.

    На крају рата, послије усвајања дејтонског документа, у оправданом страху од даљих страдања услиједио је коначан невољан масовни одлазак Срба.

     Од рата до данас многи српски гробови нису обиљежени ни опојани, многи покојници нису ни сахрањени, још све кости нису извађене из провалија и рака, нити откопане испод насипа и сметљишта, а неке је заувијек однијела Миљацка...

16.9.2010.

БиХ - злочини над сарајевским Србима - фељтон (2)

Однос према Србима у Сарајеву током рата је морална катастрофа међународних хуманитарних организација - злочини над Србима догађали су се свакодневно у њиховом сусједству и пред њиховим очима, а они су окретали главу.

     Ово је један од веома ријетких случајева да је америчка администрација дозволила себи да помене страдања Срба у БиХ и Сарајеву. Тако нешто се послије тога није догађало. Поготово од када је за шефа Стејт департмената дошла Медлин Олбрајт.

    Међутим, више од њиховог понашања брине судбина 29 српских младића, највјероватније регрута ЈНА, које помиње др Макнамара Кенет. Из кога логора су доведени и у коме логору су окончани њихови мученички животи? Гдје су покопани?

    Можда су њихове кости на простору шеталишта подно Требевића, за чије деминирање је и Београд дао свој допринос. Утабане су испод травњака и стаза којима данас спокојно шетају њихове убице, бивши управници и команданти, стражари и исљедници сарајевских логора за Србе?
 
    Тешко да ће јавност икада сазнати имена свих Срба убијених у муслиманским државним и приватним концентрационим и заробљеничким логорима у Сарајеву током посљедњег рата, наводи Миливоје Иванишевић и истиче да се, иако послови истраживања о страдању Срба у Сарајеву још нису окончани, наметнула потреба да коначно изађе пред јавност са оним чиме се располаже.

    И муслимани су, као и Срби, у два наврата саопштили имена сарајевских жртава током рата.

    Први пут то се догодило у муслиманском дневном листу "Ослобођење", у издањима од 19. до 23. јануара 1998. године, када је у пет наставака, као фељтон, објављен списак са укупно "7.626 цивилних жртава" рата у овом граду.

    Од тога броја, према истом извору, страдало је 6.739 муслимана, 349 Хрвата и 359 Срба (или прецизније, врло симболично - 708 немуслимана).

    Нови, али сада другачије структурисан списак објављен је у муслиманском недјељнику "Дани" априла 2002. поводом десетогодишњице од почетка рата. Неки подаци из претходног списка су изостављени.

    Нови списак се односи на укупне жртве, а не само на цивилне. Према новој евиденцији, у Сарајеву је регистрован, укупно, 11 901 мртав војник и цивил. На списку највише погинулих имали су муслимански војници у Сарајеву, припадници муслиманске муслиманске Армије БиХ. Њихови губици износили су 6 468 бораца.

    Цивила је страдало 5 433 или, без објашњења, 2.193 мање него на првом списку "Ослобођења" из 1998. године. Како је, превасходно међу муслиманима, могло да нестане толико цивилних жртава рата у Сарајеву?

    Од укупног броја жртава по списку из 2002. године регистровано је 1.032 лица српске националности. Међутим, саопштено је да је међу погинулим припадницима муслиманске муслиманске Армије БиХ у Сарајеву погинуло и 264 Срба, а Хрвата, муслиманских савезника, чак и нешто мање него Срба, или укупно скромних 147 погинулих хрватских војника.

     Према том списку, значајно је напоменути, жене чине само око 9 одсто (или 1126 страдалих особа женског пола), а дјеца око 1% од укупног броја у списку наведених жртава. Сва ратна пропаганда о огромном страдању муслиманских цивила, и по овим муслиманским подацима, била је, дакле, обична медијска манипулација - наводи Иванишевић.

    Уз то, што је такође чудно, а што ни тада, као ни касније није објављено, од српске артиљерије или снајпериста није страдао ни један угледнији државник, политичар, виши муслимански или хрватски официр или генерал, домаћи или страни умјетник, вјерски поглавар, дипломата. А било их је у муслиманском дијелу града на хиљаде.

    Међутим, можда треба саопштити извјесне методолошке разлике у приступу овој проблематици.

    У списку Института за истраживања српских страдања у 20. вијеку, раније Центра за истраживање злочина над српским народом, за ову прилику дата су имена Срба који су страдали у Сарајеву, без обзира на остале околности.

    На списку су убијена лица из других крајева која су се у граду затекла током рата, као и борци Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске или борци српске националности припадници Првог корпуса муслиманске муслиманске Армије БиХ.

    За разлику од српског списка, муслимански спискови не садрже имена жртава из комплетног Сарајева, већ само из мањег, муслиманског, дијела града. Али, у евиденцију су узели, макар и у симболичном обиму, српске и хрватске цивилне

     Исти, игнорантски однос према српским жртвама имале су и хрватске и исламске хуманитарне вјерске установе "Мерхамет" или "Каритас" и десетине њима сличних, које су својим понашањем показале да је рат у БиХ био вјерски рат.
   
    Срби и православна црква, њихови поданици и вјерници, били су мета и циљ уништења, и зато за њих није било помоћи. Из тог обновљеног исламског интереса проистекао је и однос према мјештанима српске националности.

    Они су третирани као вјерска баласт у будућем главном граду самосталне међународно признате муслиманске БиХ.

17.9.2010.

БиХ - злочини над сарајевским Србима - фељтон (3)

У дијелу Сарајева под муслиманском управом током рата нестао је велики број српских породица - за неке од њих се зна и када су и како су страдале, али је велик број и оних о којима још нема никаквих сазнања.

    Многе данас још скривене гробнице, појединачне и масовне, познате су само муслиманским властима и егзекуторима. Та мјеста и њихове жртве се  већ више од деценију и по прикривају. Једино је неспорна чињеница да нема ни људи ни њихових тијела.

Нека српска стратишта и гробнице претворени су у зелене површине и шеталишта. Од времена окончања оружаних сукоба до данас разне међународне и домаће, наводно или стварно, хуманитарне и невладине организације, па чак и поједини градови, међу којима и Београд, прибавили су довољна средства да уклоне минска поља и створе шеталишта по Требевићу и испод Требевића, али нису могли да обезбиједе средства и за тражење и откопавање тајних гробница, тајно и јавно убијених Срба.

    Иванишевић износи у својој књизи  дио, или неку врсту избора, довољно документованих и релативно поузданих сазнања до којих су у Институту за злочине над Србима у 20. вијеку дошао истражујући доступне муслиманске и српске изворе  од 1992. до данас.

    Прикупљена сазнања изнесена су хронолошки и независно од тога гдје се злочин догодио, на сеоском подручју или у граду. Односно, у српском или муслиманском дијелу Сарајева. У овом случају за масовна убиства као критеријум су одређена убиства најмање двије особе у исто вријеме и на истом мјесту.

    Први злочин муслимана у овом рату почињен над Србима у Сарајеву догодио се 1. марта 1992. године када је испред старе православне цркве убијен свештеник Никола Гардовић. То је и прво индивидуално убиство.

    А први масован злочин догодио се након непуна два мјесеца, или ускоро након што је БиХ стекла међународно признање, чиме су муслимани, према властитом схватању и понашању, добили одријешене руке за поход на Србе и злочине над српским становништвом. Ликвидација заробљених припадника ЈНА први је евидентиран масовни злочин на подручју града Сарајева.

    Добриња

    Завршни чин овог злочина догодио се највјероватније 2. маја 1992. године,  а можда и неколико дана раније. Све је почело 22. априла 1992. у насељу Добриња, недалеко од аеродома, кад се војној патроли ЈНА покварило возило у којем су у мисији мира обилазили критична подручја ради раздвајања супротстављених страна и спречавања могућих оружаних сукоба.

Посада транспортера била је састављена, скоро у подједнаком односу, од регрута и старијих војника, резервиста. Сви они су били српске националности.

БиХ - злочини над сарајевским Србима - фељтон (4)

    Војницу су, не очекујући проблеме, одлучили да напусте возило и приђу муслиманима. Исто би учинили и да су се затекли у српском дијелу града. Супротно очекивањима, умјесто да буду превезени у команду и јединицу којој припадају, што су очекивали, војницима су везали руке и  одведли их у кућу неког Касима Рујевића, која као да је већ била припремљена за смјештај неке команде или за логор. Ту је немоћне војнике сачекала група наоружаних муслимана и почело је немилосрдно премлаћивање.

    Осморици војника у међувремену су придодата и четворица ухапшених и везаних цивила такође српске националности, чија имена су, нажалост, до данас остала непозната и који су подвргнути истој тортури као и војници. Ова група од дванаест физички већ унакажених мученика пребачена је из наведене куће у гаражу Градског саобраћајног предузећа, где је настављено злостављање. Коначно, изобличени и крвави од премлаћивања, убијени  су ватреним оружјем у Великом парку код Дома полиције.

