Покољи Срба у Глини 1941. године - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

Покољи Срба у Глини 1941. године



Проглашење НДХ 10. априла 1941. године

Када је 10. априла у касним поподневним сатима… на радију објављена вијест да је у Загребу велики војсковођа Кватерник прогласио Независну Државу Хрватску, непосредно иза тога већ пред сумрак кроз глинске улице протрчало је неколико хрватских младића са Златком Пинотићем на челу који су носећи хрватску заставу гласно викали да је на радију проглашена НДХ…

У току ноћи са четвртка на петак, 10. на 11., усташе су у цијелој Глини преузели сву власт у своје руке. Одмах је био разоружан мјесни војни гарнизон и постављене њихове страже код опћине, суда и котара. Прва видна активност усташа сутрадан 11. априла била је да се поруши споменик краљу Петру Првом који се налазио у центру пред тадашњом опћином. (Слично је учињено и код „Олује“ када су у глинском парку одмах порушене бисте народних хероја глинског краја који су дизали устанак на Банији 1941. године.)

Првих дана нове власти сви глински усташе одмах су добили нове положаје у Загребу или у Глини. Др Пук (Мирко) је већ 12. априла у Загребу од Кватерника именован замјеником предсједника Хрватског државног водства, а од 16. априла по Павелићу именован је у првој Влади НДХ министром правосуђа.

И остали Пукови сурадници из Глине добивају одговарајуће положаје. Др Јурај Девчић постаје главни усташки опуномоћеник за котар Глина и Вргинмост а касније је стожерник Главног усташког стожера у Загребу. Др Мирко Јерец у току јуна мјесеца постаје велики жупан Велике жупе Гора у Петрињи. Мато Видаковић, столар, постаје предсједник опћине Глина, др Јурај Ребок постављен је за усташког логорника у Глини, Никица Видаковић постављен је за усташког таборника у Глини, а Јосип Misson, трговац, постаје предсједник Покретног пријеког суда у Глини.

Мањи дио бивших чланова ХСС-а изјашњавају се као усташе и постају усташки ројници или таборници. Од разоружаних војних јединица већ је сакупљено доста оружја па се по ноћи пуца из пушака или митраљеза – нешто из задовољства због стварања нове државе, а више да би се некима утјерао страх у кости и да се види тко сада има власт у мјесту.

У редове усташа одмах приступају неки глински грађани те сељаци из околних села којима се за упис у усташе нуде запослења као подворници и сл. и тако настаје глинска усташка сатнија.

По одласку др Пука у Загреб који је до тада у Глини главни усташки идеолог и покретач свих иницијатива, у Глини су остали као водећи усташе: др Јурај Ребок као логорник усташког логора (руководеће усташко тело – нап. С. Л.) Глина који је и равнатељ болнице у Глини. У логору су Мато Видаковић, столар, Јосип Misson, трговац и глински зет, Мато Тиљак, трговац, и Стјепан Ханих, професор музичког одгоја у Глини. Осим ових у Глини се по проведби усташких начела истичу: Никица Видаковић и његов брат Стипе, Стипе Фрковић, трговац, Францек Буторац, месар, Павао Калајџић, сластичар и лицитар и брат му, Јурек Муретић, гостионичар, а ускоро су им се придружили и касније учествовали у свим акцијама и Славко Папа, Јанко Корак, Виктор Демарин, учитељ, Маријан Хорват, електричар у глинској муњари, Јосо Жинић, месар, Божо Новак, механичар. Касније у току 1941. године међу усташама су и Иван Гајдек, Јосо Зибар, Брацо Силаја и још понеки.

Истодобно у околним глинским селима као усташе познати су Никола Липак-Чукље и Мато Мулац (из села Прекопе), Мато и Јанко Кихалић (Кихалац), браћа Крешталице, Шима Наглић и Стево Липак (Јукинац) те Лука Мазаловић, Иван Петровчић, учитељ, Лука Брдарић и Фрањо Младеновић (Маја и Сврачица), а било их још који су им се придружили…

 

Прва хапшења у Глини

… Било је то на православни Ускрс 20. априла када су у 6 сати ујутро ухапшени глински комунисти који су били давно на попису само сечекало да се створе погодни увјети. Тога дана ујутро ухапшен је Миладин Шурбат, шеф катастарске управе који се дан раније вратио из војске кући и само једну ноћ ту преспавао. Први је ухапшен јер је био познат као бивши секретар котарског комитета КПХ Глина. С њим су од Срба ухапшени Симо Пјевац, судац, Симо Сужњевић и лијечница др Милена Гајић те Драган Штефанчић, Хрват и тајник мјесног одбора ХСС-а у Глини. Сви ухапшени одмах су добили рјешење о отпусту из службе и задржани у глинском затвору и послије подне везани у ланце отпраћени на колодвор и влаком преко Цапрага стигли у затвор у Петрињској улици у Загребу одакле су по отварању логора Даница код Копривнице тамо отпремљени…

У околини Глине хапшења су се почела проводити по селима и била су редовито кориштена за пљачку имовине приликом хапшења…

Негдје у то вријеме свим глинским Србима одузети су сви радиоапарати како не би могли слушати стране радиостанице а одузети апарати додијељени су у власништво глинским Хрватима.

 

Хапшења и убијања почетком маја 1941.

Постепена ескалација хапшења и убистава у глинској околини настављена су и почетком мјесеца маја. У Класнићу су усташе из Маје с неколико жандара (оружника) које је водио усташа Стипе Вркљан између Драготине и Бијелих Вода ухапсиле и мучиле те потом убиле неколико сељака. У Доњој Бачуги усташе из Петриње су 4. маја дошли у претрес кућа, одузимали златнину и имовину те тукли сељаке од којих је један умро, неке сељаке су претукли и око 30 сељака ухапсили од којих су неки на лицу мјеста убијени, неке су прогласили таоцима и одвели а остале пустили кућама. Исти петрињски усташе су у Доњој Бачуги и Грабовцу наставили са насиљем и тада заклали једног човјека, другог убили, на једну кућу бацили бомбу а у Шушњару су истог дана убили неколико сељака…

Управо на православни Ђурђевдан у уторак 6. маја на крсну славу неких породица, дошло је до нових већих насиља у самој Глини. Тог дана у Глини је ухапшен Адам Ресановић, глински постолар (обућар – нап. С. Л.) … а с њим је ухапшен и Стојан Слијепчевић, глински надстражар. Два дана су их мучили, тукли и испребијали тако да се нису могли ни покренути. У четвртак 8. маја навечер усташе су их тако испребијане једва утовариле у камион у којем су већ били претходно 6. маја ухапшени неки сеоски учитељи, православни свештеници, бивши подофицири и још неки. Сви су одвезени у правцу Петриње и њихова судбина није позната, што само значи да се не зна гдје су побијени. Осим Ресановића и Слијепчевића који су са њима одвезени за остале се не зна нити број нити су им позната имена…

По том плану 7. или 8. маја у Глини су ухапшени котарски лијечник др Ђуро Сужњевић, Стево Јеловац, грунтовничар, Милош Живковић, ковач, Станко Ребрача-Шлик, један од оптуженика на Велеиздајничком процесу из 1909. године, Лазо Злонога Писар, Петар Пејић, бивши начелник опћине Маја и солунски добровољац те Милан Лончар, сељак из Обљаја. Сви су спроведени у Загреб и потом у логор Даница код Копривнице. Негдје крајем јуна из Глине је у логор Даница посебно послан усташа Јанкић Кихалић да у Глину врати др Сужњевића, Ребрачу и Живковића… У Глину су доведени везани у ланце и потом убијени код Прекопе а да им се не зна тачан датум смрти…

Према непотврђеним изворима у Глини је почетком маја, (по некима) у четвртак 8.маја одржан тајни састанак глинских усташа којем је био присутан и др Пук (што није потврђено) или нетко из врха из Загреба, када је наводно одлучено да се почне са ликвидацијом Срба у Глини. Сљедећи дан 9. маја одведено је неколико (око 10) српских сељака из Горњих Јама и затворено у глинском затвору. Тамо су дочекали хапшење Глињана 11. маја и заједно са њима ликвидирани. Претпоставља се да је од 6. до 11. маја у глинској околини ухапшено и затворено око 50 особа од којих је дио био затворен у Глини и тамо дочекао Глињане те заједно са њима ликвидиран.

 

Недјеља 11. маја – у току дана

Усташки таборник Глине Никица Видаковић имао је велике и широке овласти за поступке које је намјеравао провести када то буде потребно… Он је то своје право… и ту своју овласт искористио већ у недјељу 11. маја навечер…

Из свега претходно реченог о др Пуку и његовом друштву било је јасно да је предстојеће хапшење свих глинских Срба била давна Пукова намјера и да је то био искључиво и само његов налог. Сигурно је да је договор глинских усташа о накани што ће направити, обављен прије јер је у суботу 10. маја у глинску пошту стигао брзојав из Загреба у коме се јавља да ће у Глину у недјељу доћи договорено „осигурање“ и нетко од усташких дужносника…

 

Недјеља 11. маја – у току дана

… Истога дана у суботу послије примљеног брзојава, обављен је навечер у болници договор који је назван „тајни ужи састанак“ усташких првака у стану лијечнице др Вејвода. На тај састанак из Загреба дошао је један усташа-емигрант који је требао са присутнима договорити све детаље. Предложио је да се састави листа оних Срба које послије хапшења треба ликвидирати а то би требали бити они који су се истицали у бившој држави као непријатељи Хрвата, затиратељи хрватства итд. Након дужег договарања и различитих приједлога – кога убити, кога оставити, јер можда нису сви Срби у Глини толико криви да их све треба побити па све до приједлога – треба све ликвидирати, изгледа да је и без конкретног гласања заједнички договор био – треба све ликвидирати и с тим договором су се ту вечер разишли…

Састанак веће скупине усташа одржан је и у недјељу 11 маја прије подне у глинској болници код равнатеља болнице др Ребока гдје је коначно пренесен договор усташког водства одржан синоћ како би сви били упознати што је договорено и што ће тко даље радити…

Већ у недјељу прије подне 11. маја некима је било познато што ће се догодити. Иза тога било је врло озбиљних савјета и упозорења појединим Србима да би се требали склонити, па и сакрити. Таквих неколико упозорења било је врло индикативно, али их неки, на жалост, нису сматрали озбиљним…

Послије подне те недјеље 11. маја око 17 сати у Глину су стигла 2 сива аутобуса усташа – у сваком око 25 особа у усташким униформама до тада у Глини невиђеним. Биле су то неке чудне „жуте“ униформе оних усташа-емиграната који су се из Италије са Павелићем вратили у земљу 15. априла… Глином су се провезли пјевајући усташке пјесме. Изгледа да је са тим усташама из Загреба дошло и неколико петрињских усташа (Дујо Крпан, Шулентић, Јанековић) и Фагетови усташе из Сиска, како би са глинским усташама били сигурни да ће моћи обавити посао за који су били послани… Били су и у стану др Ребока, глинског логорника да се јаве да су стигли према договору. Завршили су заједно у усташком логору покрај хотела Касина и ту је обављен задњи договор прије мрака и створен план акције која је кренула те вечери.

