Вечерње новости су у децембру 2012. године објавили један фељтон у четири наставка, заправо делове из књиге "Кристална ноћ у Купресу", аутора Жикице Жике Ђорђевића који је у пролеће 1992. године прогнан са Купреса, а потом уточиште нашао у Белој Паланци.
КРИСТАЛНА НОЋ НА КУПРЕСУ (1)
Како је убијено 126 чланова породице Спремо
Певало се деведесет прве у Купресу, као и четрдесет прве:
"Срби у Србију, комунисти у Русију,
а ко воли ’У’, нек остане ту!“
И тада је Жикица Жика Ђорђевић отишао из Купреса. У Србију. У Белу Паланку, у којој ниче ново семе његових Ђорђевића и његових Спрема, чије кости још траже по Купрешкој висоравни. Кренуо је у раскораку између смрти и живота. На пут спаса, са својим јединим благом: женом пред порођајем и мајком Љубицом. Он, син домаћина, купрешког Србина Тихомира Ђорђевића, у чијој кући, што се каже "само што птичијег млека није било“, није понео ни албум са фотографијама. Била је то година збегова, раскућеног народа у прогнаничким колонама.
Људи покушавају да спасу главе, али као сви српски домаћини, спасавали су и своја стада. Вукли их од Купреса до Бањалуке. Од Бањалуке до Сремске Раче. Па, даље... Ко је где стигао, ту се и зауставио.
- Никад више Купрес! - провали из Жике.
Као у сагласју са овом његовом реченицом, која је попримила призвук туге, горчине и беса у једно, удари оштар ветар с планине по Белој Паланци. Промичу и прве пахуље. Његова жена Младенка спрема ручак.
- Нико из ове куће није отишао гладан - каже нам.
- Тако је било и на Купресу. Понели смо домаћински обичај из наших кућа, од родитеља...
Младенка је још нешто хтела да каже. Али звони телефон. Слушалицу подиже Жика. С друге стране - Купрес!
- Да ли је то дом Ђорђевића? - чује се отуда.
- Јесте, изволите!
- Овде (тај и тај), ви се можда мене и сећате, некада сам радио у Пореској управи Купреса. А сад зовем у вези ове ваше рушевине.
- Не разумем! - одговорио је Жика.
Уследило је објашњење из отетог завичаја:
- Гледајте, ова рушевина је постала легло пацова, змија и ко зна чега још. Ругло је града и треба да је уклоните.
Жика се узрујао. Крв ударила у лице. Заносе га ове речи. Само што не падне.
- Ви грешите. Није то никаква рушевина. То је била моја кућа, коју сте ви претворили у рушевину! Ја сам кућу оставио, ви ме зовете због рушевине...
Поновио је неколико пута:
- "За мене је то моја кућа, мој дом, моје успомене. Све. Ја бих опет градио, ту, на своме. Али, знам да бисте је ви опет рушили.“
- Ја о томе ништа не знам, ни ко је рушио, ни шта! - чуло се отуд, из Жикиног отетог завичаја.
- Да, нико ништа не зна. Ни ко ми је побио 126 чланова породице, ни ко ми је рушио кућу. Али ја знам. Знам и да певате док скијате преко наших стратишта. Јама.
Прекид везе. Жикица Жика Ђорђевић се спустио на столицу. Тече дуг монолог:
- Нека је, нека куће, макар била и таква. Нека дува ветар кроз њу и лете слепи мишеви. Али она носи име. Можда зато траже да је уклоним. Можда би желели да им је продам.
А како да продаш свој део планете. Земљу прадедова. Земљу моје деце. Можда ће се неко, некада вратити. Хрвати луде због тога што им је небо празно над нашом кућом и наше њиве што им не дамо. Ето, не дамо! Срби с Косова су погрешили. Продавали земљу.
Извукли својој деци испод ногу. Зато не продајем своје. На Купресу су наше колевке. И наши гробови. Учини се суза у крајичку ока овог човека. Ниједном, каже, није походио завичај. Не може...
- Ишли су други, почетком 2000. На Задушне духове, или о каквом великом свецу. И, шта су затекли?