Постоји неколико различитих изјава шта се догодило са посмртним остацима тих покојника. Највјероватније је да су њихова тијела бачена и спаљена у  контејнеру за смеће иза зграде Радио-телевизије у Сарајеву. Не слутећи, али желећи да сазнају шта се догодило са тим људима, српске власти општине Илиџа тражиле су званично обавјештење о њиховој судбини. Одговор су добили од Министарства за народну одбрану БиХ, са потписом министра одбране Јерка Дока, да су наведени резервисти "пуштени и  да су отишли својим кућама" (писмо СО Илиџа заведено под бр. 02/288-1 од 21. маја 1992.).

    Имена жртва:  1) Ђорђе (Спасо) Бјелица, 1971; 2) Драгомир (Миладин) Бијелић; 3) Влајко (Ђорђе) Голубовић, 1970; 4) Стеван (Мирко) Ђокановић, 1952; 5) Миливоје (Илија) Лаловић, 1951; 6) Зоран (Маринко) Марковић, 1957; 7) Недељко (Божидар) Вујичић, 1968; 8) Миладин (Јово) Вукомановић, 1957. Имена четворице српских цивила која су накнадно додата овој групи и даље су непозната.
 

    Скендерија

    Наредни злочин је Скендерија, такође 2. маја 1992. године - из засједе је нападнута јединица војне полиције која је добила задатак да помогне одбрану, покупи рањенике и деблокира Команду Друге војне области у Добровољачкој улици, бр. 92, Дом ЈНА и јединицу пуковника Шупута која се нашла опкољена близу Дома ЈНА. Јединицом која је кренула у помоћ командовао је капетан Марко Лабудовић, искусан и храбар човјек. Та помоћ никад није стигла до опкољених.  Муслимани су их сачекали у засједи на Скендерији и свирепо убили. Тог дана убијено је седамнаест војника и официра ЈНА.

    Жртве: 1) Марко (Милутин) Лабудовић, 1952; 2) Обрад Гвозденовић, 3) Ивица (Драги) Цветковић, 1965; 4) Нихад Кастрати; 5) Бранко Поповић, 1957; 6) Круно Бешлић, 7) Младен Николић; 8) Радош Пајовић; 9) Александар Благојевић; 10) Срђан (Миломир) Николић; 11) Небојша Бојанић; 12) Драган Витковић; 13) Горан Дивовић - Дивац; 14) Миломир Мојсиловић; 15) Перица Новић; 16) Жељко Ракић; 17) НН Џевад, портир у Дому ЈНА.

     Добровољачка улица

    Наредни злочин се догодио у Добровољачкој и сусједним улицама, а потом је настављен у Централном затвору и подруму објекта ДТП "Партизан", Скендерија. Муслиманске оружане формације, полиција, наоружани цивили и припадници Територијалне одбране напали су 3. маја 1992. године око 18.00 часова колону возила ЈНА која се, напуштајући Сарајево, у мирнодопском поретку, кретала од команде Друге војне области према касарни ЈНА у Лукавици. Евакуацију су неуспјешно обезбјеђивали канадски генерал Мекензи - командант снага ОУН у БиХ, и Колм Дојл - изасланик Европске заједнице у БиХ.

    Овај неочекивани напад је, по многим накнадним индицијама, планиран у највишем руководству муслиманске цивилне и војне власти. Они нису поштовали договор предсједника Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића са представницима ЈНА и међународне заједнице да возила и људство ЈНА мирно и безбједно напусте Сарајево. Возила су се нашла у унакрсној ватри. Пуцало се из књижаре "Веселин Маслеша", из џамије са друге стране улице и скоро из свих околних зграда. Тог дана убијено је 15 лица, припадника ЈНА.

    Жртве: 1) потпуковник Бошко (Јово) Јованић, 1947; 2) пуковник Бошко (Петар) Михаиловић, 1943; 3) пуковник Градимир (Пане) Петровић, 1940; 4) пуковник др Будимир (Саво) Радуловић, 1935; 5) пуковник Мирко (Саво) Сокић, 1949, затим војници: 6) Предраг (Станимир) Церовић; 7) Зоран (Маринко) Гајић, 1972; 8) Миодраг (Милош) Ђукић; 9) Слободан (Велимир) Јелић, 1972; 10) Срећко Јовановић, 1973; 11) Роберт (Андраш) Кочиш, 1973; 12) Ивица (Миљурко) Симић, 1973; 13) Миломир (Митар) Јањић, 1961; 14) Нормела Шуко; 14) Здравко Томић; 15) НН Весна.

 

     Граховиште, општина Вогошћа

    Ово већинско српско село (Срба 120, Хрвата 3, муслимана 15, Југословена 13) први пут је страдало 4. маја 1992. док су се мјештани бавили свакодневним сезонским пољопривредним пословима на својим имањима. Наоружани припадници муслиманске муслиманске Армије БиХ, претежно муслимани регрутовани са подручја Сарајева, упали  су у атар села и на силу, без непосредног повода, са ливада, башта и поља покупили и похапсили више лица српске националности. Похапшени Срби су одведени у Сарајево и смјештени у логор на Кошеву, недалеко од познатог фубалског стадиона, готово у средишту града, гдје су потом убијени.

    Њихова тијела, по одобрењу локалних муслиманских власти, ексхумирана су тек послије двије године. Послије тога су породице ових недужних српских страдалника могле на достојан хришћански начин да их сахране. Неки учесници преузимања тијела покојника тврде да су дозволе за ексхуминацију муслиманима плаћане по 8.000 ДМ.

    Жртве: 1) Жељко (Милош) Владушић, 1959; 2) Илија (Млађен) Владушић, 1949; 3) Јеремија (Млађен) Владушић, 1959; 4) Милан (Перо) Пајдаковић, 1950; 5) Ранко (Остоја) Сикираш, 1953; 6) Бранко (Војин) Сикираш, 1938; 7) Милорад (Илија) Спасојевић, 1950; 8) Ранко (Илија) Спасојевић, 1955. и 9) Јово (Богдан) Живковић, 1934.

     Општина Нови Град

    Испред властите куће 4. маја 1992. године ватреним оружјем убијени су отац и син. Убиство извршили наоружани муслимани, припадици Територијалне одбране БиХ без  непосредног повода, једини разлог за убиство  је што су оба лица српске националности. Тијела покојника склоњена послије злочина, посмртни остаци још нису пронађени.

    Жртве: 1) Гојко (Стјепан) Станишић, 1938. и 2) Драган (Гојко) Станишић, 1963.

Храсно брдо

    У Озренској улици 10. маја 1992. муслимани, припадници Територијалне одбране муслиманске муслиманске Армије БиХ, заробили су три припадника српске територијалне одбране. Супротно међународним нормама и устаљеним обичајима рата, заробљени српски територијалци су убијени на веома свиреп, бестијалан начин. То се видјело послије преузимања њихових тијела до којих је српска страна дошла размјеном за живе муслимане и њихове војнике.

На тијелима масакрираних српских заробљеника утврђене су, поред осталог, и повреде: код двојице заробљеника извађено по једно око, код све тројице поломљене руке у предјелу зглобова шаке и лакта, утврђене су посјекотине и дубоки убоди оштрим предметом на врату и стомаку, отворене ране и улубљења на лобањи једног од заробљених Срба настали ударцима тешким тупим предметом.

    Жртве: 1) Милош (Божидар) Стевић, 1952;  2) Крста (Лука) Сладоје, 1952; 3) Момчило (Никола) Пророк, 1951.
 

     Пофалићи

    Велико насеље у коме је живјело српско становништво страдало је 16. маја 1992. и неколико наредних дана приликом претходно припремљеног и планираног масовног напада више од 3 000 муслиманских војника, регрутованих са подручја Сарајева и сврстаних у јединице муслиманске муслиманске Армије БиХ. Многе од њих су предводили познати криминалнци које је Алија Изетбеговић ослободио издржавања затворске казне да би му послужили за обрачуне са Србима.

    Том приликом је опљачкано и спаљено више од  500 српских кућа и више од  1 000 осталих грађевинских објеката. Многи становници српске националности свирепо су убијени или затворени у логоре. Лица српске националности Пофалића убијана су приликом напада у самом насељу испред њихових кућа, у засједама које су муслимани постављали на путевима и богазама којим су кроз шуму и пашњаке, преко брда Хума и Жучи, многе породице, са дјецом и  старим, покушавале пребјећи на српску територију.

    На крају, убијани су као затвореници, логораши или таоци у селу. Међу жртвама су  претежно старије особе оба пола. Егзекуције над њима, поготово у кућама или затворима,  извршене су на веома суров начин: тупим предметима, ножевима, па и спаљивањем. У томе су се посебно истицале тзв. Санџаклије, муслимани који су раније, или непосредно прије почетка рата као добровољци пристигли са подручја Рашке области из Републике Србије. Никада прије овог догађаја ни у даљем току рата на подручју Сарајева није се догодило да у току једног дана муслимани убију толико лица српске националности. То је превазишло и покоље из времена Другог свјетског рата. У једној великој градској четврти немилосрдно су уништили све што је српско.

