Пашић и четири краља - www.zlocininadsrbima.com















Оцените нам овај чланак:

Пашић и четири краља



Гости цара Николаја

Петроград приредио топао дочек Николи Пашићу и престолонаследнику Александру Првом Карађорђевићу. Пашић тражио оружје, а престолонаследник се загледао у велику кнегињицу Татјану. Жеља краља Петра да ожени сина принцезом са руског двора.
 
У зиму, наступајуће 1914. Пашић и престолонаследник Александар допутовали су у руску престоницу по жељи цара Николаја Другог и владе његовог царског величанства. Цео Петроград се утркивао да упозна два Србина, поготову је привлачио пажњу бивши царски кадет Александар, који је изашао као победник из два балканска рата. Пашићу су се одмах отвориле царске двери и срдачно му је у сусрет пошао руски император Николај Други.

- Баше царско величанство, пре свега, да вам захвалим што ме примате да вам лично донесем благодарност српског краља и народа на помоћи коју нам је Русија указивала за све време балканске кризе и што је спречила Аустрију да се умеша у балкански рат.

- Русија је само вршила своју словенску дужност када је држала своју армију на аустријској граници - одговорио је цар Пашићу.

- Благодарим што сте ми подарили орден Александра Невског у бриљантима.

- Својим радом сте високо одличје заслужили.

 

Затим је председник српске владе изложио цару да Србија жели мир како би се опоравила од ратова и наоружала ради одбране својих граница, будући да јој прете Турска, Аустрија и Бугарска, свака са својим разлозима. Турска зато што је изгубила рат, Аустрија што је изгубила изглед да продире ка Солуну, а Бугарска што није добила оне територије које је тражила. Турска распирује немире у Албанији и у томе јој помаже Аустрија.

- И Немачка - додао је Николај Други - ми пратимо догађаје.

- Скрећемо вам пажњу да је Аустрија испоручила оружје Бугарској - обавестио је Пашић.

- И Немачка - додао је цар, чиме је дао доказе да је упућен у балканске прилике.

Никола Пашић је тражио војну помоћ: 120.000 пушака и нешто хаубица, а цар га је упутио да списак војних потреба преда влади, односно надлежним министрима. И упитао какви су српски односи са Црном Гором.

- Црна Гора жели да се уједини са нама, али оклева краљ Николај.

- Наш имењак не ради искрено. Знам да је у дослуху са Аустријом и да смишља свакојаке интриге против Србије и њене династије у страху да не изгуби круну. Уједињење Србије и Црне Горе питање је времена. До тога мора доћи. Један народ у две државе - не бива.

- Ми смо за унију, али не смемо то истицати, јер смо многобројнији и јачи, па би нам се пребацило да смо силом истерали уједињење. Зато Црна Гора треба да направи први корак.

- Колико Србија може сада избацити војника?

- Ми држимо да можемо иставити пола милиона добро наоружаних и одевених војника.

- То је довољно, то није маленкост, тиме се може много урадити.
Најзад је ваљало прећи на једно интимно, осетљиво питање и Пашић је неколико тренутака прикупљао снагу да изговори још у Београду припремљене реченице:

- Ја молим, Ваше величанство, да ми најмилосрдније допустите да изнесем једну жељу и једну молбу нашег краља и да се не љутите што ја то чиним. Наш краљ жели да ожени свога сина наследника са једном од великих кнегињица. Ако би Ваше величанство из ма којег разлога налазило да то не може бити, краљ ће и тада сачувати своје симпатије за Русију и своју верност словенској политици.

Николај Други Романов се насмејао. Било му је мило што просе његове ћерке, имао их је четири, али је одговорио двосмислено:

- Никако ме не љути краљева молба и она је сасвим умесна, али ја имам свој принцип да оставим својој деци да одлучују по срцу и не желим утицати на њих у избору њиховог будућег друга у животу. Приметио сам да престолонаследник, када је био код нас на породичном ручку, често погледа у велику кнегињицу Татјану. И трудио се да то други не запазе.

Престолонаследник Александар је веома отмен и не увеличава своје ратне доживљаје, а чуо сам да је био веома храбар.

- Захваљујем вам и обећавам да никоме, па ни краљу, нећу открити шта сте ми рекли. Само ћу престолонаследника обавестити о овоме.

- Престолонаследник, кад год је код мене био, ништа о томе није говорио - примети цар.

- Бојао се отказа... Ако нам буде суђено да имамо ћерку руског цара за краљицу, она ће уживати симпатије свег српског народа и може, ако Бог и прилике буду допустили бити царица српско-хрватског југословенског народа. Њен утицај и њен сјај обухватиће цело Балканско полуострво. Престолонаследник може остати још који дан, а ја морам путовати у петак.

- Карађорђевићи су се већ ородили са Романовима, краљева кћи је удата за мог брата... Поздравите краља и то не само с моје стране, него од царице и целе моје породице и пожелите му добро здравље.

- Пренећу му ваше поздраве и још једном захваљујем на пријему и корисној размени мишљења.

- За Србију ћемо све урадити... Реците краљу: За Србију ћемо све урадити!
Пашић се поклонио и напустио царев кабинет, а у предворју је пружио руку укоченом лакеју. Слуга је запањено трептао, али напослетку прихвати шаку седобрадог Србина који му је дрмусао десницу с блаженим изразом на лицу. Пратња је била запрепашћена овим гестом високог госта.

Из царског двора пожурио је на сусрет с нестрпљивим Александром у његовом апартману. Да, било је речи о веридби и женидби, потврдио је Пашић:

- И тако, височанство, цар се осмехну и рече: "Врло је то умесна краљева жеља, а престолонаследник се код нас на ручку држао врло отмено и није се хвалио својим ратним доживљајима". Сад се ви постарајте за даље, и ваша сестра Јелена, такође.

- Све су лепе, не знам коју да изаберем.

- Најстарију кнегињицу, височанство. Мора се поштовати ред. Јер кад се уда млађа сестра, онда је осрамоћена старија.

Лакеј је најавио долазак велике кнегиње Јелене Петровић Романов, сестре Александрове. После поздрава и клањања, Јелена упита:

- Господине Пашићу, ви сутра путујете за Београд?

- Путујем, височанство, пошто ме чекају неодложни државни послови, а и краљ је нестрпљив да чује како су протекли разговор са царем и владом.

- Па, какве вести носите оцу?

- Све лепше од лепше.

- А ти, брате? - окрете се Јелена Александру.

- Остајем још неколико дана да се одморим и забављам.

- Дивно, Сандро. Сад је време балова. Увешћу те у круг најлепших петроградских госпођица. Распитују се за тебе. Млади краљевић водио два рата и оба добио. Поносим се тобом, брате.

- Хвала, сестро.
 


ПОСЛЕДЊА АУДИЈЕНЦИЈА

Један од највећих српских државника Никола Пашић имао је, пре 80 година, аудијенцију у двору. Том приликом, краљ Александар се веома грубо понео према старом политичару. Отворено му је казао да му неће поверити мандат за састав нове владе док је његов син Радомир под анкетом скупштинског одбора због многобројних корупционашких афера и малверзација. Видно потресен, Пашић је једва превалио пут од двора до куће, где је пао погођен можданим ударом.

 

Објављено 29. јануара 2006.


 

Круна сину Сандри

 

Господине Пашићу, предајте овај пакетић мом оцу. Скромни поклон: његове омиљене цигарете и руски чај. И пренесите му да га овде нестрпљиво очекујемо, казала је кнегиња Јелена Петровић-Романов.

- Ваш отац је прославио Србију и чим му здравље допусти, похитаће у драгу му Русију.

- Сандро, идемо на чај код наших драгих рођака Демидових.

- Наши драги рођаци не маре много за Павла.

- За Павла је боље што је у Србији код стрица. Мати га је само једанпут видела, и то са вагонског прозора, а отац Арсен нема времена за сина због својих авантура. Ми, ипак, морамо одржавати добре односе, богати су и утицајни... Господине Пашићу, вечерас сте наш гост. Мој муж велики кнез Јован жели с вама да разговара о балканској политици, а прослављамо и крштење младог кнеза.

- Част ми је, светла кнегињо, у колико сати?

- Пошто сутра путујете, дођите раније... У шест! Не, рано је, у седам... И молим вас, без руковања с нашим лакејима. Послугу не треба ни гледати, а камоли пружати јој руку.

- Ја то нисам учинио из незнања, него из љубави према свему што је руско.


Краљ је позвао Пашића у шетњу Топчидерским парком. Зауставили су се пред чесмом, мало освежили, па наставили до клупе под платаном који је засадио Милош Обреновић у кречани. И уместо да му жиле изгоре, како су говорили неуки, дрво је порасло и разгранало се боље и више од осталих садница. Некада су се у његовом хладу одмарали Обреновићи и разговарали о политици, али пошто су их затрли, сада су под дрветом налазили предах Карађорђевићи.

- Уморих се, а нисам препешачио ни десет километара - нашали се краљ, познат по истрајном пешачењу.

- Старији сам, па се брже умарам.

- Само једну годину, величанство, од мене.

- Узео сам седамдесету... Ако се рачунају и ратови, онда имам много више, јер ратне године треба да се рачунају бар као две мирнодопске... Већ данима и ноћима претресам у себи једну неминовну одлуку, па сам желео да чујем и ваше мишљење. Здравље ми је рушевно, а снага телесна и умна на измаку. Одлучио сам да последње године овоземаљске посветим завршетку задужбине на Опленцу, а краљевску власт препустим Александру. Сандро је сазрео за владара.

- Молим вас, величанство, поштедите народ нове абдикације.

- Носићу тешку гвоздену круну, сковану од Карађорђевог топа, до задњег часа, али не могу више да испуњавам краљевске обавезе. Пошто вас сматрам пријатељем и човеком који уме да чува тајне, одаћу вам моју муку: претрпео сам лакши мождани удар.

- Први пут за тако што чујем - изненађено ће Пашић.

- За шлог знају само мој лекар и Александар, а сада и ви. Време је да се повучем у миран крај и довршим моје дело на Опленцу.

- Овај, величанство, ви сте ушли у историју као краљ ослободилац. Осветили сте Косово и ослободили јужну Србију. Ваше је дело бесмртно...

- Па могу мирно да умрем - прекиде краљ председника.

- Зато се не смете сасвим повући, јер би такав ваш чин радовао наше непријатеље, а ожалостио пријатеље.

- То је, може бити, опомена Свевишњег да државне обавезе препустим Александру, а ја да се посветим маузолеју и цркви. Ми, Карађорђевићи, живели смо и умирали у туђем свету. Моја је жеља да бар у гробовима будемо заједно, на окупу... Зато вас молим да будете при руци мом сину, као што сте и мени били. Шта бисмо ми без ваше мудрости, без ваше упорности, без вашег стрпљења?

- Верно ћу служити вашег сина, као што сам и вас служио. За то не треба да бринете.

 

Србији се није испунила жеља да живи у миру него је морала да се бори против велике Аустроугарске царевине, која је кренула свом снагом да је пороби.
Случај је хтео да је регент примио председника српске владе у истој оној дворани где се 1899. Пашић срео са Обреновићима: Миланом и Александром. Престолонаследник је у нишку резиденцију позвао и пуковника Павловића. По забринутим лицима и набораним челима наслућивао се непријатан разговор.

- Господине председниче - кренуо је престолонаследник на ствар - од наших савезника Русије, Енглеске и Француске стигао је императиван захтев да се Македонија преда Бугарској, и то што пре, јер је то Фердинандов услов да приступи Антанти. Круна и влада морају донети одлуку одмах. За нас то није новост. Тројни савез са убеђивања прелази на отворене претње. Прете и Бугари да ће нас напасти ако им не предамо Македонију. Вероватно подмукло, с леђа, по њиховом обичају, и то чим крене нова аустроугарско-немачка офанзива. Како ви гледате на насталу ситуацију?

- Височанство, Бугарска ће нас напасти и ако јој препустимо Македонију, па, овај, мишљења сам да не дамо! Поуздано знам да су централне силе обећале Бугарској више од пола Србије ако крене на нас. Фердинандово срце је од немачког соја, оно за Аустријанце и Немце куца.

- Али како ћемо се бранити без помоћи савезника?

- То је стављање Србије пред питање живота или смрти.

- Морамо да направимо извесне уступке.

- Височанство, нека велики савезници ставе Бугарску на пробу. Овај, нека прво приступи Антанти и објави рат Централним силама, па да разговарамо о Македонији. Али ни онда нећемо дати јужну Србију! То је српско било и мора српско остати.

- Да ли је то ваше мишљење или и став владе?

- Ниједан члан владе, нити један Србин не пристаје да неком поклони оно што смо задобили на бојном пољу. Од свих ратујућих држава ниједна не осећа тежину продужетка рата као Србија, јер ми смо у рату већ четири године.

- Ако ми одбијемо, тројни савез ће дати Бугарској Македонију. Дакле?

- Српска влада високо цени помоћ тројног савеза и пријатеља у свему, али је принуђена да изјави: не можете дати државама тројног споразума овлашћења да предлажу и обећавају територије које су у саставу српског краљевства.

- То је мишљење владе?

 

 

Објављено 30. јануара 2006.


 

Облаци над Србијом

 

Губитак Македоније ничим не може да се надокнади. И средњовековна српска држава почела је да пропада кад је изгубила Македонију. Србија сад мора да се бори не само против Аустроугара, него и против савезника, ако нас уопште још сматрају савезником. Русија је увек била дарежљива према Бугарској, треба се бојати да су им обећали Ниш и Пирот као онда у Санстефану. Од тог руског "братског" загрљаја спасао нас је гвоздени Немац Бизмарк, казао је Пашић.

- Ситуација је драматична. Наша војска је гола и боса, слабо наоружана, болнице су пуне тифусара. Епидемија коси животе жешће од непријатељске офанзиве - рече Александар и окрете се пуковнику. - Господине Павловићу, ви као помоћник начелника штаба Врховне команде најбоље познајете стање у војсци.


- Височанство, разумем патриотизам господина Пашића, све нас до дубине душе прожима исто осећање беса због неправде која нам се наноси, нама који смо извојевали прве победе на којима су нам сви честитали, а први руски император Николај, али без помоћи савезника не можемо да рачунамо ни на отпор непријатељу, ни на опстанак земље. Ми очекујемо долазак Енглеза.

