Рат букнуо на свадби


Убиством српског свата Николе Гардовића започео опаки рат у БиХ. Ко је пуцао на Гардовића - Рамиз Делалић Ћело или Мухамед Швракић? Швракић се хвалио да је "муслимански Гаврило Принцип".

У рату у Босни и Херцеговини почињени су стравични злочини. Њих су чинили припадници сва три народа, баш као што су жртве припадници све три стране. Не желећи да оспоравамо ниједан злочин нити да процењујемо који је већи и тежи, објављујемо серију текстова о етнички мотивисаним злочинима над Србима у Сарајеву и БиХ, које су починили припадници Армије БиХ, полицијске јединице, муџахедини и паравојне снаге.

Према још непотпуним, али поузданим статистикама, око 20.000 Срба из БиХ су жртве ратних злочина, а половина тог броја је убијена. Сви ови злочини су истражени и поднесене су пријаве против починилаца. Иако је од неких злочина прошло и више од 13 година, ни босанскохерцеговачко, али ни хашко тужилаштво није процесуисало ниједан случај.


ЗЛОЧИН ЈЕ СНИМЉЕН

Први етнички мотивисан злочин у БиХ догодио се 1. марта 1992. године, када је испред старе православне цркве на Башчаршији убијен сват Никола Гардовић. Цео случај је прилично јасан. Постоје изјаве сведока тог злочина, као и видео-касета целог догађаја. Иако су починиоци познати, суђење пред Кантоналним судом у Сарајеву почело је тек пре неколико дана, а првооптужени Рамиз Делалић Ћело слободно се креће сарајевским улицама.

Тог 1. марта, у 14.30, у цркви Светог преображења у Новом Сарајеву обављено је венчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур. Свадбени ручак је био организован у Дому Текле, старе православне цркве на Башчаршији. После венчања, око стотину сватова у аутомобилској колони од петнаестак аутомобила упутили су се у Дом удаљен око седам километара. Пошто испред старе цркве не постоји паркинг, колона је стала на 150-200 метара даље - код Већнице, где су остављени аутомобили, а сватови су пошли пешке према Дому.

Према сведочењима сватова и очевидаца из пешачке зоне на Башчаршији, сватовима је пришао бели "голф" са четворицом младића, међу којима је био и познати сарајевски криминалац Ћело. Ти људи су изашли из возила и покушали да барјактарима одузму српске заставе. Дошло је до комешања, после чега су двојица младића запуцала и ранила Раденка Мировића и Николу Гардовића, који је преминуо неколико минута касније у колима Хитне помоћи.

Судећи по сведочењу рањеног Мировића, емоције у Сарајеву тих дана су биле врло јаке, јер се одржавао референдум за самосталну БиХ, који су бојкотовали Срби.
- Пошто сам паркирао ауто код Већнице, чуо сам четири-пет хитаца испаљених из пиштоља. На удаљености од 25 метара од мене налазили су се барјактари Драган Гардовић и Душко Раковић. Видео сам како се заставе љуљају и пошао сам да видим о чему се ради, али ми се испречила једна наоружана особа која ме је прислонила уз оближњи зид и уперила ми пиштољ у груди. Потом је дошла још једна особа која је, такође, уперила пиштољ у моје груди. У непосредној близини налазио се мој таст и младожењин отац Никола Гардовић, који је с пљоском у руци пришао и замолио нападаче: "Немојте да ми кварите весеље." Истог тренутка један од нападача је испалио четири хица у моје ноге. Једним зрном сам погођен у десну ногу у пределу скочног зглоба. Други нападач је пуцао у Николу, који је погођен с десне стране, у пределу бубрега, после чега је пао. После пуцњаве тројица младића су побегла.

Осим Делалића, који је касније у телевизијској емисији признао да је убио Гардовића, сведоци су препознали Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева. Како "Новости" ексклузивно сазнају, Делалић није убио Николу Гардовића, већ је тај злочин починио Мухамед Швракић, син оснивача "Зелених беретки" Емина Швракића. Делалић је прихватио да преузме одговорност на себе и према нашим сазнањима до данас наплаћује рекет од породице Швракић како не би проговорио. Ипак, Мухамед Швракић се после овог злочина хвалио да је он "муслимански Гаврило Принцип", о чему постоје изјаве и докази.

Цео злочин је снимљен видео-камером, а касета је умножена и данас се налази у поседу сарајевске полиције и кантоналног тужилаштва. На траци се јасно види злочин, а постоје и изјаве великог броја сведока. Цео случај је једноставно решити, а зашто то није учињено ни после 13 година - питање је које многи сарајевски Срби постављају.


ЛАЖ У СВЕТСКИМ МЕДИЈИМА

У сведочењу рањеног Мировића постоји још неколико важних детаља:
- Исте ноћи позвао сам телефоном кума Б.П., који живи у САД у Лос Анђелесу. Он ми је рекао да је непосредно пре мог позива у телевизијским вестима чуо да су Срби напали муслиманске сватове у Сарајеву и да је неки Србин убио неког муслиманског свата. Према његовим речима и остала средства информисања у САД су пренела овакву информацију. Сутрадан сам отишао у Хитну помоћ ради примања тетануса. Том приликом један од лекара ми је рекао да је око 15 минута пре оружаног напада на сватове и убиства Николе Гардовића била потражња за колима Хитне помоћи на Башчаршији.

И заиста, само минут после злочина на Башчаршији појавила су се и кола Хитне помоћи. Сватови сведоче да су се убрзо појавили и страни новинари. Према сведочењу свата Ј. Г. брзина доласка новинара навела га је на размишљање да је инцидент инсцениран. Овај сведок је још напоменуо да је на место злочина дошао извесни Сенад Швракић (рођени брат Мухамеда, који је починио убиство) у маскирној униформи.
- Тај човек се понашао насилнички, рукама је разгртао присутне и газио по траговима крви и чаурама. Када сам га упозорио да не гази по траговима, реаговао је речима: "Мајку вам ј.... српску, све вас треба побити", па је репетирао пушку и уперио је у мене, а двојица униформисаних полицајаца су на опште изненађење почеле да смирују мене. Потом су пришле још неке особе у маскирним униформама и покушале да га смире, а он ми је још прстом запретио и поручио: "Све ћемо вас побити!" Тек касније сам сазнао да је реч о Сенаду Швракићу.

После овог злочина, породица Гардовић морала је да се исели из Сарајева. Један син и супруга покојног Николе избегли су у источну Републику Српску, где и данас живе. Ћерка и зет су, такође, у источном делу РС. Други син Милан, на чијој свадби је почињен злочин, иселио се заједно са супругом у Шведску, а трећи син сада живи и ради као свештеник у околини Чачка.


ТОРТУРА НАД ИНТЕЛЕКТУАЛЦИМА

Кроз какву тортуру су пролазили сарајевски Срби говори и сведочење чланова породице М. са Кошевског брда. Реч је о интелектуалцима, који су само због свог хришћанског имена и презимена прошли стравичну тортуру. Муж је био у вишедневном заточеништву у "дивљим" затворима, где је брутално испребијан до те мере да га чланови породице нису препознали када се вратио кући. Његова супруга је, такође, била у затворима где је мучена и вишеструко силована, као и ћерка која је остала у стану.

Б. М. је био глава угледне петочлане породице, отац троје деце, од којих су двоје на почетку рата отишли у Београд. Радио је у пошти, имао трособан стан на Кошевском брду, гаражу, "пежо 404" и имао један солидан живот. На почетку рата, тачније 8. маја 1992. године, око 23.30, у његов стан је упала група наоружаних муслимана, међу којима је познавао двојицу младића пријатеља његовог сина.
- Одвели су ме у школу "Фрањо Клуз" и краће време ме задржали у једној просторији где су ми нудили неки напитак да попијем, што сам одбио - сведочи Н. М. - Увели су ме у просторију у којој је био већи број наоружаних муслимана, а на једном столу је лежала нага жена коју не познајем, а коју су непрекидно тукли мушкарац и жена са дугом косом, употребљавајући нешто попут бича. Због лошег светла ликове нисам могао разазнати, а ту су ме везали и одвели у другу просторију у којој се налазила супруга М. Ч., економисте у представништву крагујевачке "Заставе", који су становали у мојој улици. Била је претучена и поцепане одеће. Питали су је да ли сам им ја донео пушку на кућни праг. Рекла је да нисам и наставили су да је туку.

- Потом су ме одвели у неку подрумску просторију веома слабо осветљену у коју је ушло пет-шест наоружаних људи. Један је пришао иза мојих леђа, тело пушке ми је прислонио у пределу гркљана и по грлу ме ударао пушком. Други је стао испред мене и снажно ме ударао кундаком по лицу и глави. Од ових удараца, пао сам у несвест и када сам дошао себи, имао сам утисак да се налазим напољу. Поред мене се нашао још један испребијани човек, а око нас су викали да нас треба водити на стрељање. Тако везане и претучене су нас натоварили на камион отворене каросерије, поставивши нас потрбушке. Један ми је сео на леђа, други на ноге, истовремено ухвативши ме за косу ударао је мојим лицем о под. Исто су радили и другом човеку. Успут су говорили да ће нас побити, а наше жене силовати, јер је у рату све дозвољено.

ТОРТУРА У ПОДРУМУ

Несрећни Б. М. се тада поново онесвестио, а пробудио се у подрумској просторији у којој су га свукли голог. Ту је било још шест ухапшених Срба, који су били везани и потпуно премлаћени. За њих су тврдили да су, наводно, снајперисти са Алипашиног поља. Међу њима се налазио и М. Ч. (чија је супруга мучена у школи). На поду ове просторије су се налазили картони у води од пет центиметара. Каже да се не сећа колико је провео у овим просторијама. Редовно је тучен и малтретиран, а присиљаван је да потпише изјаве признања да је наводно организовао диверзију у пошти. Сведочи да су у иживљавањима предњачили извесни Рефо, Бесим, Ратко, Нурудин...

Убиство осморице војника ЈНА


Оклопним возилом војници ЈНА су из касарне у Лукавици упућени да се поставе између сукобљених страна на Илиџи. Због пуцања гусенице, војници затражили помоћ, али су ухапшени од припадника Армије и МУП БиХ. У Добрињи организовано народно весеље због хапшења тих војника.