    Жртве: 1) Божур Елез, 1900; његова супруга 2) Љубица (Ђоко) Елез, 1904; 3) Бранко Бозало, 4) Тихомир (Благоје) Братић, 1949; 5) Вида Братић; 6) Крсто (Спасоје) Буха, 1914; 7) Радован (Обрен) Буха, 1928; 8) Саво (Саве) Елез, 1935; 9) Радован Игњатовић; 10) Тихомир Игњатовић; 11) Зоран (Радован) Игњатовић, 1959; 12) Бранко (Маринко) Јеремић, 1941; 13) Божо Ковачевић; 14) Сретко (Драго) Мађаревић, 1935. и његова супруга 15) Душанка (Војин) Мађаревић, 1937; 16) Роса (Лазар) Мићић, 1902; 17) Ковиљка Мијовић, 1927; 18) Милорад (Данило) Рајчевић-Мишо, 1938; 19) Славко (Милан) Рајчевић,1957; 20) извесни Рашевић (подстанар, студент права), 21) инг. Мирослав (Митар) Роган - Миро, 1942; супружници 22) Мирко (Милан) Савић, 1940. и 23) Роса (Коста) Савић, 1948;

    браћа 24) Ранко (Ђорђо) Шојић, 1957. и 25) Бориша (Ђорђо) Шојић, 1957; 26) Нада Павловић - Васковић, 1957; 27) Стана (Љубо) Васковић, 1923; и њен супруг 28) Стево (Васко) Васковић, 1924; 29) Млађен Братић, 1932; 30) дете из породице Гаговић, од око две године, убијено, према изјавама сведока, ударцима о под собе у којој је пронађено, 31) Марица Мићић; 32) Драган (Ђорђе) Драганић, 1961; 33) Радомир (Драго) Марић, 1972; 34) Предраг (Гојко) Нишевић, 1957; 35) Петар (Александар) Пикулић - Перо, 1950; 36) Рајко Савић, 1948; 37) Живко Шараба, 38) Војин (Никола) Вукадин, 1968; 39) Слободан (Бошко) Оџаковић, 1964; 40) Неђо (Урош) Оџаковић, 1943; 41) Станко Пикулић; 42) Вид (Мило) Дуроњић, 1941; 43) Љубиша (Тихомир) Миновић, 1943; 44) Ранко (Владо) Папић, 1967; 45) Војко (Лука) Радовић, 1952; 46) Сока (Илија) Шкоро, 1945; 47) Саво Биберчић, 1925;

    48) Надежда Биберчић - Нада, 1929; 49) Драган Шојић; 50) Ђоко Шараба, 51) Рајко (Бранко) Шараба, 1946; 52) Трифко Чангаловић; 53) Миливоје Вукадин; 54) Стана (Манојло) Чангаловић, 1920; 55) Душан Косић, 1932; 56) Милинко (Душан) Ковачевић, 1927; 57) Војо Пикулић 1926. и његова супруга 58) Марица Пикулић, 1927; 59) Синиша Старчевић; 60) Рајко Бандић; 61) Рајко Баковић; 62) Ново (Анђелко) Боровчанин, 1945; 63) Име непознато, супруга Новице Братића - Братуша; 64) Момо Војиновић, 1942; 65) Љубица Ковач, 1940; 66) Мирко Ковачевић 67) Љубица Ковачевић; 68) Радомир (Остоја) Радовић, 1953; 69) Вељко (Остоја) Радовић, 1958; 70) Војислав Чангаловић; 71) Славко (Драго) Симанић, 1928; 72)  Гордана (27. год.) 

    За извјесна лица, жртве овог масакра, посебно из породица Вигњевић, Мочевић, Радовић, Ристичевић, Шалипур, Чардаловић и/или Чангаловић још се  не располаже  потребним подацима. Сарајевске кантоналне и градске власти годинама настоје да прикрију обим овог злочина.

18.9.2010.

БиХ - злочини над сарајевским Србима - фељтон (5)

Напад на српски дио Требечаја извршен је 30. маја 1992. У нападу су учествовале муслиманско-хрватске оружане формације муслиманске муслиманске Армије БиХ. Формалано образложење за акцију била је "потрага за радио-станицама, војном опремом, бомбама и другим оружјем које су наводно становници српске националности имали сакривено на својим имањима и у кућама".

    Приликом претреса њихове имовине и кућа Срби који су се затекли у селу, углавном старије особе оба пола, злостављани су на све могуће начине: малтретирани, понижавани и пребијани. Окупација насеља трајала је до 16. јуна 1992. У међувремену је седам мјештана убијено, а неки од њих на веома свиреп начин. Ексхумација страдалих извршена је тек почетком августа, по повратку Срба у Требечај.

    Жртве: 1) Зорка Кнежевић, 1915; 2) Никола (Јован) Кнежевић, 1916. и његова супруга 3) Милка (Тодор) Кнежевић, 1922; 4) Милош (Душан) Влашки, 1925. и његова супруга; 5) Риста (Никола) Влашки, 1934; 6) Десанка (Спасоје) Влашки, 1909; 7) Стана (Петар) Елез, 1900.

 

        МИЉЕ (општина Трново)

    Ријеч је о забаченом  српском селу у сарајевској (становника 18) нападнуто је и држано под окупацијом као и Требечај од 30. маја до 16. јуна 1992.  Судбина Срба који су се затекли у селу у свему је иста као и судбина Срба Требечаја. Мјештани су злостављани, понижавани, пребијани и убијани у својим кућама на веома суров начин. Тијела пронађених страдалника су угљенисана. Ријеч је искључиво о веома старим особама српске националности. Њихова имовина опљачкана је и уништена. Злочин су починили припадници муслиманско-хрватских формација муслиманске муслиманске Армије БиХ, регрутовани углавном са подручја Сарајева. Тијела покојника сахрањена су тек након извјесног времена и послије повратка ВРС и српског становништва у овај крај.

    Жртве: 1) Љепосава Витковић, 1921; 2) Драгиња Витковић, 1922; 3) Цвија (Видо) Витковић, 1924. и 4) Бориша (Алекса) Ивановић, 1912.
 

        ЛЕДИЋИ, општина Трново

    Ово мало планинско и сиромашно српско село (становника 36) на обронцима планине Бјелашнице напале су, опљачкале и спалиле хрватско-муслиманске оружане формације муслиманске муслиманске Армије БиХ, у највећој мјери регрутоване са подручја Сарајева. Напад је извршен у предвечерје 3. јуна 1992. око 19.00 часова и трајао наредног дана скоро до свитања.

    Окупација села, које је у међувремену претворено у својеврстан муслимански логор за Србе, трајала је до 10. јуна. У том времену на веома суров начин убијени су, углавном масакрирани, сви мјештани српске националности који нису могли да избјегну из својих кућа пред разулареним муслиманским војницима. Међутим, убијени су и они малобројни које су муслимани пронашли док су се крили по околним потоцима и шумама.

    Заједничку гробницу пет женских тијела пронашли су извиђачи ВРС након више од годину дана, крајем новембра 1993, а патолози су утврдили узроке смрти, односно  средства и начин егзекуције (хладно оружје) и идентификовали жртве. Ријеч је о пет старих жена из Ледића.

    Друга колективна егзекуција извршена је у исто вријеме над групом избјеглих мјештана који су покушали да се пробију према Калиновику. Овај злочин се догодио у близини локалитета Пољице, код ледићке кривине. Укупан биланс напада на Ледиће је стравичан.

    Муслимани су убили већину становника овог села. Само мали број њих је преживио поход муслиманске муслиманске Армије БиХ. Неки од њих су накнадно, приликом покушаја бјекства, убијени на другим успутним  локацијама (Ленка Тешановић и Стана Тешановић, мајка двојице покојника: Радета и Миленка Тешановића, страдале су неколико дана касније у селу Срботина, код Миљевине, општина Фоча.)

Село је, како то обично бива послије оваквих муслиманских оружаних похода, опљачкано, попаљено и разорено до те мјере да се коначно губи скоро сваки траг српског присуства на том простору. Напад на Ледиће и засједу у Пољицама, ТВ Сарајево и остала њихова средства информисања представили су на свој начин, као велику побједу муслиманске муслиманске Армије БиХ над четницима, односно српским оружаним фомацијама. Тијела четири жртве из породице Тешановић су ексхумирана из масовне гробнице на Јаворској коси тек октобра 2001. године.

    Жртве: 1) Ненад (Остоја) Васић, 1931. и његова супруга 2) Мара (Драго) Васић, 1930; 3) Миленко (Миливоје) Тешановић, 1960.  његова супруга 4) Невенка (Млађен) Тешановић, 1963. и брат 5) Раде (Миливоје) Тешановић, 1964, његова супруга 6) Винка (Рајко) Тешановић, 1965. и њихов син од непуних годину дана: 7) Милан (Раде) Тешановић, 1991; 8) Милорад (Драго) Тешановић, 1956. и његова дјеца, кћерка: 9) Данијела (Милорад) Тешановић, 1980; и син 10) Драгомир (Милорад) Тешановић,1982; 11) Саво (Љубо) Кењић, 1933; 12) Раде (Алекса) Мијовчић, 1922; 13) Савка (Никола) Васић, 1914; 14) Зора (Јован) Васић, 1919; 15) Милка (Данила) Васић 1936; 16) Љубица (Ђуро) Васић 1908; 17) Иконија (Лазар) Васић 1900; 18) Радојка Тешановић; 19) Славојка Тешановић, 20) Слађана Тешановић и Танкосава, супруга Рада Мијовчевића.