 

Хапшења у ноћи с недјеље 11. на понедјељак 12. маја

У недјељу навечер усташки таборник Глине, Никица Видаковић искористио је одобрење за мобилизацију па је позвао један број Хрвата да ту ноћ морају бити дежурни на глинским улицама док су глинске усташе са усташама-емигрантима и стражарима-пандурима почели из кућа гдје су становали Срби, одводити све одрасле мушке особе „од 16 до 60 година“. Том приликом говорили су да морају са њима ићи „на преслушање“ и да ће послије тога сви бити пуштени кућама. Ово су нарочито наглашавали, да се родбина не би узнемирила и да не би било отпора приликом хапшења. Наређено им је да се обуку и спреме и да не требају носити пуно ствари јер ће брзо бити послије преслушања пуштени кућама. И сада се памте те усташе-емигранти који се крећу по кућама уз снену дјецу… Неку дјецу око 14 година су питали колико имају година да виде да ли и њих требају одвести или не.

Ради сигурности те вечери на улицама Глине била је искључена струја из јавне расвјете како се не би из кућа могло видјети кога све одводе и да све остане у што је могуће већој тајности. Хапшење је почело навечер одмах послије сумрака како би се стигло све до јутра одвести. Почело је од околних насеља Пјеваца, Подунаваца и Богуновића према центру с једне и од Селишта с друге стране, и ишло од српске куће до куће које су показивали домаћи усташе и стражари. Хапшење већине обављено је до око 5 сати ујутро али је у току дана било накнадних хапшења јер су неки упозоравали да се погледа да ли су неки ухапшени, тако да је у Глини хапшење завршено тек у току понедјељка 12. маја послијеподне.

У току ноћи приликом хапшења било је неколико инцидената. Око пола ноћи усташа Шима Наглић са једним усташом-емигрантом куцао је на врата пекара Илије Летића поред православне цркве да им отворе врата. Када се Летић обукао и изашао… чуо се пуцањ. Одмах пред кућом убијен је Илија Летић, син Душан био је тада рањен, а два су његова шегрта Раде и Славко били од усташа рањени, и усташа-емигрант их је докрајчио одмах бајонетом. Све се то догађало уз присуство Илијине жене Марије и 7-годишњег сина Ђоке те двије сестре, а трећег шегрта Луку, када су дознали да је Хрват, нису дирали. Убрзо су дошли усташе с камионом и све мртве и рањеног Душана утоварили и одвезли…

Сви ухапшени те ноћи и сљедећег дана спроведени су у затвор који се налазио у згради жандармерије и с њима су попуњавали све просторије тако да су све биле пуне а већи број био је и у дворишту у коме су стражарили наоружани усташе.

Приликом хапшења неки од усташа искористили су прилику да и опљачкају ухапшене. Од жене Јоце Гребљановића узели су око 30.000 динара и то им није било доста па су однијели и духана у вриједности око 2500 динара. Од Славка Стојановића-Пелеша, угледног глинског трговца са дугом трговачком традицијом у обитељи (дјед Петар био је међу онима који су у Глини 1846. године у њиховој кући први пјевали хрватску химну Лијепа наша у збору са Јосифом Руњанином), узео је усташа Стјепан Ханих мали кофер пун злата, бриљаната и других драгоцјености вриједан око 5 милиона динара…

 

Понедјељак 12. маја

… Још дан прије, предвече у недјељу 11. маја дошло је неколико глинских усташа у Прекопу (село недалеко од Глине – нап. С. Л.) да се тамо договоре са хрватским сељацима да сутра у понедјељак треба почети копање велике заједничке јаме уз десну обалу ријеке Глине… гдје ће покопати стријељане… Никола Липак-Чукље чак је добровољно дао своју земљу да се то на њој обави јер ће у прољеће на том мјесту засијати кукуруз па ће ту боље родити усјеви…

(У Глини је у понедељак, 12. маја, ухапшено око 20 радника који су то јутро дошли на посао. Поред њих, ухапшени су и Петар Медић, кројач Стево Бадрић, кројач Станко Јакшић и његов син Бранко који нису били ухапшени у току ноћи па су по њих то послеподне дошли усташе Славко Папа и Павао Калајџић, затим Драган и Милан Ратковић, синови раније убијеног бележника Ратковића, Михајло Летић, пензионисани шумар, отац раније убијеног Илије Летића… – нап. С. Л.)

 

Ноћ 13. маја – глинска Бартоломејска ноћ

Није утврђено вријеме када су из суда почели у ноћи 13. маја одвозити на стријељање али је то морало почети вјероватно око, или иза поноћи, јер су задњи довежени до мјеста егзекуције пред јутро. Ово се закључује из изјава јединог спашеног Никице Самарџије као и чињенице да се је у ноћи с времена на вријеме чула недалека митраљеска и пушчана паљба, из чега је касније закључено да су заправо тада били убијени.

И те ноћи када су их одвозили, глинске улице биле су цијеле ноћи без јавне расвјете да се не би видјело како се затворени превозе из затвора камионима. У затвору су ухапшени прво у току ноћи везани по два с рукама на леђима и потом са два камиона који су имали цераде наизмјенично преважани до мјеста стријељања. Процјењује се и према неким изјавама сматра точним да су камиони имали око 15 превожења и у сваком камиону се уз ухапшене возило и по неколико до зуба наоружаних усташа.

Како је који од камиона долазио у Прекопу тако су они везани скидани са камиона и одвођени недалеко до ископаних јама. Ту су били одмах по реду стријељани у самим јамама или поред њих и по стријељању су сами падали у јаму. Само стријељање су вршили усташе-емигранти који су са тим задатком и дошли у Глину али су са њима били и поједини глинске усташе као Никица Видаковић који је водио цијели поступак ликвидације, затим Никола Липак-Чукље и неки други.

О догађајима послије хапшења и у затвору све до почетка стријељања остали су искази јединог преживјелог Никице Самарџије. Још у затвору Никица се договарао и предлагао да се усташу који их ту чува одмах нападне и разоружа али то није прихваћено и тако је покушај ослобађања па макар и по цијену жртава одмах отпао…

 

… Када су их у ноћи почели везивати, Никици (Самарџији, једином преживелом у масакру глинских Срба, 13. маја 1941. године – нап. С. Л.) је одмах било јасно да су то припреме за одвођење из затвора али није знао куда. У вријеме пријевоза камионом од затвора према Петрињи почео је смишљати што и како направити да побјегне када то није успјело у затвору. Пажљиво је проматрао куда их возе и када су од Јукинца дошли до Прекопе и ту камион успорио вожњу и скренуо са главне цесте улијево у поље, знао је да више нема пуно шансе и да их воде на ликвидацију. Када су их скинули са камиона видио је да иду уз ријеку Глину унаточ томе што је био густи мрак. Како је прије већ осјетио да није јако свезан, успио је ослободити руке али их је држао скупа као да су и даље везане, и гледао лијево и десно да смисли како се ослободити. На то га је усташа Мато Кихалић-Брко, који је био близу, упитао „куда се окрећеш – главу напријед“ и отишао до усташе напријед по батеријску лампу да провјери да ли су му руке добро свезане. Када је са лампом дошао до Никице, овај га је, физички јак и чврст, лако зграбио и пребацио преко леђа и у једном скоку већ био на обали ријеке гдје се одмах бацио у воду и почео пливати. На то су усташе насумце отворили по мраку ватру пуцајући у том правцу. У води је осјетио да је рањен у ногу, успио је скинути са себе капут и бацио га у средину ријеке даље од себе да скрене пажњу на капут, а он се склонио испод грана на обали и притајио у мраку… Морао се још неколико пута пребацивати и крити док му није успјело да у току љета 1941. године са кривотвореним исправама доспије у Београд…

Осим Никице Самарџије… касније су и два Хрвата који су били свједоци догађаја тога дана испричали што се догодило. Један од њих, Ђуро Силај из Мајске улице био је мобилизиран те ноћи и чувао стражу код затвора и те ноћи гледао како Србе везане са рукама одострага, доводе до камиона кроз ред усташа који су их по обичају кундаком ударали уз пожуривање да иду брже. То је прича свједока који је видио да су их свезане трпали у камионе и одвозили у Прекопу.

Други свједок је млинар Шешерин из Јукинца, брат Анте Шешерина из Глине. Њега су са ноћне страже покупили и натјерали да у Прекопи скупа са другима покапа нетом стријељане полуголе и мртве Србе… Том приликом препознао је многе убијене и још се тресући од ужаса ишао опрати своје крваве чизме којима је газио убијене док је затрпавао и ходао по њиховим лешевима. Обојица су то што су те ноћи доживјели ишли све испричати свом сусједу Милану Деспоту који је већ живио скривајући се по Глини код родбине да га усташе не ухапсе…

Осим ових свједочанстава  постоји и изјава сељака из Прекопе Петра Ерента који је исто затрпавао стријељане и масакриране  и потврдио да су међу посљедњима убијени Илија Аћимовић из Горњих Јама и Јанко Стојић из Глине. Бајонетом избодени Аћимовић био је тако остављен да се мучи док не умре и за то вријеме из јаме се чуло запомагање једног рањеног и још живог човјека који је питао што ће његово петоро дјеце без њега. На то се присутни Никица Видаковић спустио у јаму и из пиштоља пуцао у главу и тако га докрајчио.

Недуго послије овог злочина обављеног у Прекопи, Никола Липак-Чукље, који је цијело вријеме био запослен код преважања и ликвидирања, у друштву се хвалио да је те ноћи убијено 437 Срба…

Одмах послије стријељања, јаме са тијелима биле су посуте кречом и затрпаване и врло плитким слојем земље јер је убијених било пуно. Када је у прољеће 1947. пислије рата, обављено откопавање жртава из јама у околици Глине, тражило се да родбина дође на препознавање својих најближих али се томе одазвао мали број жена јер их је већина била изван Глине. Тада је установљено да је доста стријељања било обављено пуцањем у потиљак. Пронађени су и препознати лешеви Илије Летића, Драгослава Томића и још понеког те дијелови одјеће, ствари и кованих новаца.

Сви ископани лешеви из јаме код Прекопе а ту је било и каснијих стријељања, као и оних довежених из глинске цркве те с осталих масовних јама на подручју Глине, пренесени су на православно гробље. Тамо на мјесту срушене црквице положени су у заједничку Спомен-костурницу у којој се налази на вјечитом почивалишту око 2500 убијених Срба од 1941. до 1944. године са подручја котара Глина.

У знак сјећања на ове жртве 13. маја био је спомен-дан и проглашен Даном Глине све до 1995. године. Од тада нема одавања почасти убијеним грађанима Глине који су невини страдали од стране усташких злочинаца…

Колико се истина о ликвидацији глинских Срба тешко пробијала до јавности свједочи примјер да се о убиству није знало даље од Глине…

Но истина је ипак макар и шапатом полако долазила у јавност а била је и потврђена поступцима и изјавама усташа иза глинског масакра. Тако је у Глини већ послије мјесец дана била јавна тајна да су сви глински Срби убијени али не и мјесто гдје је то обављено осим неколико који су то знали али о томе нису превише причали.

Тужне мајке слутиле су истину о трагедији али су својој дјеци ту истину тајиле, неке све до завршетка рата. Дјеца Николе Жутића истину о убиству оца и других Глињана чула су тек послије рата 1945. године. За оне који нису знали или нису вјеровали да се тако нешто могло догодити, увијек је постојала нада да ће се њихови најдражи… вратити. Нажалост, наде се нису испуниле, није се вратио нико.

