Крваво словеначко прољеће 1945. године - www.zlocininadsrbima.com
















Крваво словеначко прољеће 1945. године



Прича о масовним ливидацијама "народних непријатеља и издајника" у Словенији која су се дешавала на самом крају Другог свјетског рата, у прољеће 1945. године, када су партизанске јединице НОВЈ стрељале и припаднике четничких тј. Равногорских јединица у повлачењу према Аустрији и Италији, али и цивиле.

 


КРВАВО СЛОВЕНАЧКО ПРОЉЕЋЕ (1)

Одлука пала на Дедињу

До пуне историјске истине о словеначком прољећу зла, није се дошло ни послије готово 65 година. Иако је у међувремену комунизам, односно Комунистичка партија, на власти толико деценија у другој Југославији, отишао у архиву, а у бившим републикама СФРЈ, сада новим државама, од почетка задње деценије двадесетог вијека заживио вишепарламентаризам, нигдје није исказана апсолутна спремност, или боље рећи није постигнут консензус око потпуног отварања, а тиме и затварања ове историјске странице. Који, дакако, подразумијева и именовање криваца за злочин и евентуалне судске процесе.

Главни актери трагичних догађаја у Словенији у прољеће 1945. нису одавно на политичкој, већина њих ни на животној сцени, а војни и полицијски архиви су само дјелимично одшкринути. Но, и тамо гдје су историчари завирили, мало је докумената из тог доба. По свој прилици систематски су уништавани. Свакако да су најдаље у расвјетљавању словеначке драме, отишли баш у овој бившој југословенској републици, сада чланици Европске уније. Тамо је поодавно и почела прича о тајнама словеначких гробница.

У разговору за ово штиво, који је вођен у Камничкој Бистрици, др Митја Ференц, вођа државне комисије за евидентирање и сондирање “прикривних гробишча”, професор историје на Филозофском факултету у Љубљани, изнио је генезу активности у великом послу којега се Словенија прихватила како би своју територију, али и нове генерације које стасавају у европској заједници народа “очистила” од тајни прошлости проговарајући документовано о злочину који је овдје почињен.

 

ТАБУ ТЕМА

Др Ференц подвлачи да је послијератни масакр широм Словеније био табу тема број један ондашње Југославије у којој ниједан попис није обухватио побијене у мају, јуну и јулу 1945. године. Ти људи, ако се ово има у виду, нису постојали. Или како велики пјесник рече “Прво је пуцано у њихове груди, а потом у имена њихова”.

- Појединци из југословенске емиграције, посебно у Америци, писали су о масовним егзекуцијама широм Словеније, још 1946, - истиче др Ференц. - Били су то они који су преживјели пакао Похорја, Камника, Кочевског рога и других стратишта. Но, то није стизало до ових простора, а уколико се и причало о томе, било је то у најужим породичним круговима, тихо, како зидови не би могли чути. Тридесет година иза рата, за породице уморених много касно, али за историју рано, први је јавно о овим догађајима проговорио Едвард Коцбек, тадашњи министар просвјете у Словенији, (пјесник и филозоф) који је питао свог имењака Кардеља, има ли масовних гробница и гдје се све налазе. Први сарадник Јосипа Броза, тада у напону моћи, кратко је казао да је “било мање одмазде”. Коцбек, дакако, није био задовољан одговором политички најекспониранијег Словенца, који је очигледно знао много више о свему томе, али то није хтио рећи. Коцбек је дао интервју на ову тему новинарима Борису Пахору и Алојзу Ребули, у Трсту, те исте године. Био је то први јавни иступ на забрањено штиво. Објављена је од тога материјала књига под називом “Едвард Коцбек - причевалец нашега часа”. Коцбек је тада изјавио да су га одговорни комунисти у Југославији свјесно варали у вези са судбином хиљада и хиљада словеначких домобранаца, које су Енглези крајем маја 1945. године, када је Други свјетски рат већ био завршен, вратили југословенским комунистима из Аустрије. Коцбекова изјава узбудила је Запад, док је југословенска режимска штампа као по команди напала Коцбека. Док су га југословенски комунисти нападали, њемачки нобеловац Хајнрих Бол га је снажно узео у одбрану. Када се вратио из једне посјете СССР, Коцбек, како сам признаје, постао је “мета за обраду”.

Међутим, до сада најпрецизнији одговор на питање ко је наредио масовне ликвидације у Словенији дао је познати новинар и публициста, вишедеценијски биограф Јосипа Броза, Перо Симић. У својој високотиражној и веома траженој књизи “Тито - тајна века”, која је доживела 12 издања на неколико европских језика, Симић у одјељку под насловом “Злочин над цивилима и разоружаним ратним супарницима”, дословце наводи:

“Једног од првих мајских дана 1945. године, Тито је донео једну од најтежих одлука у свом животу.

Тог дана, непосредно пред капитулацију Немачке, тражио је да му доведу његовог првог контраобавештајца Јефту Шашића. Према једном свом необјављеном исказу, Шашић се само неколико сати раније, после вишедневног, исцрпљујућег боравка ‘на терену’, управо био вратио у Београд и уморан од даноноћног рада легао у кревет.

Кад га је посилни пробудио, Шашић се за само неколико минута нашао пред својим врховним командантом. Али кад су га увели у кабинет, Тито га није ни погледао. Врховни је нервозно корачао од једног до другог краја кабинета, час убрзавајући, час успоравајући корак, не дајући никакав знак ни да га је приметио.

Кад је једног тренутка из Титових уста чуо неке неразговетне звуке, Шашића је спопао страх да његов врховни командант можда не халуцинира. С неверицом га је гледао, секунде су трајале као вечност, Шашићева збуњеност је постајала све већа, а онда је Тито нагло застао, подигао главу и, гледајући у неку замишљену тачку, проговорио: - Дали смо им прилику да се предају и да оне који нису окрвавили амнестирамо, а они нам се још не предају.

 

НАРЕЂЕЊЕ: ПОБИТИ!

Као да га је тек сада приметио, погледао је Шашића право у очи и одлучним гласом рекао:

- Побити!

- Крени у Словенију и у Аустрију и пренеси ову наредбу командантима наших армија!

- Разумијем, друже маршале - одговорио је Шашић и из истих стопа кренуо на задатак.

