Фељтон који је током јула и августа 2018. године објављен у Илустрованој Политици у више наставка, а који говори о монструозном злочину који су направили немачке окупационе власти у Србији, као и усташки режим у НДХ јер су послали четири транспорта Срба затвореника у Норвешку, на север Европе, удаљено 3.500 км од Београда.
Они су тамо учествовали у градњи саобраћајница за потребе немачке ратне машинерије у акцији коју су назвали "Поларни круг", јер је био циљ направити путеве железничке и друмске према Шведској, пошто је Адолф Хитлер очекивао напад Црвене армије из Шведске.
Срби су тамо имали робовски положај, а смртност је била преко 75 процената, што показује јасну геноцидност Немаца према Србима, јер су послати тамо да не врате у отаџбину. Са Норвежанима Срби су успоставили добар однос и они су углавном помагали наше интернирце. Пијатељство је настављено и у деценијама након Другог светског рата.
НАШИ ИНТЕРНИРЦИ У НОРВЕШКОЈ (1)
Пакао на северу Европе
Финске, па је то био разлог више да има трупе на северу Норвешке. Проблем је био што у тим пределима није било путева ни железничких пруга за пребацивање људства и опреме. Допремање војске и наоружања поморским или ваздушним путем, тада једино могућим, било је веома опасно, јер их је контролисала британска поморска и ваздухопловна сила. Одлазак у непознато Због тога је Врховна команда Вермах та у марту 1942. донела одлуку да се из концентрационих логора широм Европе, одвоје млади, снажни мушкарци и пошаљу на рад у Норвешку, да тамо изграде путеве и пруге. Европа је у ратном вихору. Мала Краљевина Норвешка, на крајњем северу Европе, у Великом рату је успела да очува независност.
У Другом светском рату није била те среће. Због њеног стратешког положаја на атлантској обали, Немци су се бојали да Савезници не нападну Немачку преко Норвешке. Осим тога, Норвешка је богата рудама, посебно никлом и ако се зна да су се Немци снабдевали рудом гвожђа из рудника у Шведској – која је званично била неутрална, али је дозволила коришћење свог рудног блага фашистичкој Немачкој, која се допремала преко норвешке луке Нарвик – јасно је да је Норвешку треба Јуна ове године навршило се 76 година од како је у Норвешку стигао први, од укупно четири, транспорта југословенских интернираца, који је требало да граде путеве и пруге на северу ове земље. Био је то пут у логоре истребљења. Од планираних 10.000, због епидемија и транспортних проблема, послато је, са територије бивше Југославије, укупно 4.268 затвореника, од којих највише Срба, 3841, и то махом земљорадника из рудничко-таковског краја и Војводине.
Страдало је, према незваничним подацима, више од половине, 2.360 логораша, који су били изложени зверским мучењима од стране фашиста и њихових присталица. Норвежани су, згрожени призорима измучених логораша, пружали несебичну помоћ интернирцима у храни, лековима, смештају, покушају бекства… Пријатељство између два народа траје од тада до данашњих дана, а један од симбола ове привржености је и „Норвешка кућа“ у Горњем Милановцу, у којој је прошле године обновљена поставка изложбе која сведочи о овим крвавим годинама од 1942-1945.
Тежак физички рад на опасним теренима уз малтретирање од немачких војника
Требале су руде и бедем одбране
Европа је у ратном вихору. Мала Краљевина Норвешка, на крајњем северу Европе, у Великом рату је успела да очува независност. У Другом светском рату није била те среће. Због њеног стратешког положаја на атлантској обали, Немци су се бојали да Савезници не нападну Немачку преко Норвешке. Осим тога, Норвешка је богата рудама, посеб но никлом и ако се зна да су се Немци снабдевали рудом гвожђа из рудника у Шведској – која је званично била неу трална, али је дозволила коришћење свог рудног блага фашистичкој Немачкој, која се допремала преко норвешке луке Нарвик – јасно је да је Норвешку требали окупирати. То су били разлози да се немачка војска, без објаве рата, искрца 9. априла 1940. године у луци Нарвик. Жестоке борбе су се водиле седам дана, али је отпор био безуспешан. Норвешка је окупирана, а краљевска породица и влада одлазе у Лондон у егзил.