- Генерал Педжет је најавио долазак Британаца пре четири месеца, а једини Енглез у Нишу је посланик Де Гра - упаде Пашић у пуковниково излагање.

- Савезници нам неће притећи у помоћ док не испунимо њихове захтеве. А има наговештаја да би се и Французи нашли на Балканском фронту. С војног становишта или ћемо се одрећи дела Македоније, или ће се нас одрећи савезници, што би нашу војску и државу довело у смртну опасност - завшрио је пуковник Павловић.

- Господине Пашићу, схватите ово најозбиљније и нађите начина да савезницима изађете у сусрет - рече регент.

- Бугарска неће да нападне Турску, него нас. Да ли је врховна команда разматрала план да предухитри Бугаре? - истрајавао је Пашић. - Напад на Бугарску савезници би сматрали злочином - први би нас осудио Петроград - рече регент.

- Тако је, височанство, јер не би Русија осудила нашу интервенцију дипломатском нотом, него би нас казнила оружаном силом. То је опсесија војводе Степе Степановића. Али ово је 1915. а не 1913. Ми имамо на граници јаког непријатеља који се реорганизује и јача свежим трупама. Како ћемо са измученом и недовољно наоружаном војском држати два фронта - упери упитни поглед пуковник у Пашића.
 

- Ја као каплар, овај, нисам компетентан да разматрам стратегију и тактику, али као учесник у пет ратова мислим да је боље напасти онога који смера да ти зада подмукли ударац.
 

- То оставите врховној команди, а ви, господине председниче, гледајте да што пре успоставите складне односе са савезницима. Сад је питање бити ил` не бити - рече регент и устаде.
Онако ситан, носат и умишљен, радо се одевао у генералску униформу да би изгледао јачи и мужевнији.

- Височанство, учинићу се што могу, али ћу да се консултујем и са краљем. Не треба заобићи ни његово ратно искуство.

- Само изволите, али пожурите - одговори му Александар и опрости се од председника српске владе, а поред себе задржа пуковника Живка Павловића.
Из Ниша, Пашић је истог дана кренуо у Тополу. Затекао је старог краља испред његове скромне куће како надгледа градњу задужбине, а међу мајсторима и радницима било је и ратних заробљеника. Лакше им је било да раде, него да чаме у жицама. У касном лету зрело је грожђе, ранка се већ могла јести, али црни облаци су се гомилали над Србијом и многи су се виноградари прибојавали да неће потрајати мир до бербе.

- Ех, господине Пашићу, више мислим на смрт него на живот. Пробудим се понекад ноћу и онако у мраку се осећам као да сам у гробу, а не у постељи. Ја не живим, него умирем. Онима који остају немам шта да поручим. А то са савезницима видите са Александром, ја сам на њега пренео сву краљевску власт. Ја сам мртвац који још хода. Једино ме држи ова моја задужбина, да је довршим и да знам где ћу мирно да почивам. Ваљда ми неће претурати по костима као мом оцу. Дакле, шта каже Сандро?

- Он је за то да се савезницима изађе у сусрет.

- Тргују са намученом и болесном Србијом, срам их било! Дали би нас они Аустроугарима само ако би од тога имали користи. Не дају ми да на миру завршим себи гроб.


Пашић је седео и ћутао, а ни старом болесном краљу није било до говора и тако су оћутали једно извесно време, а онда се руковали и растали. Петар је остао на Опленцу, а Пашић се вратио у Ниш. Ордонанс престолонаследников Панта Драшкић се вратио из председништва владе и известио да је Пашић на јахти свог сина Рада који је недавно упловио у крфску луку да би видео оца и матер. Лепа пажња ратног забушанта, како су звали председниковог сина који је залагањем оца избегао војну обавезу. Александар је наредио да се одмах изнајми чамац и непозван и ненајављен изненадио Пашића. Ипак трудили су се да изгледају пресрећни почаствовани овако високом посетом.

Пошто се руковао са свима, он задржа мало дуже руку Радину и рече му као шалећи се:

- Имате леп брод, господине Радомире, а ваш отац и ја немамо ни чамац!

- Височанство, учинили су ми неки наши пријатељи Грци, тј. наш пријатељ адмирал Зотос.

Из потпалубља изађе човек у морнарској униформи.

- Наш рођак, Спира Далматинац који управља бродом. Искусан морепловац.

Спира се поклони, а Александар само климну главом.

- Лако је Радомиру кад му је отац председник владе. Чуо сам у Београду једну шалу. Дајете келнеру напојницу динар, а он вам каже: "Ваш син ми никада не да мање од десет динара." А ви му одговорите: "Лако је њему, његов отац је председник владе."

- Восочанство, измислила чаршија, ја уопште не дајем бакшиш. Александар се насмеја, а с њим и остали смехом пропратише ову анегдоту са епилогом.

- Овај, а не дајем бакшиш не зато што сам тврди, него не идем у кафане.

- Спиро, дај удице да упецамо нешто за ручак - вели Раде и са капетаном одлази на ивицу палубе.


 


ЦИЉ БЕЗ БУГАРА

- Дошао сам да вас питам јесте ли спремни за пут - питао је престолонаследник Николу Пашића.

- Спреман сам, височанство, и чекам ваша упутства, па да кренем.

- Ваша основна мисија је да убедите Русију и савезнике у велику важност Солунског фронта.

- То знам, него, овај, шта да кажем руском цару - хоћемо ли велику Србију, или државу Југославију, како кажу Хрвати?

- Наш ратни циљ, прокламован у Нишу, стреми уједињењу три племена: Срба, Хрвата и Словенаца. Основаћемо мало царство Јужних Словена.

- А Бугари?

- Без Бугара. Они су издали Словенство

 

 

 

Објављено 30. јануара 2006.


 

Савет руског цара Николаја

 

Немачка династија је крива, на челу са Фердинандом, а не бугарски народ... Добро, о томе ћемо кад извојујемо победу...

Него, у поверењу - имате ли поруку за царичицу Татјану - запита Пашић престолонаслендика. Александрово лице обли румен. Иако је тајна строго чувана, најужи круг је сазнао да је српски регент загрејан за ћерку Николаја Другог - Татјану. Па је, уз државне обавезе, Пашић имао задатак да поради и на том сентименталном плану. Уосталом, жендиба престолонаследника није само његов интимни проблем, него и државни.

- У највећој дискрецији, господине Пашићу, однећете царичици Татјани један прстен украшен дијамантом. Слободна је да га стави на прст одмах или сачека крај рата. Али, о томе само ви и ја знамо. Ни отац не сме знати.

- Његово величанство је у Бизерти, далеко... Овај, имате ли неку посебну поруку за цара Николу?

- Ви ћете, као осведочени русофил, наћи најлепше речи да захвалите оцу и спаситељу нашем, руском самодршцу, јер без његовог ултиматума да ће напустити савезништво, ако нам одмах не притекну у помоћ, ми бисмо пропали... А с киме намеравате да путујете у Русију?

- Тамо ме чека посланик Мирослав Спалајковић. Он јако добро стоји на двору, а секретар Гавриловић ће ми помоћи око разних списа.

- Зашто не би повели и министра Јована Јовановића?

- Јована Јовановића Пижона?

- Јесте - Голуба. Није превртач и ваш је верни сарадник.

- Па, овај, нека пође и господин Голуб. Он нек гуче са руском владом и појединим министрима, а ја ћу са царем.

- Ах, да. Порадите да све Јужне Словене заробљене на руском фронту руска влада ослободи, а они нека се сврстају у добровољачке јединице.

- Српски добровољци, или југословенски добровољци, височанство?

- Нека буду југословенски. Па, хвала на дочеку и разговору - рече регент и устаде.

А вративши се из Русије, Пашић је пренео престолонаследнику да нам цар не саветује уједињење са Хрватима, јер неће бити како каже хрватски народ, него како хоће Ватикан. Папа неће бити пријатељ државе у којој доминирају православци, илити шизматици, како их назива. Хрвати ће бити с нама док не оперу срамоту што су се борили на погрешној страни у овом рату који губе.

Александар је са нестрпљењем очекивао да чује како је Татјана примила његов симболичан дар. Не онако како је српски принц прижељкивао. Имала је пуна уста хвале за Александра. Питала је Рускињица да ли поклон да узме као обичан дар или је то симболичка порука. Пашић јој је опрезно навестио да би убудуће малој царевини јужнословенској она могла бити царица. Онда је она одбила да прими прстен и рекла да се веридба мора обавити пред њеним родитељима, царем и царицом Александром. Онда јој је Пашић рекао да није обавезан да прстен носи на руци, него нека га чува где јој је драго. Тада је она примила прстен, и као уздарје, пружила медаљон са својим ликом, и Пашић пружи Татјанино уздарје.
Александар се смешкао задовољан, прожимају га топли љубавни срси док опипава и погледом милује принцезин мио лик.

- Каква је ваша процена у погледу даљег развоја наших односа?

- Пола посла смо урадили, још остаје да сачекамо крај рата, па ћемо заједно у Петроград да запросимо Татјанину руку. Тамо се о вашој храбрости испредају легенде. Нисам могао да се одбраним од питања како смо издржали албанску голготу и сви су се дивили вашој непоколебљивој вољи да останете с војском до последњег.

- Па, господине председниче, да вам захвалим на успешној мисији.


Идем с новим полетом у сусрет генералу Сарају. Он ме чека у Солуну. Врховна команда напушта Крф, а влада остаје. Скупштина из Нице да се пресели овамо и да вам буде при руци... И у најстрожем поверењу - наложите министру Љубомиру Јовановићу да отпочне истрагу против Аписа и "црнорукаца". То више не могу трпети, дрскост, претње и уцене.
- Разговараћу о томе са Љубом још данас.

 

Раставши се од регента, Пашић је одмах позвао у свој кабинет министра унутрашњих дела Љубомира Јовановића и строго му саопштио:
- Љубо, сва акта и депеше у вези, овај, Аписа и "црнорукаца" да се шаљу под АН на такозвану црнорукачку аферу.
Министар је климнуо главом са разумевањем, дајући на знање премијеру да је очекивао овако строго тајно упутство, јер су односи између пуковника Аписа и његових присталица обједињених у тајној организацији "Уједињење или смрт" и регетна са друге стране све затегнутији. И Пашић је био на удару ове официрске завереничке групе. Следио је, дакле, немилосрдни обрачун. Ко ће кога? Ипак је упитао:

- Откуд Бајо, ова слова за шифру. Може неко да протумачи као Алекандар и Никола.

- Нека протумачи - мирно је одговорио Пашић. - До мојих ушију је дошла вест да се Апис смешка кад га његови сапутници називају престолонаследником.

- Ту вест шири Петар Живковић у којег Александар има највеће поверење. Њему се једино обраћа на ти.
Срби нису могли без деоба и међусобица нигде па ни на Солунском фронту.

 

У Солунској цркви светог Димитрија, заштитника града Тесалоникија, којег је основао Александар Велики и дао му име своје сестре, регент и председник српске владе су побожно пришли великом чираку, прекрстили се и тихо изговорили:

- Боже Свемогући, смилуј се мученичкој царској породици и казни зликовце!
Затим су пољубили свеће и припалили их на другом пламену. Па побили у песак покопан воском. Поћутали су и свако се на свој начин сетио ликова драгих и малих виђених на двору у Петрограду. Пошто су одали пошту покојницима, изашли су из најславнијег солунског храма и превезли с у престолонаследникову резиденцију. Пашић је пригушио бол и прешао на политику, као увек.

 

- Русија нас је напустила. У њој немамо више савезника ни заштитника - рекао је Пашић пошто је Русија закључила сепаратни мир са Централним силама.

- Русија је издала саму себе - коментарисао је Александар прилике у доскора царској, а однедавно бољшевичкој највећој земљи на свету. - Господине Пашићу, питам се да ли је Татјана имала на руци онај прстен који сам јој преко вас даривао?

- То никада нећемо сазнати, височанство...

- И да је имала, скинули су јој црвени разбојници.

- Ми ћемо нашем великом добротвору Николи Другом у Београду, чим се вратимо, подићи велики споменик.

- Свакако, рачунајте и на мене... Да је Татјана одмах пристала, још на почетку четрнаесте, да није оклевала... Али, узалудно је да причамо шта би било да је било.

- Била би жива, али судбина је, овај, тако хтела... Једва смо из зликовачких бољшевичких руку спасли вашу сестру Јелену... Заслугом вашег посланика Спалајковића.

- Зашто сте га повукли из Русије?

- Изазвао је велики инцидент и умало то није платио главом. Када је Лењин дипломатским представницима саопштио вест да је револуционарни суд у Јекатеринбургу осудио и погубио цара због, наводно, подстицања побуне, Спалајковић је упитао да ли је иста судбина задесила и царску породицу. Лењин му је одговорио: "Кад се цепа застава цепају се и заставице", а наш посланик му је узвратио: "Ви сте убица и изрод словенске расе. Ја вам пљујем у лице!"
Ђержински се ухватио за пиштољ, али Лењин га је смирио речима: "Није то довољан разлог да изазивамо дипломатски инцидент!"

- Добро је прошао.

- Нису раскомадали Спалајковића зато што се још нису учврстили на власти, а не да не би изазвали дипломатски инцидент... Ако мислите на мог Раду, све је сређено. Грк је узео паре и неће потезати суд због детета.

- Нисам мислио на вашег сина, мада га морате зауздати. И савезници су сазнали за сулуду вожњу председниковог сина по крфским улицама и гажење детета. Грци нас братски пригрлили и спасли пропасти, а ми им газимо децу! Ваш син се изгледа надмеће у вожњи аута с мојим братом Ђорђем... Не, нисам мислио на личне ствари, него на предстојећу офанзиву. Војска не може више да трпи савезничко оклевње. Хоће кући кроз борбу.


КРЕЋЕ ОФАНЗИВА

- Височанство, иако сам стар и уморан, радо крећем с вама у офанзиву... Ако Бог да, славићемо наша крсна имена у слободном Београду - казао је Пашић.