И док су многе глинске жене туговале за својим најмилијима, неке друге Глињанке отишле су у поход Павелићу, а водила их је жена Мирка Пука, Љубица Пук. Отишле су у походе да чују поруке свога вође. Овај их је испратио са поруком: „Ја сам поносан на Глину која је прва нашла пут и схватила како треба прави усташа да се бори за нашу Независну Државу Хрватску“. Овом кратком изводу из говора првог Хрвата не треба никаквог коментара јер је у њему све врло кратко речено о усташком начину рјешења „српског питања“ у Хрватској.

 

Једни су избјегли, а други отишли у смрт

Како у овако великим трагедијама има шароликих могућности да се избјегне смрт као и оних да се у смрт оде добровољно а да се није свјестан куда се иде, говори неколико случајева који су касније испричани. Прво о оним трагичним.

Мојсија Вујасиновић, трговачки помоћник код Марка Вујасиновића (нису били у ужој родбинској вези), водио је другу радњу – филијалу у центру мјеста код старе опћине. Како је становао у Хрватској улици у једној хрватској обитељи није био те ноћи одведен јер то није знао нитко од оних који су показивали гдје Срби станују. Устао је у понедјељак ујутро и спремио се да иде отворити радњу. Кренуо је у правцу дућана и на путу до трговине  сусрео га је најстарији син његовог газде (14 година) који му је дошао рећи да су сви те ноћи одведени и затворени с објашњењем да сви морају ићи на преслушање и да ће послије тога бити пуштени кућама. Сматрајући да нема разлога да бјежи или се крије, одмах је одлучио да и он оде тамо на преслушање… Отишао је тако добровољно не знајући да се гробне јаме већ копају. Мојсија је био функционер ГШК (Глински шпортски клуб, фудбалски – нап. С. Л.), дугогодишњи играч тог клуба и у затвору се само придружио својим суиграчима и пријатељима: Божи Метикошу, браћи Божи и Милану Јарићу, Душку Докмановићу-Дулету, Никици и Милану Самарџији, Рођи Балтићу, Николи Брковићу, Душану Томићу, Душану Сужњевићу, а тамо су већ били и дугогодишњи функционери клуба: бивши предсједник Дане Тојагић, Ђуро Штула, Перица Ћорковић, инж. Бошко Меанџија, Јово Павић…

Постоје докази и о другима који су тих дана дошли у Глину не знајући што их ту чека.

Небојша Сужњевић, син др Сужњевића, студент у Београду, дошао је Глину влаком у недјељу навечер с једним својим колегом студентом из Београда да ту проведу прољетне празнике. Како су дошли с влака кући ту вечер одмах су те ноћи одведени заједно с осталима. Његовом пријатељу из Београда који је исто страдао не зна се ни име ни презиме…

… Јанко Кошутић, повратник из Америке, имао је већи посјед у Прелошћици крај Сиска и тамо стално живио. У Глини је имао кућу у којој је Марко Вујасиновић имао трговину у Карловачкој улици. Дошао је на пар дана у Глину по најамнину за кућу, и тамо ухапшен.

Ђорђе Гавриловић, умировљени управитељ Дома малољетника у Глини, иначе учитељ, био је послије умировљења једно вријеме у Београду. Вратио се пар дана прије успоставе НДХ у свој стан у Глину и ту непознатог дана ухапшен и одведен.

У ову причу припада и умировљени биљежник Никола Јовић који је био међу онима који се првог дана спасио и остао жив јер га нису одвели. Ухапшен је касније, одведен и убијен.

(О судбини др Ђуре Сужњевића, Станка Ребраче-Шлика и Милоша Живковића било је речи у овом тексту – нап. С. Л.)

Слиједе примјери оних који су имали срећу да преживе глинску трагедију.

(О Никици Самарџији, који се спасио приликом одвожења на губилиште у Прекопу, такође је било речи – нап. С. Л.)

Перо Опајић, грађевински подузетник… био је упозорен од свог радника Стеве Врбанца из Скеле да се сакрије те ноћи јер предстоји хапшење. Сакрио се у пропуст крај његове куће у Карловачкој улици и тако се спасио. И свог сина Михајла-Брацу склонио је у двориште у шталу Никице Самарџије и ту је остао до јутра када се вратио кући мислећи да је опасност прошла. Међутим, усташе су водиле бригу кога нису у току ноћи нашли код куће па су у понедјељак ујутро поново дошли по оца и сина. Отац Перо је још у току ноћи одмах првим јутарњим влаком отпутовао за Карловац мислећи да му се син спасио. Касније се пребацио у Београд и тако остао жив. Сина Михајла-Брацу, иначе ђака, нашли су усташе, нажалост, код куће и одвели.

Милорад Медић-Мики био је у родитељској кући када су усташе у понедјељак ујутро око 8 сати дошли по његовог оца којег су и одвели. Мики је спавао у другој соби и како њега нису тражили а он се није појавио из собе, остао је у кући и није био одведен те преживио. Након мјесец дана успио се са пропусницом пребацити у Београд али је тамо нажалост убијен 1943. године.

Миленко Момић-Лимени, чиновник а познат и као центархалф ГШК-а, успио се спасити те ноћи и остати у Глини одакле је након неколико дана криомице отишао у Нову Градишку и тамо живио у току рата.

Мика Стовраг, банковни чиновник већ је био међу ухапшенима али је на интервенцију Пере Кухара, глинског кројача, успио чистим случајем бити пуштен и није те ноћи одведен у затвор и тако си спасио живот.

Милан Бракус спасио се јер је пијан те ноћи заспао на нечијој штали и није те ноћи био у својој кући. Касније је био ухапшен и на прозивци се сврстао међу Хрвате и тако опет успио остати жив.

Никола Јовић, умировљени биљежник, као старији човјек није излазио често из куће на улицу па су усташе приликом хапшења на њега заборавили и није одведен 11. на 12. маја те је том приликом остао жив, али не задуго јер је касније у јуну… одведен и стријељан исто у Прекопи.

Боро Меанџија био је упозорен предвечер од свог доброг школског колеге и пријатеља Златка Пинотића да се склони и да не буде у кући и то упозорење је послушао и остао жив.

Од хапшења се успио спасити и тако остати жив и ветеринар Марко Радојчевић кога је на вријеме упозорила наводно жена др Мирка Пука, Љубица с којом је овај био у пријатељским односима.

И старији син Петра Дупора успио се спасити и није одведен јер у вријеме хапшења није био у кући.

Посебно вриједи забиљежити и случај православног катехете Јована Лукића који је становао у Дупоровој кући. У вријеме почетка хапшења у недјељу навечер око 10 сати отпутовао је влаком из Глине за Црну Гору и тако остао жив. Његова супруга сутрадан 12. маја је поподне с дјецом и тада 13-годишњим Гојком Лончаром-Тољом отпутовала у Вир Пазар у Црној Гори.

Исто тако успио се спасити Дамјан Миљевић, официр бивше војске који је био у родбинским везама са Гојком Лончаром. Само неколико дана прије 11. маја отпутовао је из Глине и тако си спасио живот.

Поред ових познатих имена успио се спасити и један младић непознатог имена и презимена који је продавао воће на глинској тржници. У недјељу 11. маја навечер дошао је уморан с пута и однио воће у складиште које је имао у кући Шепарца у Карловачкој улици. Тамо је од умора легао на донесене вреће и заспао, а како се налазио у хрватској кући нитко није знао за њега и тако је остао жив…

У вријеме хапшења успјело се спасити на разне начине – скривањем, бјежањем или на други начин још неколико особа за које се касније установило да су остали живи. То су Перо Летић старији, Милош и Урош Пејић, Раде и Никола Чуповић, кројач Бркић и Божо Пјевац…

Посебно се мора забиљежити да је и опанчар у Карловачкој улици Хрват Ђуро Опачић успио у својој кући сакрити и спасити једног човјека чије име није познато.

У посебну групу… Глињана који су остали живи… спада Вељко Дракулић који је био резервни официр и у вријеме распада војске био заробљен и цијели рат провео у заробљеништву. У такве спада и Ђуро Вишњић, трговачки помоћник код трговца и пекара Бабића у Карловачкој улици. Био је у заробљеништву цијело вријеме рата и тек по повратку из заробљеништва у љето 1945. године на жељезничкој станици у Туропољу од једног Глињанина је дознао за судбину свих глинских Срба…

(Још су се неки Срби, а аутори их помињу, под разним околностима успели спасити, као Нико Лалић, Тошо Метикош, Миленко Томић, Јово Штековић… – нап. С. Л.) …

Трагедије појединих породица

Иако је приликом одвођења „на преслушавање“ било стално наглашавано да требају ићи сви „од 16 до 60“ година, то се у стварности није проводило. Одвођени су и дјечаци са 15 година а горње границе није било јер нитко старији није остао код куће па су и они преко 75 година одведени.

Ноћ 13. маја оставила је празне многе српске куће и завила у црно многе жене и мајке те бројне сестре тако да се не може издвајати у овом случају оне који су „прошли нешто боље“. Ипак вриједно је навести случајеве трагедија појединих породица чије су куће или станови стварно остали пусти…

… Из куће Петра Куколече, глинског трговца, поред њега одведени су његов отац Никола и браћа Марко, поморски официр, и Илија, службеник.

Из куће Косте Сунајка, угледног глинског пекара, са њим одведена су и његова два одрасла сина – Нина, студент, и Перо.

Ипак је највећу трагедију доживјела породица Илије Летића, пекара. Осим што су га убили одмах на улици, сина Душана ранили, масакрирали и потом убили шегрте Раду и Славка, исти дан убијен је и отац Илије, лугар у мировини Михајло Летић. Осим тога, жена Марија изгубила је и два брата Џакуле те свекра и неколико дјевера. Њена трагедија којој је у кући остао малодобни син Ђоко и двије кћери – с правом заслужује назив „Банијске мајке православне“.

Поред ових посебно су тешко страдале породице Петра Дупора којем су одведена два сина Вељко и Перица, затим Славко Крњајић и два његова сина, Маџарац Милош и синови Перо и Бранко а има их још сличних тужних случајева.

Одведени су три брата Брковићи: Бошко, Никола и Милан, из куће Арбутина отац Лазо и синови Владо и Петар, из куће Чавић отац Танасија и синови Славко и Бранко, браћа Стево и Ђуро Кончар, Васиљ Вујанић и син му Милан, Подунавац Дамјан и синови Милош и Душан, Мартиновић Михајло и два сина Иван-Брацо и Љубиша, Манојловић Ђуро и син Бранко, отац Михајло Докмановић и син Душко-Дуле трговац, Драгомир Томић и син Душан, браћа Миле и Симо Ђукић из Доњих Јама. Из куће др Сужњевића убијена су два његова сина Небојша и Ратко те пријатељ студент из Београда а сам лијечник Ђуро убијен је нешто касније, Арбутина Јанко и синови Душан и Милан, и тако у недоглед.