- Када су ме одвели у једну просторију на првом спрату, кроз полуотворена врата препознао сам да се налазим у просторијама бившег женског студентског дома у Радићевој улици који је наслоњен на Централни затвор у Сарајеву. Бесим ме је издвојио из групе ухапшених и рекао ми да ме води код "шефа", јер није доказана моја кривица и могу да идем кући. Увели су ме у једну већу просторију у којој се налазио сто прекривен зеленом чојом, а на зиду су биле слике Алије Изетбеговића и Хомеинија. За столом је седео Исмет Бајрамовић Ћело, којег сам тада први пут видео. Држао је ноге на столу, а за једну чизму му је био заденут нож. Обратио ми се речима: "Комшија, шта се с тобом десило? Одакле ти овде?..." Правио се да ништа није знао у вези са мојим хапшењем и премлаћивањем, иако је сам Бесим рекао да "шеф" жели да ме види пре пуштања из затвора. На столу је имао реквизите за мучење за које је тврдио да су пронађени у српским становима. Желео је да ме изведе пред камере, да апелујем на потребу заједничког живота Срба и муслимана, али због тешких повреда на лицу од тога се одустало. А, како сам изгледао сведочи податак да ме рођена ћерка није препознала када су ме вратили кући.
Његова супруга М. М. је радила као наставник у школи "Фрањо Клуз". Каже, да је знала ко је Ћело Бајрамовић, јер је генерацијски близак њеној деци. Тврди да га је 3. марта 1992. године видела како у њиховом насељу дели оружје муслиманима. За њега, каже, да је био шеф криминалне групе у којој су били Мухамед Бегић Ђилда, предратни ситни лопов, његов брат Халил, бурегџија Нурудин, отац и син Мухамед и Салко Смајо, Исмет Твртковић, Шемсо Смајић, Емир Башић, Зићрија Володер, Стјепан Некић...


ПРАТЊА ОД КОМШИЈА

- ШКОЛА у којој сам радила била је заузета од стране Бајрамовића, који је на почетку у њу сместио свој штаб - сећа се М. М. - Од самог почетка рата, на улазима у зграде су постављене страже које су уписивале уласке и изласке. Чини ми се да је за моје кретање био задужен комшија Хашим Сарајлић, који се увек налазио свуда куда сам ишла. До 8. маја 1992. године наш стан нико није претресао. Међутим, те ноћи је извршена општа рација на све Србе у Сарајеву. Вршени су упади у станове и претреси. Око поноћи, код нас су упали наоружани припадници јединице Исмета Бајрамовића Ћеле. Препознала сам Ђилду, Халила, Нурудина и остале које знам из виђења, међу њима је била и једна жена. Осим Ђилде, који је био коректан, сви остали су били веома сурови, урлали су, разбијали ствари, репетирали оружје на ћерку Н., која се у једном тренутку онесвестила. Она и ја смо пре тога гледале филм, а муж је спавао. После претреса одвели су мог мужа, а потом су наредили и мени да пођем с њима.

Одвели су ме у школу "Фрањо Клуз". Увели су ме у кабинет биологије где сам затекла ухапшену супругу М. Ч. Била је везана за клупе, лежала је потпуно нага потрбушке и претучена. Око ње су били подерани делови одеће. Око ње се налазила група одраслијих дечака, који су је хватали за груди, задњицу и остале делове тела, иживљавајући се над њом и понижавајући је. Из других учионица сам чула страховите крике. Ту ме нису физички малтретирали и само су ме испитивали. Потом су ме вратили кући, али су опет наставили претрес. Двојица су на тренутак изашли, консултовали се моторолом и вратили се. Саопштили су ми да морају да ме воде "код пуковника".

М. М. се сећа да су је одвели у женски студентски дом "Младен Стојановић" у Радићевој улици. Каже да су је привели извесном Рефи који је био онижег раста, црн и носио је наочале кроз које је чшкиљио.
- Рефо је почео да ме испитује, а после десет минута му се прикључио неки Злајо, који ми је показао из неке акташне шта Срби раде. Ту су били неки предмети за мучење. Тада је дошао неки младић и извадио тестерасти нож. Прво ме је оштрицом посекао по малом прсту, а затим како сам седела на столици тестерастим делом ме снажно засекао преко цеваница. Направио ми је велике ране од којих и данас имам ожиљке. Тај Злајо је реаговао и истерао тог младића из просторије. Потом су ме увели у трпезарију и, негде, око четири-пет часова ујутру појавио се "пуковник" Исмет Бајрамовић Ћело. Он ми се обратио речима:
- "Ево наше учитељице која дели оружје по насељу". У овој просторији се налазио и мени непознати младић, који је изненада реаговао: "Ви чувате четнике, а мени је брат погинуо", затим ме је снажно ударио песницом у десну страну лица од чега су ми одмах испала четири горња зуба.

Избацили су тог младића из просторије. Тада ми је Рефо претио, а Ћело га је смиривао. Потом су увели двојицу Срба М. Ч. и В. Г. Ћело је предложио да ме "одведу на други спрат, одакле бих могла да скочим и извршим самоубиство". На степеништу сам се срела са супругом М. Ч. (жена малтретирана у школи). Мене су сместили у једну студентску гарсоњеру, а њу до мене. У овој гарсоњери била сам до 15. маја 1992. године. За то време чула сам крике, кукање и сл. Тада су ме силовала шесторица мушкараца, углавном млађих, примитивног изгледа.


БЕГ ИЗ САРАЈЕВСКОГ ПАКЛА

После ове понижавајуће тортуре, појавио се Ћело. Питао се шта с њом да раде, а потом ју је заједно са својим пратиоцима одвезао до стана, у који је ушао и попио чашу "жилавке". Обећао је да породица неће бити узнемиравана, што, наравно, није испуњено.
- Претпостављам да бисмо сви ми били мртви да се поменути Ђилда није заузео за нас, јер је осећао одговорност према моме мужу који га је једном као дете повређеног возио у болницу. Моја ћерка Н. М. поверила ми се да је док смо муж и ја били у затвору, у кућу упала група од пет муслимана који су је силовали. Као последице свега тога, добила је страшне алергије, које када се појаве отварају ситне ране на рукама и ногама.

Породица М. је 25. маја 1992. године побегла из Сарајева и сада живи у београдском предграђу.

Последњи дан живота за осам припадника Југословенске народне армије био 22. април 1992. године. Тог дана су у центру Сарајева у Великом парку стрељани војници, чија тела ни до данас нису пронађена. Да цео случај буде још бизарнији министар одбране и командант територијалне одбране су потписали потврду на којој пише да су војници после информативног разговора пуштени на слободу.


ИМЕНА ЖРТАВА

Још један мучан податак за овај ратни злочин је што су стрељање осморице војника посматрали грађани из оближњих зграда. Стрељани су:

1. Миливоје (Илије) Лаловић, рођен 17. априла 1951.
2. Ђорђе (Спасе) Бјелица (6. маја 1970),
3. Драгомир (Миладина) Ђерић (19. децембра 1943),
4. Влајко Голубовић (8. јануара 1970),
5. Недељко (Божидара) Вујичић (18. јануара 1969),
6. Зоран (Маринка) Марковић (27. септембра 1957),
7. Миладин (Јове) Вукумановић (26. јул 1957)
8. Стеван (Мирка) Ђокановић (15. маја 1952).

Поменута осморица војника су из касарне ЈНА "Слободан Принцип Сељо" у Лукавици, оклопним возилом - транспортер гусеничар, упућени у правцу општине Илиџа, са задатком да се поставе између страна у оружаном сукобу, који је избио приликом напада јединица Територијалне одбране и МУП РБиХ на општину Илиџа. Нажалост, транспортер се покварио, тачније, пукла му је гусеница у насељу Добриња, у Аеродромској улици код кућа породице Мујезиновић.

Када су осморица резервиста ЈНА покушали из оближњег угоститељског локала, који је у власништву особе са презименом Мујезиновић, да телефонирају и Команду обавесте о квару, њих су ухапсили припадници Армије БиХ и МУП БиХ. Потом су пребачени у просторије полицијске станице Нови град у Сарајеву, где су психички и физички злостављани.


ВЕСЕЉЕ ЗБОГ ХАПШЕЊА

Док су их заробљене спроводили до полиције кроз насеље Добриња, окупила се маса народа која је играла, певала и славила њихово хапшење. Заробљене војнике су јединице Војне полиције АБиХ, под командом сада покојног Давора Матића званог Жмиро и команданта ВП АБиХ Керима Лучаревића, одведели у полицијску станицу. Ту су претресани и даље од стране поменуте двојице и других непознатих припадника АБиХ, одведени у Велики парк, популарну Паркушу, непосредно пред Дом полиције. Тачна локација је између улица Тина Ујевића и Џиџиковца.

Давор Матић је о заробљавању обавестио команду Специјане јединице муслиманске полиције, која, иако је била обавезна, није осморицу војника ставила у статус ратних војних заробљеника. Како "Новости" сазнају, у Дому муслиманске полиције је, док су припадници ЈНА били у полицијској станици, заседао штаб МУП БиХ и одлучивао о њиховој судбини. Све до доласка министра унурашњих послова Бакира Алиспахића није се знало шта треба учинити са осморицом војника ЈНА.

Тада је Алиспахић обавио телефонски разговор са неком особом из врха СДА Алије Изетбеговића. По завршетку разговора, наредио је да се осам војника ЈНА стреља. Његову наредбу извршио је Кемал Адемовић, тадашњи заменик команданта муслиманске специјалне јединице МУП БиХ Драгана Викића.
Непосредно пре стрељања, војнике су претукли припадници муслиманске специјалне јединице МУП БиХ. На главу су им стављене беле јастучнице да не би видели чин стрељања. После злочина, Адемовић је заједно са Јусуфом - Јуком Празином организовао склањање тела.


НЕПОКРЕТНА ПОСЛЕ ТОРТУРЕ

Страдалник Б. М. је после петнаестодневног мучења неколико дана био непокретан. Поломњена су му четири ребра, обе јабучне кости, а повреда на челу му се касније претворила у карцином, о чему постоји медицинска документација.


ЖРТВЕ ЈАСЕНОВЦА

УЖАСНУ животну причу Б. М. из Сарајева, употпуњујуе и трагедија из Другог светског рата. Када је био трогодишњак, 1942. године, његову мајку и баку одвеле су усташе и погубиле у концентрационом логору Јасеновац.

Убити без сведока!


Хабиб Идризовић је показао Радету Цвијетићу наредбу Месне заједнице Доњи Пофалићи у којој је писало: "Да се побије све што се затекне у његовој пекари, било одрасли или деца, али без сведока". У сарајевским насељима Пофалићи и Велешићи спаљено више од 500 српских кућа.


Према расположивим подацима, посмртни остаци осморице војника ЈНА однети су на Дариву код Тунела, недалеко од Бембаше, популарног градског купалишта. Тела су запаљена, али нису потпуно изгорела. Зато су следећег дана, по наредби локалног команданта Сакиба Пушке, тела пребачена испред мртвачнице болнице "Кошево".
Истога дана сахрањени су на гробљу "Лав". Према непровереним информацијама, посмртни остаци војника су 1993. године ископани и пребачени на непознату локацију. Сумња се да су поново враћени на Дариву, где је у току ексхумација једне велике масовне гробнице.