- Ви ћете, господине председниче, у диломатску офанзиву. Похитајте у Париз и Лондон и убедите савезнике да нам пруже пуну подршку, јер Јужни фронт може одлучити рат - одговорио је престолонаследник Александар Први Карађорђевић.

 

 

 

Објављено 1. фебруара 2006.


 

Границе нове државе

 

А 14. септембра 1918. године регент Александар, у друштву војводе Живојина Мишића, начелника Штаба врховне комане, ђенерала Петра Бојовића, команданта И армије, и војводе Степе Степановића, команданта Друге армије био је на осматрачници Солунског фронта. Погледао је на сат и рекао:

- Минут до осам. Дакле, почињемо да одбројавамо секуне... Десет, девет, осам, седам, шест, пет, четири, три два, један... Пали!

Као да су били закачени за једну сиджимку, 2.000 артиљеријских цеви је једновремено опалило и Солунски фронт је био пробијен.

У Паризу у српском посланству Пашић се срео са дипломатама Миленком Веснићем и Мирославом Спалајковићем. Веснић је управо добио извештај са фронта и радосно прокоментарисао:

- Господине председниче, савезници се жале да Срби тако брзо напредују да не стижу да им дотуре фураж и муницију.

- Докле су стигли наши - упита Пашић.

- Бугари су избачени са својих положаја и траже примирје.

- Боље да одмах безусловно капитулирају - рече Пашић.

- Капитулираће, али се неће извући као Руси. Последњи напали, а први напуштају фронт - прокоментариса Спалајковић.

- А ти, Мирославе, баш пљуну Лењина! Овај, да су те у Кремљу убили, шта би ми - једну протестну ноту.

- Господине председниче, просто ми се ум помрачио, кад сам чуо да су побили децу. Замислите, пуцали су у девојке и болесног царевића!

- Такве су, господине Спалајковићу, револуције. Крваве. Па и онда у Паризу су секли главе за време оног њиховог терора... Него да вас обавестим да сам с Клемансоом завршио посао и сутра крећем за Лондон на сусрет са министром Балфуром.


На уприличеној свечаности у двору, регент Александар се обратио Пашићу:

- У име краља, за изванредне заслуге у ослобођењу и уједињењу нашег троименог народа одликујем вас Карађорђевом звездом првог степена са брилијантима. Примите ово одликовање и као честитку за навршену 73. годину. Молим вас, господине Пашићу, да ово признање не схватите као испраћај у миран живот, него као подстрек за нова прегнућа и напоре који све нас очекују у консолидацији нове државе. Честитам вам.

Прикачио му је звезду за ревер и пружио руку. Пашић је стегао престолонаследникову шаку и узвратио:

- Ваше височанство, примајући највише одличје наше краљевине, осећам се поносан што га прихватам из ваших јуначких руку које су носиле победоносну заставу кроз многе бојеве. Не налазим речи да вам захвалим на овом високом признању. Блистава звезда која је добила име вашег славног прадеде обавезује ме да и даље служим круни и отаджбини. Ваше височанство, рачунајте на мене кад год сам вам потребан и још једном - хвала његовом величанству и вашем височанству.

Ово је био увод за нову мисију оседелог вође радикала, јер одмах затим је председник владе Стојан Протић прочитао списак делегације одређене да представља нову државу на мировној конференцији у Паризу: победници да поделе земљу, а поражени да прате материјалну и моралну штету.


За председника политичке делегације именован је Никола Пашић, а његов заменик је Анте Трумбић. Шеф војне мисије ђенерал Петар Пешић, председник међународно-правне организације Слободан Јовановић, председник секција за штампу Павле Поповић, председник економско-финансијске и саобраћајне секције др Коста Стојановић, председник поморске секције Мелко Чингрија и председник црногорске секције Андрија Радовић, председник етнографско-историјске организације Јован Цвијић.

- Господо - узео је реч регент - ви, као челници мировне делегације Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца имате судбоносну мисију за нашу тек створену државу. Оно што смо стекли победом и договорм ништа нам неће вредети ако то не потврде Велике силе: Америка, Енглеска, Француска и Италија. Дакле, ваш превасходни задатак је да се изборите за праведне границе. Оно што је тајним уговором у Лондону обећано Италији не смемо прихватити. Далмација и острва су југословенске територије. Корушка, Барања, Бачка и Банат су југословенске покрајине... Кад се постави питање зашто тражимо Скадар, објасните представницима великих сила да је тај град колевка српске државе. Био је престоница младог краља, потоњег цара Душана.

- Височанство, наша уједињена краљевина још није призната од великих сила. У позиву упућеном из Париза поменута је само Србија. Ми не представљамо само Србију, него Хрватску и Словенију. Можда ћемо у почетку бити само делегација Краљевине Србије, а потом Југославије, то јест троимене краљевине - јавио се Пашић.

- Настојте да мировна конференција прихвати начело: Балкан балканским народима. За ове циљеве се морате борити не само код наших савезника, него и код наших дојучерашњих непријатеља. Срећан пут и много успеха - желео је регент да скрати овај разговор, али се опет јавио Пашић:

- Ваше височанство, господине председниче владе, морамо одмах разграничити колико наша делегација сме и може дејствовати самостално... Ми у делегацији имамо једног члана владе - министра иностраних послова Анту Трумбића. Да ли ће он доносити одлуке у име владе, када се нешто мора хитно решити?

- Нико није овлашћен да доноси одлуке у име владе. Господин Трумбић је одскора министар и није присуствовао ниједној седници владе. Све одлуке што се тиче мировне конференције доноси влада, јер је она одговорна за спољну политику, а не министар спољних послова - био је изричит Протић.

- То ће бити извор многих неспоразума. С једне стране ја као делегат и министар иностраних дела одговарам за спољну политику, а с друге стране влада и делегација су два тела. Тако сам ја подељен на пола: једна моја половина је у влади, а друга у делегацији. Која ће бити важнија? - чудио се Трумбић.

- То ћете решавати у ходу, оно што реши делегација треба да буде у сагласју с владом - упућивао је Протић.

- Како то да разумем, господине председниче, влада и делегација нису сијамски близанци - питао је Трумбић.

- Учините све да конференција у Паризу призна нашу нову државу, а за све друго лако ћемо се споразумети. Срећно - завршио је престолонаследник.



НАЈБОЉЕ У КУЋИ...

При изласку из двора Протић и Пашић су се издвојили да као блиски партијски другови измењају мишљење.

- Бајо, за тебе је лакше да изнад делегације буде влада. Имаћеш простора да маневришеш. И за тебе је лично корисније да влада има право коначне одлуке, јер оно што теби не одговара, одбиће влада, па ће се тако избећи раздор у делегацији.

- За мене би било најбоље да седим код куће са унучићима, а не да се у овим годинама носим са светским политичким алама, овај.

- Биће времена за кућу и одор, стари лаве. Теби припада ово место где сам сада ја наступио по регентовом и твом наговору, али ово је посао који си сад преузео је важнији од положаја првог министра, јер удара се темељ новој држави - каже Протић.

 

 

 

Објављено 2. фебруара 2006.


 

Вилсон наша заштита

 

У Париз је стигао престолонаследник Александар да похвали упорност и залагање наше делегације на мировној конференцији, а и ради свог личног задовољства. Волео је француску престоницу много више него што је она њега волела. Булеваре, музеје, позоришта, а понајвише париске антикварнице будући да је био пасионирани библиофил. У српском посланству поред посланика Миленка Веснића био је и председник југословенске делегације Никола Пашић.

- Председник владе господин Протић ме редовно извештава о овом што се овде збива, али жива реч је изнад свих извештаја и телеграма. Колико сам разабрао, ви, господине Пашићу, имате замерке на рад конференције - започео је регент Александар.

- Ваше височанство, не кријем: наши су идеали изневерени. После толико жртава, нама ускраћују да одлучујем о питањима судбоносним за нас. Пред нашим очима распале су се царевине за које се говорило да су вечне, иза звучних фраза о правди за све народе и вечном миру крију се себични интереси. Лепе жеље су пролазне, остаје реалност. Ми смо мали да уђемо у сукоб великих, па морамо лукавством и истрајношћу да се изборимо за своја права.

- Ко има средишње место у сукобу великих сила - упитао је Александар.

- Француска.

- Француска је наш пријатељ.

- Била - узвратио је Пашић. - Треба разумети да је рат исцрпео Француску. Привреда јој је слаба, дугове не може да наплати. Њен је главни циљ да отргне што више територија од Немачке и да њену војску сведе на што мањи број, јер се прибојава реванша. Наш заштитник су Сједињене Америчке Дражве. Вилсон нас је први признао и на нашој је страни у сукобу с Италијом, али не знамо докле ће, овај, да буде уз нас.

- У минулом, тешком рату били сте већи оптимиста, господине Пашићу - храбрио је регент председника делегације.

- Сад је овладало уверење да осигурање будућег мира не треба тражити у остварењу принципа народности, нити принципа сваког народа да сам реши своју будућу судбину, не у равноправности свију народа, великих и малих, већ у стварању физичке силе која ће одржати и бранити оно што четири Велике силе реше и установе.

- Јавност је на нашој страни.

- Народ жели закључење мира и то што пре, али сви при томе гледају да заграбе што више од побеђених противника. Оном ко има јаче руке припада највише, да не кажем све.

- Очекивао сам веселији извештај - уздахнуо је Александар.

- Височанство, ја сам исувише стар и уморан да бих улепшавао истину. Победа остварена толиком проливеном крвљу неће донети правду и мир. Биће као пре: груба сила владаће и убудуће, као што је владала и пре овог рата. Можда смо ми највише добили уједињењем, али морамо сачекати и видети шта ће од наше Југославије испасти.

- Многи виде светлије нашу будућност од вас.

- Народи ће бити мирни за неко време, јер су исцрпљени и заморени да се боре за правицу. Кад се одморе, опет ће ратовати. Даће Бог да тај нови рат не доживим.

Заморен црним Пашићевим виђењем садашњости и будућности, Александар је устао и прошетао. Зауставио се пред витрином пуном одабраних томова.

- Господине посланиче, чије су ово књиге?

- Моје, височанство - одговорио је Веснић.

- О, па ви сте врло богати.

- Ми, Веснићи, побегли смо из Рашке голи и боси. Богата је моја супруга Бланша. Ако допустите, познајући вас као искусног колекционара ретких издања...
 


Не саслушавши посланика до краја, Александар се поново обрати Пашићу:

- Ако је све тако безнадежно, откуд вам снаге, господине председниче, да се борите за сваку стопу земље?

- Овај, ми нисмо сила, па се боримо умиљавањем, лукавством и стрпљењем, а само у ретким приликама пркосом и инатом.

- Господине Пашићу, да ли вам је у делегацији неопходан посланик Веснић?

- Неопходан је само научник Јован Цвијић, сви остали се могу заменити.

- Морам у влади имати и једног Босанца, муслимана. Они неће с Протићем, јер им се чини да је велики Србенда. С обзиром на Веснићеву дипломатску умешност намера ми је да мандат понудим Веснићу. Шта кажете?

- Добра и корисна замисао. Овај, господин Веснић ће умети и с Хрватима.

- Хвала на поверењу, ваше височанство. Желео бих да од моје супруге Бланше и мене примите на дар старо издање француске енциклопедије коју сте малочаст уочили као стручан библиофил - јави се Веснић.

- Журите, посланиче. Још нисте добили мандат - насмеја се Александар, али то не збуни Веснића:

- Имао сам то на уму и пре но што сте ми понудили мандат.

- Господо, била ми је част, а питаћу Тигра зашто је изневерио највернијег савезника - назва регент Клемансоа по надимку и напусти посланство.
 


ДАЉЕ ОД ЂОРЂА

- Мени си рекао да ћеш у пензију, а у двору си обећао да ћеш прихватити нову дужност - чудила се Ђурђина код куће.

- Кад сам примио одличје, морао сам да се прихватим и овог тешког задатка... Највише због нашег Раде, и он ће бити у дипломатији. Ту му је место - одговорио је Баја.

- Рада испољава уметничке склоности - лепо црта.

- Овај, нека црта, то му је од ујака, а нека од дипломатије живи. Како Ракић пише песме и бриљира у дипломатији. Ђурђина, и ти ћеш с нама у Париз.

- Тата, где ћу бити распоређен - упита син?

- Ти ћеш бити у генералном секретаријату, шеф ти је Богумил Бошњак. Сад ти се пружа прилика да поправиш оно што си покварио као дипломата за време рата.

- Обећавам да ми се она грешка с Глушчевићем неће поновити.

- Бегај и од лудог Ђорђа.

- Немам ја ништа с тим параноиком.

 

 

Објављено 3. фебруара 2006.


 

Шта је Југославија?

 

Само Србија и Белгија су учествовале у кројењу нове Европе уз представнике Великих сила. Пред председницима великих савезника Вилсоном, Лојдом Џорџом, Клемансоом и Нитијем, наступио је Пашић са припремљеним говором:

- Господо председници Сједињених Држава Америке, Велике Британије, Француске и Италије! Желим да савезничке Велике силе и цео свет упознам са српским жртвама у минулом Великом рату... Милион и триста хиљада Срба положили су своје животе за нашу победу, или половина мушког становништва у најбољем добу је изгинула. Овако високу цену нико до сада у историји није платио за победу и мир. Аустроугарска је на својој територији спровела геноцид. Срби су вешани и стрељани у Босни, Херцеговини, Хрватској, Војводини, свуда где их је било. Хрват Цветашин Храниловић, велики србофоб, по мишљењу Аустријанаца, основао је концентрационе логоре за Србе где су заточеници затирани глађу и терором... Шабац, на пример, после масовних убијања од 14.000 становника остао је на крају рата са 6.000 житеља, претежно стараца и жена...

Сви индустријски објекти у Србији су уништени. Занатске радионице разорене, трговина ликвидирана, железнички и сваки други саобраћај упропашћен. Непријатељ је испразнио и последњи амбар, чардак, подрум и магазу. Однео је све: од шиваћих машина до вршалица и тријера и дрљача и плугова... Месинг са крова краљева двора и Саборне цркве у Београду скинут је и одвезен у фабрику муниције "Манфред Ваје" у Пешти... Број стоке је у односу на предратни спао на двадесет одсто, само понегде на тридесет одсто. Штета коју је Србија претрпела у рату износи између седам и десет милијарди златних франака... Господо, све што је Србија створила, у рату је разорено. Заједно са милионима мртвих, непријатељ је сахранио и нашу привреду. А наша привреда је била у солидном стању. Извоз је пре рата премашивао увоз за 11,5 милиона динара...

