Током рата на Косову и Метохији 1998-1999 најжешће борбе су биле на југославенско-албанској граници (фронт 70 км) јер су албански терористи из Окупаторске Војске Косова имали помоћ од регуларне Војске Републике Албаније, као и Легије странаца и НАТО специјалаца... заправо 9. априла 1999. године отпочела је копнена инвазија. Однос снага је био 1:5 на копну, док су у ваздуху агресори имали апсолутну премоћ и константно бомбардовали војне али и цивилне циљеве широм границе.

Ова агресорска операција је носила шифровано име "Операција Стрела" која је имала две фазе. Прва преко карауле Кошаре, а друга преко Паштрика, односно у долини Белог Дрима.

Обе ове операције су сломљене, односно агресорске снаге нису успеле да војно окупирају јужну србску покрајину, што им је био циљ. Рат је завршен потписивањем мировног договора у Куманову 10. јуна 1999. године. Према том уговору, Војска Југославије, Полиција Србије као и државна администрација се повлаче у централне делове земље.

На сајту Политике је априла 2019. године објављен један краћи фељтон у три наставка, а потписује га Милан Галовић.

ПРИЧА СА КОШАРА - БИТКА ЗА ИСТОРИЈУ (1)

Јачи од ОВК пешадије и НАТО авијације

У борбама учествовале многе јединице Војске Југославије, али су током прва два дана напад непријатеља зауставили припадници 53. граничног батаљона – младићи на одслужењу војног рока и неколико старешина ВЈ.

Нема назад - иза је Србија

Високо у Јуничким планинама, на око 1.000 метара надморске висине и око 30 километара од града Ђаковице, налазила се караула „Кошаре”. Око 500 метара изнад ње била је југословенско-албанска граница.

Сама зграда карауле изграђена је седамдесетих година 20. века, када и друге карауле на тој граници. Уочи почетка НАТО агресије у њој је боравило око 130 војника, младића на одслужењу војног рока, осим командира и његовог заменика, који су били подофицири.

Савремени еп наших дечака

На данашњи дан пре двадесет година почела је битка на Кошарама, која ће постати савремени еп о патриотизму, храбрости и одлучности у одбрани земље. У тој борби погинуло је 108 војника из више јединица тадашње Војске Југославије. Али, шта се заправо дешавало на Кошарама?

Укратко, након што се испоставило да ВЈ неће бити уништена под налетима авијације НАТО-а за неколико дана, нити ће снаге ОВК које су се налазиле на Космету успети да потисну војску и полицију Србије, покренута је офанзива, може се рећи и копнена интервенција, коју су подржали војска Албаније, добровољци и ангажовани плаћеници, сви под окриљем НАТО-а.

Њихов циљ био је да се снаге ОВК „спусте” из Албаније, са Проклетија, на подручје Космета, раздвоје снаге одбране СР Југославије, отворе правац за убацивање додатних снага и тиме преокрену рат у своју корист.

Само граничари на првој линији

У тој намери осујетила их је ВЈ, али се током прва два дана пред њима нашла само једна јединица – 53. гранични батаљон из састава Приштинског корпуса. Његов ратни командант био је мајор Душко Шљиванчанин, данас пуковник, начелник Одељења у Управи за обуку и доктрину Генералштаба Војске Србије.

Убиство пет југославенских војника

– Говорити о борбама и агресији 1999. године, а не споменути оно што се дешавало 1998. године, била би непотпуна прича – каже у разговору данас пуковник Душко Шљиванчанин.

Објашњава да југословенско-албанска граница никада није била мирна, о чему сведоче називи караула које су носиле имена погинулих граничара, као што су карауле „Бошко Жиловић”, „Дејан Радановић” или „Митар Војиновић”.

Посебан безбедносни изазов на граници настао је 1997. године, после слома државних институција у Републици Албанији. Тада је албанска војска напустила своје карауле, укључујући и караулу „Падеж” наспрам „Кошара”, а становништво је развукло оружје из њих, после чега су и многе спаљене. Напуштене карауле постаће базе за кријумчарење оружја и убацивање припадника ОВК на Космет.

– Док се граница према другим државама обезбеђивала, ова према Албанији се бранила – истиче наш саговорник.

Специфично искуство живота и ратовања на караулама

Граничари су били војници прве категорије, они који су психофизички најспособнији међу регрутима и који су прошли безбедносне провере. Били су у рангу специјалаца. На терену, уз границу, када би се у патроли нашли сами, у случају потребе сами су доносили одлуке, укључујући и оне које се односе на употребу оружја.

„Живот и рад граничара на граници били су специфично војничко искуство. Били су потпуно аутономни, на караулама се спремала храна, међу њима су били кувари, болничари, механичари, водичи службених паса и друге специјалности”, објашњава Шљиванчанин, напомињући да им је највеће признање изјава генерала Владимира Лазаревића, команданта Приштинског корпуса, да је у граничаре имао највише поверења.