Власт у земљи преузима профашистички политичар Ингвер Елстен Квислинг. По њему су касније сви политичари, који су прихватили власт под окупатором, названи квислинзи, што је био синоним за издајникe. После објаве рата са тадашњим СССР-ом, нацистичка Немачка је, поред страха од англо-америчких напада, предвиђала и могућ напад Руса преко Крвави пут.Финске, па је то био разлог више да има трупе на северу Норвешке. Проблем је био што у тим пределима није било путева ни железничких пруга за пребацивање људства и опреме. Допремање војске и наоружања поморским или ваздушним путем, тада једино могућим, било је веома опасно, јер их је контролисала британска поморска и ваздухопловна сила.
Одлазак у непознато
Због тога је Врховна команда Вермах-та у марту 1942. донела одлуку да се из концентрационих логора широм Европе, одвоје млади, снажни мушкарци и пошаљу на рад у Норвешку, да тамо изграде путеве и пруге. Тако је одлучено и да се из логора Сајмиште, Бањица, Ниш-Црвени крст, Градишка, Шабац, Јасеновац, око 10.000 затвореника пошаље у Норвешку. То су били заробљени партизани (осим оних који су заробљавани у борбама они су одмах стрељани), четници који су се опирали окупатору, илегални радници, симпатизе ри отпора, али и таоци, потпуно недужни земљорадници и радници, који су се у да том тренутку нашли на погрешном месту. Упутство Врховне команде је било да се на ове логоре имају применити „услови најтежег терора“. Пројекат се одвијао под шифром “Викинг“. Од планираних 10.000, због епидемија и транспортних проблема, послато је, са територије бивше Југославије, у четири наврата, укупно 4.268 затвореника. Затво реници су из других логора стизали у логор на Сајмишту, па су из Земуна, бродовима путовали до Беча, возом у теретним вагони ма до Штетина, па опет теретним бродовима до норвешких лука. Затвореницима је само речено да иду на рад и многи су тај пут сматрали спасењем од убијања у логорима у којима су били. Нису знали у коју земљу иду, све док нису стигли у Норвешку, за коју многи нису никада ни чули, нити знали где се она налази.
Путовање је било дуго, трајало је око 2 месеца, а пут теретним бродовима уз Атлантску обалу Норвешке и опасан, јер је британска ратна флота била ефикасна и потапала немачке бродове. За време пута су једва добијали храну и воду за пиће, били на гурани да су једва могли да стоје и обављали нужду у простору у коме су путовали. У Норвешкој је за југословенске интер нирце било 30 логора, од тога 13 у Северној Норвешкој. Неки су били привремени и трајали само неколико месеци, а поједини неколико година. Радили су на изградњи путева кроз Север ну Норвешку такозвани “Крвави пут“ изнад Поларног круга, на изградњи железничке пруге, бункера и обалских војних по стројења. У првом транспорту, који је у луке Нар вик, Берген и Трондхајм стигао у другој половини јуна 1942, налазило се 2.613 особа. Смештени су у логоре Карасјок, Ботн, Беисфјорд, Корген и Осен. Карасјок је био најсевернији логор изнад Полар ног круга, у коме су температуре биле и испод – 40 степени.
Ноћ и магла
Норвешки грађани, очевици искр цавања интернираца у луци Нарвик, 24. јуна 1942, били су ужаснути оним што су видели. Под јаком стражом се кретала поворка мршавих као скелети, измучених, скоро голих и босих људи, од којих су неке носили или придр жавали другови, јер нису били у стању да ходају. Стражари су одржавали ред дрвеним моткама са гвозденим шиљ ком на врху и тиме гонили оне који су падали. Од пристаништа до логора у Беисфјорду је требало још да препе шаче осам километара.Други транспорт је са 857 људи стигао у луку Трондхајм октобра 1942. и био смештен у пет логора у северној Нор вешкој . Људи у оба ова транспорта су тре тирани као политички ухапшеници и били су под непосредном командом СС јединица и Специјалних јединица организације ТОТ.