 

     Локалитет СКРИВНИК, брдо Жуч

    У раним јутарњим часовима 8. јуна 1992. године  из ватреног оружја, највјероватније снапера, непознатог калибра убијене су двије старије особе српске националности. Смртоносни хици испаљени са муслиманске територије.

    Жртве: 1) Бошко (Јово) Пајдаковић, 1912. и 2) Деса (Никола) Пајдаковић, 1915. 
 

        ЛИСОВИЋИ општина Трново - Сарајево:

    Напали су га и окупирали и држали под својом влашћу од 6. до 12. јуна 1992. муслимани, наоружани припадници муслиманске муслиманске Армије БиХ. За то вријеме сурово су убијали, углавном хладним оружјем: претежно ножем и маљем, двије трећине мјештана овог села. Скромну имовину и стоку тих неколико породица опљачкали су, а некретнине попалили. Од тада је село етнички уништено и у Лисовићима нема услова за живот.

    Жртве: 1) Марко (Милан) Ивановић, 1931; 2) Данило (Блашко) Ивановић, 1925; 3) Цвијета (Алекса) Ивановић, 1923. и њен супруг 4) Симо (Манојло) Ивановић, 1925.
 

         ПАЛЕ

    Са изузетком Трновa, најмања  општина и најмањи општински центар у заједници од десет општина које чине подручје  града Сарајева. Пале су још у прољеће 1992. године постале упориште Срба избјеглих из муслиманског дијела Сарајева. Међутим, за разлику од муслиманског, српски дијелови Сарајева, а тиме и градић и општина Пале, никада нису били предмет заштите, бриге или хуманитарне подршке представника међународне заједнице. Напротив, напади на села, гранатирања и сви облици ратних дејстава били су готово свакодневна стварност српског дијела Сарајева, а тиме и општине Пале.

    Веома жесток напад на Пале извеле су оружане формације Првог корпуса муслиманске муслиманске Армије БиХ 8. јуна 1992. У то вријеме мјесто је врвило од Срба који су ту заштиту нашли бјежећи не само из муслиманског дијела Сарајева, већ и из осталих околних општина које су се нашле под влашћу муслиманско-хрватске политичке и оружане коалиције. За дан напада муслимани су изабрали дан сахране више десетина српских бораца који су страдали у Жепи. Колики су муслимани значај дали 8. јуну 1992. види се и по томе што су овај датум прогласили за празник: "Дан битака за Сарајево". Пале су бранили сами мјештани и избјеглице које су ту нашле заштиту. Војска Републике Српске је тек настајала и тада су још били у формирању Главни штаб и поједине команде.

    Жртве: 1) Славко (Милинко) Петровић, 1952; 2) Драган (Новица) Гранић, 1964; 3) Момчило (Јован) Ћосић, 1968; 4) Петар (Душан) Пандуревић, 1949; 5) Јездимир (Васкрсије) Кусмук, 1958; 6) Миле (Ђуро) Кокотовић, 1958; 7) Жељко (Ново) Јокић, 1961; 8) Славко (Никола) Илић, 1943; 9) Павле (Неђо) Абула, 1968; 10) Јован (Гавро) Гавриловић, 1953; 11) Радомир (Урош) Елек, 1952; 12) Данило (Миланко) Цицовић, 1952; 13) Младен (Љубиша) Срдановић, 1971; 14) Мирко (Милош) Грачанин - Мишо, 1941; 15) Дражен (Ранко) Јасика, 1965; 16) Милун (Бранко) Лиздек, 1943; 17) Ранко (Миле) Клачар, 1959.

Свједок: Слободан Срдановић.

 ОРАХОВ БРИЈЕГ

    Ово мало насеље у општини Вогошћа напали  су припадници оружаних формација муслиманске муслиманске Армије БиХ 8. јуна 1992. године и том приликом извршен је још један од бројних злочина над мјештанима српске националности ове општине.
 
    Жртве: 1) Душко (Радивоје) Радојевић, 1949. и 2) Драгица (Новица) Радојевић, 1922.
 

    ХОТОЊ

    За локалне услове доста велико, вишенационално, село (општина Вогошћа) у коме је  доминантну скупину чинила муслиманска популација (Хрвата 59, муслимана 2 042, Срба 800, Југословена 98, осталих 50). Српски дио села и околне српске засеоке напали су 8. јуна 1992. припадници Првог корпуса муслиманске муслиманске Армије БиХ, регрутовани са подручја ове и сусједних сарајевских општина. Том приликом убијена су три лица српске националности из породице Пајдаковић. 

    Преживјели мјештани српске националности потражили су спас на територији и у насељима под управом српских органа власти. Покретна имовина страдалих и избјеглих Срба Хотоња опљачкана је, а непокретна спаљена и уништена.

    Жртве: 1) Каменко (Боро) Пајдаковић, 1959; 2) Милан (Ђорђе) Пајдаковић, 1963; 3) Милена Пајдаковић, 1912.
 

     САРАЈЕВО

    У урбаном дијелу града, у Озренској улици, наоружани припадници муслиманских јединица тзв. "Зелених беретки" из састава муслиманске муслиманске Армије БиХ, 8. јуна 1992. у породичној кући Ђорђа Драшковића и у околним стамбеним објектима, без непосредног повода убили су и нанијели тешке тјелесне повреде великом броју цивилних лица српске националности. И овај злочин који су извршили муслимански војници, припадници муслиманске муслиманске Армије БиХ, инспирисан је једино националним и вјерским мотивима, односно чињеницом што су жртве припадале српској нацији и православној вјери.

    Куће и имовина страдалих мјештана и њихових сусједа опљачкане су и демолиране. У приближно истом временском раздобљу у граду оштећен је историјски и културни споменик - српска Саборна црква из 1872. Опљачкан и спаљен дио Митрополије са библиотеком значајних издања и публикација. У више наврата гранатирана је и српска црква Светих архангела Михаила и Гаврила.

    Жртве: 1) Слободан (Гојко) Драшковић, 1952; 2) Данило (Благоје) Лале, 1935; 3) Рајко Танић, 1952; 4) Саво (Милош) Вуковић, 1953; 5) Радмило (Ристо) Елез, 1973.

    Неидентификована тијела шест жртава муслиманског терора откопана су на сарајевском гробљу "Лав" 15. јула 2003.
 

    ЧЕМЕРНО (општина Илијаш)

    Најжешћи напад на ово мало и до извјесне мјере изоловано српско планинско село - које је од почетка ратних дејстава било мета честих насртаја и гранатирања муслимана из Сарајева - припадници муслиманске муслиманске муслиманске Армије БиХ, извршили су 10. јуна 1992. Том приликом страдали су скоро сви становници овог села, избјеглице са муслиманске територије и њихови браниоци, од којих су многи дошли добровољно да помогну малобројну одбрану Чемерног. Као и у осталим муслиманским нападима на српска села све у селу је опљачкано, однесено у Сарајево и околна муслиманска села, а што се није могло понијети то је попаљено и разорено.

    Осим тридесет убијених мјештана и добровољаца који су покушали да их одбране, све лица српске националности, још више њих је лакше и теже рањено или похватано и спроведено у позната мучилишта, злогласне сарајевске логоре за Србе.

    Жртве: 1) Милош (Аћим) Буњевац 1955, његова мајка 2) Миросава (Ристо) Буњевац 1926. брат 3) Ранко (Аћим) Буњевац, 1961 и Милошева супруга 4) Славојка (Никола) Буњевац, 1957. потом 5) Ђорђо (Јован) Буњевац 1936, супруга 6) Ковиљка (Лазар) Буњевац, 1937. и њихов син 7) Горан (Ђорђе) Буњевац 1965; 8) Рајко (Јован) Буњевац, 1952; 9) Новко (Неђо) Ћетковић, 1912; 10) Спасенија Дамјановић - Таса, 1935. и њене двије кћерке 11) Ранка (Милан) Дамјановић, 1963. и 12) Јадранка (Милан) Дамјановић, 1960; 13) Стака (Млађен) Дамјановић, 1935. и њен син 14) Здравко (Вукашин) Дамјановић, 1965; 15) Манојло (Боривоје) Ђука, 1971; 16) Гојко (Ново) Ћурђић, 1958; 17) Мирослав (Самојко) Јанковић - Миро, 1966; 18) Сретен (Томислав) Јанковић, 1964; 19) Радомир (Радован) Јевтић, 1957; 20) Светозар-Триша (Михајло) Капетановић, 1941; 21) Љубиша (Радоје) Лазендић, 1971; 22) Милован (Милош) Малешевић, 1963; 23) Жарко (Душан) Малешевић, 1959; 24) Недељко (Слободан) Мићић - Ненад, 1968; 25) Станоје (Јован) Мирковић, 1968; 26) Миро (Милан) Пантић, 1969; 27) Стана (Симо) Рашевић, 1926; 28) Милинко (Ристо) Трифковић, 1933. и његова жена 29) Јања (Милан) Трифковић, 1941. и њихов син 30) Рајко (Милинко) Трифковић, 1979.

    Свједоци: Петар Рашевић, војник Трипковић, једна од жена из породице Дамњановић (или Трипковић) и заробљени припадник муслиманске муслиманске Армије БиХ Зејнил (Зихад) Херић.