- Господине Пашићу - прекинуо га је председавајући Жорж Клемансо - знамо и ценимо велике жртве Србије у рату, али ви сте нас збунили већ на првом свом иступу. Ми смо позвали Краљевину Србију на конференцију мира, а ви сте дошли као југословенска делегација. Југославија, шта је то?

- Па то је, овај, наша Краљевина као национална држава. Држава уједињених Јужних Словена: Срба, Хрвата и Словенаца - објашњава Пашић.

За реч се јавио и председник Италије Нити:

- Како то, господине Пашићу, у вашој делегацији да се нађе и бивши министар аустроугарске владе, извесни Жолгер?

- Господин доктор Жолгер има подршку свог народа - одговара Пашић. Он је био против Жолгера још у Београду, али га нису послушали регент и Протић.

- То није никакав аргумент. Ви Срби не знате шта хоћете - љутио се Нити.

- Господине председниче Италије, ми тачно знамо шта хоћемо - оно што припада Србији као савезници победничких сила и жртвама српским по правди Божјој.

- Малочас рекосте да је тамо неки Хрват, заборавио сам му име...

- Цветашин Храниловић...
 

- Ко ће то име изговорити, да је тај дотични господин више мрзео Србе од црног ђавола и оснивао концентрационе логоре да умори што више Срба на најнехуманији начин, а сад оспоравате нама правни основ Лондонског уговора, не дате нам острва и Далмацију, тражите то за Хрвате. Рекао бих да сте брзо заборавили шта је Италија учинила за Србе 1915. - настављао је Нити и иронично додао: - Могли сте и тог Хрвата у вашу делегацију непостојеће државе.

- Ми то не заборављамо, али жеља за уједињењем Срба и Хрвата је старија и јача од свих Храниловића и њему сличних хрватских изрода.

- Уосталом, немам шта да разговарам са делегацијом у којој се налази и један бивши министар непријатељске силе која је пролила толико италијанске крви.

- Господо - прекинуо је полемику председавајући.

- Ми се морамо без емоција договорити о светском миру. Чињеница је да су на развалинама Аустроугарске никле нове државе, али се оне морају верификовати од Великих сила. Према томе, југословенска држава још не постоји.

- Нити ће постојати - добацио је Нити.

- Господо, моје је становиште да Југославија може постојати - рече Вилсон и настави:

- Мој школски друг Михаило Пупин, пореклом Србин, велики светски научник, објаснио ми је то и ја ћу вам његове речи пренети, али не сад, него за време ручка.

- Поштујући начело народности и прихватајући право народа да се уједини слободно с другим народом, Сједињене Америчке Државе су одлучиле да признају Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца.

Пашић поскочи са своје фотеље и испрати ове речи аплаузом.

- Али, господине Вилсоне, Велике силе се морају о томе усагласити - супротставља се Нити.

- Признавање нових држава је право сваке Велике силе, али овим признањем изненадио нас је уважени председник Вилсон - јавио се Клемансо.
Лојд Џорџ је ћутао са супериорним смешком око усана, а касније ће Пашићу:

- Па, Велика Британија може да призна нову државу, али никако под хегемонијом Срба.

- Губимо много времена око те формалности. Југословенска национална држава постоји де факто и сви ћете је морати признати. И кад је већ тако, онда што пре - то боље - био је упоран Вилсон.

- Молим председавајућег да да паузу како би се консултовао са осталим члановима италијанске делегације.

Председавајући је дао паузу. По кулоарима су визионари шапутали: Југославију нису створили Југословени, Хрвати и Словенци, него српско лудило и Александрова мегаломанија. Они који су до јуче Србе клали, клаће их опет. Живи били, па видели!

Јер сви су сем Срба знали да хрватску политику неће водити Хрвати, нити словеначку Словенци, него Ватикан.
 


... И ФЛАШУ ВИНА

- Погонство у Париз! Откако сам се удала, непрекидно се пакујемо и путујемо. На путу сам се и родила. Петроград, Пожаревац, па твоја суђења, робијање. Ратови, и то су крвава путовања. Крф, најзад мир. Таман се понадах да ћемо седети код своје куће и дизати унуке, а опет паковање и путовање - гунђа Ђурђина и прави списак ствари које треба понети у Француску.

- Ја сам 'тео, ал' ми не да Црногорац (престолонасленик Александар, прим. аут.), а и моји страначки другови ми веле да још нисам за старо гвојзе... Немој заборавити и флашу вина, да нам се нађе успут.

 

 

Објављено 4. фебруара 2006.


 

Марија анђеоског лика

 

НА почетку 1920, одмах после Божићних празника, краљевић Александар Први Карађорђевић је похитао у Град светлости, у којем је засјала једна нова звезда - румунска принцеза Марија, девојка плаве крви и анђеоског лика. Румунски престолонаследник Карол дочекао је српског будућег краља и одвео га у апартман своје сестре која је желела сусрет са Карађорђевићем. Ступивши пред принцезу, Александар је поцрвенео, јер му се намах учини да пред собом види Татјану, да се убијена Рускиња оваплотила у лику Румунке.

- Драга сестро, част ми је да ти представим престолонаследника Александра Карађорђевића, мог доброг пријатеља.

Ренгент Александар се поклони.

- Драги пријатељу, допусти да ти представим принцезу Марију, ћерку краља Фердинанда од Румуније и краљице Марије од Сакс-Кобург-Гота. Мама је најмилијој кћери дала своје име.
Александар прихвати пружену нежну руку и додирну надланицу уснама. Заузели су своја места у салону и неколико тренутака су се ћутке посматрали и одмеравали.

 

- Почаствована сам вашом посетом, височанство. Читала сам и слушала о вашим херојским делима у рату. Предвођена вама, српска војска се прославила.

- Хвала, височанство, на лепим речима, уз велике жртве стигли смо до велике победе. Наш највећи непријатељ је уништен. Велика аустроугарска империја више не постоји и никад неће васкрснути. Балкан балканском народу, моје је гесло.

- То је гесло и нашег краљевског дома у Букурешту. Је ли тако, брате Кароле?

- Тако је, сестро. Бићемо господари своје судбине. И Марија се прославила за време рата, височанство. Била је болничарка и даноноћно је бринула о рањеницима. Спасла је многе животе.

- Не претеруј, Кароле. То ми је била дужност.

- Наше савезништво у рату још је један драгуљ у традиционалном пријатељству наша два народа. Срби и Румуни никад нису ратовали.

- Нити ће ратовати - додаје Карол.

- Да наше пријатељство не покваре погађања око Баната на мировној конференцији - рече Марија, давши јава да је упућена и у политику.
- Неће, принцезо, уверавам вас. Ми ћемо се око свега договорити и остати пријатељи. Не можемо повући оштру границу по етничком принципу, али дајем вам реч да ће се Румуни у Србији осећати као код своје куће.


Послужен је чај.

- Марија опонаша своју бабу, енглеску краљицу Викторију. Јеси ли и у рату пила чај у пет?

- Да, не баш увек тачно у пет и не из порцеланских шоља, него из лимених чаша као обичан војник.
 

Опет наста ћутање.

- Букурешт је леп град. Називају га малим Паризом.

- Надамо се да ћемо вас ускоро угостити - рече Карол.

- А како ви, височанство, проводите време у Паризу?

- Углавном мирим моје завађене делегате. Стварамо нову државу, помешале су се цивилизације, вере, менталитети. Није нам лако, али ћемо истрајати. А ви?

- Радо посећујем позориште и изложбе.

- Ја, пак, волим антикварнице. Старе књиге су ми страст.

- А пропо позоришта, височанство. Државничке обавезе неће вас спречити да са мојом сестром видите представу у Комеди франсез. Ту ћете се одморити и орасположити. Извол'те, сестро, и ништа не кошта. Дар од брата. Подржавам твоју штедљивост, Мари.

- И нас Карађорђевиће краси та врлина - надовеза се Александар.

Проћаскали су још мало, а потом се растали и већ на том првом сусрету обоје су увидели да их је судбина заувек спојила. Обавештен о љубазним виђењима српског престолонаследника и румунске принцезе, Пашић је поверио Ђурђини:

- Овај, имаћемо свадбу на двору.

Почетком септембра, Пашић је регенту поднео оставку на чланство у привременом народном председништву.

- Зашто, господине Пашићу?

- Стар сам и болестан, височанство.

- Љути сте због 1918?

- Онда сам био љут, али сам схватио да се нова држава не може да гради са старим политичарима. Заборављам увреде, памтим лепе успомене. Нисам био ја љут на вас, него ви на мене.

- Да, био сам љут, али више нисам. Уважићу вам оставку, ако ми обећате да ћете се одазвати круни и отаджбини у случају потребе.

- Рачунајте на мене, ако оздравим.

Београдом се пронела вест да је стари Пашић као политичар мртав. Преварили су се, као и оне давне 1899. године у време последњих дана Обреновића. На Петров позив Пашић стиже на свето брдо изнад опеване Тополе и, пошто се поклонио његовом величанству и предахнуо уз чашу киселе воде донете из Аранђеловца, крете са домаћином у шетњу. На стази која води с оне стране брда где су виногради појави се престолонаследник, али се не изненади угледавши белу браду и Пашић схвати да га је он и позвао преко оца.

Приђе и пружи руку осмехујући се двосмислено, али у сваком случају као гест добре воље и знак да мудри председник, ако не владе, оно странке, није више у немилости.

- Како је, господине Пашићу? Како здравље?

- Добро, ваше височанство... Здравље - овако и онако. Колико сам га трошио и арчио, добро ме служи... Мени су моји радикали натоварили силне обавезе, па сам једва дочекао краљев позив да се одморим и надишем опленачког ваздуха.

- А до мене допиру гласине да сте се повукли из политике због увреда које сам вам наводно нанео још 1918. пре стварања наше заједничке Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

- Право сте рекли - гласине, овај. После оставке у Паризу, лечио сам се у Француској два месеца. Влада ме је разрешила дужности председника делегације јуна, а ја сам се вратио у Београд августа. Ја вам понављам: повукао сам се због здравља, а не због увреде.

Александар, добро расположен, насмеја се назално и заврте главом као да је хтео рећи да је прозрео игру старог лава.

- Не, здравље је изговор, господине Пашићу. И те како сте активни у Радикалској странци. За странку сте здрави, а за круну болесни. Не може тако. Ви сте стварали ову државу колико и ја. Морамо спровести изборе за уставотворну скупштину и донети нови устав. Тек створеној држави прети хаос. Морамо то да спречимо.

 

 

Објављено 5. фебруара 2006.


 

Мирење пред Вождом

 

Петар је незаинтересовано слушао разговор престолонаследника и Пашића на шумској стази над којом се надвило дрво оплен по којем је брдо добило име. Кренули су да се спуштају према винограду, под лишћем је сазревало грожђе, а ранка се већ брала за јело, кад их сустиже задихани ађутант и пошто поздрави, издекламова врло озбиљна лица:

- Ваше величанство, све је спремно и сви очекују ваш и престолонаследников долазак па да почне опело.

- Одмах долазимо - одговори Петар, па сви ударише натраг и хитрим кораком уђоше у цркву. На постољу их је чекао ковчег. Са стране су стајала два војника и свештеник. У сандуку почивају посмртни остаци бесмртног Карађорђа. На дати знак, војници подигоше поклопац и указа се костур без главе. Сви се побожно прекрстише, а свештеник тихо запева.

- Опрости ми, деда, што наруших твој спокој. По народу се шире вести да су ти мошти украдене и да у гробници лежи празан сандук. Моја је највећа и последња жеља да сви Карађорђевићи леже под једним кровом, а и ја с вама када ме Свевишњи позове горе... Изађите сви из цркве!

Војници се окрећу и излазе. Поп стоји, оклева.

- И ви - рече Петар свештенику.

- Као што је Свети Сава мирио завађену браћу Вукана и Стевана понад мошти оца им Немање, тако и ја вас мирим над костима оца Србије, вожда Карађорђа. Пружите руку помирења један другом и обећајте да ћете мирно сарађивати за мог живота на добробит Србије... Ви сте, господине Пашићу, мени поверили да сте се прилагођавали у вашој дугој политичкој каријери, али да се никад нисте одрекли основног вашег принципа - интерес отаджбине изнад свега! Зар није овог тренутка највиши интерес да Александар и ви сарађујете на добробит наше велике краљевине?

- Овај, може да бидне, величанство.

Александар пружи руку, а Пашић је прихвати. Да, помисли Пашић - то је све смислио престолонаследник, а спровео краљ. Па, нека боље у миру и договору него у завади и свађи.

А одмах после ручка, Александар је замолио Пашића да се у његовом, дворском аутомобилу, врате у Београд, како би наставили разговор. Краљ је остао у својој скромној кући, названој Петров дом.

Пут је био нераван, излокан, али зато су уживање погледу пружали шумадијски пејзажи. Трагови рата, иако беше прошло две године, још су кварили идилу овог најлепшег српског крајолика. Кукурузи су већ жутели и берба ће за коју недељу почети на неким њивама, а воћњаци су се плавили под гранатама овитим од шљива. Дан се мутио, на хоризонту се показивао облак, таван, рекло би се пун кише, а одјекнула би потмула грмљавина. Ветар је повијао танко дрвеће и шашу.

- Да, да, све нас је отхранила сељачка торба - отпоче Александар. - Како оно беше радикалска изборна парола: гуњац и опанак? Хоћете ли и на овим изборима том паролом позвати бираче да гласају за вас?

- То је било одавно, кад смо тек основали странку, сад су друга времена, овај.

- Одужићемо се српском сељаку... Морамо... Највише је страдао у рату и осиромашио, оголио и обосио. Васкрснуће Србија само да буде мира.

- Само нам треба помоћ. Да нам Русија уочи рата није послала 150.000 пушака не би било оних великих победа четрнаесте, а сад...