Тако су, средином маја 1945. године, Титове јединице на Кочевском рогу, у Блајбургу и на десетинама других стратишта широм Словеније, с обе стране југословенско-аустријске и југословенско-италијанске границе, побили десетине хиљада домаћих ратних супарника. Међу њима је највише било хрватско-муслиманских усташа, али и хиљаде српских и црногорских четника, хрватских и словеначких домобрана и присталица контроверзног српског генерала Милана Недића и конзервативног српског политичара Димитрија Љотића.

Плашећи се освете Титове војске, многи од њих су се претходно били предали енглеским окупационим трупама у Аустрији и Италији, али су их Британци на превару вратили пред пушчане цеви Титових бораца.

Само у Целовцу Енглези су Брзом одреду Титове Четврте армије предали 3.100 југословенских заробљеника.

Заједно са њима тада је страдало хиљаде цивила који су у страху од комунистичке диктатуре бежали из Југославије.”

 

ВЕЗА СА АУСТРИЈОМ ЈЕ ПРЕСЕЧЕНА

Тих дана, у пролеће 1945. године Тито није правио разлику између “непријатељских снага” и цивила који му нису били наклоњени. Зато у наредби коју је, 13. маја 1945. године упутио штабу Прве армије цивиле није ни помињао. Било је довољно да каже шта треба предузети према “непријатељским снагама”, па да његови потчињени знају да се то односи и на “неколико десетака хиљада цивила” који су се с “непријатељским снагама” повлачили у Аустрију:

- Наређујем да хитно пресјечете све везе према Аустрији и да не дозволите да се непријатељске снаге извуку.

 

 

Објављено 21. марта 2015.


 

КРВАВО СЛОВЕНАЧКО ПРОЉЕЋЕ (2)

 

Рука осветница на делу

Ако се пажљиво прате догађања у том периоду, која добрим дијелом реконструишемо и на основу новинских записа из тог времена, очигледно је да све ово није могло да се догоди без знања челних људи партизанског и комунистичког покрета. Иако има доста контроверзи, нарочито у иступима Јосипа Броза, намеће се неминовни закључак да је његова била одлучујућа, као и много пута прије, а нарочито послије тога.

Дошао сам до податка да је између 13. и 14. маја одржан састанак свих команданата Југославенске Армије и Озне у Загребу, гдје се по свој прилици, разговарало о избјеглима који су се нашли на подручју Словеније, било као припадници разних војних формација, било као цивили. Из Казерте је 14. маја упућена наредба коју је у име савезничких снага упутио Александер у којој је стајало да сви који су били под утицајем њемачких војних власти, не смију даље да се предају Енглезима, већ Титовим партизанима, истиче др Митја Ференц, професор историје на Филозофском факултету у Љубљани и вођа државне комисије за евидентирање и сондирање “прикривених гробишча”.

И новинар и публициста Перо Симић, о томе, у књизи “Тито - тајна века”, која је доживела 12 издања на неколико европских језика, у одјељку под насловом “Злочин над цивилима и разоружаним ратним супарницима”, такође, наводи:

- У депеши коју је Јосип Броз Тито послао 13. маја 1945. године Штабу Треће армије уместо “непријатељских снага” помињао је “немачке и квислиншке трупе”, а у другој депеши коју је тог дана послао штабовима Прве и Треће армије наредио је да униште групу од 50.000 немачких и квислиншких снага, не помињући да се међу њима налази и 20.000 цивила.

 

ЗАРОБЉЕНИХ 190.000

Сличну наредбу издао је и идућег дана, 14. маја, у којој више није помињао ни немачке ни квислиншке снаге већ само “опкољене групације”.

Тог дана, 14. маја, Тито је штабовима четири своје армије наложио да “све ратне заробљенике”, а било их је 191.790, “предају Главном Штабу Хрватске и Словеније”:

- Преузмите све мјере сигурности ради онемогућавања бекства заробљеника. Упутство за даље транспортовање и распоред заробљеника следи.

У Војном архиву у Београду, у коме се чувају хиљаде примарних докумената о Титовој војсци, од тог упутства нема ни трага ни гласа, што би, по карактеру режима који је стварао, могло да посведочи о невитешком карактеру те операције.

Титова наредба да се заробљеници предају главним штабовима Хрватске и Словеније била је, према свему судећи, срачуната на камуфлирање злочина јер је четири дана касније укинут Главни штаб Словеније. А цело оперативно подручје Словеније и Истре, где се налазио највећи број заробљеника, прешло је у надлежност Титове Четврте армије.

 

ДЕПЕШЕ НИСУ ДОСТУПНЕ

Тито је сутрадан, 15. маја, похвалио своје јединице за “разбијање усташко-четничких група на простору Словењ Градец - Гуштањ - Плиберк (Блајбург) - Дравоград”.

У тој похвали је речено да су припадници Титове Треће армије “за последњих петнаестак дана заробили око 100.000 непријатељских војника и официра”, а међу њима је било тек нешто “преко 30.000 Нијемаца”.

У финишу тог Великог злочина само једна Титова армија упутила је његовом Генералштабу десетак ургентних депеша. Ниједна од њих ни до данас није била доступна истраживачима. Тадашњи шеф словеначке Озне Иван Мачек пред смрт је сведочио да су “сва наређења за ликвидације долазила сасвим одозго”.

На констатацију Титовог биографа Владимира Дедијера да то значи да је “све одлуке о овим питањима доносио Тито”, укључујући и злочине у Хрватској и Словенији према припадницима италијанске мањине, Мачек је одговорио потврдно.

Према најновијим истраживањима, у Словенији је тада убијено око 80.000 људи, махом ратних заробљеника.

Само једне мајске ноћи у Римским Топлицама, између Зиданог Моста и Цеља, партизански егзекутори су за сат-два побили 450 заробљених црногорских четника.

Кад се Велики злочин примакао крају, Тито је одлучио да напусти Београд и да развој догађаја прати из Загреба. Пет дана је свакодневно примао извештаје о масовним ликвидацијама у Словенији, петог је, поводом свог исконтруисаног рођендана, 25. маја, примио прву штафету младости, а шестог се упутио у Кумровец. Да радост због онога што се десило прво подели са својим земљацима:

- Ми смо земљу очистили не само од њемачких освајача, него и од домаћих изрода - каже он 26. маја 1945.