Трећи транспорт је стигао марта и септембра 1943. у Осло и распоређен је у логоре Ботн, Корген и Ејзанд, био под командом Вермахта (немачке војске) и имао третман ратних за робљеника. Четврта група од 145 затвореника је стигла у Осло априла 1943. и смештена је у логоре Рјукан и Пореструн. Ова група је радила помоћне послове за фабрику тешке воде и хемијске фабри ке и стално била смештена у та два ло гора. Тешка вода је била неопходна за производњу атомске бомбе у Немачкој, а норвешки и британски командоси су 1944. извели једну од највећих дивер зија у Европи, потопивши брод који је превозио из Норвешке за Немачку. Логораши из прва три транспорта су пребацивани из једног логора у други. Тајно пребацивање логораша је био део пројекта „Ноћ и магла“, а циљ је био да држи логораше у страху и неиз весности и да спречи њихово интерно организовање.
Лекар отишао добровољно
Једини који је добровољно отишао у Норвешку је лекар Милорад Селенић. Био је затвореник у логору на Сајмишту и добровољно се пријавио да са првим транспортом иде у Норвешку јер нису имали у свом саставу лекара. За време боравка транспорта у Бечу спасао је многе тифусаре сигурне смрти. Било му је понуђено да остане као слободњак у Бечу, али је изабрао да настави са својим транспортом у Норвешку. Иако је имао собу ван логора, скоро све време је проводио са болесницима у амбуланти и покушавао да за најтеже болеснике набави лекове. Разболео се од плућне туберкулозе и једва преживео. Вратио се у домовину крајем 1945. санитетским возом.
Објављено: 18.07.2018.
НАШИ ИНТЕРНИРЦИ У НОРВЕШКОЈ (2)
Робови у 20 логора
Јуна ове године навршило се 76 година од како је у Норвешку стигао први, од укупно четири, транспорта југословенских интернираца, који је требало да граде путеве и пруге на северу ове земље. Био је то пут у логоре истребљења. Од планираних 10.000, због епидемија и транспортних проблема, послато је, са територије бивше Југославије, укупно 4.268 затвореника, од којих највише Срба, 3.841,и то махом земљорадника из рудничко-таковског краја и Војводине. Страдало је, према незваничним подацима, више од половине, 2.360 логораша, који су били изложени зверским мучењима од стране фашиста и њихових присталица. Норвежани су, згрожени призорима измучених логораша, пружали несебичну помоћ интернирцима у храни, лековима, смештају, покушају бекства… Пријатељство између два народа траје од тада до данашњих дана, а један од симбола ове привржености је и „Норвешка кућа“ у Горњем Милановцу, у којој је прошле године обновљена поставка изложбе која сведочи о овим крвавим годинама од 1942-1945.
Срдачни сусрети после седам деценија Срба и Норвежана
Норвешки суд је 1947. утврдио је за логоре југословенских интернираца у Норвешкој следеће: ради се, несумњиво, о чистим логорима уништења, створеним ради систематског истребљења затвореника. Од укупно 30 логора за интернирце са територије Југославије, 13 је било смештено на северу Норвешке: изнад поларног круга су били Карасјок, Беисфјорд и Бјернфеле, Потус и Поларни круг; Корген и Осен испод Поларног круга. Тринаест логора је било у средњој Норвешкој (Ејзан –болеснички логор, Естрит итд.) и четири логора у јужној и југозападној Норвешкој (Берген, Рјукан,..) Живот је у свим логорима, под командом нацистичких СС јединица и организације ТОТ, био сличан, али је један од најсуровијих свакако био логор Беисфјорд, у коме су наши интернирци провели само четири месеца. За то време су од 900 затвореника преживела само 152! Село Беисфјорд је било малено, са двадесетак кућа, а до њега није било колског пута. Могло је да се дође пешке или чамцем из Нарвика. Логор се налазио на једној заравни близу села, тако да су мештани гледали мучења којима су били изложени логораши. А мучења су била паклено смишљена. Радили су на вађењу шљунка и песка из реке, за потребе градилишта, и то полуголи, по 12 часова и на температурама од минус двадесетак степени, а стражари су се смењивали сваких пола сата. Хигијена, на коју се обраћала посебна пажња, одражавала се у обавезном купању у често леденој води оближњих језера. Код кога су нађене ваши, убијан је на лицу места. Обавезно бријање је такође било мучење: добијан је један жилет за месец дана на 40 затвореника.