Зидове својих некадашњих домова, окадили црквишта некадашњих храмова, запалили свеће ту. А понели храну. Замисли, човече, идеш својој кући, а носиш хлеб. Жикица Жика Ђорђевић после враћа причу на крај оног рата, као кључну коцкицу у мозаику који недостаје да би био потпун.
- Кад је завршен онај Други светски рат и дошла петокрака, они, који су били усташе, зачас ставили петокраке. Време нове власти, дошло братство и јединство.
Али с новим ратом 1991. опет заменили ознаке. И почели да кољу. Они су знали шта желе. А ми: братство и јединство, па све тако. Вештачки накинђурени венац "Србин, Хрват и Словенац“ коначно се расплео после пола века. Сасвим се расплео, када су нас за тако мало времена поново убијали. А ми, за тако мало времена заборавили.
У Белој Паланци, варошици у којој све замире осим сећања, на пролеће 1992. Жикица је бацио ново животно сидро. Имао је тада 25 година. Његова супруга Младенка, родом из Горњег Вакуфа, две године је млађа. Он студент шумарства, она технологије.
У време прогона чекали су прву принову. Сада имају две кћерке.
- Радост дечијег осмеха наших цурица била је за нас спасоносна после преживљеног пакла кроз који смо пролазили од Купреса до Србије.
Када смо кренули, на аутомобилу који нас је извукао из сигурне смрти, била су само колица за бебу, јер је Младенка била пред порођајем.
Тако, ми, путујемо у неизвесност, а бога молимо да се домогнемо сигурног уточишта пре њеног порођаја.
А пре тога...
Тренуци као вечност: отићи или остати...
Из кафане "Брдо“, Маркице Ребрине одјекнуо је пуцањ. После пуцња, на улицу је изјурио - власник. Свуда около црне униформе. Није утешно звучала порука: "Ма, ништа, Маркица је убио нечијег кера.“
Жикица је био сигуран - "Готово је“. На неколико корака од кафане његове сестре од тетке, Марта, и њено двоје деце. Његова мајка и супруга.
- Пролетело ми је кроз главу: само ових неколико корака, мислио сам - живот или смрт. Да ли нам је судбина поново наменила страдање.
Био сам сигуран само у то да морам да будем бржи. "Идемо“, рекао сам, несвестан да ће ово "идемо“ бити одлазак заувек. Око мене избезумљени погледи. Нема тишина. Дах се није чуо у аутомобилу.
НЕМОЈ ЗБОГ ДЕЦЕ
- Још има оних који стављају прст на уста док говоре о злочинима Хрвата. Као, вратиће се наша деца, па ће им неко испоставити рачун. И моја Младенка каже:
- "Немој Жико, због деце...“.
- "Не! Због деце хоћу и морам и да говорим и да пишем".
Знали смо да је одлазак спас. А куда? Куд год, само што даље. Одлазак "у заувек“, био је извеснији сваким пређеним километром.
У кући, отац Тихомир добро попио. Не можеш да га убедиш да пође. Притискао кревет и ни да макне. Каже ми: "Ја не идем никуд. Ти вози децу и жене.“
Тако се, после дана и дана, Жикица Жика Ђорђевић обрео у Белој Паланци. Ту је дочекао и оца Тихомира. Дани и дани прошли су у ћутању. Нико није изговарао име Купреса.
А пред свима су лебделе слике прелепог градића са разгледнице. Најчешће она идилична зимска. И све су се чешће јављале у тмурној свакидашњици Беле Паланке.
НАЈЦРЊЕ СЛУТЊЕ
- У Боутуну, пролећа 1941. године претекла једино моја мајка Љубица, кад су усташе навалиле на село. Случајно преживела. Њена судбина обележила је и мој живот. Учио сам од ње како се издићи изнад патње. Тешких сећања. Никад се није предавала преживљеном јер је стрепела за нас, своју децу.
Осећам ту стрепњу од које дрхтим, док одлазимо у неизвесно, а у бризи за нерођено чедо. Истовремено, немоћан сам да одагнам најцрње слутње. Преда мном се смењују слике и сећања мојих најближих: мајке, ујака, деде, наших рођака, кумова. Видим 126 покланих! Еј, човече, знаш ли ти шта је то? Ври у мени та њихова, недужна крв.