23.9.2010.

БиХ - злочини над сарајевским Србима - фељтон (6)

Бројна убиства Срба у сарајевској регији на страни коју су држале муслиманске формације током ратних сукоба, али и на подручјима које су "држали" Срби  и на којима се гинуло током упада муслиманских формације, те од граната граната и  снајпера, а о којима у својој, именима и свједоцима поткријепљеној књизи пише Миливоје Иванишевић  - умногоме бацају савим другачију слику на оно што се дешавало у сарајевским општинама током ратних дејстава.

28.9.2010.

БиХ - злочини над сарајевским Србима - фељтон (7)

Село Прача у сарајевској општини Пале, у граничном подручју према Горажду, напале су и освојиле муслиманске оружане формације, припадници муслиманске Армије БиХ, 9. октобра 1992. године у јутарњим часовима - убијено је више мјештана и избјеглица српске националности, а још више их је рањено и протјерано.

    Лична имовина лица српске националности опљачкана је, а куће попаљене.

ПОДГРАБ

    Ово је једно од већих села у општини Пале - Сарајево. Српски дио села постао је жртва муслиманских злочина 9. октобра 1992. када је у српске засеоке Подграба изненада упало више терористичко-диверзантских група наоружаних муслимана, бораца Горажданске бригаде, припадника муслиманске Армије БиХ.

    Тада су, углавном хладним оружјем, убијена четири цивила српске националности. Њихову покретну имовину опљачкали су, а куће и непокретну имовину разорили и спалили.

    Жртве: 1) Дарко (Војислав) Короман, 1980. и његова мајка 2) Стојка (Рајко) Короман, 1951; 3) Петар (Срето) Грчић, 1949. и његова супруга 4) Костадинка (Аћим) Грчић, 1949.

    ИЛИЏА

    Артиљерија муслиманске Армије БиХ са муслиманских положаја на Игману, из Храснице и Бутмира гађала је међуградску аутобуску станицу у градској оштини Илиџа 26. октобра 1992. Убијено је осам и рањено тридесет троје цивилних лица српске националности. Страдали су многи стамбени, друштвени и пословни објекти. Ни на овај муслимански напад представници међународних ораганизација и УНПРОФОР нису реаговали.

    Жртве: 1) Жарко ( Славко) Крешталица, 1965; 2) Милојка (Мило) Тамбур, 1954; 3) Ружица Мартиновић, 1967; 4) Слађан (Жарко) Гргић, 1978; 5) Бранка (Симо) Милошевић, 1952; 6) Наташа Квесић, 1968; 7) Томислав Милановић, 1958; 8) Здравко Шутало.

 

    САРАЈЕВО - БИСТРИК

    У улици Париске комуне бр. 12 још неутврђеног датума у октобру 1992. послије дужег злостављања масакрирана су три члана породице Вукана Одовића - мајка, кћи и син. Злочин је починила мања група припадника легалних муслиманско-хрватских полицијских или војних састава. Масакрирана тијела женских жртава (мајке и кћерке) нађена су нешто даље од мјеста становања у насељу Ступ, а посмртни остаци њиховог сина и брата код биоскопа "Кумровец". Породична имовина је опљачкана, а стан преузеле муслиманске власти.

    Жртве: 1) Божана Одовић, 1931, њена кћи 2) Милка (Вукан) Одовић - Милица, 1951. и син Петар (Вукан) Божовић, 1954.

 

     МЛИНИ

    Мање насеље у општини Илијаш - Сарајево страдало је у класичном, терористичко-бандитском упаду групе наоружаних муслимана из састава Првог корпуса муслиманске Армије БиХ, који је извршен у ноћи између 5. и 6. новембра 1992. Куће жртава, искључиво лица српске националности, опљачкане су и опустошене. О овом злочину, као што је то и ранијих мјесеци био уобичајен случај у дијелу Сарајева под муслиманском окупацијом, дуго се ћутало. Злочин је прикриван и тада као и данас, иако су починиоци злочина - убице и пљачкаши познати муслиманским властима. Основни мотив прикривања био је тај што су и овом приликом, као готово безброј пута прије тога, злочин починили наоружани представници легалних градских органа власти.

    Жртве: 1) Далибор (Рајко) Вановац, 1974. његов брат 2) Велибор (Рајко) Вановац, 1969; 3) Слободан (Здравко) Вановац, 1951; 4) Лазар (Ново) Радосављевић, 1969; 5) Мирко (Никола) Радосављевић, 1970. У нападу рањено више лица.

КИЈЕВО (општина Трново - Сарајево)

    Злочин се десио у српском засеоку Простругана Клада. Напад локалних наоружаних муслимана, највјероватније припадника Игманске бригаде Првог, односно Сарајевског корпуса муслиманске Армије БиХ, извршен је 15. новембра 1992. искључиво на српски дио овог села. Том приликом убијено је више лица српске националности, посебно из породице Милидраг. Њихова имовина, стока, храна и прикупљена љетина опљачкани су, а стамбени и привредни објекти уништени.

    Жртве: 1) Ненад Берибак, 1937; 2) Петар (Јован) Крсмановић, 1950; 3) Божидар (Ђорђе) Милидраг, 1952. и његов отац 4) Ђорђе (Јовица) Милидраг, 1925; 5) Ранко (Митар) Милидраг, 1944; 6) Ратко (Алекса) Милидраг, 1939; 7) Алекса (Бошко) Млађен, 1934. и 8) Боро (Никола) Радоња, 1943.

 

    САРАЈЕВО - БУЉАКОВ ПОТОК

    У улици Коче Рацина 154 (општина Нови Град - Сарајево) припадници муслиманске Армије БиХ 25. новембра 1992. извршили су мучко убиство недужног Сарајлије, радника, човјека српске националности и његових најближих у њиховој кући. Да би прикрили и овај, један од многих злочина над српским цивилима у граду, муслимани су покојника неколико година касније у својим списковима за јавност лажно приказали као борца муслиманске Армије БиХ из састава Првог корпуса, који је у борби против Војске Републике Српске погинуо у одбрани свог мултиетничког града. Пропустили су да помену, иако су знали, ко је провалио у кућу, убио укућане и опљачкао имовину покојника. О томе се у сарајевском затвору, пред ухапшеним Србима, хвалио Бењамин Шкуљ.

    Жртве: 1) Боривоје (Рајко) Крајишник - Бора, металостругар, 1965; његова сестра 2) Борка (Рајко) Крајишник, 1966. и супруга 3) Јагода (Неђо) Крајишник - Јања.

 

     САРАЈЕВО - БУЉАКОВ ПОТОК

    У улици Адема Буће бр. 298 (општина Нови Град - Сарајево), ноћу између 25. и 26. новембра 1992. године убијен је брачни пар Шиљевић. Група наоружаних припадника муслиманске Армије БиХ послије насилног упада у стамбени објекат наведене породице заклали су супругу и удавили њеног мужа. Имовина им је опљачкана, а тијела су непозната лица сахранила у дворишту куће у којој су убијени.

    Жртве: 1) Ристо (Васо) Шиљевић, 1935 и 2) Коса (Остоја) Шиљевић, 1941.

 

     СРЕДЊЕ, ОШТИНА ИЛИЈАШ

    Дана 16. фебруара 1993. око 14.00 часова на прагу породичне куће од експлозије топовске гранате непознатог калибра раскомадана тијела брачног пара Окиљ. Граната је испаљена са муслиманских положаја, највјероватније са планине Јасен. Жртве: 1) Василија (Јован) Окиљ, 1925. и 2) Јован (Никола) Окиљ, 1927.

 

     ХАЏИЋИ

    У улици Слободана Принципа - Сеље, испред зграде бр. 17 навече око 19.00 часова 13. априла 1993. године, до су се играла, убијена су два ученика основне школе минобацачким пројектилом калибра 120 мм испаљеним са подручја Пазарића, мјеста под контролом муслиманске Армије БиХ.

    Жртве: 1) Саша (Зоран) Самарџић, 1980. и 2) Срђан (Васо) Жужа, 1981.

 

    САРАЈЕВО - Игман

    У вријеме док су на принудном раду за Игманску бригаду муслиманске Армије БиХ копали траншеје и утврђења, 25. марта 1993. убијена су три старија српска затвореника. Код муслимана и Хрвата се од почетка напада на Србе већ увелико усталила пракса да мушкарце српске националности, подједнако цивиле покупљене на сарајевским улицама, као и затворенике из бројних логора, употребљавају за најопасније подухвате, а најчешће као живи штит приликом напада на линије српске одбране или за инжењеријске радове на копању ровова и траншеја. Тако су наведеног дана послије окончања посла који су обавили, умјесто да добију храну и крену на одмор, убијена тројица српских затвореника.