 

КАРДЕЉ ТРАЖИ ЧИШЋЕЊЕ
 
У Музеју новије историје у Цељу, 2005. отворена је изложба под називом “Скривено и од очију склоњено”, и тада је представљен један документ који потврђује да је за масовна убиства заробљених војника и цивила послије Другог свјетског рата, одговорна тадашња југословенска војна и политичка власт.
 
- Ријеч је о депеши коју је Едвард Кардељ послао Борису Кидричу 25. јуна 1945. објашњава др Ференц.
 
- Депеша коју је Кардељ послао из Београда пронађена је у Архиву Републике Словеније. Кардељ је тада био предсједник савезне владе. У депеши се каже: “Најкасније за три недјеље биће распуштени судови националне части. Војни судови ће судити само војним лицима, све остало преузеће редовни судови. Биће проглашена нова амнестија. Значи немате никаквог разлога да будете спори у ‘чишћењу’, као што сте били до сада.”
 

ТИТО ПРИЗНАЈЕ ЧИШЋЕЊЕ

Неколико сати касније на Конгресном тргу у Љубљани био је још конкретнији:

- Рука правде, рука осветница нашег народа, достигла их је већ огромну већину, а само један мали дио успио је побјећи - говорио је он хиљадама људи с терасе Љубљанског универзитета.

После митинга, Титу је у Љубљани приређен свечани ручак.

Све оно што се тих дана догађало широм Словеније, “ствари је изблиза пратио” Јосип Броз.

- Новине из тог периода, као што су “Словенски порочевалец”, “Људска правица”, потврђују да је Тито непрестано боравио у Љубљани од 24. маја до 1. јуна, што је дакако веома индикативно - вели др Ференц. “Тито и Ранковић у Марибору и Цељу”, “Тито и Ранковић у Горењској”... само су неки од наслова из тог времена. Обилазили су дакле терен, с њима је био и словеначки шеф Озне Иван Мачек Матија. И нема сумње да су разговарали о томе. Шта су се, пак, договорили, за сада се не зна. Нема писаних трагова. Но, ако се, пак, узме у обзир Титов говор од 26. маја у Љубљани, ствари су много јасније. Говор је објављен на првој страни листа “Словенски порочевалец” (новине Ослободилне фронте Словеније) од 27. маја 1945. под насловом преко цијеле стране “Достојно ћемо бранити и одбранити своје тековине”.

“Што се тиче оних издајника”, рекао је Тито, “који су били у својој држави, у сваком народу посебно, то је ствар прошлости... Само мањем дијелу издајица је успјело побјећи под окриљем покровитеља изван наше државе. Та мањина више никада неће угледати наше дивне планине, цвјетна поља. Ако би се ипак то догодило, биће веома кратког вијека”...

 

 

Објављено 22. марта 2015.


 

КРВАВО СЛОВЕНАЧКО ПРОЉЕЋЕ (3)

Укинуто право на гроб

Кардељева депеша, из Београда, Борису Кидричу од 25. јуна 1945, у којој тадашњи предсједник савезне владе наговештава да ће најкасније за три недјеље бити распуштени судови националне части и да ће војни судови судити само војним лицима, а све остало редовни судови, да ће бити проглашена нова амнестија, и да зато нема никаквог разлога да се буде споро у “чишћењу”, као што је до тада било, један је од доказа да је за масовна убиства заробљених војника и цивила послије Другог свјетског рата, одговорна тадашња југословенска војна и политичка власт - каже доктор Митја Ференц, професор историје на Филозофском факултету у Љубљани.

- Израз “чишћење” дакако, подразумијева разне врсте уклањања противника. Не само ликвидацију, већ и хапшење и слање на судове. С обзиром на то да се из депеше види да ће се стање нормализовати, било је неопходно да се то “чишћење” што прије заврши, јер ће ствари ускоро кренути нормалним путем.

Овај документ је први који говори о томе да није само војно руководство обављало чишћење, у то је било умијешано и политичко руководство. Оно што могу на основу досадашњих истраживања да тврдим, јесте да су се догађала масовна убиства ненаоружаних заробљеника, да је у питању злочин, ратни злочин, који је извршила тадашња југословенска власт. И сигурно је да те ликвидације нису урађене без налога Тита и његових најближих сарадника.

 

ЧЕТИРИ ВЕЛИКЕ ГРОБНИЦЕ

По ријечима словеначког историчара, локације на којима леже посмртни остаци могу се подијелити на четири цјелине. Највећа скупина тајних гробница су јаме које су морали ископавати за погубљивање, али и прикривање злочина. Таквих је према нешто ранијим подацима (из 2005) око 300. Налазе се посвуда по Словенији, чак и на врло непримјетним мјестима. Већином леже у ријеткој шуми, на шумским пропланцима или на ливадама на рубу шума па и на локацијама на којима су послије направили рибњаке, сметлишта, паркиралишта, у воћњацима, уз спољни зид гробља, на обалама ријека, уз потоке, на стрмим падинама, чак и уз капелице. Неке је гробнице открила природа, друге су пронађене грађевинским ископавањима или на захтјев ближе родбине и друштава, а само су се ријетке отварале плански. Изнимка су гробнице њемачких и италијанских војника чија ископавања теку континуирано према споразумима с објема државама.

Друга цјелина скривених гробница су рударска окна и склоништа. Најпознатије и најзлогласније окно је Св. Барбара код Лашког, а највише је жртава у рударским окнима Старога Храстника, гдје леже босански и црногорски четници и словенски домобрани.

Трећу цјелину чине противтенковски и други, већ ископани јаркови. Евидентирано их је више од петнаест, а упркос честом помињању, дјелимично су истражена два: јарак у Тезном код Марибора и јарак код Цеља. Познати су још јаркови између Брежица и Добове, код Мислиње и Словен Градеца, стрељачки јарак у Бистрици на Сутли... Вјероватно највећа гробница у Словенији је Тезно код Марибора, гдје леже већином остаци особа хрватске народности. Дио јарка је градњом ауто-пута био систематски истражен.

 
 
ТРАГАЊЕ ЗА ИСТИНОМ
 
Др Митја Ференц, трагајући за истином о трагичним догађајима 1945. године у Словенији, истиче да је одмах послије договора партизанских команданата с Енлезима, почело испоручивање одступника који су се предали британским војницима на подручју Аустрије. По његовим истраживањима већ 19. маја почиње враћање Хрвата у Југославију, односно Словенију које је текло у два правца. То је трајало до 24. маја када су почели да испоручују Србе и Црногорце. Принудни повратак је трајао до 27. маја. Од 27. до 31. маја враћани су Словенци.