Објављено 11. децембра 2012.
КРИСТАЛНА НОЋ НА КУПРЕСУ (2)
Косили Србе по ливадама
Као врео талас ветра пред кугом, тако су се и тешке мучне гласине о страдању купрешких Срба и наше породице Спремо, шириле читавом Купрешком висоравни. Али народ није веровао у погром. Ко да одустане од своје куће. Земље. Ливаде некошене. Коња. Стада. А реч „кама“ шапатом се преносила међу забринутим породицама. Жикица Жика Ђорђевић, потомак Спрема, бележи сведочење преживелих предака и говори за „Новости“:
- Зло је 1941. стигло као поплава, тако нагло да људи нису успели да се склоне. Да побегну од пошасти, од звери. Затечени су на њивама, у својим кућама, у шталама и ту свирепо поубијани.
Док разговарамо у његовом последњем прибежишту, у центру Беле Паланке, у којој настаје његов роман, каже нам да ова потресна сазнања нема право да задржи само за себе.
- Мора да се зна да су купрешки Срби страдали због наше православне вере, својих вековних корена. Веровали су да нису скривили ништа комшијама Хрватима. Рачунали су да ће их старе везе, комшијске, па и кумовске, спасти ужаса.
КАД СЕ КОСА ОШТРИ
Потресне белешке и исповест као да немају краја.
- Лето, 1940. године, Купрешка висораван. Давид Мршо из села Врила, озлоглашени усташки кољач, говори Сими Никодиновићу из Рилића, рођаку породице Спремо: „Никодиновићу, оштри косу, али немој да журиш, јер је ово последња година твоје косидбе.“ Ове речи слушало је још двадесетак косаца, Рилићана. Адам Павлица, узрујан овом поруком, узвратио је: „Како то мислиш, Мршо, кад тако говориш?“...
Стигао је одговор: „Пазите добро шта ћу да вам кажем. За годину дана, неће бити вас Срба, или нас Хрвата.“
- Било је очигледно да је овај усташа још тада добро био упознат са планом и намерама НДХ - каже Ђорђевић.
- Он, нажалост, није био једини, јер је Павелић у Купресу имао много присталица.
Март. Април. Мај 1941. Како време одмиче све је више злочина. Породица Спремо, редни број смрти 126. Године страдалих: од две до деведесет.
УМЕСТО ПРИСИЛНОГ РАДА УБИЈЕНИ
Освануо је 6. јун 1941. године, понедељак, и велики светац, Духови. Пијачни дан у Купресу. Усташе затварају свештеника Марка Поповића и с њим дванаест Срба из околних села: Милоша Спрему из Бегова Села. Цвију, Петра и Стеву Спрему из Оджака. Бору Спрему из Купреса. С њима и Анту Ивића из Злосела, Душана и Манојла Шешума из Рилића. Лазу и Николу Пивача, Душана Зубића и Станка Матића из Благаја. Сви повезани родбинским везама и сви угледни у својим срединама.
- Дуго се није знало шта је са њима - прича Жикица Ђорђевић. - Хрвати су говорили да су одведени на присилни рад, али није било тако. Из Купреса су пребачени у затвор, у Бугојно, а одатле на неко од бројних стратишта. Само бог зна какве су муке поднели пре смрти. Сазнало се касније да су свештеник Марко Поповић и Боро Спремо издвојени и убијени у шуми Јусуфа Спајића, на путу према Горњем Вакуфу. Остале су побили у Кожварици, у шуми на левој страни друма Купрес - Бугојно.
НА ПРЕВАРУ УХВАЋЕНИ
Биле су ово припреме за масовни, потпуни покољ Срба на висоравни. Већ у јулу, усташке власти у Купресу почеле су са остваривањем тог плана.