- Садашња Русија нам шаље "помоћ" преко црвених терориста. Да муте, да руше државу и поредак. Шта ћемо, господине Пашићу, са нашим бољшевицима?

- Ако буду поштовали закон, овај...

- Какво поштовање закона! То су убице! За њих је закон насиље државе над пролетерима! Не штеде ни децу. Ја сам наложио Веснићу и Драшковићу да конципирају један проглас уперен против ширења те опасне, завереничке и насилничке комунистичке организације.

Облак надилази и већ је заклонио сунце, а крошње покреће јачи ветар, са грана опадају шљиве и понеки орај. Пашић закопчава реденгот, хладније је и мора да се причува прехладе.

- Ваше височанство, допустите да подигнем платно - обраћа се ађутант Александру.

- Неће киша! - пресече Александар. - Јадни Романови, јадна моја суђеница Татјана. Уместу круну на главу, добила је метак у главу! Све су их побили. Нећу имати милости за црвене убице... Ви сте у младости читали тог њиховог свеца Маркса?

- Па, ми који смо се школовали на страни, овај, читали смо све то што се пише.

- Маркс не поручује пролетерима да поштују закон и права већине већ их позива на побуну, револуцију. Да кроз крв и насиље надвладају над другим класама. А потом, шта настаје у таквој држави? Терор, глад, страх и беда, ето, то вам је укратко комунизам.

- Височанство, да ипак шофер подигне платно, канда промакне понека кап - рече Пашић придржавајући шешир на јаком ветру.

- Неће киша... Ми морамо све учинити да нашем уједињеном народу омогућимо брз развитак... Словенији и Хрватској биће лакше, али Србија и Црна Гора су у заостатку.

- Наша земља је најбогатија на Балкану, а наш народ бистар и способан.

Цивилизацију треба развијати по принципу слободне воље, а не на стези, шаблону и диктатури која умртвљује свестрани развитак и ствара од људи машине које се крећу без слободне воље. Негде у близини града удари гром и у отворени ауто сручи се пљусак. Пашић се скупља, подиже крагну на реденготу, навлачи шешир на уши, али се од кише не може сасвим заштитити.

- Да навучемо заштиту, височанство - молећиво ће Пашић.

- Бојите се кише?

- Ја се за себе, овај не бојим. Ја сам своје проживео, али ви и ваше здравље, ви сте млади, височанство.

- Не брините за моје здравље. Преживео сам Албанију и операцију у Скадру, мочваре, Видо и ето ме у слободној великој држави... Ја сам одрастао као Спартанац. Здравље сам челичио у војничком рову. Ништа ми није наудила киша метака, па неће ни ова небеска, благотворна. Натопиће земљу за јесењу сетву...
 


МАНДАТ

- Сад да вам кажем да ћете добити мандат за састав нове владе - рече престолонаследник.

- Ако преживим ову провалу облака - шали се на силу Пашић док му се низ леђа и груди сливају млазеви воде.

- Ех, преживели сте пет ратова и две буне, а нећете једну кишу. Ви сте кремен човек, поникли сте из добре семенке, како вели наш народ. Даке, прихватате мандат?

- Прихватам, височанство, само наредите да подигну платно.

 

 

Објављено 6. фебруара 2006.


 

Радић против устава

 

У Бели двор стиже Никола Пашић и извуче из џепа папир.

- Височанство, допустите да вам прочитам састав мог кабинета. Председник владе и министар иностраних дела Никола Пашић, министар унутрашњих дела Милорад Драшковић, војске и морнарице ђенерал Бранко Јовановић, министар финансија Коста Стојановић, министар правде Марко Ђуричић, министар просвете Светозар Прибићевић, министар вера Велизар Јанковић, министар саобраћаја Јован П. Јовановић, министар трговине и индустрије Миливоје Јовановић.

- Желим вам успешан рад у овим тешким данима и похитајте да се што пре закунете на нови устав.

- Чим буде донет, височанство.

А на Видовдан, следеће 1921. године, доктор Иван Рибар изашао је пред уставотворну скупштину као њен председник и рекао:

- Господо, народни посланици, допустите да вам прочитам нови Видовдански устав...

- То није Видовдански, него Пашићев устав - добаци неко из клупе.

- Молим, господо, да чувате углед овог високог дома и да не добацујете из посланичких клупа... Свако ко жели добиће реч да искаже своје мишљење о предлогу новог устава... Молим председника Владе, господина Николу Пашића, да образложи предлог новог устава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Пашић је изашао и образложио нови Видовдански устав.
Хрвати су били против. Букнула је полемика. Најоштрији је био председник Хрватске сељачке странке Стјепан Радић.

- Ми хоћемо Хрватску сељачку републику... Ми можемо пристати евентуално на конфедерацију која би била овлашћена да државу представља само пред иноземством... Војска, финансије, порези и све друго, мора бити препуштено Хрватској републици... Ми ћемо изаћи пред јавност с нашим нацртом Устава који ће пре свега после формирања уставотворне хрватске скупштине прогласити Хрватску сељачку републику.

- Издаја!

- Копиле црно-жуте монархије!

- Бољшевички агент!

- Само вређајте... Ја ћу вам сад рећи један куплет који се не пева само у Хрватској него и у Бачкој.

"Док је био Фрања - свак је има права; кад је дошо Карла - свак је има пара, а кад дође `море бре`, тај однесе паре све!" - није се дао Стипица Радић.

- Уааа! - разлеже се из посланичких клупа.


Рибар је једва стишао разбеснеле посланике, а затим су се ређали за говорницом представници изабрани од народа, све док није поново добио реч Пашић:

- Да смо ми Срби хтели да не будемо браћа и да не будемо заједно и да не лечимо традиције које су остале од Аустрије и Мађарске - онда бисмо ми, да смо то хтели, на то пристали још онда кад су нам давали за време рата Славонију, Срем, Војводину, целу Босну и Херцеговину, Далмацију до близу Шибеника - то је све давано да буде српско, да буде Србија. Шта смо ми одговорили? Ми смо одговорили, господо, ово: да ми пре пристајемо да одсечемо једно парче од нашег тела и дамо Бугарској, али никако не можемо да се одречемо Хрватске и Словеније.

- Много мачку волујска глава - добацио је Радић.

- Нема спаса Словенији и Хрватској без заједнице са Србијом - остао је миран Пашић.

Видовдански устав је усвојен већином гласова. Пашићу честитају који су гласали - за, а звижде они који су били против.

- Ви, Срби, лепо прославите Видовдан... Још једним поразом - добацује Радић.

- Ћути, изроде.

Тад је настао метеж, пале су пљуске, шамари, псовке, али није пала крв, десиће се и то у парламенту јужнословенске краљевине...

Пашић са својим блиским сарадницима излази из скуштине - на платоу пред парламентом вије се коло, а народ кличе Пашићу.

Сутрадан, по усвајању Видовданског устава, из дворске авлије изјездиле су украшене кочије које су вукла четири липицанера испраћена фанфарама. У кочијама, украшеним грбовима, седели су регент Александар и председник краљевске владе Никола Пашић. За њима је каскао коњички гарнизон. Тротоари од двора до скупштине били су пуни раздраганог народа жељног спектакла и параде. Пљесак и овације пратили су ову историјску вожњу.

Отпочела је свечана седница парламента пред страним дипломатским представницима који су се сместили на скупштинској галерији заједно са новинарима и разним угледницима. При уласку регента са Пашићем сви устају, па и стари краљ Петар, а са свих страна долећу узвици: "Живео! Живео! Живео!"

- Молим ваше височанство да положи заклетву на нови Устав - јавља се председник уставотворне скупштине Иван Рибар.

 

Александар прилази постољу на којем су крст, јеванђеље и Видовдански устав. Подиже десну руку увис са три стиснута прста, а леви длан положи на јеванђеље.

- У име његовог величанства краља Петра Првог заклињем се свемогућим Богом да ћу Устав неповређен држати, и да ћу по њему и законом владати, да ћу чувати јединство народа, независност државе и целину државне области и да ћу у свим својим тежњама и делима добро народа пред очима имати. Тако ми господ Бог помогао.
Затим узима перо и потписује заклетву, сагиње се и љуби крст и јеванђеље, окреће се народним посланицима и поздравља их дубоким наклоном, као да поручује: ја сам краљ, а ви сте власт. Владаћу онако како народ преко вас одлучи. Опет усклици:

- Живео! Живео! Живео!


У пратњи Рибара и Пашића, краљ, стар, уморан и болестан, наслањајући се у ходу на наследника, напушта скупштину испраћен овацијама. И кад су се свечане кочије, у којима су с регентом Пашић и стари краљ, нашле на углу Улице кнеза Милоша и Његошеве из недовршене зграде министарства грађевина излети шуштећи предмет и падне на тротоар. Одјекне експлозија, вришти народ, њиште коњи, а затим их кочијаш потера у луди галоп и улећу кроз дворску капију. Пашић, дрхтећи, упери поглед у Александра.

- Јесте ли повређени, восочанство?

- Не, а ви?

- Фала милостивом Богу, овај, прошло је без повреда.

И стари краљ је читав. Атентатор није добро нациљао. Уместо у кочије, бомба је пала на тротоар, а није имала ни богзна какву снагу.

- То је дело неког комунистичког фанатика - вели Пашић.

- Показаћу ја њима - одговари гневни престолонаследник.
 


АТЕНТАТОР - МОЛЕР

Покварили су му диван дан, свечаност се завршила у страху и бесу. Убрзо је дотрчао шеф полиције да обавести регента и Пашића: атентатор је ухваћен. Зове се Спасоје Стејић, надимак му је Баћке, родом је из Турске Кањиже, комуниста је и покушао је атентат озлојеђен на недавно прокламовану Обзнану. У згради је радио као молер.

- То неће да га спасе вешала - вели Александар.

Осуђен је да виси, али стари краљ се сажалио и смртну казну му заменио 20-годишњом робијом.

 

 

Објављено 7. фебруара 2006.


 

Звук чаробног звона

 

Краљ Петар је тог бурног лета 1921. боравио у изнајмљеној кући трговца Павловића. Имао је новца да купи или сагради себи вилу, али је штедео новац, а и осећао је да му се приближава крај. Наваљивао је да га одвезу на Опленац да последњим погледом обухвати звоник своје задужбине и пре хора анђела саслуша звона са црквеног торња...

Али му тој жељи нису могли удовољити, јер је био стављен под лекарску контролу, а поред њега је стално дежурао болничар. Понекад би прошетао двориштем са својим чворноватим штапом и радо седео под крошњом ретког дрвета гинко. Пио је чајеве од лишћа ове лековите биљке.

Освану 16. август 1921. године и ујутру се конзилијум лекара састао око постеље изнемоглог и убледелог краља. Већ данима скоро ништа не једе, сркне мало чаја или воде, ретко и тешко разговара и непрестано пита - кад ће за Опленац. Кад доктори напустише вилу, уђе болничар и упита:

- Шта вели конзилијум, величанство?

- Као и увек: питају ме како ми је... Шта има да питају... Није ми ништа... Ја сам сад више са анђелом смрти, него са вама живима. Лепрша ми крилима изнад главе и хлади ми врело чело... Хладим се, спремам се за свој вечни дом.

- Оздравићете ви, величанство, болест дође и прође... Шта вам је ово - показа болничар на сељачке болничке чарапе угледавши их на прекривачу.

- А то? Исплела их Макрена из Словца... Пошла за војском да обује сина, али га није нашла у колони, па поклонила мени... Дедер, обуј ми. Умрећу при образу. Обећао сам јој да ћу их чувати до смртног часа. Обуј ме, ја не могу сам.

- Величанство, вунене чарапе у сред лета?! Па напољу је жега.

- Обуј ме, кад ти кажем... Мени је хладно, а и обећао сам Макрени да ћу их носити.

Болничар навуче чарапе на краљеве ноге и покри га војничким ћебетом.
Ослушкује све теже Петрово дисање. Заврти главом - умире добри чика краљ?!

- Сад ме остави насамо, имам нешто да се договорим с архангелом Михаилом.

- Али, величанство, наређено ми је да будем непрестано поред вас.
Петар пада у предсмртни занос, изговара неразумљиве речи, уздаси и издаси су му све дубљи и успоренији.

- Шта кажете, величанство? - нагиње се болничар.

Краљ Петар широм отвори очи, погледа у болничара и јасно изговори последње речи:
- Слава Богу, дивних ли звона.

Болничар изађе у ходник и приђе ађутанту.
- Краљ умире.

Ађутант уђе у собу и прислони ухо на краљеве груди, опипава плус, климне главом:

- Краљ Петар Карађорђевић је мртав... Где је свећа?

Испод узглавља извукоше свећу и припалише крај смирене Петрове главе.

- Будало - издра се ађутант на болничара. - Требало је да припалиш, а не да нам чика Пера умре без свеће... Свеједно, испустио је душу лако као сви праведници.

Први којег је требало обавестити о крају његовог величанства био је далеко, у Француској на лечењу. Александру је упућен телеграм, а у вилу је одмах стигао старији син преминулог, Ђорђе. Ађутант га је поздравио, а љутити Ђорђе се издра:

- Зашто ме нисте позвали раније да се опростим са оцем?

- Његово величанство је издахнуло изненада. Конзилијум није најавио крај, напротив - надао се побољшању.

- Будале, треба им одузети дипломе - викну Ђорђе, па уђе у одају, приђе одру и поздрави војничи мртвог оца. - Дошао сам на последњи рапорт, оче...

Дошао сам, оче, ту сам. Руке твоје не могу више да ме загрле... А тако ми је потребна твоја блага реч и твоја подршка.


 

Ђорђе проли сузе, зајеца. Дотрча уплакана Јелена, удата Романов, која се после бекства од бољшевика находила у српској престоници. Пристиже и Пашић, па изјави саучешће Ђорђу и Јелени, сину и кћери почившег краља, припали свећу, па ћутњом одавши пошту рече:

- Умро је један велики краљ... Умро је један велики човек и велики отац.


Из париске болнице, где се лечио престолонаследник, стигао је телеграм: - "Мом драгом народу, сломљен великим напорима које је од њега изискивала предана служба народу и отаджбини, испустио је мој мили родитељ, његово величанство краљ Петар Први, своју велику душу.