Трговкиња Слава Штековић, родом Хрватица, имала је трговину у Карловачкој улици, остала је без сина јединца којем је било 16 година. Из куће пекара и трговца Бабића… осим њега одведен је и син Бранко студент у Београду који се вратио кући послије пуча. Из куће Марка Вујасиновића осим њега одведени су његови помоћници Мојсија Вујасиновић, Миле Дукић и Гајо Балаћ-Мрдаљ а из исте куће одведен је и бачвар Стево Мартиновић и син му Никола-Пикула. Са Марком Опалићем трговцем кожом одведен је и син Страхиња-Страхо а са Славком Стојановићем-Пелешом отишао је и његов син Перица. Са Николом Меанџијом месаром и гостионичаром… одведен је и син Богдан-Бошко, дипломирани инжењер геодезије, који је школовање завршио у Прагу. Стари глински бријач, иначе позната глинска сиротиња, Марко Брка, отац бројне обитељи, одведен је а бројна породица остала без храниоца.

Једнако трагично било је и жени Јоце Гребљановића која је остала са пет малодобних кћери које су остале без храниоца. Још тежи случај био је случај породице Станка Муждеке, гостионичара… Био је инвалид без једне руке и иза њега је остала жена и 4 малодобне кћери. Од њих најстарија Мира, када су и мајку одвели и убили у логору, са својих 15 година остала је да води кућу са својим млађим сестрама без средстава за живот. И Драга Самарџија, рођена Кухар, Хрватица, остала је са 4 дјеце, без средстава за живот. Овим подсјећањем нису обухваћене бројне остале породице већ само неке чији примјери показују на безизгледну ситуацију жена-удовица.

Стрељањем глинских Срба Глина је… остала пуста јер је уништена половина привреде… и другог политичког и културног живота. Тада је био убијен и др Милан Метикош, адвокат и биљежник те познати и угледни дугогодишњи народни посланик тога краја, затим др Стеван Бранковић, познати глински адвокат и дуго година локални политичар те познати и угледни глински интелектуалац. Поред њих стријељани су предсједник суда Јован Мирковић, Живко Радојчевић, предсједник српске банке у Глини, прије тога по струци овлаштени геометар у Глини, Ђорђе Гавриловић, учитељ и дуго година управитељ Дома малољетника. И тако би се ова листа могла проширивати до задњег убијеног. Нестали су бројни чиновници, студенти, ђаци, обртници, трговци, гостионичари, шегрти и помоћници а и добар број вриједних сељака-земљорадника. У Глини је те ноћи убијено око 25 трговаца, око 15 кројача, око 15 гостионичара и месара итд. Тако је само у једној ноћи у једној трагедији Глина остала пуста и без својих бројних грађана и никада се више није истински подигла до онога каква је била до нивоа који је имала до 13. маја 1941. године.

(После Срба, на ред су дошли и глински Јевреји. Њих око 20, са женама и децом, такође је ухапшено и касније отпремљено у логоре у Лоборграду и Јасеновцу, у којима су 1941. и 1942. године сви убијени. Једино се спасила породица браће Кон. Они су побегли код сестре у Сплит, а касније у Италију. У погрому је страдао и један број Хрвата комуниста, затим оних који су помагали појединим Србима да се спасу, као и оних који су као антифашисти били против хапшења и убијања Срба. Па да поменемо неке: Милан Деспот, Ивица Грегурић, Мишко Деспот, Пајо и Стево Клобучар… који су се оградили од усташких власти и касније учествовали у дизању устанка, породице Францека и Цветка Бркића,  професор Лука Бачак, чије име је носила послератна глинска Гимназија, др Блашкић, чувени глински лекар, породице Паулић, Вејин, Опачић, Матијевић и други. Ту су и жупник Фрањо Жужек, Словенац, учитељи Драго Штефанчић, Никола Давидовић, Никола Ребровић… – нап. С. Л.)

 

Дани послије трагедије

… У уторак 13. и сриједу 14. маја све обртничке радње и трговине убијених Срба биле су затворене. Одмах у сриједу усташе су донијеле одлуке да се све српске трговине и радње предају усташким повјереницима иако је било случајевим да их све нису добили и усташе. Пошто су неки Хрвати имали већ своје радње сматрали су да је боље да их се отвори него да су затворене.

У постоларску (обућарску – нап. С. Л.) радњу Ђуре Љубичића за повјереника је постављен Перо Ламза из Маје, до тада радник у његовој радњи а његову кућу добио је усташа Павао Калајџић, сластичар и лицитар. Трговину кожом на корзу трговца Марка Опалића добио је трговац Јосип Радочај (није био у усташама), а кућу је добио Никица Видаковић. Кројачку радионицу Стојана Једнака… добио је Игнац-Наце Бакшић (није био у усташама), који је био познат као један од оних који није одобравао њихове поступке. Трговину браће Кон добио је трговачки помоћник код Петра Бижала, усташа Стипе Фрковић који је добио и њихову кућу. Месницу Николе Меанџије… добио је месар усташа Јосо Жинић а трговину мјешовите робе Стеве Орешчанина добио је на вођење Хинко Краусел, до тада трговац у Жировачкој улици (није био припадник усташа).

У другој радњи Марка Вујасиновића – филијали на тргу коју је водио Мојсија Вујасиновић, за усташког повјереника постављен је Јосип Версон…

И остале трговине и радње су преузели усташки повјереници који су ту били док је било робе, а када су се залихе истрошиле радње су обично затворене. Неки од ових повјереника чак су давали огласе у Сисачким новинама у којима препоручују трговине и гостионе са именима њихових власника који су већ прије мјесец и више били убијени.

Неке жене убијених одмах након неколико дана одлучиле су се на одлазак у Београд или Србију док су неке то учиниле нешто касније у току љета. Већина њих добивале су дозволе и пропуснице усташких власти тек након што су потписале изјаве да „добровољно поклањају сву остављену имовину држави“ са обавезом да се више неће вратити на териториј НДХ.

У сриједу 14. маја на сајму у Глини било је врло мало свијета. На оних неколико православних жена-снаша које су носиле своје националне обиљежје-прегаче, почео се проводити посебан терор, прегаче са њих насилно су скидане од усташа и бацане. Послије тога и у глинској околини снашама су присилно скидали прегаче а некима на леђима на кошуљама цртали велике крстове. И оним појединим сељацима који су се одважили доћи у Глину или ако су их сретали на селу, одузимали су њихове традиционалне штапове зване „кљаке“ које су ови увијек носили са собом. Жељело се уништити и набезазленија национална обиљежја. Већ нешто касније  од јесени то се није догађало јер је почео устанак и ови нису више долазили у град или се кретали јавним прометницама…

 

МИ И ДАЉЕ НИСМО ЗНАЛИ ШТА НАС ЧЕКА

… У тој смо нашој, Православној цркви Рођења Богородице, ту у Глини 1846. године први, прије Хрвата запјевали „Лијепу нашу“, за коју је музику написао Србин Јосиф Руњанин. Непун вијек доцније, у истом ћемо том храму бити поклани, а крвници наши славиће свој злочин уз Руњанинове ноте, прогласивши их својом, хрватском химном…

Нисмо знали шта нас чека…

Ни уочи, ни након проглашења Независне Државе Хрватске. Ни десетог априла предвече, кад су усташе у Глини разоружале југословенску војску. Нисмо се обазирали ни на Павелићеве одредбе о пријеком суду, о забрани употребе нашег писма ћирилице, нисмо разумјели посланицу кардинала Степинца којом нас је позвао на вјерност новој хрватској држави.

Нисмо вјеровали да нам се то може десити. Ни након пријетњи изречених у Новој Градишки…

„Ово има бити земља Хрвата и никог другог и нема те методе, коју ми нећемо као усташе употријебити, да начинимо ову земљу збиља хрватском и да је очистимо од Срба… Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо само оно што пише у усташким начелима.“ (Др Милован Жанић, предсједник Законодавног одбора НДХ на скупу у Новој Градишки почетком јуна 1941. г.)

… Нисмо знали шта нас чека.

Чак ни онда кад је др Миле Будак, министар вјера и наставе на народном збору у Госпићу, крајем јула 1941. г. прецизирао хрватску државну политику према нама Србима:

„Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо превести у католичку вјеру и тако претопити у Хрвате!“

… Нисмо се пробудили чак ни након 13. маја 1941. г. кад су нас усташе побиле и затрпале у јамама Прекопе.

Четиристо тридесет и тројица нас убијано је цијеле ноћи, све до јутра, ножевима, крамповима, маљевима, чекићима…

Убијали су нас наши дојучерашњи суграђани, знанци, комшије: браћа Крешталице, браћа Видаковићи, убијали су нас Буторац, Мисон, Живић, Зибар, Муретић, Ткалчић, Милековић, Липак, Добренић, Новак…

Ми и даље нисмо знали шта нас чека…

 

УБИЈАЊЕ ЈЕ ВРШЕНО НА ТАЈ НАЧИН ШТО СМО НЕКЕ УДАРАЛИ ПРАВО У СРЦЕ

… У Банском Грабовцу спремало нам се НЕШТО. Крајем јула 1941. г., 25. и 26-ог доведено је код жељезничке станице 1285 Срба, старих од 14 до 60 година. Пријеки суд и велики жупан др Мирко Јерец осудили су их на смрт. Око осам стотина њих побијено је и затрпано у двије јаме недалеко од грабовачке жељезничке станице, остали су транспортовани у Госпић и живи побацани у јаме Јадовна.

Преживјела су тек седморица.

… Иако је иза нас био и Грабовац, и Табориште, и Прекопа… ми смо, јадни, и даље вјеровали и надали се…

… Позвали су нас у Вргинмост на покрст, обећавајући нам тек потом равноправност са Хрватима.

Боже, а ми смо се још увијек надали. Обукли смо своја најбоља одијела и кренули. Неки и пјевајући. Чекали смо! Онда су стигли и камиони. Објаснили су нам да морамо даље, до најближе католичке цркве, јер такве није било у Вргинмосту.

И тако смо стигли у Глину! Али не у њихову, већ у нашу, православну цркву. Ту смо затекли и банијске Србе из Бијелих Вода, Градца, Драготине, Балинца, Селишта, Боровите…

Сви смо се још увијек надали…

„Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гђе стигнемо. Ако неки Србин не би био од првог ударца смртно погођен, тога су усташе приклали ножем. За вријеме клања није горјела свјетлост у цркви, већ су били одређени специјални војници који су рукама држали батеријске електричне лампе и тиме нам освјетљивали простор… Клање је почињало у 22 сата увече, а трајало је до два сата (по поноћи)… Овако клање у цркви десило се седам до осам пута, а ја сам учествовао три пута… Црква је послије сваког клања прана. Кад се клање завршило, долазили су камиони и носили љешеве…“ (Хилмија Берберовић, један од учесника клања Срба у православном храму Рођења Богородице у Глини)

Било нас је 1564 Срба Глињана, Вргомошћана, Дубичана…

Били смо спремни живјети… Били смо спремни одрећи се себе. Промијенити вјеру, ту, у нашој, православној цркви.

А, нису ни на то пристали…

 

РАЗБОЈНИЦИ СУ ОБИЛАЗИЛИ И КРВНИЧКИ ГЛЕДАЛИ ГРУПЕ СВОЈИХ ЖРТАВА

Приредише нам вартоломејско клање и крвавог Светог Илију…

Наши крикови нису допрли ни до људи, ни до Бога…

Бог је дао да и овог пута један од нас преживи:

„Уведоше нас у цркву. Било нас је око 160 у групи. Закључаше цркву и поставише стражу… Били смо сами и тихо смо разговарали. Неки су од нас вртјели главом и говорили да ће нас побити. Већина се надала да ћемо на присилни рад. Били смо жедни и гладни. Полијегали смо. Шкљоцну брава на вратима. Улазе Пајо Крешталица и Милић: – Дижи се!