Последња су цјелина скривених гробница крашке провалије. Јамари су у готово стотину провалија пронашли посмртне остатке људи. Неке су провалије потпуно нескривене и сваки појединац који би се спустио у њих могао би стати на људске кости, а друге су, како би се прикрили трагови, миниране. Нажалост, постоје и такве у које је набацано смеће које је прекрило посмртне остатке. Што се тиче статуса и народности жртава, гробнице су у Словенији разврстали само на основу непосредних и посредних усмених извора и литературе. Ти су подаци, стога, још увијек оријентациони, јер треба да услиједе ископавања. Тамо пак, гдје су ископавања и обављена, тешко је утврдити да ли су посмртни остаци војника и цивила заједно.

Др Митја Ференц вјерује да се још може пронаћи понеки документ који би говорио о одговорности оних који су починили злочине. Ту прије свега мисли на архиве Удбе, како бивше савезне државе, тако и Словеније и Војно - историјскког института у Београду, од којега су затражене фасцикле које говоре о “гоњењну непријатеља” и у којима би могле бити и депеше које су с терена упућиване вишим командама. Он такође сматра да су прецизно вођени спискови масовних гробница, што је показало подручје Илирске Бистрице (120 гробишта), али и оних који су стријељани. А ко може евентуално, бити оптужен за злочине. “На индивидуалном плану то нема никаквог значаја”, каже Ференц. Не искључујући могућност за колективну тужбу, против власти, рецимо која више не постоји. Или Н.Н. лица, како се то популарно каже у судској пракси.

 

ПРВА ПРИЈАВА ТЕК 60 ГОДИНА КАСНИЈЕ

А када су судски процеси у питању треба напоменути да је у прољеће 2005. подигнута кривична пријава против Митје Рибичича, који је у вријеме масовних ликвидација у Словенији, био помоћник шефа Озне за Словенију. Оптужен је за злочин у Конфину, гдје је страдало 88 лица. Процес није услиједио јер није било довољно доказа за ово (не)дјело.

- Након седам деценија од краја Другог свјетског рата можемо се сложити с тим да сви који су изгубили животе у рату, или одмах послије њега, имају право на име и гроб, односно да би уређивање гробница значило враћање цивилизацијских норми у словенско друштво, али и у друга истиче др Ференц. - Повремено вруће расправе о историјским чињеницама, о правим узроцима те о посљедицама отпора и колаборације у Другом свјетском рату, не би смјеле утицати на конкретно и практично рјешавање цјеловите проблематике скривених гробница. Такође и иза тако често коришћене фразе да је недостајало политичке воље још се увијек скрива конкретна политичка елита с именима и презименима предсједника влада и њихових министара. Као да нису свјесни да и родбини, којој је било скривено све то, истиче вријеме. Или можда управо због тога?

Чекајући Антигону, која је истрајала на праву на гроб без обзира на то је ли војник пао као побједник или поражени, или пак издајица, и ми Словенци се, као прије више хиљада љета род Лабдакика, још увијек боримо с посљедицама наредби наших поратних Креонта и с неостваривањем тога неограниченог, универзалног цивилизацијског права.

 

 

Објављено 23. марта 2015.


 

КРВАВО СЛОВЕНАЧКО ПРОЉЕЋЕ (4)

 

Живот, грех и кајање

По Словенији се деценијама ходало по јамама, препуним костију - каже Иван Пристовник, бивши високи функционер, а сада пензионисани словеначки полицајац, за вријеме обиласка бројних гробница у околини Крена и Кочевског Рога, које су обиљежене дрвеним и металним крстовима. На једној од њих, у подножју обиљежја пише на словеначком: “Нај бом ше долго, долго, бакла нема”, у потпису Јанез Балантић. (“Нека буде још дуго, дуго, бакља нијема”). Опомену у стиховима исписао је словеначки свештеник и пјесник из Камника.

- Веома често смо на овом терену имали вјежбе, полицијске. Трчали смо шумама, “заробљавали” једни друге, не знајући да се ту водило крваво коло, одмах по завршетку Другог свјетског рата. Нико, никада то није поменуо. Говорили су нам само да су на Бази 20, како је шифрирано ово мјесто за вјежбе, боравили партизани - каже Пристовник.

Једна од јама на том терену зове се Деблишке ливаде.

- Сада је обиљежена као стратиште, а дуго је била камуфлирана разним отпадом. Истраживања која су ту спроведена показала су да су првобитно у њој спаљивали одјећу уморених. Понеко од страдалника је завршио у тој јами. Више од деценију, педесетих и шездесетих година овдје је похрањиван индустријски отпад. Тек деведесетих, када су откривене остале јаме и ова је очишћена. И обиљежена. Јасно је сасвим да је све чињено да се јаме затрпају, како нико не би знао шта се дешавало на овом подручју. Вјеровали су, ваљда, да ће вјечно владати. И скривати истину о прољећу 1945. - биљежимо ријечи Зорана Радановића, словеначког полицајца из Кочевја.

 

ГОЊЕЊЕ ПОЧИНИЛАЦА

Бојан Шобар, окружни јавни тужилац за подручје Љубљане, службено је у овој теми, јер како сам каже, “моја службена дужност је гоњење починилаца кривичних дјела”. Словенија је 2003. године донијела закон о војним гробљима, такође и закон о жртвама војног насиља. Мада се и у “дежели” још ломе копља око тога ко је и за шта све крив, створен је правни оквир који омогућава да се сазна доста тога из злог времена. Активност на откривању и сондирању гробница увелико тече. Најновија гробница, масовна дакако, откривена је почетком прољећа 2009. године. Јавност је напросто била шокирана “налазима” у руднику Барбара код Лашког.

У Худовој јами, како је Словенци зову, пронађени су костури више од 1.000 људи, сакривених иза бетонских преграда и дрвених зидова, заливених живим кречом. С обзиром на широке “шахтове” у које су убацивани убијени и живи (по положајима неких скелета се види да су многи умрли покушавајући да некако побјегну), и чије истраживање је започето док се радила на ова публикација, претпоставља се да ова јама скрива огроман број жртава... Др Јоже Дежман, директор Музеја новије историје у Љубљани је казао да “је ријеч о грозном злочину који се желио прикрити, о чему свједочи чињеница да је улаз у ров био блокиран са 400 кубних метара бетонских и дрвених преграда, као и земљаног материјала. Жртве су у тренутку затрпавања биле још живе”.