Убијање као забава
Храна је била веома оскудна, иако се од њих очекивао тежак рад: два оброка дневно (преодласка на посао и по повратку) и то 250 гхлеба, вода или чај, 20 г маргарина, а недељомкувани кромпир, 50 г сира и мармелада.При повратку са рада, снажнији су подупирали изнемогле, јер ко падне, биће батинан досмрти, или одмах убијен .Болесни су издвајани у посебну бараку,амбуланту, и као неспособни за рад убијани.Осим СС команде, стражари су били имлади Норвежани хирди, профашистичкиопредељени, који су за добру плату билиспремни да малтретирају затворенике,још жешће од Немаца. Имали су и посебне забаве. Познат је био „Беисфјордски крос“, када су по повратку са рада,исцрпљени до изнемоглости, логорашиморали да шест пута оптрче круг логора.Ко је пао, био је тучен или убијен. Другазабава је била „бацање штапа“. Затвореници су смели да се крећу само унутарограде логора. Стражар је бацао штап узабрањену зону и терао одређеног логораша да оде по њега. То је била смртнапресуда: затвореник је могао да бира или да оде по штап и буде убијен с леђа„у покушају бекства“, или да не послушаи буде убијен с лица „због тога што нијепослушао наређење“. Стражари су билистимулисани за убијање затвореника. Засваког убијеног су добијали по 15 данаодсуства!
Кавези од бодљикаве жице
Беисфјордски масакр се догодио 17. и 18. јула 1942. Тада је у амбуланти било 287 затвореника неспособних за рад. Већина је имала дизентерију јер је пијаћа вода била неисправна, али су Немци прогласили да сумњају на тифус. Неколико дана пре масакра, копали су канал, мислећи да копају за водовод. У ствари, копали су раке. Из бараке амбуланте су извођени појединачно и одмах убијани и падали у ископане канале. Они који су остали у бараци, схватили су шта их чека и нису хтели да изађу. Тада су Немци запалили бараку. Поједини су излетали из пожара и одмах били стрељани, а остали су се угушили или изгорели. Тако је убијено 287 затвореника. Способни за рад, који су били у другим баракама, изведени су из логора другим путем. Чули су пуцњаву, али нису знали шта се догађа у другом делу логора. Укрцани су у бродове и путовали два дана без хране и воде. Жеђ их је морила, јер су пре поласка на пут добили за јело слани ба калар. Из бродова су угурани у камионе, који су уместо цираде имали кров од бодљикаве жице, постављен тако ниско, да су се људи већ при уласку повређивали. То су били кавези од бодљикаве жице, у какве не би људи стављали ни животиње. Последњи део пута до логора Ерне Јернватн у Бјернфjелну су морали да прођу пешице, јер се налазио у планинама. За логораше није било барака, па су три седмице спавали на голој земљи и без крова над главом, док нису стигле бара ке из Финске. Радили су на градњи пута пре ма Шведској – један од пет крвавих путева.
Норвежани ужаснути
Норвежани, углавном антифашистички настројени, били су згрожени понашањем окупатора према југословенским интер нирцима. Прве информације о стрељанима у Беисфјорду су грађани очевици, послали норвешком члану њиховог Покрета отпора, учитељу и публицисти Осмунду Рерслету. Успео је да пребегне у неутралну Шведску и да информацију проследи посланику Краљевине Норвешке у Шведској, па је она доспела до норвешке Владе у Лондону. Шведска је спречила да та информација тада доспе у Швајцарску у Међународни Црвени крст.