Извршили су попис свих затвореника. Треба, кажу, тај попис да би се могли распоредити за присилни рад у Лици…

Око подне долази неки усташки натпоручник и пита нас, има ли кога ко је прекрштен. Јавила су се двојица и њих је натпоручник повео са собом. Биће да ови не морају на присилни рад – тјешили су се неки…

… Пред ноћ су дошли неки усташе: – Ко има новца, нека даде, купиће му се храна. Људи су давали и скупило се око шест хиљада динара. Сви су били гладни и једва су дочекали усташку понуду. Али, нико се није вратио са храном. У сутон, стао је пред црквом камион. Дошао је тихо, и тек кад су се врата отворила, зачуло се зујање мотора. Претрнули смо. Зашто нас у ноћи хоће одвести? Али, прије него што су се снашли, нахрупише усташе у цркву. Звецкало је оружје у полутами, одјекивале су усташке цокуле црквом.

– Палите свијеће!

Људи су ужурбано почели палити свијеће. Око неких свијећа дуго су се престрашени људи бавили. Нису хтјеле горјети. Нисам празновјеран, али сам добро видио да велике свијеће нису хтјеле да горе. То је неки знак – шаптали су старци дрхтавим уснама.

Свјетло дрхтавих свијећа освијетлило је људе и цркву. Сјене су се кретале по зидовима. Разбојници су обилазили и крвнички гледали групе својих жртава, а жртвама су срца тукла, те се чинило да се у тишини могу на далеко чути… (Дијелови исказа Љубана Једнака из Селишта, јединог преживјелог у страшном покољу Срба у глинској Православној цркви, објављеног 1969. г. у листу „Просвјета“ (Загреб, лист Српског културног друштва Просвјета; међунаслови приређивачеви – нап. С. Л.))

 

… Присилили су нас да лежимо. Били смо само у кошуљи и гаћама. Као помамни почели су по нама газити, тући нас кундацима и пушчаним цијевима, ударати цокулама гдје стигоше. Настала је заглушна кукњава, плач и запомагање.

– Гдје је Перо Миљевић, пита неки усташа.

Перо се јавља слабим гласом. Био је већ тешко испребијан и молио је да га не туку. Опет су га испитивали о четницима. У руци усташе бљеснуо је нож у освијетљењу црквене свијеће. Застао нам је дах! Полако се усташа примакао Пери, и што би тренуо, забио му нож у врат. Перо паде без ријечи.  Крв је шикнула и чуло се још само кркљање човјека који је умирао. Видјело се да је усташа вјешт свом крваввом занату…

Настало је сада свеопште клање. – Кољи, кољи – викао је један разбојник… То се не може описати. Као да сада гледам како људи клече и заклињу усташе да их поштеде. Али… један дубоки ударац ножем у врат и један закретај на лијево… и свршено. Жртва се још покушава придићи, али, ударац кундаком у главу довршава крвничко дјело. Неки се отимају, дижу руке на одбрану, други чекају на ударац као овце. Једном је ударац ножем, мјесто у врат, слетио у лице, другоме у руку, неко је потрчао, а усташа нагнуо за њим и захватио га ножем пред зидом… Прскао је мозак, крв је клокотала по каменитом црквеном поду и полако, у широком млазу текла према црквеним вратима. Једног момента кад се све смирило, и кад су се разбојници скупили пред вратима, скочих нечујно из свог склоништа (иза црквеног ормарића) и бацих се међу поклане, у млаку(локву – нап. С. Л.) још топле крви. За мном је скочио још један, који се био такође сакрио. Испружили смо се као мртви међу мртвима. Али, овај други који је слиједио мој примјер, зло је свршио…

… Лежим ја тако у локви крви, међу побијеним Србима и чекам даљу судбину. Онда су почели лешеве извлачити из цркве и бацати их на камион. Дохватише и мене. Вукли су ме за ноге по каменитом поду. На стубишту ми је глава ударила о камен, но, и то сам подносио без знака живота.

Бацише ме на камион, који је већ био скоро пун лешева. Лежао сам на леђима…

… На мене положише леш убијеног човјека, а пререзани гркљан прекрије ми уста…

… Бацали су нас с камиона у јаму. У самој јами слагали су усташе лешеве као цјепанице…

… Касно у ноћи био је крвави посао завршен. Неки су крвници још скакали у јаму и ходајући по лешевима, тражили прстење и друге вредније ствари. Једноме је запела за око моја мајица. Почео ме натезати и превртати да ми је скине. Соптао је, мучио се, и коначно је скинуо. Није примјетио да сам жив…“ (Дијелови исказа Љубана Једнака из Селишта, јединог преживјелог у страшном покољу Срба у глинској Православној цркви, објављеног 1969. г. у листу „Просвјета“ (Загреб, лист Српског културног друштва Просвјета – нап. С. Л.)

 

НОВИ ЗЛОЧИНИ У ГЛИНСКОЈ ОКОЛИНИ

(Из књиге „Глина 13. маја 1941.“…)

… Послије првих устаничких партизанских напада почело је ново злостављање, хапшење и убиства у околини Глине. Дана 24. јула покупљени су и ухваћени сељаци из опћине Краљевчани, Бански Грабовац, Мали Градац и Драготина и доведени у Грабовац а ликвидација је трајала од 25. до 27. јула када је у Грабовцу убијено око 780 особа што је била друга већа ликвидација у глинском котару послије 13. маја у Глини.

Оваква убијања обављана су тих дана код Бучице а настављена у Голињи, Горњем Трстенику, Чремушници око Вргинмоста те у Кобиљачи. Нови још већи масакр и ликвидација Срба десио се крајем мјесеца јула. Између 29. јула и 2. аугуста у глинску православну цркву доведени су сељаци из околине Вргинмоста, а неки и из околине Глине који су претходно били позвани да иду на „покрштавање“. Доведени су у глинску цркву и тамо је над њима извршен монструозан злочин, из којег се успио спасити тешко рањени Љубан Једнак. Према непотпуним подацима у овим злочинима као и онима који су се десили нешто прије цркве, а и нешто послије убиства у цркви, број убијених у том раздобљу процјењује се до 1250 особа. А ликвидација у околини Глине било је и касније до краја 1941. године.

Крајем године, 19. на 20. новембра извршена је ликвидација одраслих мушкараца, жена и дјеце на ширем подручју Глине када је убијено, заклано или спаљено око 370 особа.

У току 1941. године задње веће убијање у глинском крају извршено је 28. на 29. децембра у Буничком Таборишту када је у свирепом покољу убијено око 250 особа од најстаријих до дјеце. А убијање, масакри и паљења кућа обављана су и даље све до 1945. године…

 

УВИЈЕК ПОСТОЈИ СВЈЕДОК И УВИЈЕК СВЈЕДОЧИ ПОСТОЈАЊЕ!

(Из књиге „Покољ Срба у православној глинској цркви“…)

Нема савршеног злочина. Не постоје трагови који се могу потпуно уништити. Наш крвник оставио је иза себе дубок, крвави траг. И жртву, и нож! У селу Горње Табориште, бр 42., у кући Јосипа Глоца, ХДЗ одборника у глинској Скупштини општине (сазив 1990. г.) пронађен је у октобру 1991. г. кољачки нож – србосјек. На кожном држачу ножа још се виде трагови крви наше.

Увијек постоји свједок и увијек свједочи постојање!

 

Срби млађи од 18 година побијени и поклани у Глини, Прекопи, Банском Грабовцу и другим местима глинског подручја, у глинској православној цркви Рођења Пресвете Богородице, затим ухапшени и страдали у Јасеновцу и другим логорима, као и на непознатим местима; са Србима је страдао и један број Рома те мањи број Јевреја и Хрвата:

 

НИКОЛА: ТЕК РОЂЕН, ЈОВО: ЈЕДНА ГОДИНА

Драган С. Ајдиновић (16), Адам П. Анђелић (17), Владо Арбутина (15), Владо Л. Арбутина (16), Милан Ј. Арбутина (12),

Бранко Бабић (17 година), Милан Бабић (16), Милан И. Бабић (17), Гојко П. Бадрић (17), Душан Ј. Бадрић (17), Станко Ј. Бадрић (15), Мара П. Баждар (14), Бранко С. Бајловић (12), Душан Ђ. Бакрач (3), Миљка М. Бакрач (12), Гајо Балаћ-Мрдаљ (17, Гојко Балаћ (17), Ђуро Ј. Барбир (15), Петар Ђ. Бекић (17), Миле С. Бирач (16), Босиљка Боговић (4), Јово Боговић (1), Петар Боговић (4), Ранко Боговић (5), Славка Боговић (12), Стеван Боговић (1), Никола Богојевић (тек рођен), Станко Богојевић (8), Душан Ђ. Бодловић (16), Васиљ Бунчић (2), Драгица Бунчић (6), Петар Бунчић (4), Ђуро Л. Бућан (14),

Илија С. Воркапић (16), Милан И. Вранешевић (17), Павао Д. Вранешевић (15), Душан С. Врањанин (14), Илија Д. Врањанин (17), Драган П. Вујаклија (16), Петар М. Вујаклија (16), Јован М. Вујановић (17), Милан Ј. Вучковић (17),

Ана М. Гледић (13), Бранко М. Гледић (8), Дара С. Гледић (4), Драга Н. Гледић (16), Ђуро Љ. Гледић (13), Ева Д. Гледић (17), Љуба Д. Гледић (16), Љубица М. Гледић (6), Љубица Н. Гледић (11), Маца С. Гледић (15), Миле Љ. Гледић (8), Милорад П. Гледић (1), Милосава Ј. Гледић (13), Миљка М. Гледић (13), Мира С. Гледић (3), Мићо С. Гледић (10), Мица М. Гледић (10), Перо Д. Гледић (11), Перо С. Гледић (13), Сека Ј. Гледић (2), Сека М. Гледић (12), Стево Љ. Гледић (15), Чедомир Ј. Гледић (8), Славко А. Гњатовић (17), Славко Г. Гњатовић (16), Анка М. Груборовић (16),

Стево С. Демић (16), Вујо С. Демоња (16), Милан П. Дивић (15), Миле В. Дивић (17), Драган С. Добрић (17), Љубан С. Добрић (16), Анђа С. Дражић (6), Вељко М. Дражић (3),

Дара Л. Дражић (1), Душан С. Дражић (5), Душанка С. Дражић (3), Евица С. Дражић (8), Јово С. Дражић (13), Мара С. Дражић (11), Милосав Л. Дражић (15), Мира Л. Дражић (6),

Ненад С. Дражић (9), Симо Ђ. Дражић (15), Миле П. Драшковић (13), Љубица М. Дрекић (7), Миле С. Дрљача (16), Богдан С. Дробњак (17), Мирко Ј. Дуждевић (15), Славко И. Дуждевић (17), Перица П. Дупор (16),

Перо М. Еремија (15), Никола П. Ерор (15),

Даница Ђ. Жарковић (14), Никола Ј. Жарковић (13),

ДАНИЦА: ТЕК РОЂЕНА, ДУШАН: ДВИЈЕ ГОДИНЕ

Душан Ђ. Затезало (8), Милутин Ђ. Затезало (11), Лазо В. Зец (15), Љубан С. Зорић (17),