- Баш као што је ова, а и друге јаме, затрпавана и камуфлирана, тако су сакривена и многа документа из тог времена, без којих не можемо начинити реконструкцију онога што се догађало 1945. - истиче Шобар. - Стога не може да се каже ни колико је жртава, војних и цивилних било. Помињу се цифре од 200.000 па и више хиљада ратних заробљеника, припадника разних војски и националности, цивила. Ми смо знатно реалнији и за сада вјерујемо да их је било између 70.000 и 80.000.

 

КО ЈЕ КРИВ, А КО НИЈЕ

Господин Бојан Шобар наглашава да је његов посао веома отежан јер још није рашчишћено која су све кривична дјела почињена. Да ли је само у питању злочин над војним заробљеницима, цивилима, геноцид или нешто друго, треће, тек треба да се утврди. Да се документима и свједочењима потврди. И докаже...

Др Митја Ференц, упркос опструкцијама које постоје, нарочито од појединих још живих партизана, којима све што се ради на откривању ових случајева изгледа преувеличано и личи на реваншизам, иако тога апсолутно нема (многи често питају “зашто то Ференц прекопава гробове”) нада се да ће у наредном периоду много тога бити извјесније. Да ће се доћи до докумената који нису уништени, да ће бити и живих свједочења. Да ће се бар приближно знати број жртава, којих је извјесно много, јер, до сада је свако истраживање показало да је у отвореној гробници и јами, више жртава него што се по неким показатељима и процјенама сматрало прије сондаже.

И да ће кривица бити и судски доказана, иако главни актери нису у животу. То је, наглашава он, цивилизацијски дуг и само када се стави тачка на случајеве из тог времена, слободније и демократскије ће се живјети. И у Словенији и другдје гдје живе породице жртава из прољећа и љета 1945.

У Хрватској су повели истрагу против Сима Дубајића, којега је као најодговорнијег за ликвидације, означио Иван Гугић, који је био борац 11. далматинске бригаде и дао исказ о томе још 1953. године у Риму. Као један од доказа тужилаштво наводи његову аутобиографију “Живот, гријех и кајање: од Кистања до Кочевског рога” из 2006. као и текстове и ТВ емисије у којима говори о злочину и признаје га.

 

БРИТАНСКЕ ЕВАКУАЦИЈЕ

Тужилаштво податак о 13.000 жртава заснива на документима Петог британског корпуса, о евакуацији 10.000 хрватских заробљеника и око 3.000 цивила који су предати Југословенској армији у договору са Дубајићем. Дубајић је у контексту злочина из Кочевског рога први пут поменут 1956. године у емигранстком часопису “Хрватска држава” који је излазио у Минхену, гдје је оптужен за масакр око 30.000 Хрвата, али и око 5.000 припадника српских јединица - четника Драже Михаиловића и Добровољачког корпуса Димитрија Љотића.

“Последњих година, против Дубајића је поднесено неколико кривичних пријава - у једној од њих терећен је за злочине у Блајбургу, а средином маја 2007. Хрватско културно веће затражило је да се против њега подигне оптужница због злочина у Кочевском рогу, а од српских власти захтијевано је његово изручење.

 

(НЕ)ПОКРЕНУТЕ ИСТРАГЕ

Поједини историчари, рецимо Јосип Јурчевић, више пута су тражили процесуирање Дубајића и других бивших партизана које су прозивали за злочине из 1945. године. Са неким бившим борцима спроведени су информативни разговори, али се од тога одустало након протеста Савеза антифашистичких бораца и антифашиста и након што је смрт једног од осумњичених партизана, прекинула истрагу: (Политика 1. априла 2009)

Истрага ће, свакако, бити прекинута. У свом стану “у принудном уточишту”, на Новом Београду, 9. јула 2009. у 86. години умро је Симо Дубајић.

А на Кочевском рогу, као и другим стратиштима Словеније, било је недужних чију невиност нико није истакао, као ни утврдио кривице оних које и Дубајић зове само кратко усташама. Било је тамо убијено прилично и Срба и Црногораца. И свима је суђено по најкраћем поступку - рафалима.

 

ПРСТ БОЖИЈИ

- Био сам командант егзекуције на Кочевском рогу - пише у својој аутобиографији Симо Дубајић.

- Водио сам са покојним Геном Богдановићем тај гонећи одред Четврте југословенске армије. Као ни тада, ни сада, немам дилеме - то су биле усташе и требало их је све побити. Жао ми је само што их није било више. Убијеђен сам да ме је прст Божији водио ка њима. Не осјећам кајање. Ја се кајем само за неке злочине према недужним људима, али због тих усташа... Боже сачувај. Добили су што су заслужили.

 

 

Објављено 24. марта 2015.


 

КРВАВО СЛОВЕНАЧКО ПРОЉЕЋЕ (5)

 

 

 

Суђено је и мртвима

Свједоци који о времену поратног зла на простору Словеније говоре за овај фељтон увелико се слажу у једном - масовне ликвидације су обављене без суђења. А суђења су била, бар усмено, обећана почетком маја за оне за које се сумњало да су “окрвавили руке”. Иако, бар засад, такав документ није изашао из архива, они који су преживјели словеначку драму вјерују да је такво обећање дао управо Јосип Броз, који га је тако брзо и погазио.

Неки историчари, нарочито они комунистичке провeнијенције, ту и тамо кажу да је било суђења.

Досадaшња истраживања открила су документе који говоре о суђењима учесницима Збјега који је стигао до Словеније. Она, међутим, показују да је суђено - мртвима! Тако је под бројем 2227 Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, заведена Одлука о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача, на име Сава Вулетића. По овом документу он је крив за убиства “22 мирна сељанина” из Зете, зато што је био члан Националног одбора, који је у то вријеме постојао у Зети. Поменуте сељане су, иначе убили Италијани марта 1942. године. Потомци некадашњег црногорског министра су званично тражили од надлежних да им се достави и образложи одлука о томе због чега је Саво Вулетић проглашен за народног непријатеља, али одговор нису добили. Документ Земаљске комисије Народне Републике Црне Горе заведен под редним бројем 21619 у Архиву Југославије у Београду, добијен је од те установе.