- Упућени су писмени позиви угледнијим људима у сваком српском селу... Као треба да дођу у Купрес. Да се „јаве у општину“. Ко год је отишао, није се вратио. Ко се није јавио, убијен је на кућном прагу. На њиви. У косидби. За многе, лето 1941. године, била је и последња српска косидба. Из села Доњомаловчани убијено је једанаесторо Срба, док су косили на ливади Тиквици. У Вановој долини и Жлибинама, 30. јула, са ливаде је одведено седам косаца и отерано у Купрес, а са ливаде Фратеља - петорица из породице Рудић из Рилића, 48 косаца и три чобанина из Благаја. Сви су побијени.
Овим убиствима руководио је Марко Михаљевић. Он је, до августа 1941. године, када ће почети масовни покољи, убио 120 Срба са Купрешке висоравни.
Почетак августа. Трећи дан. Ноћ. Црне униформе опколиле куће породица Спремо и Глигурића. Акцију предводе Сарајлије. „Пали бакље“, проломило се. И бакље су се упалиле, а куће Спрема и Глигурића постале су буктиње. Ноћ су парали јауци оних који су живи горели. А они који су покушали да се спасу ухваћени су и сатерани у једну шталу. Усташе су око штале брзо примиле сено. „Гони стоку, нека гори“, командовао је Анте Чичак.
- Осамдесет две српске душе биле су сатеране у ову дрвену појату - бележи сведочења Жикица Ђорђевић. - Збијени у тој штали, жене, деца и старци. Споља се чуло једино: „Пали, пали, нека горе“.
КОПРИВНИЦА КАО СТРАТИШТЕ
Дан 21. август 1941. Над Купресом се још није разданило. Сам дан као да није желео да сване, па се чудна помрчина надвила на самим местом. Све је слутило да и ова борба светлости и мрака има неку поруку. Да ли ће превладати мрак?
- И тога дана догодио се страшан злочин усташа - казује Ђорђевић. - Повезли су их аутобусом на стратиште према Копривници, али нису могли ни дотле да их трпе. У аутобусу је било деце, жена и трудница Добрила Бајко. Поред јаме Кожварица, у аутобусу је наступио содомски пир. Призори су већ виђени у филму „Окупација у 26 слика“, Лордана Зафрановића. Можда је Зафрановићу управо овај злочин и сведочење о њему послужило за једну од најпотреснијих сцена у нашој кинематографији.
Ново јутро. Злочин у аутобусу није могао да се сакрије. Злочинци су се први похвалили својим „делом“. Међу њима било је и оних који су покушали да ракијом у купрешким кафанама сперу осећај недела.
- Анто Куна је после једног таквог ракијања испричао све. Рекао је: „Било би боље да смо их извели из аутобуса, а не да их ту кољемо, па ме питају по Купресу, што је онако крвав аутобус. Ја нисам никог убио у аутобусу. Ја сам то, лепо, испред аутобуса“.
КАД ПАДНЕ НОЋ
Неко би могао да помисли да није нарочито тешко бреме оваквог наслеђа. Сећања. Тешко је, и ја због тога нисам срећан човек. Најтежа ми је ноћ. Нема сна. А кад дође, стигну и слике. Јер крв није вода. Ова у мени је, колико Ђорђевића, толико и породице Спремо.
Објављено 12. децембра 2012.
КРИСТАЛНА НОЋ НА КУПРЕСУ (3)
Депеша генерала Лузана
Купрес, 2. август, 1942. година. После посете министра Андрије Артуковића, купрешке усташе су од градића направиле право војно упориште. За Србе је то био нови увод у страдање.
- Тако је и било - враћа сећање на причу предака Жикица Ђорђевић.
- Убрзо после Артуковић, Купрес походи и командант Црне легије Анте Мошков. Домаћини су му, као знак пажње, организовали „лов“. Лов на Србе! Ловци нису далеко одмакли, тек до оближњег Беговог Села и Оџака. Ту су уловили 52 члана наше породице Спремо. Најмлађи Павле имао је две године... А најстарија Стана - 58 година. Већину су чинили жене и деца. Ловце је предводио купрешки усташа Станко Токић. Придружили су му се Марко Јурић, Анте Чичак, Анте Ћалета... Као и пар купрешких усташа који су били на Випарима: Иван Гргић и Марко Рајић.