Перо Ј. Иватовић (14), Душанка М. Ивковић (11), Љубица Д. Ивковић (11), Миљка М. Ивковић (10), Нада В. Ивковић (4), Петар Д. Ивковић (11), Петар П. Ивковић (17), Радојка Д. Ивковић (7), Сава Д. Ивковић (3),

Раде П. Јакшић (15), Богољуб М. Јањуз (17), Ката Јеловина (6), Владо С. Јовановић (5), Вукосава С. Јовановић (5), Драган М. Јовановић (11), Душан Б. Јовановић (2), Јово М. Јовановић (10), Лепосава С. Јовановић (3), Љуба М. Јовановић (13), Пајо М. Јовановић (15), Светозара Јовановић (3), Сека С. Јовановић (3), Сека С. Јовановић (4), Симо Б. Јовановић (3), Стево М. Јовановић (1), Чедомир П. Јовановић (8), Адам С. Јовић (6), Ана С. Јовић (7), Анка С. Јовић (17), Дамјан С. Јовић (4), Драган Д. Јовић (6), Драган С. Јовић (13), Драгица М. Јовић (4), Драгица П. Јовић (13), Душан М. Јовић (14), Душан П. Јовић (10), Евица С. Јовић (17), Јелена М. Јовић (8), Јован С. Јовић (3), Јово Т. Јовић (15), Љуба М. Јовић (7), Љуба Д. Јовић (8), Љубица С. Јовић (4), Мара С. Јовић (15), Мица М. Јовић (9), Мица М. Јовић (11), Мица С. Јовић (5), Нада С. Јовић (5), Сава Д. Јовић (8), Симо Д. Јовић (7), Симо С. Јовић (15), Симо С. Јовић (6), Стево П. Јовић (17), Стојан Т. Јовић (13),

Милош П. Кајганић (16), Петар Н. Кајганић (16), Петар П. Кајганић (16), Душан М. Кљајић (16), Дмитар М. Кокић (15), Милош М. Кокић (16), Вељко Кораћ (16), Марко М. Кораћ (17), Божин Ј. Кошутић (14), Божин П. Кошутић (17), Јово Б. Кошутић (14), Перо Б. Кошутић (17), Светозар Н. Крковић (17), Боса Крњаић (14), Бошко Крњаић (13), Милош Крњаић (9), Богдан Крњајић (17), Лазо В. Кука (17), Милош А. Кука (17), Душан Д. Кукић (17), Милан С. Курепа (17),

Олгица Ланграф (13), Петар М. Лелић (17), Душан И. Летић (16), Перо Летић (15), Петар Н. Летић (17), Драган К. Личина (3), Јованка Личина (4), Драган Н. Лончар (17),

Стеван Н. Љиљак (14),

Радомир М. Марић (13), Стево Марић (15), Раде Д. Маровић (12), Никола С. Мартиновић (16), Ђуро Р. Маџарац (4), Душан П. Меанџија (15), Адам А. Метикош (17), Миљкан М. Метикош (17), Никола К. Метикош (17), Милутин С. Миличевић (16), Живко С. Миљевић (16), Раде Момић (14), Јово Ђ. Мраковић (3), Марија А. Мраковић (15), Милан С. Мркаљ (16), Драган Ј. Мркшић (17), Миле Муждека (17),

Ненад П. Ненадић (9), Нада П. Нишевић (3),

Јован С. Обрадовић (17), Стево Р. Огњеновић (17), Урош Ј. Огњеновић (15), Даница Р. Опачић (тек рођена), Божо С. Орешчанин (17),

СТЕВАН: ТЕК РОЂЕН, МИРА: ТРИ ГОДИНЕ

Љубан Ј. Павловић (10), Стеван Ј. Павловић (тек рођен), Стево Ј. Павловић (8), Милан С. Пантелић (16), Стојан Ј. Петровић (14),  Драган Пјевац (16), Ђуро Пјевац (16), Милан Б. Пјевац (14), Даница Подунавац (15), Драган Подунавац (11), Зора Подунавац (4), Петар Љ. Полимац (16), Симо Н. Полимац (17), Иван М. Поропатић (10), Радован Почуча (17),

Јово П. Радановић (16), Раде (шегрт код Илије Летића, 15), Мица Р. Ребуш (3), Нада Р. Ребуш (3), Бранко Д. Релић (15), Драгица С. Рудан (4), Душан С. Рудан (14), Евица М. Рудан (15), Маца С. Рудан (10), Стево М. Рудан (11), Душан К. Рудић (14),

Душан С. Самарџија (13), Ненад С. Самарџија (15), Петар С. Самац (15), Ђуро С. Сарапа (16), Милан С. Сарапа (15), Гојко Д. Селак (11), Миљка П. Селак (10), Мира Д. Селак (4), Сава Љ. Селак (4), Слободан Љ. Селак (6), Славко (шегрт код Илије Летића, 15), Дмитар С. Славнић (тек рођен), Живко П. Сладовић (17), Божо Слијепчевић (16), Никола Слијепчевић (14), Раде Л. Слијепчевић (16), Срето Слијепчевић (11), Дамјан П. Станојевић (13), Живко Л. Станојевић (6), Сека Ј. Станојевић (5), Милан И. Сужњевић (10), Перо К. Сунајко (17),

Васо Н. Тепшић (15), Гојко Ј. Тепшић (9), Ђуро Ј. Тепшић (13), Евица Ј. Тепшић (11), Евица Т. Тепшић (13), Живко С. Тепшић (12), Мара Д. Тепшић (1), Мара Д. Тепшић (тек рођена), Мара Ј. Тепшић (5), Миљка Т. Тепшић (15), Мира Д. Тепшић (3), Нада Д. Тепшић (3), Свето Д. Тепшић (5), Славко Д. Тепшић (6), Стево В. Тепшић (16), Јово С. Тодоровић (16), Мирко К. Тодоровић (16), Душан Д. Томић (16), Милан Ђ. Тркуља (16), Раде Ј. Тркуља (14),

Марко И. Ћелап (15),

Душан С. Угљеша (17), Стеван М. Утвић (15),

Ненад Д. Царевић (17), Мићо С. Цвијић (14), Богдан М. Цоклин (3), Даница М. Цоклин (6),

Бранко Т. Чавић (15), Милан М. Чавић (15), Станко Чекић (14), Глишо Ј. Челица (15), Душан П. Челица (15),

Стеван Шегуља (17), Јован М. Шкара (17), Станко Л. Шкиљо (17), Едит Шлозберг (13), Хела Шпицер (11), Хинко М. Шпицер (17), Перица Штековић (16), Перо С. Штековић (17), Мирко У. Штула (9)…

(Напомена: попис српских жртава из Глине и њене околине захтевао би много простора кад би се наводиле све жртве чија се имена с бар основним подацима знају, а има их којима се ни дан-данас за гробове не зна. Стога смо се одлучили, служећи се књигама из којих је приређен овај фељтон и још неким изворима, за имена жртава млађих од 18 и старијих од 60 година. Бестијална фабрика смрти Независне Државе Хрватске није имала милости ни за тек рођене, као ни за оне који су своје животе приводили крају. Политика прогона и уништења Срба у Хрватској ни данас није завршена… За све грешке у подацима – извињавамо се. Сигурно је да их има. И у изворима их има: код имена, презимена, године рођења, места смрти… Намера овог фељтона била је пре свега да подсети, да се не заборави…)

Срби старији од 60 година побијени и поклани у Глини, Прекопи, Банском Грабовцу и другим местима глинског подручја, у глинској православној цркви Рођења Пресвете Богородице, затим ухапшени и страдали у Јасеновцу и другим логорима, као и на непознатим местима; са Србима је страдао и један број Рома те мањи број Јевреја и Хрвата:

МАРИЦА: 77 ГОДИНА, НИКОЛА: 85 ГОДИНА

Ђуро Ј. Арбутина (63), Јанко Арбутина (61), Јанко Ј. Арбутина (63), Петар Арбутина-Зукеља (66), Станко Арбутина (64), Кузман Аџић (65),

Јован С. Бадрић (61), Јово Н. Бадрић-Учо (71), Симо А Бадрић (66), Јелена Л. Бакрач (61), Мићан С. Балтић (70), Симо Балтић (71), Стеван М. Бањанац (63), Миле М. Барбир (63), Матија М. Батало (62), Јово Ј. Башић (71), Стево М. Беговић (63), Раде Ј. Бекић (61), Миле Бижић (61), Миле И. Бижић (63), Јока Ђ. Бирач (65), Миле Ђ. Бирач ((66), Станко Н. Богданић (70), Јован Боговић (70), Ана Богојевић (71), Ана Богојевић (61), Илија Н. Богуновић (66), Станко Н. Богуновић (60), Раде А. Бојанић (71), Никола И. Бранковић (63), Петар С. Бранковић (68), Петра Бранковић (67), Стеван И. Бранковић (62), Марко Брека (61), Милош Брковић (68), Илија А. Булат (66), Васиљ Бунчић (65), Ђурица Бунчић (61),

Илија С. Вигњевић (72), Петар С. Вигњевић (67), Павао М. Видовић (66), Војо И. Воркапић (60), Станко  Воркапић (65), Илија Т. Вранешевић (66), Јован Д. Вранешевић (65), Миле Л. Вранешевић (61), Ђуро Ф. Вујаклија (67), Глиго К. Вујаковић (69), Васиљ Вујанић (60), Јања П. Вујичић (61), Станко Ј. Вукичевић (61), Никола М. Вучковић (71),

Ђорђе Гавриловић (62), Ђорђе Ј. Гавриловић (66), Јосип Гавриловић (61), Миле Ј. Гавриловић (69), Петар Ј. Гавриловић (62), Никола В. Галогажа (85), Петар М. Галогажа (70), Гајо М. Гаљен (64), Јанко В. Гаљен (73), Милош С. Гаљен (62), Софија М. Гаћеша(76), Никола С. Гвоздић (63), Никола М. Гвојић (62), Марко М. Гледић (62), Марко Т. Гледић (62), Миљка М. Гледић (61), Петар Ј. Гледић (76), Перо Ј. Грива (66), Јања М. Груборовић (64), Станко Н. Груборовић (62), Стојан П. Груборовић (72), Саво С. Гуглета (69),

Марица Д. Дабић (77), Никола М. Дабић (77), Петар Дабић (82), Светозар Давидовић (61), Милан Ј. Даворија (65), Никола М. Дакић (81), Васиљ С. Данчула (62), Светозар М. Давидовић (63), Никола Девић (71), Тешо М. Девић (68), Никола П. Делић (61), Петар Ј. Демић (75), Станко Демић (61), Ђуро Т. Дивић (71), Илија П. Дивић (61), Ђуро Дмитровић (63), Никола Т. Дмитровић (61), Михајло Докмановић (65), Милица С. Дражић (62), Ђуро Т. Дрекић (73), Миле Дрекић (65), Ђуро П. Дрљача (66), Евица Б. Дрљача (61), Јанко Дукић (61), Петар Г. Дуликрава (71),

Јандрија Л. Ђаковић (66), Јандрија С. Ђаковић (60), Кузман Ђаковић (65), Станко Ђаковић (61),