Поменута одлука носи датум 24.08.1946. А Вулетић је стријељан у околини Аранђеловца јуна 1945. пошто је ту спроведен из Словеније заједно с митрополитом Јоаникијем Липовцем!?

 

ОДЛУКА НАРОДНОГ СУДА

И породица Никлановић посједује одлуку Народног среског суда у Бару, од 24. децембра 1945. У њој, између осталог, пише:

“Народни Срески суд у Бару на основу члана 27. Закона о конфискацији одређује поступак за спровођење конфискације цјелокупне покретне и непокретне имовине Никлановић Тома, Влада и браће му из Близкућа, који су рјешењем Среског Народног Одбора у Бару број 7921 од 31. јула 1945. године проглашени ратним злочинцима... А Томо и Митар Никлановић убијени су без суђења, доказивања кривице и права на одбрану, маја 1945. у Камничкој Бистрици!

Судећи према ондашњој штампи радили су, дијелом, и војни судови. “Побједа” од 10. јуна 1946. с наднасловом “Под ударом народне правде”, доноси Танјугов извјештај у којему стоји:

“Војни суд треће југословенске армије одржао је суђење групи ратних злочинаца који су похватани у Хрватској приликом паничног бјекства њихових окупаторских господара. Међу овим злочинцима налази се и неколико истакнутих четничких функционера, организатора сарадње с окупатором и крвавих четничких недјела. У групи ових четничких злочинаца одговарао је за почињена недјела и злогласни усташки пуковник Судар.

 

ПРЕСУДА ВОЈНОГ СУДА

Пресудом Војног суда осуђени су на смрт стријељањем, губитак грађанске части и конфискацију имовине сљедећи злочинци и народни издајници:

Велимир Јојић, Васо Вукчевић, др Никола Јерговић, др Душан Кривокапић, Богдан Кривокапић, Милорад Јојић, др Вукота Дедовић.”

Уз најцрње квалификације наводе се њихове краће биографије и сарадња са окупаторима.

Нигдје нема ријечи о томе гдје су и када стријељани, да ли је неко ликвидиран прије суђења и слично. Иако је познато да су поменути прешли Словенију и стигли до Аустрије гдје су преговарали с Енглезима, а потом предати партизанима, нејасно је како су то онда ухваћени у Хрватској. Ту су и друга бројна питања и дилеме око ове штуре информације и њене прецизности. Очигледно је да је главни циљ био да се заплаши народ с једне стране, а с друге оправдају ликвидације у Словенији, о чијој масовности тада није било помена. Ни много, много касније.

 

НЕСЛАГАЊЕ ИСТОРИЧАРА

Хрватски истраживачи се, међутим, не слажу, као уосталом и другдје широм екс-Југославије, око тога колико је Хрвата страдало на подручју Словеније, током прољећа и љета 1945. Та цифра је у распону од “неколико десетина тисућа до 200.000”, које помињу неки истраживачи. Према писању “Вјесника” од 27. маја 2003. бивши припадник Озне Зденко Завадлав, шокирао је јавност “изношењем чињеница о покољима које су Титове, комунистичке снаге починиле након завршетка Другог свјетског рата, над ратним противницима”. Покољи су се, према ријечима Завадлава, проводили органозовано и систематски, над свим ратним противницима, али и цивилима.

- Ми из словенске Озне и Корпуса народног ослобођења (Кноја) убијали смо словенске домобране, а када бисмо ухватили Хрвате, предавали смо их Трећој армији. Тада је баш у дворцу Бори било заповједништво Треће армије Југословенске војске, која је ондје дошла након ослобођења. У рововима око двора убијали су хрватске домобране, усташе и цивиле - жене, дјецу, старце... То су, углавном, били људи који су се пробијали према аустријској граници, а нису били укључени у Крижни пут. Ондје је убијено неколико тисућа људи.

 

ОЗНА НАДЗОРНИК

То је само дио свједочења Зденка Завадлава, наводи “Вјесник”. Бивши замјеник начелника Озне за подручје Марибора, подуго је, прилично документовано, говорио о злочинима који су се догодили након свршетка рата, а које је, према његовим свједочењима, организовала и надзирала, управо Озна. “Заповијед за такве масовне ликвидације, стигла је изравно с врха. Тако се још једном потврдило да је Јосип Броз Тито, заједно са својим сурадницима стајао иза масовних смакнућа заробљених војника и цивила противничке стране у Другом свјетском рату. Вјеродостојност свједочењима посебице даје чињеница да су на свим локацијама на које је указао, откривени докази о смакнућима”.

 

РАТ БРОЈКАМА

Завадлав, како наводи хрватски лист, тврди да је на територији Словеније побијено највише до 100.000 Хрвата. Противи се, наводи даље лист, “напухивању” бројки, али је и против оних који их смањују.

- Ја сам данас члан словенског Одбора за откривање и обиљежавање гробишта, а исцрпним смо истраживањима дошли до тога да је у споменуто вријеме на територији Словеније поубијано највише до 100.000 Хрвата - рекао је Завадлав.

 

ПОКРЕТАЊЕ ЗАБРАЊЕНИХ ТЕМА

У Црној Гори, гдје се нарочито послије организовања јунског парастоса жртвама у Камнику 2005. и активности Удружења “Открићемо истину”, отвореније говори о до јуче забрањеној теми, још увијек је јерес помињати имена високих војних и партијских кадрова, који су или боравили тог прољећа 1945. у Словенији, или били везани на други начин за догађаје из маја, јуна и јула 1945.године.

Појединци из редова НОР-а негодују што се о томе прича. И пише. Као да је све што је учињено било у складу са законима, војним, цивилним и међународним.

 

ДИСИДЕНТ СВЕДОЧИ

А мање се зна да се међу првима на тему словеначког крвавог пролећа 1945. године огласио управо Црногорац. Контроверзни Милован Ђилас.

Истакнути револуционар, који је веома рано средином педесетих година прошлог вјека имао “развод” са Јосипом Брозом и који је тако рано постао први и најпознатији дисидент друге Југославије.

 

 

 

Објављено 25. марта 2015.