Ступајући по чл. 59. земаљског устава на упражњено престоље и примајући краљевску власт у своје руке, објављујем мому драгом народу, да ћу веран идеалима свога оца чувати уставне слободе и права грађана, штитити државно јединство и бдети над тековинама народним које су ми у аманет предате. Но, спречен болешћу да дођем на сахрану мога родитеља и да вршим сада краљевску власт овлашћујем на основу члана 58. Устава мој министарски савет да ме заступа у вршењу краљевске власти по мојим упутствима а до мог повратка у отаджбиону.

Слава његовом величанству краљу Петру Првом и мир његовој племенитој души. Живео народ Срба, Хрвата и Словенаца!"

Тако је Никола Пашић закратко играо улогу привременог краља, уза све обавезе и ову је схватио врло озбиљно.

У Саборној цркви свечано опело држао је патријарх Димитрије са владикама и свештенством. Крај одра почившег краља стајали су његова породица и блиски рођаци: син Ђорђе, ћерка Јелена са сином кнезом Всеволдом и књегињом Катарином Романов, затим брат Арсен, синовац кнез Павле, а одмах иза њих молио се за Петрову душу Пашић са министрима.

По завршетку опела, дванаест подофицира краљевске гарде изнело је ковчег из цркве, поставили га на лафет који су вукла четири коња црном ормом прекривена. Командант погребне колоне био је прослављени војвода Степа Степановић који је на рукама носио краљеву круну сковану од Карађорђевог топа којом је крунисан у овој истој цркви на стогодишњицу Првог српског устанка против Турака.

Два официра су водила краљевог коња белца. Поворка се у лаганом ходу, уз посмртни марш војне музике спустила до железничке станице. Већина Београђана и Београђанки, гологлава и са сузама, испратила је свог вољеног владара, чика Перу.
 


ПОМИЛОВАЊЕ АТЕНТАТОРУ

На Сењаку, у кућу Павловића, коју је изнајмио стари краљ, стиже Пашић и после поздрава пита зашто је монарх помиловао комунистичког терористу који је намеравао да му убије сина и изазове хаос у држави?

- Питате ме, господине Пашићу, зашто сам помиловао Спасоја Стејића, атентатора. Па ево зашто. То је био покушај, а не убиство. Мислим да сам учинио добро дело као хришћанин. А и сам осећам да сам на измаку. Ускоро ћу Богу на истину, па ће ми се ово помиловање урачунати у врлину наспрам грехова мојих. Је л` је Александар љут на мене?

- Величанство, није љут на вас, али сматра да ваш племенити гест неће њихове намере преиначити, нити им тврда срца омекшати. Покушаће да утамане Карађорђевиће као што су затрли Николаја са породицом и све Романове којих су се докопали. Такви су вам комунисти, овај.

 

 

Објављено 8. фебруара 2006.


 

Кум војвода Алберт

 

Никола Пашић је од дипломата обавештен да су се румунска принцеза и српски краљ састали у Паризу и да су лепо разговарали. По њиховим погледима и измењеним осмесима дало се предвидети да ће српски двор добити краљицу. Пашић је слушао, али по свом обичају правио се да ништа није чуо и да ништа о томе не зна. Он је био проводаджија и као русофил вољан да се Карађоршевићи ороде са великим Романовима, али исход је био трагичан.

Пашић је чекао и дочекао да га лично Александар обавести:
- Господине председниче, ја сам одлучио да се женим. Већ важим за старог момка, 34 ми је година, неки говоре да се нећу женити, а други да се не могу оженити јер ме ниједна неће...

- Овај, ваше величанство, не слушајте зломисленике.

- Покојни мој отац је пред смрт говорио да му је остала једна велика жеља неиспуњена и да ће у гроб отићи, а да није помиловао унука. Додуше, Јелена је родила Всеволода, али он је руски књаз, а не српски престолонаследник. И шта му вреди што је од племените лозе Романових, кад су тамо завладали комунистички крволоци. Нигде му није безбедно живети. Дакле, као председника владе, обавештавам вас да ће свадба бити у јуну. Надам се да немате ништа против?

- Радују ме лепе вести, ваше величанство. Народ ће прославити велики догађај. Иначе, жели што пре да види краљицу у престоници. Овај, а ко је ваша суђеница?

- Не знате?

- Можда сам нешто начуо, али желим да чујем од вас!

- Ћерка румунског краља Фердинанда и краљице Марије, принцеза Марија.

- Одличан избор! Са Румунијом смо увек били у пријатељским односима. То је са политичке тачке гледишта, а изабраница је лепа и кротка, на гласу је као једна од образованијих и склона хуманим делима. Честитам, величанство на избору!

- Хвала - беше мило Александру што и Пашић доста зна о врлинама будуће његове супруге. - Румунски двор је у родбинским везама са скоро свим знаменитим европским дворовима, па ће тако наша народна династија изаћи на велику монархистичку европску сцену. Знате и сами да нас оговарају да смо циганска династија.

- У име Владе имате моју пуну подршку... Жао ми је једино што покојни ваш велики отац и краљ није доживео овај радосни тренутак. Али, биће срећан и на оном свету када види снаху у свом краљевском дому, а даће Бог и наследника престола.

- Неке црквене личности гунђају што се женим пре истека једногодишње жалости, јер је венчање заказано за 8. јуни, али све је већ договорено, и патријарх Димирије ми је дао опрост. Шта ви мислите, кршим ли наше обичајне законе?

- Не, интереси државе и династије су важнији од обичаја!

- Очекивао сам ваше пуно разумевање и док ја будем краљ, ви ћете бити председник владе, сем ако сами другачије не одлучите.

- Кад дође то време и запливамо мирнијим водама, предаћу ту тешку и часну дужност млађима.

Тог 8. јуна 1922. године народ је испунио улице и тротоаре пред Саборном црквом. Александра, српског краља, и Марију, румунску принцезу, венчао је патријарх, Његова светост Димитрије. Кума, енглеског краља Џорџа Петог, заступао је његов млађи син Алберт, војвода од Јорка.

Стари сват је био Арсен, краљев стриц, а девер Маријин млађи брат, принц Никола. Венчање су украсили Маријини родитељи, Фердинанд и Марија, румунски престолонаследник Карол, сестра Илеана, а с краљеве стране његов брат од стрица, кнез Павле, и представници скоро свих европских дворова. Брат Ђорђе није честитао Александру женидбу. Били су у свађи. Али братска пизма није покврила свечаност.

После венчања приступило се честитању. Пашић је стегао руку невести, па младожењи, а за њим и сви министри. Александар је блистао, а младино лице се једва назирало кроз раскошан шлајер. У сваком случају радовало је сазнање да јој после скидања венчане круне следује круна краљице Срба, Хрвата и Словенаца.

Младенци су, са девером, кумом и старим сватом, ушли у окићене кочије и кренули према двору где се приређивао свечани ручак за одабране званице. Београђани, а нарочито Београђанке, клицали су краљевском пару и пропињали се на прсте да виде Румунку. Говорили су да је лепа и румена и да ће подарити круни наследника.

А када су кочије отишле преко баченог цвећа, свет је почео да се разилази, одлазили су кућама на свој ручак, а весели грађани су имали разлога да сврате у своје омиљене кафане и у друшву пију за велику државну свадбу. Цигански оркестри су свирали на Чубури, а српски у осталим београдским четвртима. Комунисти су пљували и шкргутали зубима, заклињући се на освету том дегенерику који је донео Обзнану и избацио их из парламента.
 

Млади новинар "Политике" Драгомир Димиријевић, назван Лола, не само због велике љубави према лепшем полу, него и због своје елеганције и финог понашања са много француских манира, упорно је јурио Пашића.

Увек му је поставњао једно исто питање:
- Какво ће име добити тек рођени престолонаследник?
А, лукави Баја је узео оно његово - овај, онај, може да бидне рано - избегавао, а можда није ни знао одговор. И на крају, када му је упорно младо перо дојадило, он изговори тихо:

- Ђорђе.

- Ђорђе?! - зачуди се Лола, а Баја климну главом и потврди. - Да, Ђорђе, тако је решио кум, а ни родитељи се не противе.

- Па, краљ и брат му Ђорђе одавно нису у добрим односима. Избијају сталне расправе. Ђорђе пише неке памфлете против краља и краљице и растура их по Београду.

- Не по том Ђорђу, него по оном из Тополе - повери Пашић Димитријевићу. - Али, молим вас, немојте ником рећи, јер је то још дворска и државна тајна.

По Ђорђу Петровићу, Карађорђу, родоначелнику династије, сасвим је у реду, закључи Лола и отрча у редакцију. Пришао је прво чувеном Димитрију Стефановићу, чика Диши, најомиљенијем лицу у васцелој "Политици" јер чикица је држао кључ од благајне и поверио му шта је сазнао на највишем месту и да ће њихове новине прве објавити важну вест. Чика Диша је климнуо главом задовољан и док је гос’н Драгомир писао кратку вест, из благајне је извукао крупну новчаницу.

- Ево, иди да се прочаршијаш, заслужио си.

Директор Слободан Рибникар се замислио над ексклузивитетом и сумњиво завртео главом. Ђорђе!? Мало невероватно, кад је он опет с дворске стране чуо да ће дете понети име свог деде чика Пере Ослободиоца. За сваки случај одложио је објављивање информације.

И добро је учинио, јер је званично саопштено да је кум одлучио - Петар. Тако се Драгомир Димитријевић Лола спасао тешке бруке, а чика Диша му је добијену част одбијао од плате.


ЗАКЛЕТВА

Пред Петровом задужбином на Опленцу двадест изабраних кршних Шумадинаца, обучених у народне ношње, са Карађорђевом звездом на јелеку сачекали су краљеве посмртне остатке.

Подигли су ковчег са катафалка, унели га у храм и уз појање свештеника положили у крипту да почива са осталим Карађорђевићима чије су кости извађене из ранијих гробова и на Опленац пренете. Можда се тако, са својима, лакше подноси вечни мир.

Самоћа је, по веровању, и у гробу тешка. А по доласку из Француске Александар је у Народној скупштини са три скупљена, увис подигнута прста десне руке и левим дланом на јеванђељу, положио заклетву:

- Примајући краљевску власт заклињем се свемогућим Богом да ћу Устав неповређен држати и да ћу по њему и по законима владати, да ћу чувати јединство народа, независност државе и целину државне области и да ћу свим својим тежњама и делима добро народа пред очима имати. Тако ми Господ Бог помогао. Потписао је заклетву и пољубио крст.

 

 

Објављено 9. фебруара 2006.


 

Баји доста политике

 

Министар двора Драгомир Јанковић је устао и са уживањем се наклонио дошавшим персонама, затим је ушао у пространи краљев кабинет.

- Ваше величанство, стигли су господин Никола Пашић и господин Марко Трифковић.

Не дижући поглед са акта којег је проучавао, Александар рече:

- Нека уђу.


У предворју је милозвучно одјекивало звоно из сатног механизма - тачно четири пута. Пашић је по навици извукао свој стари, из Швајцарске донесен, часовник, кад се вратио са студија у Србију, и проверио време - "швајцарац" се слагао са дворским часовником...

- Господо, изволите сести.

По гласу, по његовом назалном тону и прејаком црногорском нагласку, Трифковић и Пашић на мах схватише да их величанство дочекује у рђавом расположењу и да ће разговор с њим бити тежак. И та пауза између погледа и првих речи потраја подуже.

- Господине Пашићу, ви сте дезавуисали вашег партијског високог функционера пред целокупном јавношћу. Политички прваци су запрепашћени, а ја сам огорчен. Кроз цвикере, Александар упери змијски поглед у збуњеног и узнемиреног старца.

- Овај, ми желимо само да се иде парламентарним путем. Наш радикалски клуб није дао сагласност у погледу мандата, овај - тихо је муцао Пашић, и краљ се нагињао преко стола да би добро чуо његове речи.

- Постоје људи који своја велика дела и заслуге упропасте дугим животом - прекиде Александар Пашића. - Ко се на време не повуче, мора бити отеран! Унели сте пометњу у иначе тешко време нашег троименог народа и тек створене краљевине. Па шта ћемо сад?

- Господару - усуди се да подсети круну на своје присуство Марко Трифковић, богобојажљиви и краљобојазан првак радикалски, али га монарх руком ућутка, иако је овакво обраћање годило сујетном и слабољубивом Александру. Подсећало га је на ране године детињства проведене на Цетињу, када је слушао како највиђенији Црногорци снисходљиво прилазе његовом деди по мајци, књазу, потом краљу Николи Петровићу Његошу, и ословљавају га са - господару, погнути, љубећи га у скут или руку. Још тада је замишљао да ће и њему кад се домогне трона овако прилазити поданици без обзира на име и углед.

- Позвао сам вас да се некако ишчупамо из овог политичког кошмара - уместо да следите бистрик заједничких идеја, ви по свом обичају мутите воду, е не би ли опет било по вашем. Докле тако? - упери поглед звечарке у преплашеног Пашића. Бојао се Ђорђа, због његових напредвидивих жестоких излива беса који се нису завршавали само грубим псовкама, него и ударцима. Уосталом, због тог је и морао да се одрекне права прворођеног принца, али Александар је још гори у свом властољубивом и тиранском односу према другима који по уставу имају право да политички делују. Ђорђе је претио да ће да му почупа браду, а Александар ће изгледа да га обрије без бријача.

- Ваше величанство, морам да вам укажем на неке радње ваше околине уперене против мене...

- Свакога дана слушам оптужбе на рачун те моје фамозне околине - повишеним тоном прекиде краљ председника владе у оставци. - Као да се двор и његова околина баве само вама и да немају друга посла! Не постоји никаква камарила на двору која ради против вас, господине Пашићу. Ја, једино је вам вељу да се овим путем овако више не може и не сме - убаци Александар оне прве речи изговорене давно у дединој престоници, али заувек упамћене. Мада их је избегавао, понекад су у љутњи излетале из уста и као стреле погађале саговорнике.