Комисија за тражење несталих Републике Српске на овој локацији већ двадесетак дана врши ископавања. Али, проблем је што је локација после рата затрпана хиљадама кубних метара шута, отпада и земље, па се ископавања врше успорено. Друга верзија о судбини ових осам тела јесте да су једноставно бачена на градску депонију и да су данас покривена тонама смећа.


ХАШКИ СУД НЕЗАИНТЕРЕСОВАН

Иако, како смо већ напоменули, постоје документовани докази да су министар одбране БиХ, Јерко Доко и командант Територијалне одбране Хасан Ефендић издали писмену потврду да су војници пуштени, а доказано је да су нестали, правосуђе у Сарајеву, али и Хагу, није занимао овај случај.

Наш лист је у поседу документа које је издало Министарство за народну одбрану и Штаб Територијалне одбране из Сарајева, број: 02/288-1 од 21. маја 1992. године, упућеном Кризном штабу Српске демократске странке. У овој потврди коју су потписали Јерко Доко и Хасан Ефендић се наводи: "За време оружане борбе, 22. априла 1992. године, на Добрињи, у општини Нови град, од стране припадника ТО РБиХ, заробљени су резервни војници ЈНА српске националности". Наведена су имена, и закључено је:
"Након заробљавања именованих 8 војника ЈНА, као што је наша усвојена и на делу спроведена пракса да не заробљавамо нити задржавамо припаднике ЈНА, именовани војници су упитани да ли желе да се определе за повратак кући, у ЈНА или да пређу у састав ТО БиХ. Након обављеног разговора са свим заробљеним војницима, исти су се изјаснили да не желе повратак у редове ЈНА, нити прелазак у ТО БиХ, већ да им је жеља да се врате кућама, пошто су присилно мобилисани. Код таквог става сваког појединог припадника ЈНА српске националности, према прокламованом начелу ТО РБиХ, сви именовани заробљеници пуштени су на слободу, тако да о њиховој даљој судбини немамо ближих информација."


ЗЛОЧИНЦИ НА СЛОБОДИ

У сарајевским насељима Пофалићи и Велешићи догодили су се највећи злочини над српским становништвом у Сарајеву 1992. Неколико хиљада људи је било принуђено да се исели, а њихових више од 500 кућа је запаљено. На десетине људи само због свог хришћанског имена и презимена је ликвидирано, а на стотине хапшено, брутално пребијано и терорисано. Од многобројних злостављања жена, издвајамо да је доказано да су две малолетнице силоване. Имена починилаца ових свирепих злочина су позната, али они слободно ходају по БиХ и Европи.

Синхронизованим деловањем Министарства народне одбране и Штаба Територијалне одбране БиХ 10. априла 1992. године издато је привремено упутство МО БиХ о организовању штабова ТО БиХ. Управо један од таквих штабова - општински, за територију Новог Сарајева, који је водио Идриз Салком, извршио је организацију и планирање напада на Пофалиће. Осим тога, на основу Директиве о одбрани суверенитета и независности БиХ организовано је протеривање српског становништва са територије општине Ново Сарајево. Конкретно, из насеља Доњи и Горњи Пофалићи, Велешићи, брда Хум, Храсно, Долац-малте, Ченгић-виле...


ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ

У овој акцији систематског напада на српско цивилно становништво учествовао је и МУП БиХ, о чему сведочи и депеша 10-70 од 29. априла 1992. године са ознаком "веома хитно", са потписом министра Алије Делимустафића. После овога почела је акција, коју је на самом старту карактерисало психолошко деловање и застрашивање.
ПРВА жртва је био пензионисани полицајац Млађен Братић. Он је убијен 4. маја 1992. године у Горњим Пофалићима, а истог дана је рањен Драгомир Игњатовић. Десет дана касније, убијен је Рајко Савић. После тога, почео је невиђено суров и бруталан терор над српским цивилима и уништавање и пљачка њихове имовине. Геноцидно поступање, супротно члану 3 "Женевске конвенције", лако се може доказати бројношћу страдалника и жртава.

Напад на Пофалиће почео је 16. маја 1992. године. Акцију су припремили командант ТО БиХ Хасан Ефендић и локални старешина ТО Идриз Салко. У акцији су учествовали Одред "Пофалићи један", чији је командант био Хабиб Идризовић. Одредом "Пофалићи два" командовао је Јусуф Лошић, одредом "Велешићи" командовао је данас покојни Енвер Шеховић, батаљоном Војне полиције командовао је Џевад Топић.


СНАЈПЕР ПОГОДИО ТРУДНИЦУ

Пре 16. маја 1992. године вршено је свакодневно гранатирање и снајперска паљба. Од ових дејстава погинули су Славица Ђуровић (девојачко презиме Јешић) и њене комшије Саво Марић, Обрен Пантовић, а теже је рањен Славичин муж Добро Ђуровић. Од снајпера је страдао Рајко Савић. После убиства поменутог пензионисаног полицајца Млађена Братића међу становништвом су завладали страх и паника.
На насеље које је било у потпуном окружењу уследио је напад у 5.30, из правца железничке станице, Фабрике дувана, Бућа потока и Кобиље главе. Српско становништво се нашло у потпуном окружењу и одлучило се да се пробије кроз тешко проходан терен преко брда Жуч. У том пробоју је убијена Нада Васковић, трудница у осмом месецу трудноће.

Приликом напада, Керим Лунчаревић је наредио да се запали неколико српских кућа. Та наредба је извршена, а до краја 1992. године опљачкано је и запаљено више од 500 српских кућа, о чему постоје и видео-снимци. Преостали Срби, углавно стари, инвалиди и немоћни били су изложени невиђеној тортури. Већина је убијена, а тела никада нису пронађена.

Убијен је брачни пар Пикулић - Војислав и Марица. Ово двоје угледних Сарајлија одведено је из своје куће и након тога се воде као нестали. Њихов презимењак Перо Пикулић је, такође, одведен од наоружаних особа и - нестао. Убијен је и брачни пар Савић - Мирко и Роса. Божидар и Љубица Елек, након убиства су запаљени. Ликвидирани су и супружници Стана и Стеван Васковић, као и Вида Братић.


НАРЕЂЕЊЕ: ПОБИТИ СВЕ ЖИВО

После напада 16. маја, у 16.30 часова, у зграду у Улици орловачкој 19а, упала је група наоружаних муслимана који су ухапсили власника куће Рада Цвијетића, његовог сина Горана и сестричину Дејану Чворо. Одведени су у кућу Салема Карамовића, где их је испитивао Хабиб Идризовић, који је Раду показао наредбу Месне заједнице Доњи Пофалићи и у којој је дословно писало: "да се побије све што се затекне у његовој пекари, било одрасли или деца, али без сведока".

Карамовићеви синови Фаик, Џевад и Фадил су претукли Рада и Горана рукама, ногама и кундацима пушака уз претње клањем. Одведени су у Дом за малолетне деликвенте, који је у акцији био предвиђен као затвор за заробљенике, где су прошли кроз шпалир муслиманских цивила дугачак 30 метара, у којем су тучени рукама, ногама и тврдим предметима. Настављено је њихово премлаћивање. Од жена муслиманки присиљавани су да силују своју рођаку Дејану Чворо, којој је насилно синута одећа, што су одбили. Поменуте жене су хтеле флашом да силују Дејану, али је то спречио један мушкарац, с којим је жртва пре рата радила у фирми "Југокомерц".


ПАЉЕЊЕ СРПСКИХ КУЋА

У Орловачкој бр. 7, кобног 16. маја 1992. припадници оружаних снага БиХ су дошли пред кућу Сретка Чангаловића, којем су без разлога поломили леву руку и натерали га да гледа како пале куће његовог оца Јефте и рођеног му брата. После тога је скоро свакодневно пљачкана имовина Чангаловића, а Сретка су редовно пребијали. У јуну 1992. године, Сретко је одведен у самачки хотел ГП "Враница", где му је поломњена и десна рука, а тучен је разним предметима.

Када су видели да тортура не може да отера Сретка, одлучили су, у јулу 1992. године, да запале кућу док је Сретко боравио у њој. Срећом, успео је да се извуче из пламена и, после тога, да са супругом напусти Пофалиће.


СИЛОВАНЕ 200 ПУТА

Стојанка К. и Радмила Т. посведочиле су да их је 25. априла 1992. године ухапсио Исмет Бајрамовић Ћело и затворио у једну шупу у Пофалићима. Стојанка је тамо затекла 13-годишњу Јелену. Њу и Јелену су Ћело и још седморица, које је доводио, перманентно силовали 25 дана. Њих две су у овом периоду силоване више од 200 пута, а малолетна Јелена је остала у заробљеништву и после половине маја, када је Стојанка пуштена на ургенцију пријатеља муслимана.

Стојанки су у Сарајеву одбили да ураде абортус, јер није желела да потпише изјаву да су је силовали Срби. У новембру 1992. године конвојем је изашла у Београд, где се неколико дана касније и породила. Тренутно живи у Панчеву и од последица се лечи на Психијатријској клиници "Лаза Лазаревић". У подрумским просторијама ГП "Враница" силована је и Радојка Ш., коју је ухапсио Селак Вахид.

Радојка је четири дана пребијана, а онда је одведена у једну просторију где су је силовала шесторица муслиманских војника. Потом ју је испитивао Перо Кајић, који мора да зна идентет особа које су је силовале. Дан касније је пуштена кући, али је, недуго затим, поново ухапшена заједно са својим сином С. Ш. Одведена је у затвор полицијске станице на Цигланама недалеко од стадиона "Кошево", ту је оптуживана да је "повезана са четницима", али пошто није било доказа, пуштена је кући.


СВЕДОЧЕЊЕ МАЛОЛЕТНЕ ХЕЛЕНЕ

Малолетна Хелена К., која је у другој половини априла 1992. године имала 15 година, одведена је из стана у Скадарској 22, у Сарајеву. Њу су одвела тројица муслиманских војника у униформама "Зелених беретки". Један од њих звао се Самир. Хелена је одведена у бараке у којима су становали радници ГП "Босна", где су је задржали пет-шест часова. Осим Самира, силовали су је још двојица припадника "Зелених беретки". Након силовања запретили су јој да ће је убити ако иком каже шта су јој радили, после чега су је пустили. Хелена је посведочила да су у истом објекту Самир и његова група силовали још 14 српских девојчица. Њена мајка Х. З. је случај пријавила Центру службе јавне безбедности Сарајево, али упркос томе случај није ни покренут и починиоце нису ни покушали да пронађу.


ЛОМАЧА КОД "КОШЕВА"

Према сведочењу Б. М. из Сарајева, 25. маја 1992. године је поред западне стране стадиона "Кошево", код бивше дискотеке, видео остатке запаљених лешева, тачније остатке ногу и једну главу. То је потврдила и медицинска сестра Д. П. - да су се данима на овој локацији налазили посмртни остаци Срба из Велешића, који су се налазили у стању распадања, а које су нападале и птице.