Објављено: 09.04.2019.

ПРИЧА СА КОШАРА - БИТКА ЗА ИСТОРИЈУ (2)

Рат на караули је почео 30. септембра 1998.

До 24. марта 1999. године нисмо предузимали никакве посебне нове мере, јер смо их предузели још 1998. године, објашњава пуковник Душко Шљиванчанин кога је почетак НАТО агресије затекао у Ђаковици.

Почетком 1998. године долази до ескалације сукоба у јужној покрајини Србије. Насртаји на границу су све жешћи, сукоби добијају обележја ратних окршаја.

Војник Ђула Дорни из 74. граничног батаљона Подгоричког корпуса гине 7. маја 1998. године. Он је први граничар који је настрадао у сукобима 1998-1999. године.

Са разгласа позив на мир

– Отприлике у то време карауле „Кошаре” и „Морина” (суседна караула) су блокиране и управо тада се ВЈ први пут ангажује унутар Космета, и то због снабдевања ових караула. Сећам се да је на челу колоне ишло борбено оклопно возило које је путем разгласа, на албанском, упозоравало становништво и припаднике ОВК да не нападају војску – каже пуковник Душко Шљиванчанин, ратни командант 53. граничног батаљона.

Јединице Војне полиције

Он је тада био заменик команданта 57. граничног батаљона из Урошевца. Већ 6. јула 1998. године постављен је за команданта 53. граничног батаљона. Ова јединица, са командом у Ђаковици, била је одговорна за границу од тромеђе Србије, Црне Горе и Албаније, преко Ђеравице (2.656 метара надморске висине), Јуничких планина до Паштрика (1.989 метара надморске висине). Укупно 68 километара границе.

– Већ крајем јула у рејону села Јуник, легла терориста, погинуо је начелник штаба 63. падобранске бригаде потпуковник Горан Остојић – сећа се Шљиванчанин.

Шта ће Холбрук у Јунику

За село Јуник чуло се те године широм света када се амерички изасланик Ричард Холбрук срео и сликао са припадницима ОВК, јасно показујући на чијој су страни САД.

Шљиванчанин каже да је за њега најтежи дан у каријери био 30. септембар 1998. године, када су, у заседи уз граничну линију, у близини карауле „Кошаре” погинула петорица војника, а у рејону карауле „Морина” један подофицир. Тада су погинули војници Владимир Радојичић, Илија Павловић, Миладин Гобељић, Милош Павловић и Мирослав Јоцић, као и заставник Драган Бундало. Тог дана је практично почео рат за војнике на караули „Кошаре”, пола године пре НАТО агресије.

Током предстојеће зиме војници су били на положајима, у караулу би се враћали само да се окрепе и накратко одморе.

– До 24. марта 1999. године нисмо предузимали никакве посебне нове мере, јер смо их предузели још 1998. године – објашњава Шљиванчанин, кога је почетак НАТО агресије затекао у Ђаковици.

Мајор Душко Шљиванчанин и капетан Александар Грбовић

Првих дана по почетку напада алијансе, на граници је било релативно мирно. Очигледно се очекивало да ће ваздушни удари брзо решити рат. Саговорник „Политике” био је 8. априла у рејону карауле „Кошаре”, разговарао са војницима, а затим се пешке упутио на десетак километара удаљену караулу „Морина”.

Напад почео из Републике Албаније

– Осматрајући територију Албаније нисам уочио никакве покрете и није било никаквих индиција да ће већ за десетак сати уследити агресија на рејон карауле „Кошаре”. Негде после поноћи, око један сат, док сам се налазио на командном месту у Ђаковици, известили су ме да артиљерија војске Албаније дејствује по нашим положајима у рејону карауле „Морина”. Одмах смо закључили да је то почетак копнене агресије – каже Шљиванчанин.

Гранатирање је трајало до раних јутарњих часова. Између пет и шест сати почиње артиљеријски и ваздушни напад на караулу „Кошаре”. Нешто касније почиње пешадијски напад, а у првом ешалону, како се процењује, било је између 800 и 1.000 припадника ОВК.

– У тренутку напада граничари су се налазили у групама од 15 до 20 војника, примили су први удар, нанели губитке, што је непријатеља поколебало да настави напад, а поред свега су наишли на противпешадијске мине. Данас мислим да смо имали и ратне среће, јер нису знали колико нас у том тренутку заправо мало има – сматра Шљиванчанин.

Тежак терен, сурова клима

Кад је реч о бици на Кошарама, треба имати на уму крајње неповољну ситуацију у којој су се нашли припадници ВЈ. Нападачи су се налазили на вишим тачкама, били су бројнији, а авијација НАТО-а имала је потпуну превласт у ваздушном простору.