Дан је био у освиту. Српске породице су спавале.
- И сад, када вратим ту причу која ми је остављена у аманет и која ме прогања, питам се како ли су несрећници умирали - говори Жикица Ђорђевић. - Како ли је испустио душу малени Павле. Причали су ми моји, који су претекли, да се цело село проламало од ломљаве врата и урлика. Породице Спремо мислиле су да то није стварност. Да им се причињавају усташки урлици. Али су се брзо нашли на ливади. Полуодевени, боси, у ланеним кошуљама, оним које још памтимо са старих пожутелих фотографија. Ниједна кућа није била без те кошуље од ручно преденог лана. И ручно тканог платна.
Усташе су направиле шпалир. Кроз тај шпалир, према купрешким вратима морала је да прође колона „ланених кошуља“. Путем, према својој вечности.
- Била је зора, они су били гладни, нису имали право ни на последњу жељу, ни на опроштај са онима које су волели. Ни право на наду, и ако је постојала она је била само да крај стигне брзо. Да не гледају страдање својих, рођених.
УБИЛИ И ДЕВОЈКЕ
Неколико метара пред стратиштем, Станко Токић и Анте Чичак устремили су се на колону. Извукли су из ње: Мару (19) и Стану (17) Спремо.
- Нема, нажалост, њихових фотографија, а остало је сећање да су биле лепе, дугокосе. И девојачка младост породице Спремо морала је да прати то што су били угледни и имућни. Морали су да нестану. Али, у нестајању да буду и понижени. Јер, зна се у српској купрешкој породици шта значи овај злочин.
Бележећи страдање породице Спремо, чији је потомак по мајци Љубици Жикица Жика Ђорђевић, копајући по документима који доказују овај ужасан злочин усташа, дошао је и до писма италијанског генерала Александра Лузана. Овај официр, у пролеће 1941. године извештава Мусолинија, лично, о ужасном злочину над српским живљем у Купресу.
Ђорђевић, изнова потресен, наглас чита писмо генерала, који је као крунски доказ страдања Срба уврстио у свој рукопис.
ПОРУКА ЗА МУСОЛИНИЈА
Генерал Лузано пише Мусолинију:
- „Драги Дуче, безгранична оданост према вама ми, надам се, даје за право да у нечему одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да вам опишем један догађај, којему сам, три недеље уназад, лично присуствовао. Обилазећи места од 30 до 120 километара од Дубровника, сазнао сам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе починиле ужасан злочин. Недостају ми речи да опишем оно што сам затекао. У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика. Ниједно дете није било старије од 12 година. Злочин је неумесна и наивна реч. То је превазишло свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама.“
Жикица Ђорђевић спушта писмо на пулт у киоску у коме настаје његов роман. Каже нам:
- Ако можете, читајте ви даље.
ОПИСИВАЊЕ УЖАСА
У писму италијанског официра је још написано:
- „Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове. Несношљив смрад и рој мува нису нам дозволили да се дуже задржимо. Приметио сам начети джак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове. И, таман кад смо одлазили, из задње клупе се чуло дечије кркљање. Послао сам двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног дечака. Још је био у животу. Дисао је са напола пресеченим гркљаном. Својим колима одвезао сам то јадно дете у војну болницу. Повратили смо га и тада смо сазнали пуну истину о трагедији. Злочинци су прво наизменично силовали учитељицу Стану Арнаутовић и онда је пред децом убили. Силовали су девојчице од осам година.“
У извештају Александра Лузана наводи се и ово:
- „За све време док се овај злочин догађао, певао је силом доведен оркестар Цигана. На вечну срамоту наше Римске цркве, један Божји човек, један жупник у свему томе је учествовао. Дечак којег смо спасли, побегао је из болнице, а онда смо га на прагу куће нашли закланог. Покољи Срба су достигли такве размере да су у овим крајевима загађени многи извори. На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља ако се, док је још време, не будемо дистанцирали од усташа и не будемо спречили да се нама припише да подржавамо безумље.“
- Давно сам нашао ово писмо италијанског генерала. И оно ме је, на неки начин, покренуло да не дозволим да све што смо упамтили од наших старих, препустимо забораву. Није добро да се не упамти. Али, ми, Срби, склони забораву, стално плаћамо крвљу тај заборав.