"Казани" крију жртве


Никада се неће сазнати тачан број Срба чија су тела бацана у јаме зване "Казани" на Требевићу. Бахирета Шљивић међу 200 масакрираних лешева пронашла тело свог супруга Божидара. Највећи злочинац Мушан Топаловић Цацо дуго је био десна рука Алије Изетбеговића.

Када су муслимански војници етнички очистили Пофалиће, на ред је дошло насеље Велешићи, у којем су почињени монструозни злочини. Најдрастичнији пример је убиство шесточлане породице Ристовић, 8. јула 1992. године. Он што баца посебну сенку на цео случај, јесте чињеница да је један од преживелих Ристовића, у сарајевској болници "Кошево", добио отпусну листу у којој се каже да је рањен од гелера експлодиране гранате, иако је имао прострелне ране задобијене од групе војника који су ликвидирали његову породицу.


НАПАД НА БОГАТСТВО РИСТОВИЋА

Породица Ристовић је била једна од најугледнијих и најимућнијих у насељу Велешићи. Реч је о староседеоцима који су имали чак 18 кућа у свом власништву. Једна од тих кућа је била у власништву покојног Светозара Ристовића, који је умро 1990. године. После њега остала је супруга Радослава, два сина Петар (рођен 1951. године), Обрен (1955) и кћерка Боса (1961).

У њихову кућу, 8. јула 1992. године, у 12.35, упала је група од четири наоружана муслиманска војника Армије БиХ, у маскирним униформама на којима су биле ознаке "Зелених беретки", који су припадали јединици Мурата Шабановића. У поменутој групи били су Мирсад Хоџић, Адмир Адиловић, Осман Хоџић и Мехо Ибишевић. Сва четворица су из насеља Кобиља глава. Осим четворо чланова Светозарове породице, у кући су се налазили још и рођаци Данило (Тодора) Ристовић ( рођен. 1977), Мила Ристовић (рођена 1932.), Душан Ристовић и Стојанка Мастиловић.

Муслимански војници су их затекли како седе око округлог стола и упитали су их да ли имају оружје? Када су добили одговор да немају, муслимански војници су запуцили и на лицу места убили Радосаву, Милу и малолетног Данила, док су Обрен, Перо и Босиљка били рањени, односно још су давали знаке живота, али су убрзо умрли. Душан Ристовић је био погођен и покушао је да побегне, али је изгубио свест и 30 метара од куће се онесвестио и пао.

Једина неповређена особа је Стојанка Мастиловић, која је сведок овог злочина. Она је, осам дана касније, уз помоћ пријатеља, избегла у Србију, где и данас живи. Рањеног Душана Ристовића, до данас непознате особе, пребациле су у болницу "Кошево" где је остао 18 дана на лечењу.


ЛАЖ НА ОТПУСНОЈ ЛИСТИ

Иако је задобио прострелне ране испод самог лакта леве руке, у пределу грудног коша с леве стране испод рамена, на левој препони и у пределу десног колена, у отпусној листи му је написано да је страдао од парчади гелера експлодиране гранате. После рата у болници у Теслићу потврђено је да је страдао од прострелних рана.
Душан се, после изласка из болнице, вратио у Велешиће где је боравио до марта 1995. године. Услови за живот су му били ужасни. Није имао хране, а муслимански војници су га сваког дана "обилазили" претресајући му кући и одузимајући сву храну коју је имао.
Отац малолетног Данила Ристовића - Тодор, одмах после синовљевог убиста, ухапшен је и затворен, а тек 1995. године је размењен. Око убиства породице Ритовић вођен је судски поступак. Нажалост, као да није. Исмет Ћутук и Адмир Адиловић су ослобођени оптужбе, док је Мирсаду Хоџићу изречена мера психијатријског лечења.


ОСЛОБОЂЕНИ ИЛИ У БЕКСТВУ

Какав је однос власти у Сарајеву био према ратним злочинима, сведочи и податак да је, тек после седам месеци од овог стравичног масакра, начелних Центра јавне безбедности Сарајево, Бакир Алиспахић, по службеној дужности, поднео кривичну пријаву против пет лица. Од те петорице тројица су, како смо навели, ослобођена, а двојица су у бекству.

После масакра породице Ристовић, целокупно српско становништво из Велешића кренуло је у збег, али их је, код предузећа "Плин", уз претњу оружјем, муслиманска војна и цивилна полиција присилила да се врате кућама, уз тврдње да ће бити заштићени. Нажалост, терор над српским становништвом је настављен.

У стан Славка Рађена, 4. септембра 1992. године, упали су наоружани војници који су га у чарапама и без зубне протезе, наочиглед његове супруге, одвели. Славкова супруга Вера је од полиције захтевала информацију о свом супругу и добила информацију да је нестао. Његово тело је пронађено испред кафане "Три шешира".
У Велешићима је убијен и Крсто Буха, чије тело су муслимански војници после убиства покушали да запале. Његовог сина Јанка одвели су припадници сарајевске полиције и тада му се губи сваки траг.


УБИСТВО МИЛОРАДА И НЕНАДА

Једна од најморбиднијих ликвидација је масакрирање Милорада Плазинића (1951). Њега су између 5. и 7. јула 1993. године, у његовој кући у Горњим Велешићима бр. 96Б, исекли оштрим предметима, а комаде његовог тела је пронашао комшија муслиман који се презива Семић. Треба напоменути да је покојни Милорад био тежак инвалид и већ пензионер у својој 52. години живота.

Сурову ливидацију није, нажалост, избегао ни Ненад Гојковић (1934) из Ловћенске улице бр 53. Њега су, 24. септембра 1992. године, око 18 часова, из стана одвеле "Зелене беретке". Три часа касније, његовој супрузи Вукосави полиција је јавила да јој је муж убијен. Она је заједно са мужевљевим братом Недељком отишла у мртвачницу где је видела да Ненаду недостаје лево око и да на лицу има подливе од удараца. Како је Вукосава успела да сазна, њеног мужа је ликвидирао извесни Менсур, звани Менсо, из Скадарске улице.


ИСПОМОЋ МУСЛИМАНА ИЗ РАШКЕ

Иако муслиманска војска и полиција нису дозволиле масовни одлазак Срба, тотура се наставила. Моторизована муслиманска бригада из Рашке, је 24. и 25. новембра 1992. године, извршила рацију у Велешићима под оправдањем да тражи наоружање. У тој акцији ухапшено је 19 Срба: Жељко Кљајић, Остоја Шоја, Драго Шоја, др Војислав Чангаловић, Тодор Ристовић, Константин Божић, Живко Кретија, Јово Кретија, Милорад Шекара, Момчило Ковачевић, Ранко Крунић, Трифко Божић, Миливоје Скакавац, Драган Ристовић, Радмило Божић, Радмила Шоја, Милорад Плазинић (који је годину дана касније одведен и убијен, о чему смо већ писали), Младен Глоговац.

Они су спроведени у станицу полиције у МЗ Велешићи, а потом у просторије ГП "Враница" у Доњим Пофалићима у Дринској улици, изнад Фабрике дувана Сарајево. Сви су били изложени мучењу, пребијању и тортури, а најгоре је прошао Трифко Божић који је преминуо од последица мучења. У критичном стању, после злостављања, био је и стоматолог др Војин Чангаловић, који је једва преживео. Прво су га тукли палицама, а када је пао, шутирали су га ногама.

Потом Чангаловића уводе у једну просторију тако што га ударају нечим у пределу леђа од чега се лицем закуцава у зид. Колико је овај зубни лекар био измучен, сведочи податак да после пуштања није имао снаге да се врати кући, већ је ноћ провео у једном напуштеном аутомобилу у којем је изгубио свест. Сутрадан ујутро је покушао да се врати кући, али је у улици Благоја Паровића поново ухапшен и одведен у полицијску станицу Пофалићи. Из овог објекта пребачен је у болницу где је констатовано да му је поломњено седам ребара, да има инсуфијенцију бубрега и велики број контузија по рукама, ногама и телу.

Четири дана касније од прве рације, 29. новембра 1992. године, у Велешићима је обављена и друга у којој је ухапшен Божо Плазинић, који је одведен у ГП "Враница", где је тучен и присиљаван да призна поседовање оружја које није имао. После бруталног пребијања, одведен је у подрум где је затекао много испребијаних српских цивила. Успео је да препозна своје комшије Миливоја Скакавца и Микија Ристовића. Док је био затворен, кућа му је опљачкана.


ПРИСИЛНО КОПАЊЕ РОВОВА

Осим убијања и пребијања, Срби из Велешића су приморавани на копање ровова за потребе муслиманске војске. На том "послу" били су ангажовани Миливоје Шоја, Момир Ковачевић, Миливоје Скакавац и други.


ЈАМА КАЗАНИ

На брду Требевићу у коју су бацана тела српских жртава из Сарајева налази се јама "Казани". Тачан број посмртних остатака који су завршили у "Казанима", вероватно, никада неће бити познат, јер је јама минирана и затрпана са неколико тона стена и камења. Федерална страна је 1996. године, пре минирања, извршила једну ексхумацију и пронашла, како се тврди, 29 тела и једну главу, али тела тих људи су нестала и не зна се где су завршила.

Претпоставља се да су посмртни остаци жртава "Казана" сахрањени у секундарну масовну гробницу, а муслиманске војне и цивилне власти одбијају да одају локацију, јер се на том месту налази више стотина, можда и више од хиљаду српских жртава. О томе сведочи и изјава Бахирете Шљивић, чији је муж Божидар ликвидиран и бачен у "Казане". Бахирета је била упорна да пронађе мужевљеве посмртне остатке и нашла их након што је прегледала више од 200 тела убијених, који су били поређани на ледини у делу града недалеко од "Казана".

Ово сведочење Бахирете Шљивић открива да су муслиманске власти у Сарајеву и те како знале за злочине над српским цивилима, само до дан-данас нису одлучиле да казне починиоце, али и породицама дају информацију где су сахрањени њихови најмилији. Па, чак и да је у "Казанима" пронађено само 29 тела, невероватно је како су сва могла да се изгубе?!

Један од најодговорнијих за злочине на "Казанима" је Мушан Топаловић Цацо. Криминалац и силеџија који је на почетку рата био десна рука Алије Изетбеговића и једина особа која је код њега у кабинет могла да уђе без куцања, како је пре три године у интервјуу "Новостима" посведочио пензионисани генерал Армије БиХ, Јован Дивјак. Управо у то време Цацо, који је био командант Десете брдске бригаде муслиманске Армије БиХ, заједно са својим саборцима је чинио стравичне злочине над српским цивилима, али чак и над оним православним хришћанима који су били војници Армије БиХ.