Опастност иза сваког дрвета: ОВК дејстује

Планински рељеф је скоро у потпуности онемогућавао употребу ратне технике са наше стране и отежавао довођење нових снага. Иако је био април, у једном дану су се смењивала годишња доба, падала је киша, било је суснежице, на вишим тачкама и даље је било снега.

Објављено: 10.04.2019.

ПРИЧА СА КОШАРА - БИТКА ЗА ИСТОРИЈУ (3)

Смртоносна заседа – Очи у очи са ОВК

У секунди смо се, са даљине од 40 до 50 метара, погледали очи у очи. Већ следећег тренутка подижу пушке, почињем да трчим, чује се пуцњава, погађају ме меци, сећа се Душко Шљиванчанин
Припадници Војске Југославије на положају

На 53. граничном батаљону било је да издржи док не стигну друге јединице ВЈ, пре свега 125. моторизована бригада, која се пробијала ка граници, истовремено водећи борбу против ОВК, избегавајући ударе авијације НАТО-а и прихватајући резервисте.

Команда Приштинског корпуса на прву линију борбених дејстава шаље старешине, вишецевне бацаче ракета и чету војне полиције.

Мајор Димчевски преузео команду

Али, требало је издржати до њиховог доласка. Мајор Душко Шљиванчанин, командант 53. граничног батаљона, наређује свом заменику мајору Драгутину Димчевском да на Кошарама преузме команду над граничарима, што он чини и својим пожртвовањем консолидује линије одбране.

Командант 53. граничног батаљона са возачем, војником Мирославом Стојановићем, креће „пинцгауером” према селу Батуша.

Шверц оружја из Републике Албаније

Упадају у заседу и том приликом војник, погођен снајперским хицем, гине, док Шљиванчанин успева да изађе из возила. Окреће се према нападачима који су изашли из заклона, мислећи да нема преживелих.

– У секунди смо се, са даљине од 40 до 50 метара, погледали очи у очи. Већ следећег тренутка подижу пушке, почињем да трчим, чује се пуцњава, погађају ме меци. У том тренутку уз пут се појављују војни полицајци, нападачи беже – каже Шљиванчанин, који је тада задобио једну прострелну рану и три окрзнућа.

Вратио се у пиџами на фронт

Пребачен је у болницу у Ђаковици, али се самоиницијативно вратио у јединицу у болничкој пиџами, будући да су му униформу исекли приликом збрињавања рана.
– Када сам дошао на командно место, вероватно су помислили да са мном нешто није у реду. Лекар је хтео да ми да инјекцију за смирење – сећа се наш саговорник.

На истом месту на мину је наишао БОВ и тада су рањени водник Дејан Агочевић, командир карауле „Кошаре” и возач.

Тог 9. априла 1999. рањени су пуковник Синиша Трајковић и потпуковник Томић из команде Приштинског корпуса.

Само је караула заузета

Нападачи су тог првог дана напада заузели вис Раса Кошарес и тешко оштетили зграду карауле, у коју су ушли 10. априла увече.

Она је на таквом месту да би било сумануто жртвовати људе да освоје тачку са које се не би могли бранити, што важи за још неке локације уз границу.

Припадници ОВК касније су претрпели губитке у караули, у нашу територију нису продрли дубље од неколико стотина метара.

Жестоке борбе водиле су се и 10. априла, када је у поподневним сатима стигао Други батаљон 125. моторизоване бригаде. Граничари су тада ушли у састав ове јединице. Наставили су да се боре до краја рата, а немерљив допринос дали су и они који нису пуцали, као што су лекари и везисти.

5. батаљон војне полиције за специјалне намене

Наш саговорник је првог за одликовање предложио везисту војника Сашу Миловановића, који је у критичним ситуацијама вешто повезивао војнике разбацане по положајима на планинском ратишту.

Упаљене свеће за погинуле витезове

По потписивању Кумановског споразума, ВЈ се повлачила са Космета, а 53. гранични батаљон, на путу према централној Србији, формирао је колону код манастира Високи Дечани.
– Отишао сам у манастир и запалио 16 свећа за својих 16 војника, припадника јединице којом сам командовао – каже Шљиванчанин. 

Терет борби изнели су младићи на одслужењу војног рока, младићи од 19 или 20 година. Посебно треба истаћи мартовску генерацију, односно класу војника из 1998. године.

Многи од њих јавили су се у касарне на Космету у тренутку када се разбуктавао сукоб, учествовали су у борбама средином и крајем те године, а када је требало да заврше једногодишње служење војног рока – почела је НАТО агресија.

Уследила су још три месеца рата, повлачење у централну Србију, па су се кућама вратили тек у јулу и августу 1999. године.

Објављено: 11.04.2019.