Дан 3. август 1942. година.
- У Купресу Ивица Чичак убија Ружу Спремо, жену Ђорђијину, моју баку. Пре тога су јој убили сина Бору, а све време узимали су од ње откуп, као да је жив. Уз то, лажно су представљали да је и њен син Милан дужан. За свој откуп. Све су јој узели. На крају, и живот.
УМРО ПРЕ НИШАНА
Ђорђе Спремо био је најугледнији и најимућнији Србин у Купресу, пред почетак Другог светског рата. Трговац, али не и шићарджија. Умро је 1940. године, а на фотографији која је чудом сачувана, види се огромна поворка људи која га испраћа на последње путовање.
- Да је дочекао пролеће четрдесет прве, не би га претекао - говори његов унук Жикица.
- Био би први на нишану, јер је такве Србе требало најпре уклонити.
Објављено 13. децембра 2012.
КРИСТАЛНА НОЋ НА КУПРЕСУ (4)
Црн сваки дан
Ехо прошлости спустио се у купрешку долину у пролеће деведесет друге године, као и у оно пролеће четрдесет прве - говори Жикица Жика Ђорђевић, сада директан сведок српске несреће и поновног страдања породице Спремо, чији је потомак по мајци Љубици Спремо.
Потресно сведочење први пут за „Новости“ казује у свом новом дому у који је избегао пре две деценије.
- Нова адреса, скућили смо се, није да нисмо, али мира немаш. Никако да сметнем с ума последњи сусрет са кућом у којој сам рођен. Коју су подизали моји родитељи, на огњишту предака... Био је почетак марта 1992, када сам слутећи најгоре, дојурио из Сарајева са факултета. Био сам једини путник који је сишао на купрешкој аутобуској станици. Град празан. Тишина опипљива, претећа. Што сам је више ослушкивао, све је више претила. Осетио сам страх. Страх од већ доживљеног у мојој породици.
ЖЕНЕ И ДЕЦА ИДУ
- Полако сам се примицао кући, као да идем нечијој, туђој. У приземљу смо имали бифе, назвали смо га по оцу Тихомиру „Бифе код Тике“... И бифе сабласно пуст. Сазнајем да је радница отишла код својих, у Јањ. Утом чујем: „Где си ти кренуо“?, пита ме комшија Боро Кидро. Као да сам кренуо ко зна где, а не својој кући. Кажем му: „Боро, шта се ово дешава? Где је сав овај народ?“ Одговорио је: „Слушај, стигла је нека депеша да град напусте жене и деца. Вози и ти своје из Купреса што пре, како знаш“. Знао сам: готово је.
- А знало се све још почетком деведесетих када су стигле шаховнице. У Злоселима поново дефилеи црних униформи. Митинзи ХДЗ љуљају Купрес. Покренуо их је Божо Рајић. Срби у неверици. Боже, докле та наша неверица?! Немо посматрају обнављање усташке иконографије. По српским селима поново се шуњају неки сумњиви ликови. Преко пута нашег „Бифеа код Тике“ - „Бифе брда“ Марка Ребрине.
- У пролеће 1990. испред ове кафане паркирало се неколико џипова. Из њих излазе... Сад баш не знам колико снажних мушкараца. Али, дочек је био више него срдачан. Љубљење, сузе и речи: „Е, најзад си се вратио“. Чују се усхићени гласови: „Људи, па ово је Марков брат Томислав. Томислав Ребрина!“ Он већ сед, уредно штуцованих бркова.
Томислав Ребрина! У усташкој емиграцији - велико име. У биографији пише:
У јесен 1972. године са Рудолфом Брсалом и Николом Лисцем отео је авион на линији Гетеборг - Штокхолм. Уцењивали су овим терористичким чином, да на слободу буде пуштен Миљенко Хркач, осуђен за подметање бомбе у београдском биоскопу „20. октобар“. Зато је повратак Томислава Ребрине међу Србе на Купресу унео нову зебњу. И слутњу да он не доноси никакво добро.