ЂУРО: 80 ГОДИНА, ВАСИЉИЈА: 94 ГОДИНЕ

Ђуро Ј. Жарковић (61), Милан С. Живковић (67), Мојсије С. Живковић (64), Петар С. Живковић (65), Јован П. Жутић (61),

Милош М. Злокас (66),

Василија Н. Ивковић (71), Милан Р. Илић (63),

Стеван Н. Јаковљевић (64), Васо Т. Јакшић (67), Лука П. Јакшић (71), Ђуро Јанковић (61), Стеван Н. Јанковић (63), Павао М. Јањанин (64), Пане П. Јањанин (62), Миле Јањатовић (66), Васиљ С. Једнак (63), Илија Ј. Једнак (60), Јово С. Једнак (66), Марко С. Јекић (62), Миле М. Јекић (66), Миле С. Јекић (65), Јанко С. Јелић (61), Никола Д. Јелић (77), Дамјан С. Јовановић (62), Јован П. Јовановић (69), Симо П. Јовановић (60), Стојан П. Јовановић (70), Дамјан С. Јовић (71), Миле Ј. Јовић (69), Никола Јовић (76), Павао С. Јовић (73), Сава Јовић (63),

Симо Ј. Клипа (60), Дмитар Комљеновић (71), Дмитар С. Комљеновић (75), Петар Комљеновић (70), Јелица Л. Кораћ (69), Јанко М. Косић (60), Јово Кошутић (63), Перо И. Кошутић (64), Перо С. Кошутић (65), Љубан П. Крагуљац (60), Миле П. Краљ (66), Станко Т. Краљ ( 70), Миле Г. Кривда (65), Стеван Крњаић (71), Милан С. Крњајић (60), Мићан С. Крњајић (60), Стеван Крњајић (60), Драган Т. Кукић (65), Никола Т. Кукић (71), Стеван Т. Кукић (69), Милош Н. Кукуљ (61), Остоја С. Кукуљ (63), Танасија М. Куловић (69),

Илија Ј. Лазић (61), Јован М. Лацковић (62), Матија М. Лацковић (69), Михајло Летић (61), Саво Л. Лончар (66), Ђуро А. Лончаревић (61),

Адам Љиљак (61), Мара М. Љиљак (72),

Петар С. Манојловић (62), Петар С. Маркиш (61), Михајло Мартиновић (60), Матија М. Мацут (71), Милош М. Мацут (68), Мићо П. Мацут (63), Милош Маџарац (69), Милош Д. Маџарац (65), Никола Ђ. Меанџија (74), Павао Г. Меанџија (76), др Милан Метикош (61), Милан Д. Метикош (60),  Перо Милетић (60), Стеван П. Милетић (63), Јоцо Т. Миличевић (66), Адам М. Милојевић (62), Давид Милојевић (74), Ђорђе Милојевић (70), Јосип Ј. Милојевић (63), Јанко Милошевић (62), Јанко С. Милошевић (60), Стеван М. Миљевић (75), Стеван М. Миљевић (60), Тодор П. Миљуш (76), Ђорђе Мишљеновић (70), Јосип Ђ. Мишчевић (60), Марко С. Мишчевић (60), Васиљ К. Мраковић (69), Јован П. Мраковић (65), Јово Т. Мраковић (61), Миле К. Мраковић (62), Миле Мрђеновић (71), Миле Л. Мрђеновић (74), Стево Мркаљ (60), Милош Мркобрада (69), Милутин Р. Мркшић (61),

Остоја Ђ. Николић (62), Симо Новаковић (60),

Ђуро Н. Облаковић (69), Кузман П. Обрадовић (62), Станко Ђ. Огњеновић (63), Перо Љ. Ољача (66), Васиљ М. Опачић (63), Ружица Ђ. Опачић (62), Милош Орешчанин (61), Раде М. Орешчанин (63),

Ђуро Г. Павловић (80), Мићо К. Пађен (62), Марко Ф. Пајић (63), Никола И. Пјевац (60), Дамјан Подунавац (61), Илија С. Подунавац (71), Марко С. Подунавац ( 61), Миле М. Подунавац (61), Ђуро Полимац (60), Ђуро С. Полимац (80), Илија П. Полимац (67), Јован С. Полимац (70), Вујо П. Полојац (61), Васиљ Ј. Попара (71), Васиљ С. Попара (73), Васиљија П. Попара (94), Јован С. Попара (71), Јован С. Поповић (60), Милош С. Поповић (69), Јован Л. Пречаница (65),

АНЂЕЛИЈА: 77 ГОДИНА, МИЛАН: 81 ГОДИНУ

Антонијел П. Радановић (78), Дамјан Г. Радановић (71), Јован Л. Радановић (71), Јован М. Радановић (73), Јосип Радановић (61), Лазо Р. Радић (63), Живко С. Радојчевић (63), Миле Ребрача (61), Станко В. Ребрача (63), Ђуро П. Ребуш (67), Јанко Ђ. Релић (61), Илија П. Ресановић (71), Јосип Н. Ресановић (61), Миле Н. Роксандић (68), Ана М. Рудан (76), Стана П. Рудан (60), Станко Ђ. Рудан (61), Станко П. Рудан (60), Остоја С. Рудић (70), Милан А. Рула (67), Пане П. Ручнов (61),

Милан М. Самарџија (60), Милош С. Самарџија (60), Стеван С. Самарџија (61), Стојан Ђ. Самарџија (61), Мићо А. Самац (70), Стеван Р. Самац (61), Јован Сарапа (65), Милка Сладовић (65), Петар Ј. Сладовић (66), Стојан Ј. Сладовић (69), Никола Слијепчевић (69), Никола А. Слијепчевић (61), Васиљ Стамболија (60), Јелица С. Станојевић (63), Мојкан Д. Стојић (64), Никола М. Стојић (61), Драгољуб Стојнић (61), Раде Ј. Стојнић (61), Милан Сужњевић (81), Адам Р. Сучевић (61), Милош Ђ. Сучевић (61), Раде Н. Сучевић (63),

Анђелија Ђ. Тепшић (77), Јован П. Тепшић (71), Јован С. Тепшић (71), Лазо Н. Тепшић (64), Павао Ј. Тепшић (60), Симо Н. Тепшић (60), Стево С. Тепшић (68), Лазо К. Тинтор (60), Ана М. Тодоровић (73), Аница Тодоровић (75), Васиљ С. Тодоровић (65), Евица Н. Тодоровић (65), Илија М. Тодоровић (81), Марија Тодоровић (70), Марија Л. Тодоровић (63), Милош С. Тодоровић (74), Павао Тодоровић (60), Петар М. Тодоровић (69), Стојан В. Тодоровић (66), Дане Тојагић (60), Никола Ј. Тркуља (64), Стојан Туропољац (61),

Адам М. Ћелап (61), Стојан Ћелап (61),

Остоја Ј. Угљеша (63), Тошо Узелац (61),

Јован Фићур (76),

Дмитар В. Царић (62), Миле П. Цвијић (66), Лазо П. Цвијић (61) Тешо Л. Цвикић (61), Илија Цревар (66), Миле Цревар (60), Милош Ђ. Цревар (73), Милош Н. Цревар (74), Петар М. Цревар (74), Раде Цревар (60), Симо Ђ. Цревар (73), Стојан Цревар (65), Стојан М. Цревар (66),

Миле М. Чавић (60), Танасија Чавић (61), Стеван П. Чавић (69), Никола С. Чича (64), Евица М. Чучковић (65), Миле С. Чучковић (72), Сава П. Чучковић (60), Стеван Т. Чучковић (68),

Милош С. Џакула (62), Павао И. Џакула (66),

Јања Шакић (60), Петар Шакић (66), Никола Н. Шесто (63), Богдан А. Шкара (66), Милош С. Шкиљо (60), Илија Ј. Шпановић (63), Симо П. Штековић (67), Милан Ј. Шукунда (66), Стоја Шушњар (71 година)…

(Напомена: попис српских жртава из Глине и њене околине захтевао би много простора кад би се наводиле све жртве чија се имена с бар основним подацима знају, а има их којима се ни дан-данас за гробове не зна. Стога смо се одлучили, служећи се књигама из којих је приређен овај фељтон и још неким изворима, за имена жртава млађих од 18 и старијих од 60 година. Бестијална фабрика смрти Независне Државе Хрватске није имала милости ни за тек рођене, као ни за оне који су своје животе приводили крају. Политика прогона и уништења Срба у Хрватској ни данас није завршен… За све грешке у подацима – извињавамо се. Сигурно је да их има. И у изворима их има: код имена, презимена, године рођења, места смрти… Намера овог фељтона била је пре свега да подсети, да се не заборави…)

 

МEСТA У КОJИМA СУ СТРAДAЛИ И ПОКОПAНИ ГЛИНСКИ СРБИ 1941 ГОДИНE:

Бaлинaц, Бaнски Грaбовaц, Бeли Мaнaстир, Бeогрaд, Биjeлe Водe, Бишћaново, Боjнa, Боровитa, Боснa, Брeзињa, Брeзово Пољe, Брeстик, Брњeушкa, Брубно, Бузeтa,

Вeликa Клaдушa, Вeликa Солинa, Вeлики Грaдaц, Вeлики Обљaj, Вeлики Шушњaр, Влaховић, Воjнић, Врaновинa, Врногрaч,

Глeдићи, Глинa, Глински Тртник, Горњa Бaчугa, Горњa Бучицa, Горњe Jaмe, Горњe Сeлиштe, Горњe Тaбориштe, Горњи Видушeвaц, Горњи Клaснић, Госпић, Гробљe Совињaк (код Горњeг Тaбориштa),

Дaбринa, Дeлницe, Додоши, Долњaци, Доњa Бaчугa, Доњa Бучицa, Доњa Трстeницa, Доњe Jaмe, Доњe Сeлиштe, Доњe Тaбориштe, Доњи Видушeвaц, Доњи Клaснић, Дрaготинa, Дрaготинци, Дрeновaц,

Жaрковaц,

Зaгрeб, Зaпрeшић, Зeмун, Зeмун (логор Стaро сajмиштe),

Иловaчaк,

Jaсeновaц, Jошeвицa (глинскa, пeтрињскa je Jошaвицa), Jукинaц, Jукинaц Пољe,

Кaрловaц, Кобиљaчa (шумa), Козaпeровицa, Крaљeвчaни,

Ликa, Ликa-Jaдовно, Лушчaни,

Мaja, Мajскe Пољaнe, Мajски Тртник, Мaли Грaдaц, Мaли Обљaj, Мaртиновићи, Мaртинскa Вeс,

Нeмaчкa, нeпознaто – „нeпознaто“ je уписaно код жртaвa из Брeстикa (72), Горњe Бaчугe (3), Горњeг Клaснићa (6), Дрaготинe (18), Мaлог Грaдцa (37), Трновцa (29),

Окучaни, Осиjeк,

Пeтрињa, Поглeдић (брдо код Глинe), Прeкопa,

Рaвно Рaшћe, Ровишкa,

Сaрajeво, Сисaк, Стaнковaц, Стaрa Грaдишкa, Стaро Пeтрово Сeло,

Тaвaни, Тjeшњaк (ускa долинa рeчицe Пeтрињчицe измeђу Доњe Млиногe и Хрaстовицe), Топуско, Трновaц,