МИНИРАНА ЈАМА

КОМИСИЈА за тражење несталих Републике Српске покушала је 23. августа 2001. године да изврши ексхумацију на "Казанима". Међутим, јама је минирана и њено дно је прекривено са неколико тона стена и камења. Ипак, пронађени су остаци одеће, златан ланац и део бутне кости.



КАМЕНОВАН ДО СМРТИ

Б. М. је посведочио да је сазнао за свог колегу из ПТТ Д. С. који је живео у насељу Швракино село. Прво је био ухапшен и у логору "Виктор Бубањ" провео пет дана потом је пуштен да би га поново ухапсили и у његовом насељу везали за расветни стуб где су га комшије каменовале до смрти.

У логор због имена


Некадашња касарна ЈНА "Виктор Бубањ" било је мучилитше за хиљаде Срба одакле се многи никада нису вратили. Злодела Мушана Топаловића Цаце који ће зверства платити својом главом. Суров злочин над брачним паром Лавриан.

Припадници Десете брдске бригаде муслиманске Армије БиХ, су током прве две године рата у БиХ скупљали Србе на улицама Сарајева и против њихове воље одводили на копање ровова. После обављених послова, уместо да буду пуштени кућама несрећни заробљенци су мучени, неки од њих и заклани, и бацани у јаму у "Казанима". Још се препричавају сведочења да је уписница у ову "елитну јединицу" била да се бар једном Србину одсече глава и баци у "Казане".

Србе, који су завршили у "Казанима", Цацини војници су претходно усмртили тако што су их везали за два камиона, која би кренула у супротним правцима, и на тај начин их рашчеречили. О раскомаданим телима сведочи и покушај нове послератне ексхумације који је обавила Комисија за тражење несталих Републике Српске, када су пронађени делови костију.


УБИЈЕНА ДЕВОЈЧИЦА САЊА

Иако је федерална страна тврдила да је пронашла 29 тела, утврђена су имена само 15 жртава. На списку, који је сачињен на основу изјава сведока на суђењу починиоцима, који су за неке и описали начин погубљења су Сања Вук која је имала само 16 година када јој је одузет живот, Зоран Вучуровић, Милена Драшковић, коју су заклали Самир Сеферовић и Суад Османовић. Душан Јовановић је измасакриран, док је Радослава Комљенца заклао Мевлудин Селак. Радославову супругу Марину Комљенац заклао је Рефик Чолак. Васила Лавриана заклао је Зијо Кубат, а његова супруга Ана, пре него што ју је одсецањем главе усмртио Есад Туцаковић, прошла је ужасну тортуру.

Ани Лавриан је Суад Османовић наредио да легне и рашири ноге, а затим јој гурнао комад дрвета у полни орган. Истовремено Есад Туцаковић јој је упаљачем палио стидне длаке, да би је на крају погубио и бацио у јаму на "Казанима". Убијен је и Зоран Муминагић, који је имао само 17 година, као и Ергин Николић, којем је Самир Бејтић забио сабљу кроз врат, а истовремено су га други припадници Десете брдске бригаде ударали ножевима, док га нису измасакрирали. Бејтић му је одвојио главу од тела и бацио у "Казане". Мушан Топаловић звани Цацо одсекао је главу Браниславу Радосављевићу. Ликвидиран је и брачни пар Шалипур Катарина и Предраг. Према доступним сазнањима Предрага је заклао Нихад Хоџић, а главу од тела је одвојио Хусеин Хоџић. На списку су још Божидар Шљивић и Олга Шћибан.


ЗЛОЧИНЦИ ОДМАХ ОСЛОБОЂЕНИ

Увреда за породице жртава је то што су само годину дана после суђења, 1994. године, сви починиоци пуштени на слободу. Претходно на по шест година били су осуђени Зијо Кубат, Рефик Чолак, Есад Туцаковић, Мевлудин Селак. Оно што је бацило сенку на суђење је да су сви они осуђени због кривичног дела убиства, а не ратног злочина. Заједно са њима по четири године затвора добили су Омер Тенџо, Сеад Кадић и Акид Алибашић. Десет месеци затвора су добили Сенад Хасић, Самир Сеферовић, Сабахудин Жига, Самир Љубовић, Есаф Раонић и Сенад Харачић. Са осам месеци кажњен је Армин Хоџић.

Из изјава починилаца на суду издвојили смо неколико сведочења. Есад Туцаковић је рекао да је по Цацином наређењу заједно са још четворицом колега у штаб Десете брдске бригаде муслиманске Армије БиХ, довео брачни пар Ану и Васила Лавриана.
- Зијо Кубат је пиштољем ударио Васила у пределу главе док су га испитивали и потекла му је крв. Зијо Кубат и ја добили смо наређење да исечемо те две особе. Одвели смо их на "Казане", а доведена је још једна жена. Узео сам Ану, пошто је нисам могао заклати, прво сам је онесвестио, па ножем дужине 40 центиметара ударио у пределу врата и одвојио јој главу од тела. У јаму смо убацили тело, а глава је остала на лицу места - признао је Есад Туцаковић.


УБИЈАЊЕ БАЈОНЕТИМА

Његов саборац Самир Сеферовић на суђењу је описао како су убијена двојица Срба из њихове јединице Ергин Николић и Душан Јовановић:
- Бејтић Самир је увео Николића и Јовановића у земуницу код "Казана", а около у полукруг смо стајали Самир Љубовић, Сеад Кадић, Есаф Раонић, Армин Хоџић, Сабахудин Жига, Осман Гезо, Мевлудин Селак и ја. Цацо их је испитивао, а онда ударио Јовановића, након чега смо их сви кренули тући. Цацо је узео бајонет од Армина Хоџића и ударио га шест-седам пута у пределу врата. Потом је дао нож Армину Хоџићу и рекао: "Води смрада". Хоџић га је убо два пута. Онда је Цацо узео бајонет и дао га Сабахудину Жиги који га је убо још једном. Цацо је наредио и мени да убодем, што сам учинио неколико пута у пределу слабина, али је он већ био мртав. Ергин Николић се налазио на поду, а око њега су били Самир Бејтић, Сеад Кадић, Самир Љубовић, Есафж Раонић. Бејтић је узео сабљу и ударио Николића у врат, затим је Раонић ударио Николића једном и изашао из земунице, потом су исто урадили Сеад Кадић и Самир Љубовић.

- Душка Јовановића из земунице је извукао Цацо. Када су обојица извучена, оба тела су довучена до "Казана". Видео сам да је Бејтић одвојио главу од Јовановићевог тела, које је потом бачено у јаму, а Цацо је шутнуо главу. Потом је убачено Николићево тело - рекао је на суђењу Самир Сеферовић.



МАЛТРЕТИРАЊЕ ЉУБОМИРА ЛУКИЋА

Осим приче о ликвидацијама занимљиво је да је Цацо терорисао и Србе који су били и на високим државним функцијама. О томе сведочи и случај заробљавања и четвородневног пребијања Љубомира Лукића, заменика војног тужиоца у Сарајеву, у јулу 1993. године. Цацини војници ухапсили су га на Башчаршији и одвели у неку просторију где је био велики број заробљених Срба. Ту га је Цацо левом руком (десна му је била рањена) ударио шамар и наредио да га воде код хоџе. Потом је одведен у близину школе на Бистрику где је брутално претучен.

Лукић је после четвородневног заточеништва пуштен на слободу, на ургенцију тужиоца Мустафе Бисића. Овај човек је као тужилац учествовао и у преиначавању тужбе за злочине на "Казанима", у којој су починиоци оптужени за убиство, а не за ратни злочин. Љубомир Лукић није могао да издржи у Сарајеву, па је 1994. године избегао у Француску и данас живи у Паризу.

Тренутно се у Сарајеву води нови поступак, против Самира Бејтића. Мушан Топаловић Цацо је убијен у лето 1993. године. Када је муслиманска Армија БиХ покушала да га смени, он је то одбијо, па су послата деветорица специјалаца да га ухапсе. То је била грешка, јер су његови војници масакрирали поменуту деветорицу. У другој акцији Цацо је убијен. Тврди се да га је лично ликидирао Авдо Хебиб, високи полицијски функционер, јер му је Цацо убио сина у претходној акцији.


КАСАРНА ПОСТАЛА МУЧИЛИШТЕ

Некадашња касарна бивше ЈНА "Виктор Бубањ" у Сарајеву место је где је почињено на десетине тешких ратних злочина над српским цивилима. Овај војни објекат, који је за време рата преименован у касарну "Рамиз Салчин", а пре две године променио намену и постао Државни суд Босне и Херцеговине служио је за притварање и злостављање чак четири и по хиљаде људи, од којих је 37 убијено, а тела ни до данас нису пронађена.
У концентрационом логуру "Виктор Бубањ", према сведочењу људи који су прошли кроз његове казамате, убијени су: Недељко Оџаковић, Огњен Чајевић, Радоје Маринковић, Триво Гуслов, Мато Ћеранић, Јово Нинковић, Божидар Рајевац, Драган Глигоревић, Петар Брацановић, Милан Нишић, Саво Драгојевић, Родољуб Врањешевић, Манојле Радојчић, Миломир Тодоровић, Остоја Шоја, Новислав Шиповац, Урош Ракановић, Зоран Оџаковић, Петар Кузмановић, Слободан Матић, Недељко Живковић, Стево Дракулић, Перо Пикулић, Војко Радовић, Војин Вукадин, Станко Турањанин, Новица Никчевић, Александар Мартић, Стеван Мишевић, Савка Дамјановић, Живојин Николић, Јово Савић, као и четворица непотпуно идентификованих људи: извесни Шибалија који је становао у Улици Адема Буће, НН лице из ћелије четири, пензинисани мајор ЈНА и извесни Шиљеговић.


КРИВИЦА ЈЕ ПРЕЗИМЕ

Поменути људи су само због свог хришћанског имена и презимена, брутално злостављани, пребијани и мучени и на крају су подлегли тортури особа које и дан-данас слободно ходају Сарајевом, али и западном Европом. У "Виктору Бубњу" су затваране и мучене жене, деца и старци.
У ово мучилиште довођени су српски цивили неселективно, а приводили су их припадници муслиманске територијалне одбране БиХ, муслиманских специјалних јединица Армије БиХ, припадници "Зелених берети", "Патриотске лиге"... Људи су затварани у самице величине 1,6 х 4 метра, без права на одржавање личне хигијена, а у овим просторијама је скоро увек било више од десет особа. Тачан број затвореника је тешко утврдити, али се поуздано зна да су затвореници добијали евиденционе бројеве 4.517 и 4.518 у септембру 1992. године.

Приликом привођења у војни затвор "Биктор Бубањ" затвореницима није саопштаван разлог зашто су затворени, нити им је било уручено решење о притвору у којем би био наведен разлог за лишавање слободе. То јасно сведочи да је логор служио за противправно затварање особа, које су касније, уколико преживе, биле намењене за размену. Као доказ да у овом затвору није било јединственог протокола сведочи и податак да су пресуде које су имале заглавље Министарства обране и штаба ТО БиХ имале нелогичне бројеве протокола.