Међутим, норвешка Влада у егзилу већ је у септембру 1942. пустила вест у етар преко радио Лондона, а она је започињала речима „Из Норвешке стижу вести о нељудским грозотама са немачке стране према српским заробљеницима…“ Не само норвешки лист који излази у Лондону, већ и шведски листови, па чак и „Њујорк Тајмс“, обавештавају свет о злочини ма над српским интернирцима у Норвешкој. „Њујорк Тајмс“ чак објављује три слике, које је непознати Норвежанин послао Рерслету: превоз до Бјернфjела, логор и заједничку гробницу, а и целе 1943. пише о „Беисфјордској трагедији“. На немачко упозорење Шведској, шведска штампа тврди да ниједан лист није изнео било какву неистину, а да је „понашање Немаца према српским интер нирцима у оштрој супротности са нордијс ким осећањима правде“.
Објављено: 24.07.2018.
НАШИ ИНТЕРНИРЦИ У НОРВЕШКОЈ (3)
Норвешка помоћ и пријатељство
Југословенску Владу у егзилу је већ августа 1942. обавестио југословенски посланик у Шведској о масакру, тражећи и материјалну помоћ за збрињавање интернираца који су успели да пребегну у Шведску. Влада тражи од југословенског посланства у Швајцарској да међународни Црвени крст интервенише код Немаца. У исто време шаље ноту свим савезничким владама, уз чланке из шведских и норвешког листа (оног који излази у Лондону), са молбом да се Међународном Црвеном крсту обезбеди посета логорима у Норвешкој.
Дозвола је добијена годину дана касније, августа 1943, и то само за болеснички логор Ејзанд. У то време су већ сви логори били под контролом немачке војске, а логор Беисфјорд затворен.
Промењен статус
Да ли је на немачку Врховну команду утицало писање америчке и енглеске штампе, или је разлог био пораз код Стаљинграда, тек она ублажава систем најтежег терора према српским интернирцима од краја октобра 1942, а команде над свим југословенским логорима у Норвешкој, од марта 1943. до краја рата преузима војска, а интернирци имају статус ратних заробљеника. У овом статусу, могу да посећују поједине логоре лекари Црвеног крста, да примају од међународних организација пакете с храном, лекове. Преживели логораш, Словенац, причао је како су се криминалци и издајници понашали горе од Немаца. Тукли су, мучили и ноћу убијали десетине логораша, давећи их, гурајући им главе у кибле са мокраћом. То се најчешће радило са болеснима.
Стефан Телишман, месар и боксер из Загреба, убијен је октобра 1942. у логору Корген у Северној Норвешкој. Убио га је норвешки стражар уз одобрење норвешког предрадника, када су чули да је у Беисфјорду удавио неколико десетина логораша.
Организација повезаних другова
У првим данима доласка у Норвешку, није била могућа било каква организација самих логораша. Некаква организованост је потребна за одржавање голог живота, борба против депресије, страха, апатије. Немци су у сваку групу убацивали један број криминалаца из југословенских затвора и користили их као привилеговане помагаче логорских управа. Највише је било убачених у групе првог транспорта. Осим њих и Хрвати су имали посебан третман и чак имали на рукаву белу траку као знак препознавања. Један број њих се одмах определио за сарадњу с Немцима, док су остали делили судбину других затвореника. Привилеговани су постајали собне старешине (капо), кувари, а они који су знали немачки – тумачи. Појединци су били у стању да убију човека да биму повадили златне зубе и продали их немачким стражарима. Организовање логораша су почеличланови КПЈ (било их је укупно 600) и они који су имали искуство са илегалним радом.
У логорима у Северној Норвешкој, где су услови живота били најгори, организација се звала „Организација повезаних другова“.Главни задатак је био борба против криминалаца, поштена подела хране која се добијала споља, помоћ болесним и изнемоглим. Ова помоћ се обављала на разне начине, почев од помагања при ходању, па до „бригаде спаса“, када су отпорнији улазили уместо болесних и изнемоглих у ледену воду за купање. Никакав вид информисања није био могућ у логорима који су били под командом СС јединица. Културна делатност је почела теккада је Вермахт преузео команду. Тада су организовани аналфабетски течајеви, приређиване драмске представе, формирани хорови.