 

КРВАВО СЛОВЕНАЧКО ПРОЉЕЋЕ (6)

 

Тито је ставио тачку

 

“Милован Ђилас је у то вријеме”, пише Николај Толстој у својој књизи “Министар и покољи”, “био рангом високи функционер у Титовом Политбироу и један од његових најдражих сарадника. Иако тада није имао директне везе с највећим масакрима, у више прилика је јасно дао до знања колико му се они гаде и колико је огорчен”.

Толстој наводи Ђиласове ријечи: “Наши непријатељи, који су сарађивали са завојевачем или су своје судбине повезали с фашистичким снагама - четници, усташе, домобрани и словенски домобранци - такође су заједно с Њемцима, положили оружје. Неке од тих група пробиле су се до Британаца у Аустрији, а ови су их пак предали натраг нама. Сви су били убијени осим жена и младих људи испод осамнаест година. Тако нам је, барем, у то вријеме било речено у Црној Гори, а исто сам чуо и од оних који су судјеловали у тим бесмисленим, гњевним одмаздама.

Та су убијања била потпуно махнита. Колико је било жртава? Према ономе што сам ја у пролазу чуо од неколико функционера запослених у сређивању рачуна, број прелази двадесет хиљада - но врло вјероватно се радило од нешто мање од тридесет хиљада људи, укључујући све три наведене скупине. Били су убијани одвојено, свака скупина на оном терену гдје је била ухваћена. Годину или двије касније било је притужби из Централног комитета Словеније да имају проблема са сељацима из тих крајева јер су подземне ријеке на површину избацивале лешеве. Причали су такође да се хрпе лешева трулећи надимају у својим плитким масовним гробницама, тако да се чинило да тло дише.”

 

ПИТАЊЕ ОДГОВОРНОСТИ

Осим што је признао да су се масакри несумњиво догодили, Ђиласа је, како наводи Толстој, бринуло и питање одговорности.

“Ко је издао наређење за то масовно уморство”, пита се Ђилас. Ко га је потписао? Не знам. Вјерујем да писмено наређење није ни постојало. С обзиром на структуру моћи и на хијерархијски начин издавања наредби, нико није могао спровести такао важан подухват без одобрења с врха. Превладавала је атмосфера освете. О томе није одлучивао Централни комитет. А што ако и јесте? Нема сумње да би Централни комитет слиједио одлуке оних на власти. Ионако никада није било гласања. И ја бих се сложио - вјероватно уз одређено сустезање, које, међутим, не би угрозило моју револуционарну постојаност, моју оданост Партији и моју солидарност с вођством.

Као да и није постојала правда, истина и милост изван идеологије, Партије и покренутих маса, као ни изван нас вођа који смо представљали њихову бит! Никада о томе нисмо разговарали, ни у Централном комитету, ни приватно. Једном, док смо водили детаљни разговор - наравно, након сукоба са совјетским руководством 1948, споменуо сам како смо тада отишли предалеко, јер су се међу убијенима налазили људи који су бјежали из искључиво идеолошких разлога. Тито је одмах оштро одговорио, као да је већ одавно дошао до коначног, но ипак врло неугодног закључка: - Ставили смо на то тачку, једном заувијек! Уосталом уз онакве судове...

 

СТРАСТ, ПРАКСА И НАВИКА

Милован Ђилас, као један од најближих сарадника Јосипа Броза и револуционар којега су оптуживали и за неке егзекуције које је лично извео током рата на подручју Црне Горе, покушавајући да објасни “словеначки феномен” у контексту “револуционарног времена”, не скрива да су побијени невини. Wartime наводи Ђиласове ријечи:

...”Сигурно је да је међу убијенима било и оних које би и најстрожи и најнеправеднији суд поштедио. Али ратови, а специјално револуције и контрареволуције се важу према догматским и идеолошким критеријумима. Критеријумима који у поступку истребљења постају страст и пракса, навика и врлина. Особа је крива не зато што је можда учинила нешто, него једноставно што је припадала нечему. Бијес и мржња су важни чиниоци у тим одлукама, али не и одлучујући. За те људе је правни поступак изгледао бесмислен, осим у спектакуларним процесима гдје се радило о вођама...”

У разговору 1979. године за Encounter о жртвама насилно враћеним у Југославију (Victims of Repatriation) на питање новинара Георгеа Урбана, који је желио да сазна судбину Југословена које су предали Енглези, Милован Ђилас је упорно понављао бројку од 20.000 до 40.000.

 

ПРИСИЛНА РЕПАТРИЈАЦИЈА

- Можда би било најприкладније - наводи Encounter - завршити овај разговор с темом која је узбуркала јавно мњење у Британији у задњих неколико година - присилна репатријација руских и југословенских избјеглица од стране британске власти у прољеће и љето 1945. Околности, боље речено чињенице, о присилној репатријацији први је изнио најаву Александар Солжењицин у свом дјелу Архипелаг Гулаг. До још већег публицитета и још упорнијег истраживања је дошло кад је Nicolas Bethell објавио књигу “Последња тајна”.

Још веће интересовање, на исту тему, изазвао је Николај Толстој објавивши књигу “Жртве Јалте”. Политичари и државни службеници који су направили одлуке у то вријеме остали су шутећи. Све до Солжењицинова открића јавност је била држана у мраку. Чињенице су сада већ толико познате да би их било сувишно понављати. Допустите да вас једноставно упитам да ли сада мислите да је присилна репатријација 20.000 до 40.000 Југословена била исправна.

 

ПАНИКА НАГНАЛА НА БЕГ

Ђилас: - Не, није! Велика већина људи које су Британци присилно вратили из Аустрије, били су обични сељаци. Нису никог убили. Сав њихов злочин је био страх пред комунизмом и гласине о комунистима. Њихова једина мотивација да напусте земљу била је паника. Да су нам Британци предали “квислиншке” вође као Недића и полицијске агенте који су заједно с нацистима мучили и убијали људе, или су то сами радили, не би се постављало питање моралности британског поступка. Али то нису направили. Они су присилили на повратак сву силу људи, а то је било потпуно погрешно.

Њихов број се рачуна чак на 40.000?

- Не мислим да је био тако велик јер смо многе четнике и четничке симпатизере ухватили на тлу Југославије, прије него што су имали прилике избјећи у Аустрију. Али Британци су имали засигурно 20.000 до 30.000 у њиховим рукама. Велик број се односио на Русе-Козаке и Власовце, које су Британци такође репатрирали, неке у непосредну смрт, друге у споро умирање у совјетским логорима.