ПАЛИКУЋЕ

Два сведока дали су писмене изјаве да је, после наређења Керима Лунчаревића да се запале српске куће 16. маја 1992. године, виђен Абид Капо како са кантом бензина иде од куће до куће и подмеће пожаре.


БРОЈЕВИ ЗА ВАРАЊЕ

У потврди Милке Лонцо пише број: 363/92 од 23. јула 1992. године, док потврда издата Чедомиру Чвори 6. августа 1992. године носила је број: 329/92. Дакле, Чворин случај је забележен у протокол са нижим редним бројем од Милке Лонцо, иако је "обрађен" петнаестак дана касније. Слично је и са пресудом Вељку Томовићу, која је заведена под бројем 600/92 од 28. августа 1992. године, док је случај Слободана Сурле заведен као: 515/92 иако носи датум 3. септебар 1992. године.

Терор у Војном суду


Међународни црвени крст се уверио да су затвореници у логору масовно убијани, физички и психички злостављани. Терани су да пасу траву поливену мокраћом. Силоване и жене и мушкарци. Судије и тужиоци у казамату учествовали у изнуђивњу исказа и мита.


Није тешко закључити да су или вођени лажни или паралелни протоколи како би се прикрио број затвореника или разлог затварања. О томе сведочи и потврда издата Момиру Обућини 7. јула 1992. године у којој уопште нема броја протокола. Слично је и са потврдама Радомира Тошића и Радета Вучуровића. Тошићева потврда је носила број 499/92, а Вучуревићева, иако издата дан касније носила је број 10/92.


КРВАВО ЛЕТО 1992.

Најтежи период у "Виктору Бубњу" био је од 23. јуна до 1. септембра 1992. године. Затвореници су у стотинама изјава посведочили да је владало потпуно безакоње у којем су људи били лишени основних људских права. Незаконито су затварани, није им било омогућено право на праведно суђење... За боравак у овом мучилишту било је довољно да вас комшија пријави због сумњивог понашања и ви сте затворени, уз батине присиљени да признате кривично дело које нисте починили и одмах осуђени. Ипак, већина затвореника није служила "казну" већ је служила за размену.

О условима у овом логору уверио се и Међународни црвени крст који је обилазио затворенике, а касније о условима у њему обавештавао Министарство одбране БиХ. Затвореници су од стражара били су изложени масовном убијању, мучењу, физичком и психичком злостављању. Људи су поједначно и у групама тучени гуменим палицама, дрвеним моткама, кундацима од оружја, рукама, ногама, кабловима од струје, по свим деловима тела...
У сведочењима затвореника, који су били у поседу и Хашког трибунала пише да су приликом одласка у тоалет ради вршења физиолошких потреба стражари затворенике тукли приликом проласка кроз ходнике, тако да су се скоро сви плашили да затраже одлазак у тоалет.

Логораши "Виктора Бубња" посведочили су да је стражар из Централног затовра Славко Ерцег, са својим колегама, физички злостављао следеће српске цивиле: Недељка Оџаковића, Триву Гуслова, Мату Ћеранића, Милана Нишића, Радоја Маринковића, Огњена Чајевића, Манојла Радојчића и још тројицу неидентификованих људи. Сви они су умрли од последица мучења. Његово мучење успели су да преживе неки логораши који су дали писмене изјаве о овим злоделима.


СТРАЖАРИ: ЕРЦЕГ, АЛИЋ И ФУДО

Ерцег је заједно са Кемом Даутовићем, извесним Фудом, Фахрудином Алићем, званим Пуковник, и још неким особама од 22. јуна 1992. године до 21. октобра 1995. године физички злостављао затворенике, а Здравку Кекићу су пломили носну кост, а до те мере је био испребијан да је мокрио крв.

Фахрудин Алић је, као стражар у "Виктору Бубњу", физички злостављао затворенике Јову Савића, Недељка Оџаковића, Триву Гуслова. Оџаковић и Гуслов су подлегли. Алић је почетком септембра 1992. године изнуђивао штетан исказ од затвореника Радмила Чоде, тако што га је песницама тукао по бубрезима и у пределу желуца истовремено га присиљавајући да руке држи наслоњене на зид. Приликом тог мучења Чодо је пао у несвест.

Алић је заједно са осталим стражарима приморавао затворемнике да у кругу затвора пасу траву која је претходно поливена мокраћом. Учествовао је и у приморавању ментално ретардиране Раденке Оџаковић (17) да пред камерама страних телевизија "призна да је српски снајпериста".


ЗАТВОРЕНА ЧЕТИРИ ОДАЛОВИЋА

Иза зидова "Бубња" догодио се и злочин који је починила Мирела Ћорић (девојачко Кадић) која је 15. августа, како сведоче преживели логораши, из пиштоља "хеклер" убила једног од браће Обрадовић. У том тренутку у овом затвору су била четворица браће Обрадовић Саша, Миле, Мирко и Божо.
О злочинима у овом казамату били су упознати управници затвора Сулејман Капо, Бесим Мудеризовић и Химзо Долан, али нису ништа учинили да се услови побољшају, што је најгоре, они су и учествовали у неким злочинима. Према сведочењу преживелих затвореника, Капо је учествовао у смртном премлаћивању Драгана Глигоревића, као и у силовању неких од 376 затворених жена, међу којима су биле Р. Џ., Љ. В. и С. О.

Пендрецима су силовани и мушкарци, а објавићемо само иницијале жртава Б. Ћ., Ж. Н., Б. О. и С. Ж. Преживели сведоче да је управник затвора Химзо Долан, 27. јануара 1993. године, извео све затворенике и натерао их да се скину до појаса, иако је тог дана температура била минус 20 степени Целзијуса. Тако је држао затворенике око пола часа.


СУДИЈЕ КАО МУЧИТЕЉИ

Војни суд, који је био формиран у истој касарни, кршио је људска права и није поштовао Женевску конвенцију. Чак су и судије и тужиоци учествовали у изнуђивању исказа, изнуђивању мита, па чак и у пребијању затвореника. У злостављању српских цивила, према сведочењима преживелих, учествовали су Шабан Максумић, Фахрудин Тефтедарија и заменик војног тужиоца Хикмет Арнаутовић. Председник Окружног војног суда Сарајеву Сенад Крехо од затвореника Сретка Дамјановића тражио је да на суђењу да исти исказ какав је претходно дао изнуђен батинама. Као награду је донео флашу вискија и два бокса цигарета, а обећао је и новац.

Крехо је том приликом физички злостављао Дамјановића. Тукао га је песницама у пределу грудног коша, а када је пао шутирао га је ногама на којима је имао тешке војничке чизме. То није крај. Сенад Крехо је од логораша Радислава Скоче тражио 30.000 марака за пуштање на слободу.
Оваквих примера има на стотине. Издвојићемо још случај судије Даворина Јукића који је осудио Божидара Обрадовића на смрт стрељањем и дозволио да му се на суђењу на главу ставља шубара са кокардом, лепи вештачка брада, а такве монтиране снимке објављивала је штампа ("Љиљан", "Прва линија"...). После изрицања пресуде, Јукић је понудио Обрадовићу да пређе у Армију БиХ, промени име, а заузврат би био ослобођен оптужби.


ПАМФЛЕТИ ЗА ГЕБЕЛСА

Један од памфлета, који се делио по главном граду БиХ, носио је назив "О, Србо, четнику". Као доказ веродостојности тврдило се да је овај памфлет у фебруару 1992. године објавио "Вашингтон пост".

У памфлету, поред осталог, пише:
- Срби нису европски народ, већ татарски народ, да су дошли преко планина Карпата протерани од тамошњих племена, због изазивања сталних ратова и покоља.
- Да су канибалски народ, крволочан, разбојнички, подал који је задржао све особине дивљака, једини који још увек кољу људе и играју око жртве.
- Да је закржљали, дедегонојисани (вероватно се мисли дегенерисани), поремећај развоја гена (мутагена) у организму зауставио је цивилизацијскии развој гена, више од 2.000 година српског народа на нивоу притајног дивљања.
- Да је шума природно станиште таквог народа, а саставни део живота паљење кућа, покољи, пијење крви, силовање, пљачкање, хајдучије итд...
- Да је безбожнички народ, јер је формално прихватио Бога, а Свети Сава остао симбол Српства као бог племена.
- Да друге групе расељене по Европи нестају, а ови на Балкану у ЏИИ веку производе ратове, разбојништва и освајање туђих територија.
- Да су доласком на Балкан уништили сву стару грчку и римску културу, грађевину, а градили земунице и бунаре, до доласка Турака.
- Да су Немањићи основали прву државу на југу данашње Србије, те је повећали седам пута, а Милошевић хтео 24 пута, док је Хитлер имао дванаест пута већи Трећи рајх.
- Да је светска штампа, осим југословенских новина, написала, после говора Милошевића на Косову "Сви Срби у једну државу", да се родио нови Хитлер и нови фашизам, јер је исто тако рекао Хитлер 1933. године докле има Немаца има и Трећег рајха.
- Да је новинар "Лондон тајмса" 1914. године написао: "Срби су дивљи народ, све своје владаре убијају, једино је решење потрпати их у лађе и одвести на средину Тихог океана и тамо их потопити..."
- Да постоје само три врсте Срба: кољачи, пљачкаши и помагачи, а они који се у то не уклапају само убијају, што је особина дивљака.
- Да им је у историји најгори вођа Милошевић, те да ће Срби овај рат тотално изгубити и зато се масовно исељавају из Србије.
- Да Србе треба свести у признате границе 1878. године Берлинским конгресом, економски и војно блокирати уз наплате ратне одштете, око триста милијарди долара, које су начинили на тлу бивше Југославије и у БиХ 200 милијарди долара.
- Да Србин може докторирати, обући лепо одело, али остаје дивљак у души и мозгу, па се поставља питање како идућих 1.000 година Европа и свет са њима да живе, зато су се укључили, не због нас већ због себе.
- На основу ових чињеница и других чињеница, Америка и Европа растурање ЈНА, Југославије, Србије ради због себе да то гнездо четничког фашизма сломи онемогући заувек да не прораде злоћудни гени поново крволочног народа јединог те врсте и опакости у свету. Српски народ је више починио масовних злочина у овом рату и измислио судилишта, него сви досадашњи народи света, што доказује да 80 одсто Срба учествује у злоделима.
- Срби су у овај освајачки рат ушли са читавом машинеријом ЈНА са 20 година припреманим планом подвала и издаја, сваки Србин борац на свом месту свака кућа или стан је бункер.
Осим оваквих памфлета у пропаганду су се укључивали и осведочени уметници. Такав је пример професионалног карикатуристе Хасана Фазлића, илустратора у дневном листу "Ослобођење". Он је урадио на десетине пропагандних карикатура на којима се Срби, на најблажи начин речено, представљају на лош начин. Његовим карикатурама ћемо илустровати овај текст.