    Жртве: 1) Раде (Милан) Стјепановић, 1938; 2) Недељко (Ђорђо) Шућур, 1936; 3) Данило (Јелка) Рајић, 1936;

ХРАСНИЦА

       Као знак одмазде за покушај бјекства - неколико логораша из муслиманског логора за Србе 22. априла 1993. стражари стријељали три затвореника српске националности. Мушки затвореници из овог логора су, поред осталог, служили за копање траншеја и осталих утврђења за потребе Првог корпуса муслиманске Армије БиХ или као живи штит при покушају пробоја и у нападима јединица муслиманске Армије БиХ на линије српске одбране града Сарајева. У остатку "слободног" времена, значи за време боравка у логору, српски затвореници, без обзира јесу ли цивили или војници, жене или мушкарци, били су изложени свим врстама немилосрдног физичког и психичког злостављања.

    Жртве: 1) Милан (Војин) Крстић, 1950; 2) Ранко ( Радослав) Варагић, 1960; 3) Славољуб (Гојко) Капетина, 1963.

 

     СТУПНИК

    На овом планинском врху у општини Хаџићи 25. маја 1993. око 10.00 часова прије подне припадници оружаних формација муслиманске Армије БиХ су, као и обично, затворенике из бројних логора које су имали на подручју града користили као живи штит при нападу на линије српске одбране, за копање траншеја, ровова и земуница. Приликом једне од таквих акција убијено је седам мушкараца, четири цивила логораша српске националности из логора "Силос" и "Крупа" и три ратна заробљеника и рањеника, сви са подручја сарајевске општине Хаџићи. Посмртни остаци убијених логораша, заробљеника и рањеника, захваљујући помоћи представника Унпрофора, откопани су након шест мјесеци, 2. новембра исте године, а идентификација је извршена наредног дана. Прегледом повреда по спољним дијеловима тијела утврђено је да је егзекуција извршена ватреним оружјем, али и коришћењем тупих предмета и разноврсних сјечива - вјероватно ножа, секире и бајонета.

    Жртве: 1) Анђелко (Димшо) Голуб, 1962; 2) Драган Давидовић, 1957; 3) Бранислав (Стеван) Његован, 1959; 4) Ранко (Војин) Витор, 1959; 5) Младен (Милорад) Голуб, 1967; 6) Раде (Божо) Антонић, 1950. и 7) Михајло (Славко) Шаренац, 1942.

 

    ХАЏИЋИ

    Муслиманске оружане формације из састава муслиманске Армије БиХ извршиле су напад на линије одбране Хаџића 26. маја 1993. Том приликом су заробили и потом убили четири српска борца из састава Хаџићке бригаде Војске Републике Српске. Тијела покојника, посредством и залагањем представника УНПРОФОР-а, српска страна је преузела тек 23. јуна 1993. на гробљу Влаково. Приликом идентификације и прегледа спољних повреда покојника констатовано је да су српски заробљеници масакрирани углавном хладним оружјем, односно тупим предметима и ножем: једној од жртава пререзано је грло, другој одсјечена десна страна лобање, трећој пробијено тјеме...

    Жртве: 1) Милорад (Миленко) Мичић, 1956; 2) Сретен (Средо) Зимоња, 1968; 3) Раденко (Вељко) Мариловић, 1954; 4) Горан (Марко) Шекеревић, 1961.

 

     ХОТОЊ

    У сарајевској општини Вогошћа 12. јула 1993. године у 17.30 часова на велики српски празник Петровдан муслимани су код фабрике УНИС са својих артиљеријских положаја гађали путничко возило аутобус ТАМ регистарских ознака SA 237-744 које се кретало на релацији Вогошћа - Пале. На возило у коме се налазило тридесет путника испаљена је топовска граната калибра 76 мм и том приликом два лица су смртно страдала, а више њих је претрпјело повреде од гелера, од чега седам лица је било теже рањено.

    Жртве: 1) Милева Ђорђић и 2) Зоран (Сретко) Драшкић.

 

    САРАЈЕВО - БЈЕЛАВЕ

     У Немањиној улици у ноћи између 8. и 9. октобра 1993. из стана је изведена и на суров начин ликвидирана и опљачкана још једна српска породица. Том приликом су убијени домаћин, његова супруга и, према неким свједочењима, двоје малољетне дјеце. Униформисани и наоружани починиоци злочина припадали су легалним војним или полицијским снагама града Сарајева. Њихов предводник Малик Диздар је на војном суду "усљед недостатка доказа" ослобођен одговорности. Судским вијећем које је донијело ослобађајућу пресуду предсједавала је судија Амира Јагањац. Тијела родитеља ексхумирана су након шест година, 14. октобра 1999, на српском гробљу "Свети Марко".

    Жртве: 1) Раде (Ђорђе) Шулић, 1935, његова супруга 2) Јела (Стефан) Шулић, 1935. и њихово двоје малољетне дјеце, чија имена нису позната, кћи: 3) ... (Раде) Шулић и син 4)... (Раде) Шулић.

ОЛИМПИЈСКА ДОЛИНА

    Локалитет Чакле или Бабин Дол на Игману (одраније познат и као Олимпијска долина Уједињених нација). Дана 6. октобара 1994. у ноћним часовима муслиманске оружане формације су за вријеме примирја и из тзв. "заштићене зоне" ОУН извршиле напад и на спавању убили три болничарке и осамнаест српских бораца. Да би дошли до мјеста напада, муслимански ратници су морали да пређу територију коју су "контролисале" и "штитиле" снаге УНПРОФОР-а. Након овог покоља високи представник ОУН званично је за злочин "окривио“ и "осудио“ муслиманско војно и политичко руководство, али ништа више од тога. Неких значајнијих војних или политичких посљедица за муслимане, осим вербалне осуде, није било.

    Жртве: 1) Ристо (Мирко) Анђић, 1954; 2) Радмила (Маринко) Бјелица, 1974; 3) Тања (Владо) Бјелица, 1973; 4) Ђуро (Милош) Чанчар, 1949; 5) Жарко (Саво) Ђогић, 1959; 6) Стојанка (Петар) Голијанин, 1961; 7) Славко (Радоје) Кенић, 1954; 8) Бранко (Шпиро) Милић, 1949; 9) Момир (Илија) Минић, 1936; 10) Горан (Миленко) Мочевић; 11) Велимир (Реља) Поповић, 1971; 12) Ранко (Добрила) Самарџић, 1972; 13) Мирко (Млађен) Самарџија, 1958; 14) Васо (Ристо) Сикима, 1955; 15) Славиша (Миленко) Мочевић, 1961; 16) Перо Павловић, 17) Никола (Душан) Сикимић, 1948; 18) Светозар (Милинко) Шешлија, 1953; 19) Александар (Милош) Видаковић, 1956; 20) Момчило (Саво) Крстовић, 1949; 21) Ненад (Душан) Голијанин, 1955.
 
    Свједоци: Миланка Аксентић, Саво Милић, Горан Влашки.

 

    ГРБАВИЦА

     У овом насељу у општини Ново Сарајево 11. марта 1995. године, испред зграде у Улици Раве Јанковића бр. 67, док су се играле, снајперским хицима убијене двије дјевојчице српске националности. Убиство извршено са територије коју су контрлисале снаге муслиманске Армије БиХ, највјероватније из објекта у Улице Милутина Ђурашковића бр. 3. Узрок смрти утврђен у мртвачници болнице у Касиндолу.

    Жртве: 1) Наташа (Недељко) Учур, 1986. и 2) Милица (Ранко) Лаловић, 1984.


 

    ДОЊИ КОТОРАЦ

    У српском дијелу села, код броја 113, 12. маја 1995. године око 12.00 часова снајперским хицем убијене двије женске особе српске националности док су се бавиле сјетвом поврћа у својој башти. Снајперски хитац испаљен је са муслиманске стране истог насеља са удаљености од око 500 метара ваздушне линије. Обје жртве убијене истовремено једним хицем. Узрок смрти су прострелне ране грудног коша.

    Жртве: Вера (Станко) Новаковић, 1946. и Мара (Јово) Трапара, 1945.


 

    ИЛИЏА

    Село Шамин Гај, МЗ Раковица, гранатирано 17. јуна 1995. године око 13.30 часова артиљеријским пројектилом калибра 122 мм са подручја села Грмуша, општина Високо. Том приликом испред куће Станка Павковића, Росуље бр. 24, убијена два дјечака српске националности, избјеглице са подручја под муслиманском контролом и влашћу.

    Жртве: 1) Југослав (Васо) Мишковић, 1981. и 2) Влајко (Станко) Лакић, 1978.


 

     АЛИПАШИНО ПОЉЕ

    У насељу Алипашино Поље у општини Нови Град 7. јула 1995. у свом стану убијена три лица српске националности. Убиства су извршили униформисани припадници војних или полицијских формација муслиманског дијела града Сарајева. Жртве су биле припадници адвентистичке вјероисповијести и никада нису узимали учешћа ни у вербалним сукобима. И у овом случају поновила се стара пракса муслиманских власти. Оне су жртве својих злочина веома често приписивале дејству српске артиљерије и српских снајпериста. Тако је било и код убиства ове породице. Убијени су у стану на коме ни прозори нису поломљени, али су, по налазима муслиманских власти, страдали од српске гранате.

    Жртве су ексхумиране након више од четири године, 13. 10. 1999, из масовне гробнице на градском гробљу "Лав".

    Жртве: 1) Божо (Миливоје) Ђорем, 1957; његова супруга 2) Хема (Ристо) Ђорем, 1965. и њихова петогодишња кћи 3) Магдалена (Божо) Ђорем, 1990.