ИМЕНА И СЛИКЕ КАО ТАЈНА
Док ово говори Жикица Ђорђевић, његова супруга Младенка трепери над сваком његовом речи. Не жели да јој се фотографија објави у новинама. Ни да се спомену имена деце. Ништа, из њиховог новог живота.
- Молим вас да разумете, желим да наше ћерке барем (ако могу од наших сећања) мирно спавају. А сигурна сам да не могу - каже Младенка. - Ово што смо преживели, и кад се о томе не прича, ту је. Међу нама. У ваздуху титра.
Година 1992, пролеће. Заиста готово исто као оно четрдесет прве. На удару поново породица Спремо. Између 5. и 7. априла 1941. усташе су убиле Симу Спрему (63). Покушао је да изађе из Купреса, али није успео. Стигли су га на путу. Црни априлски дани, црна слова у календару страдања угледне српске, купрешке породице Спремо. Деветог априла, у Замаглини у шуми убијен је Милорад Спремо (58). Истог дана, на истом месту, убијен је и његов рођак, Страхило Спремо.
Сутрадан, у својој кући у Купресу убијена је Славица Спремо (70). А онда је, заједно са кућом, спаљена. Истог дана... у Ботуну пред родном кућом убијен и унакажен Бранислав Мирка Спремо. Имао је 42 године.
- И ко може да каже да је страдање наше породице случајно? Нико! - прекида редни број смрти Жика Ђорђевић.
ИСПОВЕСТИ ЛОГОРАША
Али, овде није крај. Жртве ове породице су и у затвору „Лора“. Сведочанство из овог злогласног казамата, из „Купрешког саборника“, који је у поседу Ђорђевића, преузимамо дословно из исказа сведока под бројем 453/96-5, рођеног у Купресу, а заточеника из „Лоре“, присилно доведеног у затвор.
- „Дочекао нас је шпалир хрватских војника који су у рукама држали комаде гуменог кабла, металне цеви, или комаде дрвета. Тим предметима, они су нас тукли док смо пролазили између. У мојој близини, док је пролазио кроз шпалир, од удараца је разбијена глава Петру Спрему из Купреса. Он је, после извесног времена, подлегао повредама“. Прелиставамо даље агенду хрватских злочина из пролећа деведесет друге.
Сведок 457/96-40:
- „У Врговцу смо смештени у неку гаражу. Био је почетак маја, датум тачно не знам, ушли су хрватски војници и ударали нас све. Највише Милу Спрему, сина Војковог из Беговог Села. Он је рођен 1945. године. Нјега су ударали све док, ту, није умро“.
- Спреме су живеле вековима на Купресу - говори, изнова потресен, Жика Ђорђевић. - Велика породица. Зато су нас и затирали. Семе да нам униште. И не само наше, него и наших ближих и даљих рођака, мада нису носили исто презиме. Ето, опет се претекло. У оном и овом, последњем рату. Претекло се.
ПОЧЕТАК ЛУДИЛА
Сарајево, марта 1992. године, неколико дана пред полазак у Купрес, Жикица Ђорђевић је наслутио зло. Све је говорило да ће бити рата.
- На самом факултету већ је владао чудан тајац. Професори и студенти су се ћутке мимоилазили. На часу дендометрије било је свега двадесетак студената. Врата су се нагло отворила и професор, сав зајапурен, упитао је: „На шта ово личи, децо. Целу ноћ нисам спавао!
Ово није нормално! Уместо да су на факултетима и школама, појединци су на барикадама! Као да је ово Шпанска револуција. На кога ли дижу барикаде, ови? А они, због чега иду на барикаде. Сви су полудели. Опростите ми, ја данас не могу да предајем. А мој вам је савет да се вратите кућама док се ово лудило не заустави“.
Објављено 14. децембра 2012.
- Оно што није написано и не постоји...
А ово је мој споменик њима, нашој страдалој породици
чије ране живе у нама, њиховим потомцима!
- КРАЈ -