НЕКАЖЊЕНИ ЗЛИКОВЦИ

Већина поменутих извршилаца ратних злочина ни за једно злодело није кажњена. Најгоре је што су поједине судије, међу којима и Даворин Јукић, и данас раде у Државном суду БиХ. У Сарајеву се ово мучилиште пориче, а прошлогодишњи покушај Савеза логораша Републике Српске да у двориште касарне стави спомен-плочу спречила је полиција, правдајући свој поступак процедуралним препрекама (није издата грађевинска дозвола).

Логори у Сарајеву - Српски Аушвиц



Људе су одводили наоружане особе, припадници војних, полицијских и паравојних формација. Логори "Силос" и "Сунце" постала су складишта мученика. Више од 100 начина мучења. Муслиманско руководство БиХ крило информације о логорима. Злочини ни истражени ни процесуисани.


ЛОГОР "СИЛОС" У ТАРЧИНУ

Један од најбруталнијих концентрационих логора за српске цивиле у прошлом рату у Босни и Херцеговини налазио се у селу Тарчин, недалеко од Сарајева. Реч је о силосу за одлагање пшенице, који је почетком рата 1992. године испражњен и који је променио намену - у њему су уместо складиштења пољопривредних култура, буквално складиштени људи. О томе сведочи податак да је око 700 затвореника било распоређено у ћелије од 40 квадрата у којима је било по 50, па, чак, и 60 особа.

Оно што је специфично јесте да је овај концентрациони логор "радио" све време рата. Иако су српски логори у Босанској Крајини затворени само неколико месеци од почетка рата, "Силос" је преживео читава 44 месеца. Када се зна да је грађански рат у БиХ трајао 42 месеца, долази се до податка да је затворен тек два месеца после потписивања "Дејтона", 27. јануара 1996. године.
Случајно или намерно - истог датума је затворен и један од најзлогласнијих нацистичких логора - "Аушвиц". Баш зато, преживели логораши "Силос" зову "Српски Аушвиц".


АЛИЈА ИЗЕТБЕГОВИЋ СВЕ ЗНАО

Посебно шокантно је то што је највиши државни врх знао за постојање овог мучилишта, али ништа није учинио да ге затвори. Напротив, управо је председавајући Председништва БиХ Алија Изетбеговић, на седници Председништва признао да зна за постојање логора и да су у њему затворени невини цивили.

Упркос овом званичном документу о признању кршења конвенција и ратног злочина, тужилаштво Хашког трибунала никада није подигло оптужницу против бошњачког ратног лидера. Ни 13 година од оснивања овог мучилишта пред посебним одељењем Суда БиХ за ратне злочине и организовани криминал није покренут поступак против одговорних за оснивање овог мучилишта, нити су кажњени људи који су злостављали логораше.

Већина одговорних за овај логор и данас слободно хода по БиХ и свету, а неки, чак, раде у полицији, обавештајној служби... Ипак, постоје на десетине сведочења преживелих, који инсистирају на кажњавању одговорних.

На подручју села око тридесетак километара од Сарајева, у Пазарићу, Тарчину и Зовику од средине априла до половине маја 1992. године наоружане муслиманске јединице су припремале објекте за концентарционе логоре. Реч је о "Силосу" у Тарчину, основној школи у Пазарићу и касарни ЈНА "Крупа" у Зовику. У овим објектима, од 1992. године до краја рата, затворено је и злостављано око 700 српских цивила, без обзира на пол или старост.


ЗАТВОРЕНИЦИ КАО ШТИТ

Утамничено је 9 жена, а остало су били мушкарци од 13. до 85. године.
У концентрационом логору "Силос" од последица батинања и злостављања смртно је страдало седам логораша. У школи у Пазарићу мучење нису преживела двојица. Логораши нису страдали само од мучења - вођени су на прве линије ратовања где су у најбољем случају копали ровове, а веома често су коришћени као живи штит.

Муслиманско руководство БиХ у строгој тајности је држало постојање концентрационог логора "Силос". Када би се појавиле информације о његовом постојању објашњавали су да је реч о заробљеничком затвору.

Већина логораша били су српски цивили. Међу њима и девет жена: Радојка Пандуревић, Радојка Лојаница, Борка Трифковић (ретардирана особа), Нада Куљанин, Вишња Стијачић, Митра Мркаја, Мира Мркајић, Дара Кулаш и Боса Алексић. Најмлађи логораши били су Петко Голуб, Јовица Мркаја, Владо Крстић и Лео Капетановић, који је имао непуних 14 година пре утамничења. Најстарији логораш био је Васо Шаренац, рођен 1907. године.

Од злостављања и свакодневног батинања, 23. јуна 1992. године приликом испитивања, у Дому културе у Тарчину, логораш Богдан Вујовић (син Лазара, рођен 9. марта 1924. године у селу Дољани, општина Хаџићи) је подлегао повредама. Логораши нису само тучени, већ су и мучени глађу. О томе сведочи и лекарски налаз и фотографије Витомира Главаша (син Душана, рођен 20. јануара 1932. године у селу Осеник, Хаџићи).

Витомир је размењен крајем новембра 1992. године, а за пола године заточеништва изгубио је, чак, две трећине телесне тежине. На дан прегледа у Дому здравља на Илиџи измерена му је телесна тежина од 28 килограма! Пре затварања он је има 68 килограма. Његову фотографију је у лето 1992. године снимио новинар који је користио псеудоним Звонимир Јукић и у немачким избегличким новинама "Лист за целовиту БиХ" објавио фотографију која је потисана као "Бошњак у агресорским казаматима".

На спису умрлих у "Силосу" нашли су се и Петко (Љубомира) Крстић, Гојко (Митра) Варагић, Миленко (Радоја) Милановић, Здравко (Глише) Самоуковић...
Приликом посете Црвеног крста, међутим, није регистровано 137 заробљеника из "Силоса". Ти људи су 27. децембра 1992. године из овог логора, према наређењу ратног Председништва БиХ, пребачени у логор "Крупа". Само четири дана касније, у Крупу је дошла делегација Црвеног крста, која је међу пребаченим затвореницима препознала неке логораше из "Силоса". Објашњено им је да су пребачени. Тада је Црвени крст пописао и издао легитимације, што је, како сведоче преживели, највероватније спасло њихове животе, јер је било планирано да се нерегистровани логораши искористе као живи штит.

Логораши тврде да су стражари, када су увидели да је Међународни црвени крст прозрео њихову намеру и пописао нерегистроване логораше, бурно негодовали. Један је загаламио и рекао: - Они вас спасоше, открише вас, иначе, ви ово не би преживели!
 

ИМЕНА МУЧИТЕЉА

Логораши су навели имена мучитеља: Енвер Дуповац, Рефик Туфо, Мустафа Ђелиловић, Бећир Хујић и Незир Казић. Сва петорица су били чланови кризног штаба за општину Хаџићи. Бећир Хујић је био управник "Силоса", Шериф Мешановићуправник "Крупе"...

ОДМАЗДА ЗА БЕГ

Када су 22. априла 1993. године, четворица логораша успела да побегну из логора "Крупа", над осталим затвореницима је извршена одмазда, а један стражар је прво из аутоматсог оружја убио Ранка Варагића (рођен 1969.) и Славољуба Капетину (1956.), док је Милана Крстића убио из пиштоља хицем испаљеним са 20 центиметара удаљености. Као живи штит на првим борбеним линијама погинули су и логораши из "Крупе": Горан (Војислава) Андрић, Слободан (Ђорђа) Крстић, Војислав (Димитрија) Шувајло.

Преживели логораши су посведочили да је постојало више од сто начина мучења - премлаћивања, гашења цигарета по телу, присиљавања затвореника да пију урин и једу фекалије, као и инсистирању на клањању и узвикивању Алији Изетбеговићу. За све ове злочине постоји на десетине сведочанстава, али сви одговорни су на слободи.



ДОБРИЊА НЕ ПОСТОЈИ ВИШЕ

Срби из сарајевског насеља Добриња за време протеклог рата у БиХ били су изложени бруталној тортури, хапшењу, прогону и ликвидацијама. Више стотина је злостављано у логорима, приватним затворима, па чак и кафићима.
Људе су одводиле наоружане особе, припадници војних, полицијских и паравојних формација. Досада је доказано да се 134 српска цивила никада није вратило, а тела неких од њих су пронађена на улицама или у масовним гробницама откопаним после рата. Нажалост, сви посмртни остаци нису пронађени ни до данашњег дана.

Породице и познаници су посведочили да су у овом насељу убијени: Ристо Аврам (рођен 1952), Миливоје Атељевић(1957), Ратка Билчар (1940, девојачко презиме Перендија), Славко Бероња, Винка Бајић (1936), Милан Божић (1926), Јелена Божић(1934, девојачки - Шараба), Маринко Вујичић, Мићо Вукић, Душко Влаховић (1971), Лазар Вујичић, Ранко Вујовић (1949), Радован Вујичић (1959), Милош Гаћеша, Небојша Гаћеша, Петар Гашић (1948), Оливер Гашић (1971), Миленко Дејић, Вукосав Драшко (1948), Миодраг Ђорђевић, Бранко Живковић, Крстан Загорац (1953), Милан Ивковић, Зоран Јовичић (1946), Жарко Јањуш, Мишо Климовић, Предраг Ковачина, Слободан Кљујић (1969), Божо Кларић (1920), Анђа Кларић (1925), Живорад Костић, Шимша Капетина, Новак Мочевић (1956), Радоје Маринковић, Недо Марковић, Војин Митровић (1945), Богослав Маринковић (1952), Момчило Мићић (1948), Никола Мршић (1942), Драгиња Мићановић (1928), Мићо Новаковић (1953), Милорад Нешковић (1968), Вукан Новокмет, Љубиша Остојић(1954), Јованка Обућина, Србољуб Поповић, Чедомир Поповић (1939), Момир Пејовић (1948), Момчило Пејовић (1929), Душан Петровић (1948), Јован Пешут (1932), Вељко Радовић, Раде Радовић, Миленко Радоња (1953), Миле Радоња (1953), Миленко Старовић, Недељко Сарић, Данило Станишић, Мирко Симанић(1952), Јован Стевановић, Вељко Томовић, Владислав Тодић(1957), Софија Тодоровић (1930), Петко Тепавчевић (1932), Милко Терзић (1950), Славиша Тунгуз, Слободан Уљић, Илија Унуфрешчук (1936), Ратко Црногорац, Горјана Цветковић (1936), Војин Џино (1958), Душан Шушњар (1942), Вид Шобот, Борјана Шкрба (1934) и Здравко Шакота (1934).