Српски логори
У логору на Поларном кругу је излазио лист „Логорска зора“, писан је руком у осам примерака. У логору Естронг је организован Логорски универзитет са предавањима из науке, историје, филозофије, географије.Неки логораши су своју тугу претакали у песме. Стихови једног од њих, Душана Азањца, су уписани у споменикинтернирцима у Горњем Милановцу. Немачки и норвешки извори и документа говоре о српским интернирцима и српским логорима; чак у Државном архиву у Ослу предмет се водикао „Српски логори“. За то постоје два објашњења: у тим логорима је 90 одсто било Срба, а у то време Југославија као држава није постојала. У Норвешкој је било концентрационих логора и за Норвежане.
Тако је средином јуна 1942. у луку Трондхајм упловио брод са 300 норвешких наставника, који су одбили да држе наставу по фашистичком програму. Црвени крст Трондхајмаих је илегално помагао, али је исто тако помагао и наш болеснички логор Ејзанд, који се налазио у близини. Преко „Млечног пута“, уз помоћ Данске и Шведске, снабдевали су их млеком, путером, медом, али и лековима, које чак није имала ни немачка војска. Лекари интернирци су по норвешкој деци слали спискове потребних лекова, а лекари из оближњег санаторијума су их истим путевима слали; а куварице санаторијума припремале пакете са храном.
Објављено: 31.07.2018.
НАШИ ИНТЕРНИРЦИ У НОРВЕШКОЈ (4)
Српска кућа на брду
Норвешка организација отпора фашистима, Хјемфронт, помагала је интернирцима у добављању и уносу хране и лекова, које су прикупљали грађани, у логоре. То су радили минери и остали стручњаци, Норвежани, који су радили на градилиштима, иако су им Немци претили да ће оног кога ухвате да помаже Србима, стрпати такође у логор. Преко њих су дотуране и информације о стању на фронтовима. Логорски тумачи су добрим делом били заслужни за добре односе логораша са становништвом. Многа, тако започета пријатељства, одржала су се и до данас, 76 година касније и пренела на следеће генерације.
Најсевернији логор изнад Поларног круга је био логор Карасјок у Лапонији, где је чак и за време лета температура често падала испод нуле. Септембра 1942, у страшној хладноћи Лапоније, из тог логора су побегла два логораша. Нашао их је у шуми, промрзле и изгладнеле Лапонац и одвео у кућу Лапонке Кирстен Свиненг, касније назване Мама Карасјок. Снабдевени су храном, завојима и лапонским ципелама и поведени ка шведској граници. Један од њих је убијен, а други је успео да уђе у Шведску. Немци су посумљали да Мама Карасјок помаже интернирцима-бегунцима и запалили су јој кућу. Када је Маршал Тито био 1965. у Норвешкој, посетио је, заједно са краљем Олафом, Маму Карасјок.
Помаже и ујка Тигоз
Надзорник радова на градилишту пута Корген-Гранхатен, једног од „крвавих путева“, Норвежанин Ригоз, спасао је бар педесет логораша сигурне смрти, а није се бојао ни да команданту СС-јединице каже: “Ви сте довели ове људе да раде, а не да их мучите и убијате. Вама, Немцима, је потребан овај пут, а не нама Норвежанима. На овај начин неће бити никада завршен“. Ригоз је био члан Хејмфронта и снабдевао их је информацијама са фронтова.Затвореници су га, из милоште, звали ујка Ригоз.
Када су фебруара 1943. из логора Естрат побегла пет затвореника, крили су се у околним кућама сељака. Бојећи се да ће их Немци ту наћи, сељани су на рукама однели грађу за кућу у скоро непроходно брдо Стјерн и саградили им кућу. Бегунци су се уселили марта месеца у кућу и ту сачекали временске прилике за бег у Шведску. Сељаци су им два пута недељно доносили храну. Та кућа је касније названа „Српска кућа“ и данас је туристичка атракција.