- Боже сачувај, ваше величанство. Не мислим да сте ви а приори против мене, то најмање, али ипак неко утицајан а вама близак, овај - муцао је Пашић и све тише говорио.

- Добро, добро, доста о томе. Шта предлажете, како да што пре изађемо из овог хаоса? Ви сте, господине Трифковићу, желели нешто да кажете.

- Господару, ми смо имали широко консултовање свих страначких клубова. Тешко иде са коалицијом, али ће још теже бити без Хрвата. У овом тренутку најтеже питање је то - хрватско.

- А ви, господине Пашићу?

- Ми ништа, овај, не тражимо осим онога што нам по уставу припада.

- А то је?

- Ми радикали смо опет на окупу, спремни да оставимо по страни све размирице за народно добро... Моји страначки другови су ме задужили да у овом тешком часу прихватим мандат и саставим нову владу... Да се иде парламентарним путем... Ја сам стар и уморан, али сам спреман да се прихватим овог тешког посла како бисмо решили кризу.

- Да се иде парламентарним путем?! - подсмешљиво изговори краљ.

- Тражио сам друго решење. Позивао сам се на године, мени је осамдесет и прва и сит сам политике, али сви моји пријатељи ултимативно захтевају да се прихватим мандата... Они не признају године, него само личности које могу или не могу да делују - живну мало Пашић.

- Тачно тако, господару, ми радикали имамо солидну већину у скупштини и могли бисмо до даљег да средимо прилике у земљи и без Хрвата Стјепана Радића, пошто су његови услови неприхватљиви - охрабри се и Трифковић.

- Неприхватљиви! Зашто?

- Читали сте његове изјаве! Једно прича овде у Београду а друго у Загребу.

- Радић, овај, једнако потеже питање мога поштења - пожали се Пашић.

- Љуба Давидовић постава исто питање. И наша јавност такође. Па и ја с њом. Треба да знате да сам вас примио у аудијенцију на инсистирање председника скупштине, господина Трифковића.

- Да, да - закашља се Трифковић.

- По вашем мишљењу коме треба да поверим мандат?

- После нашег помирења и договора... Овај...

- Вама, господине Пашићу - устреми се својим очима, набраним челом, и уским раменима Александар на склупљеног и чини се престрашеног Пашића.


ТРИ СИНА

Краљица Марија је са сином изашла на велики балкон породилишта који је за ту прилику сазидао краљ и показала окупљеном народу сина, наследника престола, а нови Карађорђевић је поздрављен клицањем.

Марија је родила и Томислава, па Андреју, тако да је сваки од троименог народа имао по једног принца. Црнорукци, који су се подсмевали Краљу Александру након операције у Скадру, називајући га краљ једномудић, сумњичаво су вртели главом, како то да онај Аца, сув, болестан и никакав прави само мушку децу? Он, једномуди лијан, па три сина! Неће да бидне! Ал` биднуло је!

 

 

Објављено 10. фебруара 2006.


 

Представа у двору

 

Ако сте вољни, величанство, ја бих укратко изнео политички програм будућег кабинета - започео је Пашић. - Што се тиче спољне политике, ми даље не смемо да попуштамо Мусолинију... Јер што му више уступамо, његови прохтеви су све већи... Хоће целу Далмацију и Словенију са Љубљаном... Зашто смо изгубили толико мушких глава у рату, ако оно што смо ослободили сад морамо да уступимо Италији?

Краљ Александар је климнуо главу. Изгледало је да се полако мири са неминовношћу да нови председник Владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, ваља опет да постане, овај стари Никола Пашић.

- А што се тиче унутрашње политике, у првом реду задатак нам је да више пажње посветимо васпитању омладине... Метнућемо то на чело програма, јер омладина је наша будућност. Са нашом војском 1915. кренула је колона дечака, било их је 40.000... Код Валоне њихова мртва тела прекрила су цело поље... Само је 8.000 укрцано на бродове за Корзику и Енглеску... У Мачви су Аустријанци разбијали лобање српској мушкој деци, па су мајке сакупљале њихове мозгове и враћале у главе пре сахране... И прота Матеја је записао да је васпитање младежи најважнији, овај, за државу.

Александар поскочи са престола, као глумац када на сцену од колеге добије шлагворт за своју ролу, и упита:

- Да ли ћете васпитавати српску младеж као што сте васпитавали вашег сина?
 

Ово питање, пуно сурове ироније, намах прекиде мисао и дах у Пашића и он притисну длан на леву страну груди да би смирио лупање срца.

- Не разумем, ваше величанство... Овај, какве везе има мој син Рада са васпитањем омладине српске, овај, наше нове државе СХС?

Краљ притисну звонце и у кабинет ступи Драгомир Јанковић, министар двора.

- Господине Јанковићу, ви сте драмски писац?

- На првом месту поданик и службеник вашег величанства, а затим све друго. Заповедајте!

- Прочитајте неколико сцена из будућег комедије, ја бих рекао да ће се звати "Отац и син"... Ви лепо умете да нагласите и истакнете оно што је у драмском делу важно, дедер.

Министар извуче из джепа арак папира и разви га пред својим очима, очигледно све је већ било договорено између краља и њега, можда је чак направљена и проба ове свирепе представе за Пашића. Драмски писац се искашља и поче да чита:

- Страначки пријатељи: - Бајо, твој син Рада је украо 160 вагона шећера... Пашић: - Шта ћете, дете, па воли слатко...

Краљ Александар се смеје гласно, кроз нос, трља руке, задовољан је Пашићевим запрепашћењем због ове анегдоте која је стигла на двор. Измишљена да ружи његову породицу, а њега руши у политици.

- Величанство, мог сина користе рђаве особе, а он не уме да се сачува. Има меко срце.

- Као и код мене, крива је рђава околина... Читајте даље!

- Ово се збива у парламенту. Посланик: - Ништа једну личност не чини тако тривијалном као стално уживање, а управо том типу припада и син нашег уваженог председника Пашића. Он је одрастао у егоистичкој средини која му је од малих ногу испуњавала све жеље, ласкајући из користољубља врлом сину, а мислећи на оца. Прошавши кроз високу школу марифетлука, млади Пашић је постао морално импотентан. Он не уме више да разликује добро од зла и сам постаје извор етичке куге, право жариште неморала, жариште заразе... Ми немамо институцију - остракизам, али јавно мњење се већ изјаснило: - напоље из државе са Радом Пашићем и његовом тевабијом!... Пашић: - Мој Рада има детињу чисту душу, али је окружен разним пробисветима... Доста је било приче, да оставим нешто и за сутра.

- Јесте ли ви за то да ваш син оде из земље?

- Овај, па мој Рада је доста поборавио по страни. И жена му је Гркиња.

- Знам, знам, цео рат му је прошао у проводима по париским кафешантанима, а јахтом је опловио грчку обалу и упловио у брачне воде... Видели сте код Валоне лесе умрлих дечака, а други су пак гледали како ваш син сунча голу гузицу на морској плажи. Био је толико дрзак да је јахтом допловио на Крф, али се није сетио да баци венац онима које смо сахрањивали у мору, јер на Виду није било више места за гробове.

Пашићу задрхта брада, муцао је, док му језик није поново прорадио.

- Други су га наговарали, а ја сам му наложио да одмах напусти Крф... И он је отпловио.

- Према томе, понављам, како ћете васпитавати нашу младеж? Као вашег сина?

Пашић је ћутао и кршио шаке, слегао раменима, чекао да се оконча ова ужасна аудијенција.

- Залажете се за чвршћи став према Мусолинију...

- Овај, јесте... Потеже за нашим територијама...

- А зајам за градњу железнице? - подсети краљ вођу радикала на новас које тај исти Мусолини треба да пошаље краљевини Ес-Ха-Ес за шине, вагоне и локомотиве.

- То већ није спољна политика - није се дао Пашић.

- Него шта је?

- Међудржавни, овај, међубанкарски посао.

- Добро, добро... Да се вратимо нашим унутрашњим приликама - прекиде краљ Пашића и даде знак драмском писцу Драгомиру да чита даље.

- Врхунац финансијске афере Раде Пашића у вези је са зајмом од Италије.

Италијанска Влада је одобрила нашој држави зајам за градњу јадранске железнице, али под каквим условима? Сав материјал се наручује у Италији, радовима управљају италијански инжењери, три четвртине радника морају бити Италијани из Далмације и Италије... Тако што се може условљавати само колонији. Тај споразум је срочила и на њега пристала Влада под председништвом и великим упливом Николе Пашића.


ТЕШКИ ТРЕНУЦИ

Настаје кратка драмска пауза пуна напетости. Пашић преживљава тешке тренутке. Никад се овако није разговарало у двору. Сад му је сасвим јасно да је Александар одлучио да га заувек макне из политике и да од тога неће одустати, јер Црногорац иде у свему до краја, као и онда у Солуну када је решио да осуди и погуби Аписа, човека који га је довео на престо.

Први српски краљ после Немањића, Милан Обреновић, осудио га је на смрт и вребао прилику да пресуду изврше његови джелати, али се лукави Зајечарац Баја измигољио из самртног загрљаја. Овај први краљ уједињене браће Јужних Словена изгледа да ће га докрајчити.

 

 

Објављено 11. фебруара 2006.


 

Син или мандат?

 

Министре Јанковићу, направите паузу пре него што наставите читање тог трагикомичног драмског дела - рече краљ и упери кратковиде очи у дугу седу браду.

- Величанство, кад сиромах тражи зајам мора примити услове богатог - рециплира Пашић.

- Због процента који је узео ваш син - сасече краљ највећег српског политичара.

- Овај, не знам ништа о тим процентима - одмуца Пашић.

- Али, за то знају сви други, па чак и неки новинари... Како да вам поверим мандат, кад ради материјалне користи вашег сина одобравате тако важан међудржавни уговор. Мој отац, блаженопочивши Петар Ослободилац одрекао се старијег сина Ђорђа ради добра краљевине... Ако желите фотељу првог министра, онда се дистанцирајте од сина огрезлог у корупцији и малверзацијама. Или - или! - викну краљ.

- Почивши краљ има два сина, а ја једног - није се дао стари лисац, па се окрете Јанковићу. - Има ли још те комендије, господине Стојадиновићу?

- Нисам ја Стојадиновић, него Јанковић - исправи старца љутити министар двора. Наиме, пошто је краљ био љут на Пашића, морао је исто расположење да испољава и његов министар из непосредне близине.

- Ово је, извините, помешао сам вас са оним Драгишом, начелником, јер и он исто то труби о мом Ради. А зашто? Зато што су се завадили око неке провизије... Кад човеку нешто пофали, онда он истерује правду.
 

Краљ Александар лупи песницом о сто и устаде. Устадоше и присутни. Краљ се некако смири, па се спусти на престо. Спустише се и остали у фотеље. Пашић простења. Али Александар је настављао да га мучи.

- Ну, како се усуђује та аветиња - викао је монарх на црногорском - да фалсификује мој потпис на меници? Користите мој ауторитет за пљачку. То не допуштам, недозвољавам! Да рашчистимо: или ћете са својом странком да водите државну политику или ћете да штитите афере свог сина? Одлучите се и то одмах!


Пашић је трљао старачке руке, хладне, кошчате, прошаране плавим жилама испод смежуране коже. Дух му је увенуо, снага малаксала, најрадије би ћутао у свом дому или се играо са унуцима, али ако сад одступи оставиће јединца, своју највећу љубав, на брисаном простору и на њега ће се сручити усов завидљивих крволочних његових противника. Зна он добро да у држави царују мито и корупција и да има много упрљаних личности из самог врха власти, а опозиција, сад и двор, упиру прст у Радомира Пашића, али не толико да би сина извргли гневу сиротиње и толико гладних солунаца, него да би оца најурили из политике.

- То је раздвојено - изговори најзад скршени старац. - Скупштински анкетни одбор испитује све у вези са оптужбама на рачун мога Раде, па ако се докажу, одговараће... А политички живот иде даље.

- Неће ићи даље, вељу! Знам вас одавно, кад сте ме дочекали на београдској железничкој станици 1903, имао сам тада петнаест година. Поштовао сам вас и знам шта сте све претрпели под владавином Обреновића, али све има своје границе. Понављам: син или мандат?

- Овај, величанство, син је син, а мандат је мандат. Ми радикали као највећа странка желимо да се иде парламентарним и уставним путем, будући да смо парламентарна монархија. Ја се не бих кандидовао поново за председника, али ме је радикалски куб ставио пред свршен чин - и ја сам пристао иако невољно. Стар сам и уморан. Педесет година сам у политици пуној трзавица, ратова, страначких заслепљености, безобзирности и безобразлука, подметања, клевета, да не набрајам све муке на које сам стављан... Овај, ту је и Трифковић, председник радикалског посланичког клуба...

- Господару, то је једногласна одлука нашег клуба, па...

- Одговарајте само кад вас питам - обрецну се на Трифковића раздражени краљ. - Ја ово више нећу и не могу да трпим... Нека неко други из радикалских редова дође по мандат... Док се испитује гомила прљавих работа Радомира Пашића, Никола Пашић неће добити мој пристанак да формира нову Владу.

- Тако је договорено - није попуштала седа брада.

- Не, него тако ви хоћете да би спасли сина од одговорности због лоповлука. Ако сте наредили вашим страначким послушницима, мени не можете тако што да изнудите. Одлучите сместа, немам више времена да се око тога бакћем. Дакле? - упери своја дебела сочива кратковида крунисана глава у Пашића.
 

- У питању је моја част и част мога сина.

- Држава је важнија од оца и сина, па ма који били.

- Ваше величанство, време за аудијенцију је истекло.

Краљ као да је једва дочекао ову напомену министра двора и сместа устаде. Како већ правила налажу подиже се и Трифковић, а Пашић је покушавао да устане, али тело га није слушало. Батргао се у фотељи, муцајући:

- Тако су одлучили страначки другови, а не ја.

Најзад Јанковић приђе и поможе старцу да стане на ноге, па га поведе према вратима, а Пашић се окрете, упути дуг молећив поглед краљу у којем је био изражен његов дубок бол због понижења којем га је изложио онај којег је довео на престо. Официри су убили последњег Обреновића, али је Пашић наговорио Петра да одузму Ђорђу право прворођеног сина и престолонаследство пренесе на Александра. Дао је пристанак да се Ђорђе заточи у нишкој лудници.