Неколико стотина цивила из насеља Добриња, за време и по завршетку рата пријавило је тешка кривична дела - силовања, пребијања, мучења, незаконитог затварања... Нажалост, ниједан од ових злочина није ни истражен, па самим тим ни процесуисан.


ЛОГОР СУНЦЕ У ДОБРИЊИ

Једно од највећих мучилишта српских цивила је био концентрациони логор "Сунце"». Кроз њега је прошло на стотине сарајевских Срба. Сви би пролазили ужасне методе мучења. Из многобројних сведочења издвајамо батињање логораша по виталним органима лоптама од бодљикаве жице. Они који су служили војску знају да се ове лопте користе за чишћење топовских цеви.
Нажалост, према сведочењу пензионисаног генерала Армије БиХ Јована Дивјака, логор «Сунце» је само формално затворен. Дивјак је, пре три године у интервјуу "Новостима" посведочио да је "Сунце" пресељено на другу локацију. У истом интервјуу наш саговорник нам је потврдио да је постојало на стотине "дивљих затвора", јер је скоро свака јединица на сарајевском ратишту имала бар тројицу Срба заробљених и спремних за размену.


КРИВЦИ

Као главни кривци за ликвидације, злостављања, силовања и друге ратне злочине над српским цивилима најодговорнији су некадашњи командант 5. моторизоване бригаде муслиманске Армије БиХ Исмет Хаџић, командант муслиманске војне полиције Керим Лучаревић, бивши начелник Општинског штаба ТО Осман Џамалија, некадашњи начелници и командири у Центру јавне безбедности сарајевске општине Нови град Реуф Јахић, Сабит Хаџић, Мирко Ловрић, Рефик Соколар...

Нажалост, ови људи који су у насељу Добриња учествовали у систематском терору над православним хришћанима или су за њега знали, а нису ништа предузели да буде спречено и дан-данас слободно живе и раде, чак и у полицијским и безбедоносним структурама.

Масакр у Добровољачкој улици



Прошло је више од 13 година од злочина над припадницима ЈНА у Сарајеву, а да његови починиоци нису кажњени. Шпекулисало се да ће Ејуп Ганић, Хасан Ефендић и Заим Бацковић завршити у Шевенингену, али од тога није било ништа.


Иако је кривична пријава за злочин над колоном ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву била у Хашком трибуналу, оптужница за масакр над војницима некадашње заједничке државе није подигнута. У време подизања оптужница, спекулисало се да ће некадашњи члан Председништва Босне и Херцеговине Ејуп Ганић, командант Територијалне одбране БиХ Хасан Ефендић и његов помоћник Заим Бацковић завршити у Шевенингену, али од тога није било ништа.

Правдајући се излазном стратегијом, овај случај је пребачен пред Посебно одељење Суда БиХ за ратне злочине и организовани криминал. Да ли ће и када бити подигнута оптужница, остаје да се види. Оно што породицама жртава, али и широј јавности, оставља мучан утисак јесте чињеница да је прошло више од 13 и по година од злочина, а да починиоци још нису кажњени.


ПРОПУШТЕНИ ИЗЕТБЕГОВИЋ И КУКАЊАЦ

Све је, међутим, прилично јасно. Тог 3. маја 1992. године у команди Друге војне области (2. ВО) био је заробљен муслимански лидер и председавајући Председништва БиХ Алија Изетбеговић. У тространом споразуму између ЈНА, Унпрофора и руководства у Сарајеву договорено је да се на безбедан начин евакуише 2. БО, а Алија Изетбеговић ослободи.

Међутим, у то време, вршилац дужности председавајућег Председништва Ејуп Ганић и командант Територијалне одбране Хасан Ефендић одлучили су да се пропусти само возило у којем се налази Изетбеговић и командант 2. ВО генерал Милутин Кукањац, а да се остатак колоне нападне.

Тако је и било. Изетбеговић и Кукањац су прошли, а затим је у Добровољачкој улици наступио покољ. Из оближњих кућа наоружани цивили, полицајци, припадници војних, полицијских и паравојних формација запуцали су на колону коју су углавном чинили млади војници.


СВЕДОЧЕЊЕ АЛИЈЕ ДЕЛИМУСТАФИЋА

Целу акцију је 29. јануара 2002. године описао и некадашњи министар унутрашњих послова БиХ Алија Делимустафић пред Војним судом у Београду. Наиме, претходно је Делимустафић ухапшен у једном београдском хотелу у којем је одсео са лажним документима. Он је потврдио да су Ганић и Ефендић руководили овим масакром.


СВЕДОЧЕЊЕ ЕФЕНДИЋА

То је признао и сам Хасан Ефендић у својој књизи "Ко је бранио Босну" у издању "Удружења грађана племићког порекла". На 267. страници је записао да је команда 2. ВО је била стављена под потпуно окружење. А на следећој страници пише: "Понуђено је од те команде да јој се омогући несметано извлачење из града у Лукавицу, то је договорено. Ејуп Ганић и ја смо се договорили да из сале за састанке руководимо акцијом, да ја будем одговоран за војни део акције, а он да одржава везу да Унпрофором и међународном заједницом. У Добровољачкој улици постављене су наше јединице. Пуковник Јово Дивјак и неколико других старешина отишли су на Скендерију да се нађу при руци и пруже потребну помоћ. Са њима је одржавана радио-веза."

На страни 269. Ефендић сведочи:
"Ми смо донели одлуку да се колона мора зауставити, али у моменту када возило са Изетбеговићем буде ван опасности на Скендерији, када може да скрене у правцу Председништва. Војницима из колоне је наређено да изађу из возила, што су они послушно и урадили. У току ове акције погинуло је пет официра ЈНА (три пуковника и по један капетан и водник), четири-пет официра је рањено. На нашој страни није било погинулих."

На страни 270. Ефендић пише:
"Видео сам војнике и старешине постројене уза зид. Један од полицајаца узео је једну жену за размену за своју сестру коју су четници узели из стана. Ја сам му одобрио размену. Осим жена, остали заробљеници су одведени у салу зграде ДТП `Партизан`, популарни ФИС."


СУДБИНА БОГОЈА БОЖИНОВСКОГ

Пре напада на колону у Добровољачкој улици, 2. маја 1992. године у општем нападу на Дом ЈНА убијена је једна особа, а десет официра, војника и грађанских лица на служби у ЈНА је рањено. Најпотреснија је судбина потпуковника Богоја Божиновског којег су припадници јединице Исмета Бајрамовића Ћеле одвели на уролошко одељење болнице "Кошево". Тамо му је констатована прострелна рана кроз грудни кош и плућно крило, као и прелом десне руке.

Оперисан је без анестезије и остављен је дан-два да лежи у болници без хране и воде. Потом је по њега дошао Ћело и буквално га отео од стражара који су га чували. Божиновски је одведен у кућу једног од погинулих муслимана за време напада на Дом ЈНА и приказан је као четник и злочинац. У том стану је малтретиран, јер су га присутни пљували, тукли ногама и рукама, претили ножем..., а када је од изнемоглости пао једно лице је уринирало по њему.

После ове тортуре, Божиновски је пребачен у подрум једне куће на Вратнику где су га злостављали припадници Ћелине јединице. Вођен је у зграду Председништва БиХ где су га присиљавали да пређе у ТО БиХ и да да изјаву за "Јутел", да осуди "фашисте и србочетнике", што је одбио. Ипак, после шест-седам дана, под неописивим батинама био је принуђен да потпише дириговану изјаву. Размењен је 19. маја 1992. године.


НАПАД И НА ЛЕКАРЕ

После напада на дом ЈНА 2. маја 1992. године санитетска возила јединице капетана Марка Лабудовића иза Војне болнице у Сарајеву покушала је да се пробије до центра града и покупи рањенике. Нажалост, четири "пинцгауера" и санитетска возила са ознакама црвеног крста пресретнута су код Скендерије и уследио је масакр.
Убијено је 11 официра и војника: капетан Марко Лабудовић, поручник Обрад Гвозденовић, поручник Ивица Цветковић, поручник Нихад Кастрати, војници Бранко Поповић, Круно Бешлић, Младен Николић, Радош Пајовић, Александар Благојевић, Срђан Николић и Небојша Бојанић.

У овој акцији рањени су војници Драгослав Николић, Драган Лазукић, Драган Матић, Драган Гламочић, Милан Пејић и возач Михајло Бабовић. Последња тројица су заробљена и мучена по сарајевским затворима. Приликом напада на Дом ЈНА погинула су још тројица војника у возилу БОВ. Реч је о Срећку Јовановићу, Слободану Јелићу и Предрагу Церовићу.

Све је то била увертира за масакр у Добровољачкој улици када је колона ЈНА која је према тространом договору требало да се евакуише из центра града у касарну у Лукавици. Убијено је осам војника и официра, а рањен 21 припадник ЈНА. Том приликом је ухапшено више десетина војника који су по сарајевским затворима брутално мучени.


ИМЕНА ЖРТАВА

У Добровољачкој улици убијени су пуковник ЈНА Будимир Радуловић, пуковник Миро Сокић, грађанско лице на служби у ЈНА Нормела Шуко, војник Миодраг Ђукић, потпуковник Бошко Јованић, пуковник Бошко Михајловић, пуковник Градимир Петровић, војник Здравко Томовић.

На списку рањених су били: Зоран Зрнић, пуковник Енес Тасо, Јосип Ивановић, Иванка Станков, Зоран Аџић, пуковник Љубинко Лукић, потпуковник Фрањо Патачко, пуковник Комнен Жарковић, Марко Стаменић, цивилно лице по презимену Петровић, Драган Пантић, Ивица Симић, пуковник Ратко Каталина, један Н. Н. војник, капетан Драган Станковић, капетан Ласло Правда, Слободан Бојанић, пуковник Драгољуб Павловић, Звездан Арсић, Драган Ковачевић и пуковник Душан Ковачевић.
Ликвидације су биле бруталне. Једно санитетско возило заустављено је. Возачу је прислоњена пушчана цев на потиљак, а лице старости око 18 година из непосредне близине упутило је неколико смртоносних хитаца у главу пуковника др Будимира Радуловића, који је седео на сувозачевом месту. Затим су отворили задња врата комбија и запуцали. На лицу места су погинули пуковник Миро Сокић и Нормела Шуко.
Посебно брутална ликвидација је било убиство Миодрага Лукића и Бошка Јованића. Камион "там" је заустављен, наређено је војницима да изађу, одложе оружје и легну на асфалт. Поменута двојица су убијена, а том приликом рањени су Драган Станковић, Ласло Правда, Слободан Бојанић, Драгољуб Павловић и Звездан Арсић.

Фељтон је преузет из Новости,
објављен је августа 2005.
Аутор: Душан Стојаковић