Срби узвратили доброчинство
Када су поједини логори напуштани, Норвежани су откопавали јаме и сахрањивали интерниреце у заједничке обележене гробнице. На гробљу код места Ботн, у Северној Норвешкој, сахрањено је 1818 особа, од тога 1018 непознатих. Гробље је уређено као најлепши парк, а Норвежани га редовно одржавају. На једном дрвету висе грабуље, тако да сваки посетилац може да учествује у уређењу гробља. У истом граду се налази и руско гробље. Сматра се да је побијено 80.000 Руса који су такође радили на „крвавим путевима“. Српски интернирци су покушали, бар онолико колико су могли, да се захвале Норвежанима. Када су почели да им пристижу пакети од Америчког Црвеног крста, са чоколадом, кафом, цигаретама, бацали су из камиона који су их пребацивали у друге логоре, пакетиће, посебно деци, која су им били први помагачи. Норвежани су били запањени таквом пажњом: и сами изгладнели и жељни свега, хтели су то да поделе са особама које су им помагале кад им је било најтеже.
Широм Норвешке, где су били српски логори, никли су споменици. Први од њих је био споменик код логора „Поларни круг“. Пројектовао га је интернирац, студент архитектуре, Велимир Илић, а откривен је 15.јуна 1945, неколико дана пре него што су интернирци пребачени у логор у Трондхајму. Норвежани су сачували од заборава чак и место на „крвавом путу“, где је убијен изнемогао српски младић. Његов брат, који је био у истој колони, крвљу убијеног младића је на стени поред које је убијен, нацртао крст. Када је крв избледела, Норвежани су га премазали црвеном бојом и чувају га као спомен на страдања интернираца. Спомен гробља постоје у месту Ботн, где су пренета тела већине страдалих логораша у Северној Норвешкој; у Мухолту код Торндхајма, где су сахрањени страдали у логорима Средње Норвешке и у месту Ус код Бергена, где је убијено 27 интернираца.
У центру Нарвика се налази Ратни меморијални музеј, у коме је један део посвећен концентрационим логорима у Северној Норвешкој. У Ослу је у оквиру Меморијалног комплекса, подигнутог 1976, заједнички споменик свим југословенским интернирцима, а открио га је норвешки краљ. Осим споменика у Ослу, сва остала спомен обележја и споменике одржавају локалне комунe. Пред крај рата, Немци се са финског фронта повлаче у Норвешку. Планирали су да из ње наставе рат уз помоћ подморница и новог оружја „Фау“. Преко двадесет немачких дивизија се налазило у Финмарку, покрајини на северу Норвешке. Од јесени 1944, до краја рата, Немци су у тој покрајини спалили 10.000 зграда, уништили школе, болнице, цркве, електрична постројења, чак и рибарске бродове.
Сами у Поларном кругу
Вили Брант, немачки новинар, антифашиста, који је потражио азил у Шведској, био је задужен да спречи Немце да ликвидирају заточенике у логорима Норвешке. Покушао је са главнокомандујућим Вермахта у Норвешкој о томе да постигне договор, јер је лично Гебелс обећао грофу Бернадоту, председнику Међународног црвеног крста, да нико од логораша у Европи неће бити убијен после капитулације. Али, нико није могао да буде сигуран у обећања. Због тога су на разне начине интернирци били обавештавани како да се организују. Логор Поларни круг се налазио на ненасељеном месту, па интернирци нису имали везе са Норвежанима. Морали су сами да се организују и тако дочекају слободу.
Храна, која је иначе била лоша, још више је смањена, јер је требало хранити толику војску. „Организација повезаних другова“ је упозорила све логораше да не праве провокације и да им не наседају. Осмог маја је у логору заседао преки суд. Деветорица издајника и доушника који су мучили и убијали остале, осуђена су на смрт и убијени џакчићима са песком. Деветог маја је ударна група преузела стражу, а 14. је стигла делегација норвешких војних снага. Били су одушевљени како су логораши организовани и поднели извештај у коме кажу да су затекли 800 Срба, од којих 26 болесних, које су одмах пребацили у болницу.
Објављено: 07.08.2018.