Ђорђе Карађорђевић је имао сумануте и неконтролисане иступе, али је Александрова нарав још гора: жели да влада и не обазире се на Устав и закон. Његова реч је прва и последња у држави. У магновењу се присети речи Михајла Петровића, математичара и риболовца, славног Мике Аласа: "Зажалићете ви за Ђорђем, али биће касно". Пошто се израз љутње и нетрпељивости није блажио на краљевом лицу, Пашић се поклони, па изађе из кабинета.

У канцеларији министра двора опет поклецну, па седе у фотељу и заиска чашу воде. Пошто се мало поврати, изађе из двора. Корачајући уз Трифковићеву помоћ према ауту, чуо је, али није разабирао смисао питања окупљених новинара:

- Добисте ли мандат?

- Кад ћете формирати Владу?

- Хоћете ли и Радића за министра?

- Шта има ново, господине Пашићу, у вези са анкетом?

 

Одмахнуо им је и сео на кожно седиште аута. Није имао снаге да на пљусак питања представника јавног мнења одговори често понављаном шалом: "Не знам, нисам читао новине".


ЋУТАТИ И ЧЕКАТИ

Пред кућом, на углу Позоришне и Господар Јевремове, Трифковић упита Пашића:

- Шта предлажете да предузмемо, господине председниче?

- Уби ме мој Рада - промуца старац.

- Шта да кажем у посланичком клубу?

- Сад не знам, али, овај, знаћу касније кад се приберем.


Слуга отвори гвоздену капију и Пашић ступи у двориште са олакшањем. Сам, бити сам, у мраку ћутати и чекати, ако је остало још времена за чекање.

 

 

Објављено 12. фебруара 2006.


 

Прејака краљева реч

 

Ушао је у топлу, пријатну собу, где су га чекале супруга Ђурђина и ћерка Дара. Требало је да ту буде и син Рада, рекао му је да га сечака после аудијенције, али по свом обичају несташни младић Пашић је каснио. Или се негде замајао са друштвом које га упропаштава, вуче по ноћним кафанама, у којима певају и играју голишаве Рускиње које су побегле од бољшевика. Ђурђина је по боји и изгледу одмах схватила да јој њен Баја не доноси лепе вести из двора. Истина је, дакле, оно што се по Београду прича: Пашић је у великој немилости Александра Карађорђевића Ујединитеља.

Никола Пашић скиде реденгот, а ћерка његова прихвати хаљине и изнесе их у предсобље. Ђурђина му додаде кућни хаљетак, поможе му да протне руке кроз рукаве и при том примети да не само шаке, него цела снага мужева подрхтава.

- Никола, теби није добро.

- Овај, уплашио сам се да ћу умрети тамо у двору, а кад сам се после аудијенције нашао у ауту, крстио сам се и Бога молио да жив стигнем кући... Где је Рада?

- Јавио се да ће мало закаснити.

- По свом обичају... Даро, скувај ми чај од оних трава које ми моји другови доносе са Ртња... да се мало повратим... Превалио сам преко главе пет ратова и две буне, али замало да ме убије прејака краљева реч - пожали се старац и укратко исприча шта га је снашло у краљевом кабинету и како га је крунисана глава нападала и ружила, али не због политике његове, него због сина.

- Он је тиранин - жестоко узврати ћерка.

- Немој тако о краљу, ћери, ех, Рада, мој Рада... Несрећнији је него што сам мислио.

- Ти си га распустио, Никола - пребаци му жена.
 

- Како мисли Црногорац да смири ову халабуку у држави без тебе и твоје странке? Диктатуром - жестила се Дара.

- Може он без мене и мојих радикала, може он без сваког. Краљ је краљ - тихо је говорио отац.
 

У собу уђе Рада, пољуби оца и ова синова нежност га поприлично окрепи. Сркутао је чај и слушао Раду, који је махао табаком и обраћао се породици:

- Лепшу одбрану у животу нисам чуо. Слушајте - упозори их Рада и отпоче да чита: "Радомир Пашић, господо судије, не врши атак ни на чију част, ни на чију слободу, ни на чије имање; он са пијуком у руци иде тамо где од потопа лежи неизмерно благо које узалуд чека предузимљиве духове наше земље." Шта кажеш, тата?
 

- Чије су то речи?

- Мога адвоката Павловића. Одговара оном одвратном уцењивачу и лажову Драгиши Стојадиновићу - објашњава и наставља да чита: "Радомир Пашић, господо судије, не узима ништа од друштва, ништа од државе, све што узима, узима од природе, а узимати од природе па давати друштву, то значи вршити једну корисну социјалну мисију и бити пионир економског прогреса и цивилизације." Сјајна, дубоко мисаона дефиниција мојих геолошких и рударских подухвата, зар не?

- Тачно, али много украшљиво... Ама лако ћемо са Драгишом, него шта ћемо са скупштинском анкетом?

- Па, то ћеш ти, тата, свршити, као што си и до сада решавао. Одуговлачи док не избије нека јача афера, па ће се на ову заборавити - спремно одговори син навикнут да отац преузима гнев публикума и полако га стиша или гурне у заборав.

- Друкчије је било раније. Анкету подупиру сви, па и краљ. Не могу ништа без мандата, а данас ми је у двору јасно речено да ја председник владе не могу бити док се не заврши ово испитивање. Овај, тешко да теже не може бити. Чак је и викао на мене јаче него Милан Обреновић кад ме је оптужио да ја стојим иза Ивањдањског атентата.
 

- Смириће се Црногорац, тата... Хоћеш ли још ртањског чаја - упита брижна ћерка.


Отац климну потврдно главом. Укус и мирис трава из заслађене топле воде у којој су се скувале, враћале су га у Бољевац, подсећале на младе године, проведене у том делу Србије. Па ни његов Зајечар није далеко, а ево никад више неће се попети на Ртањ и са његовог врха погледати панораму и пратити речицу чак тамо до Сокобање и даље, нарочито ако је дан ведар, а ваздух бистар, прозиран. Зашто је све постало недоступно и далеко. Живот је прошао брже но што се наслутити може, а кад остане иза тебе, онда, касно, разабереш да си живео погрешно.

Рада је поново пољубио оца и истрчао из куће, па ушао у такси који га је чекао пред капијом. Одвезао се у весело друштво, где су јецале балалајке, пенушао се шампањац и рониле сузе лепе Рускиње.

Лакеј уђе у собу с вешћу да је стигао министар двора са краљевом поруком. Пашић се озари, а синуше лица ћерке му Даре и супруге Ђурђине. Ипак се предомислио, јер нема куд осиони Александар. Пашић поскочи чисто не верујући и лупнувши дланом по колену викну:

- Брже смокинг!


Смаче уз ћеркину помоћ кућни хаљетак, па навуче званичну одору. Краљев гласник се не може дочекати у топлој изношеној крпи, него са сјајним реверима. Из дневне собе, топле и удобне, старац пређе у кабинет и ту дочека стојећи министра Јанковића.

- Хвала господине Пашићу, ја ћу бити врло кратак, управо онолико колико је краљева порука кратка, дакле...

- Овај, ја сам спреман да верноподанички служим краља и отаджбину и спреман сам да из ових стопа кренем у двор и прихватим мандат.

- Његово величанство поручује да жали због извесних преоштрих речи које вам је упутио на данашњој аудијенцији, али...

- Не мари, ја сам то већ занемарио и остајем при мојим принципима да су дела увек изнад речи... Што се тиче спољашње политике, ту се више не сме уступати Мусолинију, а на унутрашњем плану, пре свега васпитање наше дивне младежи, наше будућности... Само кад се сетим Валоне...

- Такође величанство вам поручује да остаје при одлуци да вам не повери мандат док сте под анкетом.


Пашић се занесе и придржа за наслон фотеље да не би пао. Поново му се смрачи пред очима, а брада му задрхта.

 

 

Објављено 13. фебруара 2006.


 

Ђорђе ипак бољи

 

То је све што вам је величанство поручило, лаку ноћ, господине Пашићу - рече Јанковић, лако се наклони и изађе, а Пашић оста наслоњен на фотељу, не разбирајући да ли је све ово што види и чује привид или стварност његовог позног живота. Неко је рекао: ако човек умре срећан, цео живот му је био срећан, а он ће, по свој прилици, завршити дубоко рањен и несрећан. А рану му наноси онај слабачки, кратковиди дечак којег је у топлом лету по краљоубиству сачекао на железничкој станици и ухватио за руку и тај дечак, стидљив и уплашен, први пут је био у Београду, није хтео да пусти Пашићеву руку све док нису стигли до фијакера, када се заједно са братом Ђорђем и сестром Јеленом упутио у привремени двор који је изабрао отац Петар.

Како је могуће да од оног симпатичног, мршавог и слабовидног петнаестогодишњака време изваја суровог и безосећајног владара?

- Хајде, немој у хладној одаји стајати, тата, прехладићеш се - доведе га свести ћерка Дара и врати у топлу заједничку пространу собу. Пашићи су штедели, говорило се за њега и Ђурђину да од једне говеђе кости три супе скувају.

- Ја ти рекох, Никола, да он не може саставити владу без тебе - дочека га Ђурђина.

- Овај, може, може, он је краљ, он све може... Само жали због оштрих речи, а мандат ће поверити другоме... Задао ми је још једну рану. У ствари ово је порука да се ничему не надам... Ух, ала ми сева у глави.

Дара помаже оцу да скине смокинг и поново обуче хаљетак, па га смести у дубоку фотељу крај каљеве пећи. Са старошћу се у кости увлачи хладноћа и зато старци увек седе близу пламена и джаркају ватру да се не угаси, док се сам њихов живот лагано гаси.

- Зовите Раду, зар ниједно вече не може да проведе са нама - мало се као наљути на сина Пашић.

- Довео си га на престо, а он ти овако враћа! Ђорђе је бољи од њега! Уосталом чему можемо да се надамо од човека који је рођеном брату отео круну, а потом га стрпао у лудницу! - беснела је Дара.

- Не смеш тако о краљу, кћери. Александар је добар, али је окружен рђавим људима, као и наш Рада... Има лоше саветнике.

- Круну није отео само брату, него и оцу - умеша се у разговор Ђурђина, која је прмећивала на Николи сенку смрти. Треба јавити Пави да допутује.

- Што нема Раде - упита Никола, једнако му је недостајао син, осећао је потребу да осети његове усне на свом челу или образима, а и да га мало држи за руку. Лакше ће умрети, ако буде осећао синовљев длан на своме.

- Значи ли то да краљ укида парламент, а јача монархију и своју политичку моћ? - Дара је била доста упућена у политичке прилике, јер је њен близак пријатељ, па и више од тога, био образован новинар "Политике" господин Световски. Чудо да га још нема. Он обично наврати увече да пренесе шта зна, и да чује од Пашића оно што жели да поручи јавности.
Најзад стиже Рада, зајапурен и рекло би се незадовољан што су га прекинули у његовим дивним вечерњим уживањима у женама и шампањцу.

- Тата - пољуби га овлаш изнад обрве. - Звао си ме?

- Нешто важно сам имао да ти кажем, али сам заборавио док сам те чекао, остани с нама, сетићу се.

- Али, моји послови - скоро јаукну, па приметивши молећив очев погелд сажали се и рече: - Остаћу.

 

Стари устаје с напором и вади своју шатулу из ормана. Ставља је на сто, отвара и ређа каменчиће. Затим узима лупу и дуго их разгледа. Покупио их је по српским планинама када је заједно са геолозима трагао за рудним жилама. Имао је доста акција у рудницима, доносили су му лепе приходе, али што је више имао, постајао је све тврђи, нерадо се одвајао и од најситније паре. Увек је био штедљив, а под старост се извргао у невиђену джимрију. Ни кир Јања му није раван, оговарала га је околина, чак и његова слабост, његов син је морао да се довија како би му искамчио коју пару, кад би остао празних джепова. Упркос великим свотама из разних "послова", Радомиру Пашићу је требало све више и више. А при том, рецимо, по Беграду га је јурио један молер којем није платио кречење стана и тог истог оног дана када је једној пролазној љубавници поклонио бунду чија је вредност била отприлике као вишегодишња плата једног српског учитеља.

Рада је нестрпљив, досадно му је у дому својих родитеља, а још досадније у стану где га гњави супруга Бебека, а деца досађују. Из хладне децембарске ноћи до њега допиру звуци руске балалајке и цика обнажених играчица.
 

- Никола, хајде да вечерамо - позива га супруга.

- Овај, нисам гладан.

- Узми бар неки залогај пред спавање.

- Добро, донеси ми чинију млека и комад хлеба.

- Радо, вечерај с нама - рече Дара.

- Био сам на касном ручку, а иначе ми је препоручено због гојазности да изоставим вечеру, али бих радо попио чашу вина.

- Сад ћу ја - вели старац, устаје, вади из джепа прслука кључић, прилази орману, извачи боцу црног вина из његовог зајечарског винограда.


У том тренутку се занесе, испусти боцу, која паде на тепих, али оста цела, па се скљока. Притрча му Рада, а Ђурђина и Дара повкаше:

- Никола! Тата!
 

Никола Пашић покушава нешто да изговори, али му се само усне мичу, а гласа нема, а очи му се колутају, лице криви.
- Даро, брзо лекара - викну син придржавајући оца.

Лекар је стигао, прегледао Пашића положеног у постељи, слегнуо раменима и кратко рекао:

- Мождани удар... Капља.

- Има ли наде, докторе? - упита Рада.

- Предузећемо све што је у нашој моћи.

И предузели су, али није било помоћи. Ујутру је београдска "Политика" објавила:
"Београд, 10.12.1926. године... У трекутку када је изгледало да се свом снагом, и физичком и диховном, враћа у пуну плитичку борбу, господин Пашић је изненада ноћас тешко оболео. Сва је породица окупљена око његове постеље. Најближи његови пријатељи чекају са стерепњом и тешком слутњом у његовом стану, исход овог изненадног обољења..."

 

 

Објављено 14. фебруара 2006.

 

 

Овај фељтон је објављен у Вечерњим новостима.

 


















Skip Navigation Links