29.9.2010.

БиХ - злочини над сарајевским Србима - фељтон (8)

У трагичној судбини Срба у муслиманском дијелу Сарајева током рата посебно нечовјечну и веома сурову улогу имали су затвори и логори којих је, према обнарадованим подацима и приложеном адресару Комитета за прикупљање података о извршеним злочинима против човјечености и међународног права, било 523.  

 
    Те логоре за Србе оснивале су муслиманске и хрватске војне или цивилне власти. Овим подацима се данас служи и Удружење логораша Републике Српске. Истина, не ријетко, подједнако трагична страдања доживљавали су и трепјели Срби, становници муслиманског дијела Сарајева, и у својим кућама, становима и радним мјестима.
 

30.9.2010.

БиХ - злочини над сарајевским Србима - фељтон (9)

Постоји списак логора за Србе у муслиманском дијелу ратног Сарајева, који су оријентационо груписани према локалитетима на којима су евидентирани. Можда неки називи објеката и мјеста на којима су се налазили нису довољно прецизно наведени али, ако се за то укаже потреба, не би требало да буде тешко утврдити пуну адресу.

    Алипашино Поље, насеље бр. 2, у подруму кафића "Борсалино", Трг ЗАВНОБиХ-а бр. 23; Алипашино Поље, у подруму зграде на Тргу ЗАВНОБиХ-а 27, затвор Јуке Празине; Алипашино Поље, у подруму зграде на Тргу ЗАВНОБиХ-а 21 (испод продавнице "Мали конзум") затвор Јуке Празине;

Алипашино Поље, подрум зграде самопослуге "Велики конзум" на Тргу ЗАВНОБиХ-а; Алипашино Поље, фаза Б, ресторан "Нови Град", на Тргу ЗАВНОБиХ-а; Топлана, Алипашино Поље, Б фаза; Алипашино Поље, просторије Мјесне заједнице "Младост"; Алипашино Поље, клозет у подруму хотела "Бристол"; Алипашино Поље, кафана "Стела";

    Алипашино Поље, Основна школа "Андрија Раџо"; Алипашино Поље, Основна школа "Први мај"; Алипашино Поље, блок Б, приватни затвор; ДИФ; "Електротехна"; Добриња 3, атомско склониште; Игман, атомско склониште у хотелу "Игман"; Игман, хотел "Мразиште"; Игман, подрум хотела "Фамос"; биоскоп "Радник" у Улици Ђуре Ђаковића;

    Подрум испод продавнице обуће "Борово" у Улици Данка Митрова; затвор у бившој касарни "Виктор Бубањ" - сада "Рамиз Салчин" у Првомајској улици; гаража код Привредне банке; Подрумски трезор Привредне банке Сарајево (Добриња 5) у Улици братства јединства; Дечје обданиште у Улици ПалмираТољатија; Дјечије обданиште "Искрица", Улица Моше Пијаде; Дјечије обданиште "Искрица", Улица Младена Стојановића;

    Дјечије обданиште "Искрица", ("Драгица Правица" у Скерлићевој улуци; Дјечије обданиште у насељу "Ченгића Вила 2", "Отока", гдје је био Штаб Еде Омеровића; Дјечије обданиште "Младен Стојановић" на углу улица Скерлићеве и Мустафе Голубића, штаб Јуке Празине, у подрумским просторијама; "Добриња 2", подрум трговинског предузећа "Машинопромет" у Улици Октобарске револуције;

    Хотел "Европа" (јавна кућа) у подруму; Жељезничка станица; Подрум хотела "Загреб" на Марин-двору (јавна кућа); Комплекс "Зетра"; Подрум продавнице "Југоекспорт", у насељу "Добриња 2", Улица Џавархалда Нехруа; затвор, хангари складишта гума; зграда банке и СДК, Ченгић Вила; Клинички центар, зграда управе; подрум ресторана "Сарајево" на Марин-двору у згради "Шума-пројекта" на углу улица Титове и Кардељеве; МУП; напуштен српски стан у Улици Мухамеда Џуџе 128; напуштен српски стан у Улици Мухамеда Џуџе 30, на Кошевском брду;

    Метеоролошки завод на Бјелавама; насеље "Циглане" у Улици Ђуре Ђаковића; просторије предузећа "Наш дом" у Улици "Сутјеска"; насеље "Каригтонка" у подруму зграде у Улици "Сутјеска" бр. 4 или 6; просторије Творнице жице у Улици Џемала Биједића; небодер бр. 2 на Тргу Пере Косорића; Школа за ретардирану дјецу "Владимир Назор" у Улици Ивана Крндеља бр. 54; Основна школа "Иван Ковачић" у насељу Храсно;

    Основна школа "Иван Ковачић" у насељу Бистрик, затвор 110 бригаде; Основна школа "Иван Ковачић" у насељу Маријин-двору; Основна школа "Петар Докић" на Ченгић Вили 2, у атомском склоништу у Улици Палмира Тољатија 129; Основна школа "Фрањо Клуз" у насељу Кошевско брдо, у Ливањској улици; насеље "Отока", подрумске просторије небодера у Улици Социјалистичке револуције 16; насеље "Отока", подрумске просторије небодера, продавнице УПИ-ја у Улици жртава фашизма бр. 16 или 17;     Полицијска станица у насељу "Отока";

    Полицијска станица на Кошевском брду; Полицијска станица Центар на Бјелавама; Полицијска станица у Соколовића колонији; просторије Мјесне заједнице "Мојмило"; Стадион "Кошево"; Ченгић вила, логор у згради солитера у Улици Марка Марулића, преко пута стоваришта грађевинског и огревног материјала; Ченгића Вила, логор у старој плинари; магацин кожних отпадака код кафића "Тик-так"; Студентски дом "Младен Стојановић" у Радићевој улици бр. 4 ц, на углу са улицом ЈНА (јавна кућа); Студентски дом "Махмут Бушатлија" на Бјелавама (јавна кућа);

    Грађевински факултет, подрум (јавна кућа); Стоматолошки факултет, у приземљу и подруму; Техничка школа, Улица бојводе Путника (Грађевинска школа); тунел болнице Кошево; тунел Велешићи - "Циглане"; ФИС (ДТВ "Партизан") Улица мис Ирбина, подрум; Логор у Мис Ирбиној улици; Центар за ученике страних језика у Улици Васе Мискина, затвор 109. бригаде; Централни затвор, Улица ЈНА 8 и 9; Агенција за истраживање и документацију (АИД) чије се просторије налазе у близини Централног затвора; "Шипад" у Улици Џемала Биједића, складиште; затвор 101. бригаде;

    Штаб 102. бригаде у Храсном у Улици Пере Косорића; Осигуравајући завод "Дунав"; логор у подземним просторијама магацина "Југоелектро"; логор у подруму стамбене зграде у Сремској улици, у близини Штаба Енвера Зорнића; логор у подруму велепекаре у Улици Омера Маслића; логор у подруму куће Н Н муслимана у Улици Надежде Петровић бр. 87; насеље "Павле Горанин", полицијска станица Нови Град у Првомајској улици; Полицијска станица у Швракином Селу (насеље "Павле Горанин"); Ново Сарајево, Основна школа "Павле Горанин" у Швракином Селу (насеље "Павле Горанин") у Првомајској улици;

    Жељезничко-индустријска школа у Улици Живка Јошића, Бућа Поток; логор "Сунце" у "Добрињи 2" у магацинским просторијама у подруму - у Улици Марка Орешковића бр. 11 (угао између улица Нехруове и Мицубишићеве, затвор Територијалне одбране у Добрињи; Атомско склониште у Добрињи, у команди 5. моторизоване бригаде (код продавнице "Сунце"); складиште "25. мај" у Швракином Селу (насеље "Павле Горанин"); подрум "Пољоопскрбе" - према Баш-чаршији, у насељу "Добриња 2", у Улици Мицубиши; општина Нови Град, кафана "Балтазар" у Добрињи; приватни затвор у Бућа Потоку; општина Ново Сарајево, "Поправни дом" у Пофалићима; Пофалићи, подрумске просторије ГП "Враница" (гдје су били самачки станови);

    ГП "Враница", зграда управе, преко пута Централног затвора; логор у школи "Слободан Вуковић" у Улици Благоја Паровића; обданиште на Кошеву, преко пута кафане "Шеталиште" - логор Јуке Празине; Станица јавне безбједности у Улици Омера Маслића бр. 2; Пофалићи, логор у Самачком дому за раднике Фабрике "Дувана"; Полицијска станица у Новом Сарајеву; Тарчин, логор у складишту "Силос"; Пазарић, фискултурна сала Основне школе "9. мај"; Зовик, бивша касарна ЈНА "Крупа"; Пазарић, Дом културе; Пазарић, логор у магацинима у Крупској Ријеци; општина Хаџићи, село Урдук; Основна школа у селу Гуњани, општина Хаџићи;

    Храсница, Дом културе; Храсница, хотел "Фамос"; Храсница, стадион ФК "Фамос"; Подрум хотела "Храсница"; О Ш "Алекса Шантић"; гараже испод небодера; гараже у подруму зграде у којој је био Игмански батаљон; подрум незавршене зграде (војни затвор); недовршена зграда код дјечијег обданишта; магацин опреме ТО у Трнову; Годињске Баре; дјечије обданиште; Основна школа у селу Дејчићи; зграда СУП-а; хотел "Трескавица".