Хaђeр, Хajтић, Хрaстовицa, Хрвaтски Чунтић,

Чрeмушницa,

Шaбaц, Шaмaрицa (горa нa Бaниjи), Шaторњa, Шaшaвa, Шибинe…



ЗВEРСТВA И СТРАТИШТА… НA ПРИМEР:

Бaнски Грaбовaц:

Милошeвићи: мajкa, син, снaхa, унукa,

Милошeвићи: мajкa, кћeркa, унукa, унукa,

Милошeвићи: дeдa, син, снaхa, унукa, унукa,

Jокићи: дeдa, бaкa, снaхa, унучe, унучe,

Мaрићи: бaкa, снaхa, унучe, унучe,

Jeкићи: мajкa, дeтe, дeтe,

Jeкићи: отaц, мajкa, дeтe, дeтe,

Jeкићи: мajкa, дeтe, дeтe,

Jeкићи: мajкa, дeтe, дeтe,

Jeкићи: мajкa, дeтe, дeтe…

Вeлики Шушњaр:

двоje Боговићa, jeдaн Крњaић и jeднa Jeловининa – стрeљaни,

три Боговићeвe – спaљeнe,

jeдaн Крњaић и jeднa Jeловининa – стрeљaни,

jeдaн Боговић – стрeљaн и спaљeн,

jeдaн Боговић – зaклaн,

jeднa Боговићeвa – спaљeнa,

чeтворо Боговићa – убиjeно,

двоje Богоjeвићa – спaљeно,

пeторо Богоjeвићa – зaклaно,

шeсторо Бунчићa – стрeљaно,

чeтворо Крњaићa и двоje Подунaвaцa – стрeљaно,

шeсторо Дрaжићa – убиjeно у кући,

jeднa Jaњaтовићeвa и jeдaн Груић – зaклaни,

jeднa Jaњaтовићeвa – спaљeнa код кућe,

двоje Jeловинa, jeдaн Дрaкулић и jeдaн Подунaвaц – зaклaни,

двиje Крњaићeвe и двоje Подунaвaцa – стрeљaни;

троje Крњaићa – зaклaно,

троje Крњaићa – спaљeно,

чeтворо Крњaићa – зaклaно,

пeторо Мaричићa – спaљeно у кући,

чeтворо Мaричићa и jeднa Мaртиновићeвa – стрeљaни у кући,

пeторо Милобрaтовићa – убиjeно у кући,

троje Подунaвaцa и jeдaн Тркуљa – спaљeни…

Дрaготинa:

Стaнa Тодоровић, свeдочeњe:

… Други дaн су дошли њих око 450 сa 4 тeнкa, мотоциклимa и сa кaмионимa. Тог дaнa су дeтaљно опљaчкaли свaку кућу, живaд, блaго и свињe и свe отпрeмили у сeло Мajу. Зaпaлили су 107 кућa и 97 штaлa. Ухвaтили су Милку Тодоровић, стaру 50 годинa, Софиjу Тодоровић, стaру 48 годинa, Љубу Тодоровић стaру 27 годинa, Aницу Тодоровић, стaру 75 годинa, Eвицу Гaљeн, стaру 30 годинa и одвeли у jeдну кућу и кућу сa њимa зaпaлили…

Милкa Слaдовић, свeдочeњe:

… Кaдa су кућe горjeлe, прeд кућом je стajaлa Милкa Слaдовић, стaрa 65 годинa, и њeнa унукa Jовaнкa Личинa, стaрa 4 годинe. Њих су устaшe бaцилe у вaтру зaпaљeнe кућe, гдje су изгорjeлe…

Горњe Тaбориштe:

Стjeпaн Жугaj, свeдочeњe:

… Видио сaм кaко je jeднa цурицa од 10 годинa живa искочилa из jaмe и повикaлa: „Брaћо, нe убиjajтe мeнe, ja сaм живa!“ К њоj je прискочио устaшa Jосип Дрводeлић Шкрго и пробо je ножeм нa пушци…

…и тaко дaљe.

 


ОВИ ХРВAТСКИ УСТAШКИ ЗЛИКОВЦИ ИЗ ГЛИНE И ЊEНE ОКОЛИНE ОРГAНИЗОВAЛИ СУ, ПРEДВОДИЛИ И ПОЧИНИЛИ ПОКОЉE СРБA ГЛИНE И ЊEНОГ ПОДРУЧJA О КОJИМA JE БИЛA РEЧ У ОВОМ ФEЉТОНУ:

Ивaн Aвeдић, Фрaњо Aнтоловић, Пajо Aнчић, Jaнко Бeлajaц, Aнтун Божурић, Боjо Божурић, Стjeпaн Божурић Крaгуљ, Ивaн Брaдaрић, Jоцо Брaдaрић, Лукa Брaдaрић, Миjо Брaдaрић, Николa Брaдaрић, Стeво Брaдaрић, Стjeпaн Брaдaрић (стaриjи), Томо Брaдaрић, Jурe Брдaрић, Jaнко Будaк, Фрaнц Буторaц, Стjeпaн Вaлeнт, Jосип Вaш, Jосип Вeрзон, Мaто Видaковић, Николa Видaковић, Стипe Видaковић (Николa и Стипe су синови Мaтини), Миjо Виднић, Илиja Врбaнaц, Стипe Вркљaн, Ђуро Врпољaц, Имбро Гaврић, Ивaн Гajдeк, Стjeпaн Гajдeк, Ивaн Грбeшa, Фрaњо Гргић, Мaрко Дaвидовић, др Jурaj Дeвчић, Jосип Дeжeлић, Милe Дeжeлић, Виктор Дeмaрин, Aндриja Добрeнић, Томо Добрeнић, Jосип Добрић, Дрaгaн Дрводeлић, Jaнко Дрводeлић, Jосип Дрводeлић, Jосип Дрводeлић Шкргa, Млaдeн Дрводeлић, Пaвaо Дрводeлић Гaшпaров, Пaвлe Дрводeлић, Стjeпaн Дрводeлић, Фрaњо Дрводeлић, Звонко Живић, Jосип Жинић, Jосип Жугaj, Мaриjaн Жугaj, Иво Зибaр, Jосо Зибaр, Николa Зибaр, Дрaгутин Импeр, Aнтон Ишeк, Михa Ишeк, Пeро Ишeк, Слaвко Ишeк, Стjeпaн Ишeк, Ивaн Jaмбрeшић, Ивaн Jaржeтa, Ивaн Jeлинић, др Мирко Jeрeц, Пaвaо Кaлajџић, Жeљко Кaурић, Jaнко Кихaлић, Мaто Кихaлић, Грго Клaснић, Ивaн Клобучaр, Стaнко Клобучaр, Стeво Ковaчeвић, Jaнко Корaк, Jaнко Костaњeвић, Крeштaлицe (три брaтa), Пaвaо Кушaн, Томо Ликовић, Jосип Липaк, Николa Липaк Чукљe, Стeво Липaк, Ивaн Лончaр, Ловро Лончaрeвић, Љубaн Лончaрeвић, Ловро Мaзaловић, Лукa Мaзaловић, Мaтe Мaрeковић, Миjо Мaринковић, Стjeпaн Мaринковић, Jосо Мaриновић, Миjо Мaровић, Пaвaо Мaровић, Стeво Мaровић, Лукa Мaтиjeвић, Стjeпaн Милeковић, Мaрко Милeнковић, Ивaн Милошeвић, Мaтиja Милошeвић, Jосип Мисон, Стeво Михaљeвић, Фрaњо Млaђeновић, Никицa Модроњa, Имбро Мрaвинaц, Томо Мрaвинaц, Jaнко Мужa, Стeво Мулaц, Jурe Мурeтић, Томо Мурeтић, Шимe Нaглић, Божо Новaк, Ивaн Новосeл, Пaвaо Оливa, Слaвко Пaпо, Jaнко Пeрић, Ивaн Пeтрaчић, Пeтрaчић (поручник), Мaто Пeтровић, Иво Прajдић, др Мирко Пук, Фрaњо Рajковић, Рajко Рaкaс, др Jурaj Рeбок, Ивaн Рогишa, Дрaгaн Рожaнковић Пeпин, Мaтиja Рожaнковић, Мaтиja Рожaнковић (зaповeдник), Мaтиja Рожaнковић (трeћи устaшa с тим имeном и прeзимeном), Стjeпaн Рожaнковић, Николa Роксaндић, Стeво Рохaр, Милaн Силaj Пaвлов, Срeћко Силaj, Стjeпaн Силaj Jaнтолов, Ивицa Симeон, Ивaн Србић, Стjeпaн Србић, Ивaн Сучeц, Мaто Тиљaк, Ткaлчић (нaдстрaжaр), Мaтиja Томaц, Миjо Томинaц, Стeво Томинaц, Jaнко Тортић, Jурe Тркaч, Ивaн Тусић, Филковић (нaтпоручник), Ивaн Фрaњковић, Стjeпaн Стипe Фрковић, Влaдо Хajд, Ђуро Хajчић, Пaвaо Хajчић, Штeф Хaнин, Мaриjaн Хорвaт, Ивaн Хорвaтић, Jaнко Хорвaтић, Jосо Хорвaтић, Николa Хорвaтић, Пaвaо Хорвaтић, Томо Хрговић, Ивaн Цaврић, Томо Цaврић, др Шимe Цвитaновић, Jосип Цeрjaк, Стjeпaн Цeрjaк, Jaкоб Цeстaрић, Мaрко Цотовић, Jосип Црнковић, Стjeпaн Црнковић, Ивaн Шaнтeк, Николa Шaфaр, Стjeпaн Шврaкa, Jосип Шилобaд, Стjeпaн Шилобaд, Ивaн Шимуновић, Стeво Шимуновић, Ивaн Шкрињaрић, Jосип Шкрињaрић, Jосо Шкрињaрић, Миjо Шкрињaрић, Пaвaо Шкрињaрић, Пeтaр Шкрињaрић, Ивaн Штajдухaр, Мирко Штрк, Пaвлe Шустић и многи, многи други.

 


И нa крajу:

…Нe можe сe и нe смиje зaборaвљaти. Прeпоручeни нaм зaборaв изновa охрaбруje снaгe помрчинe и злa, чиje смо ми жртвe.

Злочинствa сe морajу приписaти злочинцимa. Aли, и подстрeкaчимa и сaучeсницимa, коjи су нa рaзнe нaчинe, индирeктно, aли jaсно, користили злочин и гeноцид.

Снaгe злa и дaљe живe…

И дaнaс, нaкон полa виjeкa, сa истих позорницa, истим рjeчником, истим симболимa потомцимa нaшим упућуjу истe порукe.

Сaмо, умjeсто глинскe прaвослaвнe црквe, умjeсто Jaдовнa и Jaсeновцa, прирeђуjу потомцимa нaшим Корaнскe мостовe, Грaчaницe, Рaвнe Котaрe, Дивосeлa, Пaкрaцe, Окучaнe…

 

 

РЕФЕРЕНЦЕ:

  • "Покољ Србa у глинскоj прaвослaвноj цркви"
  • "Глинa 13. мaja 1941“ - књига Брaнкa Вуjaсиновићa, Чeдомирa Вишњићa и Ђурe Роксaндићa, СКД Просвjeтa, Зaгрeб, 2011.
  • "Покољ Срба у глинској православној цркви“ - књига Милке Љубичић и Милана Буњца

 

 

Фељтон је преузет са портала Интермагазин
објављен је септембра 2016.
Приредио: С.Л.