 У тим објектима су физички и психички злостављана и убијена многа лица српске националности. Нажалост, за муслимане су њихова имена нека врста пословне тајне. Спискове убијених затвореника никада нису обнародовале муслиманске власти - наводи се у књизи "Српска стратишта Сарајева" Миливоја Иванишевића.

     Има основа за вјеровање да ова сазнања не откривају ни половину српских жртава у сарајевским логорима. Ни у овом случају није ријеч само о становницима Сарајева, већ и о лицима из других крајева БиХ и Југославије која су се стицајем околности нашла у Сарајеву и на удару муслиманских власти. Мјеста страдања, па и врјеме страдања, нису за све затворенике довољно поуздани.

    Од пресудног значаја је чињеница да су ти логораши погубљени у неком од сарајевских логора. С обзиром на то, називи логора помињу се само као могућа оријентација донекле употребљива за породицу и, евентуално, за хуманитарене организације које трагају за несталим лицима.

    Али то је и као траг за могућу одговорност управе, исљедника и осталог особља логора у коме је извршено убиство.

2.10.2010.

БиХ - злочини над сарајевским Србима - фељтон (10)

У времену од 1992. до 1995. године јединице, команде и стручне службе Војске Републике Српске откриле су и регистровале више од 5.000 локација у муслиманском дијелу Сарајева које су, повремено или трајно, коришћене за разне потребе муслиманске Армије БиХ, а нису се налазиле у комплексу војних и полицијских објеката који су прије рата коришћени за потребе ЈНА и Министарства унутрашњих послова БиХ.

    Значи, ријеч је о цивилним здањима, у највећем броју случајева о стамбеним зградама, школама, обдаништима, пословним просторијама цивилних установа и предузећа. Све је то у мањој или већој мјери заузето и коришћено за смјештај више стотина разних команди и штабова, од заповједништва појединих чета, батаљона и бригада до команде Првог корпуса и Штаба Врховне команде муслиманске Армије БиХ.

Најбројни су били ватрени положаји муслиманске Армије БиХ са којих је свакодневно дејствовано по унутрашњим и спољним дијеловима српског Сарајева. Међу њима доминирали су по злу познати и углавном идентификовани и евидентирани положаји артиљерије и снајпериста, тзв. снајперска гнијезда, који су престављали свакодневну опасност и изазвали најобимнија страдања цивилног српског становништва.

    Сви ти цивилни објекти коришћени за потребе муслиманске Армије БиХ, њих не мање од 5 000 у муслиманском дијелу града Срајева, били су, и по међународном хуманитарном праву, легитимни циљеви за дејства Војске РС. Та чињеница се, случајно или намјерно, прећуткује. Ти објекти су и узрок страдања мјештана и разарања у српском дијелу града.

    Од 1992. до 1995. године српски дио града је гранатиран на стотине пута, а многе од тих акција су изведене из поменутих цивилних објеката. На основу редовних дневних извјештаја које су поједине војне јединице са сарајевског ратишта достављале својим командама, а потом и команди Сарајевско-романијског корпуса, уочљиво је да су свакодневно гранатирани и разарани српски дијелови града и сеоска српска насеља, превасходно цивилни и комунални објекти: школе, обданишта, поште, болнице, стамбена насеља, трафо-станице, водоводне инсталације.

    Скоро да није било дана без жртава проузрокованих дејством муслиманске артиљерије. О томе је и први председник Српске др Радован Караџић у више наврата обавјештавао свјетске државнике и генералног секретара УН Бутроса Галија.

     Терорисање цивилног становништва српског Сарајева трајало је све вријеме рата. Неријетко жртве муслиманског гранатирања српских дијелова града били су и припадници УНПРОФОР-а, али су они то углавном прикривали пред јавношћу и средствима информисања.

    Као примјер у књизи је наведено само неколико неколико таквих случајева:

    Дана 18. јуна 1992. по градском подручју Илијаша и линијама српске одбране из артиљеријских оружја дејствовало 14 тенкова ХОС-а и муслиманских "Зелених беретки".

    Два дана касније, 20. јуна 1992. муслиманска артиљерија из Високог и Какња немилосрдно је дејствовала по опкољеним збјеговима и селима у којима се нашло око 4.500 српских цивила, највише дјеце и жена, избјеглих из села Мухашиновићи, Брадве, Колошићи, Бискупићи, Мауровићи и др. и том приликом је убијено 36 лица, а много више је рањених, често са веома тешким повредама.

    У раним јутарњим часовима 27. јуна 1992. муслиманска артиљерија је дејствовала скоро по свим српским насељима Сарајева: Добрињи, Врацама, Неџарићима, Лукавици, Рајловцу, Вогошћи, Илијашу...

    20. јула 1992. године у току још једног 14-дневног примирја вјероломно су и жестоко хаубицама и минобацачким пројектилима калибра 82 и 120 милиметара нападнута српска насеља Неџарићи, Илиџа, Илијаш, Војковићи и "Аеродром". Осим великих разарања, страдало и 25 лица српске националности.

    Дана 20. августа 1992. регистрована су интензивна муслиманска дејства и употреба бојних отрова. Гранатирани су Хаџићи, а са пет артиљеријских пројектила већег калибра погођен је Дом здравља и том приликом рањено 9 особа.

    Два дана касније муслиманска артиљерија је дејствовала по свим насељеним мјестима српског Сарајева. Само на подручје Илијаша пало је више од 200 артиљеријских и минобацачких пројектила, претежно турске производње. Том приликом једно цивилно лице је погинуло, а њих седам је рањено.

    Рањена су и два припадника УНПРОФОР-а. Око 13,45 часова муслимани су дејствовали и на транспортни авион са хуманитарном помоћи која је намијењена муслиманима Сарајева.

    Поново је 25. августа 1992. године територија Илијаша засута са 250 граната. Убијена су 4 цивила, а 13 је рањено.

    У нападу који је почео у раним јутарњим часовима и трајао цијелог дана 29. августа 1992. муслимани са положаја на Игману погодили су пошту и водоводне инсталације. Град је остао без воде. У Неџарићима је погођен транспортер УНПРОФОР-а и рањена три француска војника.

    Приликом напада на Хаџиће 23. октобра 1992. теже је рањено осморо српске дјеце. Дана 26. октобра 1992. приликом гранатирања Илиџе на аутобуској станици убијено је девет, а рањено 33 особе.... 

    Снајперска дејства, уз артиљерију, представљају друго трагично поглавље сарајевског ратишта и главни су узрок великог страдања цивилног српског становништва. Дуго прикривана истина о организаторима и непосредним налогодавцима муслиманских снајпериста и њиховог подмуклог дјеловања на подручју Сарајева извјесним дијелом је откривена тек након пет година у интервјуу хрватског новинара Анте Шуљка са Едином Гараплијом, познатим муслиманским обавјештајцем.

    Тако је избило на видјело да смрт коју су сијали снајперисти по улицама Сарајева није посљедица безвлашћа и обијести појединаца или наређења команди нижег ранга, већ тајних и јавних наређења највиших муслиманских органа БиХ.

    Разговор је објављен 12. септембра 2000. године у "Слободној Далмацији", а Гараплија је препричао новинару крунску изјаву и свједочења једног од припадника специјалних јединица за тајне операције муслиманске Армије БиХ, снајперисте Неџада Херенде.

    Разговор је вођен послије рата у зеничком затвору, гдје је Неџад Херенда издржавао неку казну. Он је потврдио да су наређења за њихова дејства стизала из самог врха муслиманске "државе", укључујући и самог врховног команданта Алију Изетбеговића.

    Његова јединица је имала положаје у високим стамбеним и пословним зградама и није много бирала циљеве; другачије речено, тукли су шта су стигли у српском дијелу Сарајева, посебно у насељу Грбавица које су добрим дијелом могли да контролишу са својих положаја. Такво је било наређење...

3.10.2010.

БиХ - злочини над сарајевским Србима - фељтон (11)

Муслимански снајперисти су подједнако немилосрдно гађали, убијали и сакатили дјецу, жене, старије особе или војнике - мете су налазили на улицама, балконима, у баштама, двориштима, возилима...

    Жртве су били и двоје младих, момак и његова девојка, који су изрешетани снајперским хицима на мосту приликом покушаја да напусте Сарајево. Овај злочин је током рата и у медијима стално приписиван Србима, али није помињано да је убијени младић био Србин, а убијена дјевојка муслиманка и да су страдали при покушају да пребјегну у српски дио града.

        Према изјави Неџада Херенде, коју је пренијела "Слободна Далмација", његова јединица је, осим осталог, масакрирала и дванаест непознатих спских цивила, убили су и неког француског "мировњака" и покушали да убију чак и бившег начелника Главног штаба муслиманске Армије БиХ генерала Сефера Халиловића. Све је учињено на основу наредби са највишег врха власти тадашње  Републике БиХ којој је засметао и некад први официр муслиманске Армије БиХ и прије тога, тзв. Патриотске лиге.

4.10.2010.