 

МОРАЛНИ ПОРАЗ

У словеначким шумама партизани су одмах послије Другог свјетског рата убијали војнике њима непријатељских формација: српских, црногорских, словеначких, хрватских, али и цивиле.

Од стратишта и масовних необиљежених гробница по словеначким шумама и јаругама у Црној Гори највише се чуло за Зидани Мост, у Хрватској за Блајбург, Србији и Словенији за Кочевски рог. А сви заједно су метафоре великог страдања, цивилних и невиних југословенских грађана, што представља морални пораз политике најужег руководства Народноослободилачког покрета, који никад није био признат и објелодањен.

 

Објављено 26. марта 2015.


 

КРВАВО СЛОВЕНАЧКО ПРОЉЕЋЕ (7)

 

Тито је ставио тачку

Парламентарна скупштина Савјета Европе (ПССЕ) усвојила је још 1996. резолуцију бр. 1096 о мјерама за демонтирање насљеђа бивших комунистичких тоталитарних система. Ова резолуција је значајна зато што је претеча свих осталих докумената. Па је тако ПССЕ, на засиједању одржаном 23-27. јануара 2006. године на предлог клуба Европске народне странке, осуђујући злочине тоталитарних комунистичких режима, чијим жртвама је исказано саучешће, разумијевање и признање, донијела Резолуцију 1481 о “потреби за међународном осудом злочина тоталитарних комунистичких режима”. Ова резолуција има 14 тачака.

Европски парламент је 2. априла 2009. године усвојио Резолуцију о европској савјести и тоталитаризму, којом је одао признање свим жртвама тоталитарних и недемократских режима Европе. Ево и једног од чланова ове Резолуције Европског парламента:

“Европа неће бити уједињена, осим ако је могуће да формира заједнички преглед историје, признајући нацизам, стаљинизам и фашистичке и комунистичке режиме као заједничко насљеђе и изнесе поштене и темељне расправе о тим злочинима у прошлом вијеку”.

 

БУРНЕ РАСПРАВЕ

Ова и друга документа, захтјеви историчара и других објективних истраживача и, наравно, оних који траже гробове својих, изазвали су бурне расправе у региону, како данас политичари популарно називају ексјугословенски простор. У Србији је, прије неколико година, увелико кренула прича, прво о једном гробу (Драгослава Драже Михаиловића), а потом о десетинама хиљада тајних и неоткривених гробова и гробница остатака четничких формација, али и цивила, антикомуниста, који су стријељани, као и они у Словенији, по свршетку Другог свјетског рата.

Но, разлог за песимизам бацају изјаве појединаца, високих функционера НОП-а, што живих што већ упокојених, који и за Дражу и за оне који су били његови саборци, али и симпатизери и даље имају, или су само имали једну ријеч - издајници. Тако, на примјер, усред приче о масовним гробницама у Србији, пред смрт, Јово Капичић, послијератни начелник београдске Удбе, замјеник Александра Ранковића на питање да ли је знао гдје је Дражин гроб, казао је:

- Не знам, а и да знам, не бих никада никоме то рекао!

Право на гроб увелико траже они мање познати, којима је једино суђено по кратком поступку, па је, тако, Србија, као и Словенија, једна од већих гробница послијератне, Титове Југославије.

 

ШТА КАЖУ...

А шта о том времену, ликвидацијма које су услиједиле послије окончања највећег рата у историји човјечанства, који је на нашим теренима имао изразито грађански карактер и братоубилачку димензију, тајним гробницама и праву на вјечно почивалиште, рекли су угледни историчари, писци, политичари, културни и јавни радници.

- Тачно је да је било тих злочина и да данас осјећамо њихове посљедице. Треба бити опрезан са бројем жртава са којима се свакодневно спекулише. То су озбиљне и осјетљиве ствари којима се наука суштински и није бавила. Али добро је да се покренула та тема у стручној и интелектуалној јавности - казао је историчар Никола Самарџић.

- Историја се не може промијенити - сматра професор Милан Божић. - Може се, међутим (неко ће патетично рећи у име достојанства, а ја бих рекао у име здравља нације) ствар изнијети на видјело, а да се људи достојанствено покопају. Све то треба да се обиљежи на начин да будуће генерације памте и да не понове, без обзира на то што историја има перверзну особину да се често понавља.

- Масовно зло је чињено 1944--1946. и 1948-1953. године, али је остало до наших дана - сматра Јовица Тркуља, професор Правног факултета у Београду. - Његови трагови су, између осталог, масовне гробнице у којима су тајно, без суђења ликвидиране десетине хиљада људи. Те тајне гробнице су својеврсни археолошки биљези времена зла. Чељуст тог зла зјапи над нашим судбинама и уколико се не затвори или бар не премости, пријети да постане провалија наше будућности.

Објелодањивање недјела власти послије Другог свјетског рата је важна мисија у откопавању истине и откривању скривене историје... Ма колико то било болно, морамо се суочити са истином: колико је људи било ликвидирано, гдје су покопани, ко су виновници тих егзекуција. Ваља нам изаћи на крај са минулим мрачним временима, овладати прошлошћу која је господарила нама, а и даље би, уколико се не овлада њоме.

Портпарол тужилаштва за ратне злочине Србије Бруно Векарић сматра да “сваки злочин из прошлости треба потпуно да се расвијетли, и то је обавеза сваке, па и ове генерације. Држава мора да има пијетет према свим жртвама без обзира на њихове идеолошке ставове и политичку оријентацију које су имале за живота”.

 

НАЦИОНАЛНО ПОМИРЕЊЕ

Грађански рат од пре седам деценија не може се завршити без националног помирења, испричао је пред свој одлазак на онај свет, аутору овог фељтона, професор међународног права Радослав Стојановић.

- Истина о том грађанском рату је предуслов да би друштво могло нормално да настави да живи. Кад се заврше међународни ратови, војске се повуку свака у своју земљу, а кад се заврше грађански ратови, комшије остају да живе заједно. Објављивање свих чињеница из тог времена је добро јер је нужно да се открије све што је произвело грађански рат и сва зла до којих је тај рат довео - рекао је Стојановић.

Занимљиво је размишљање на ову тему једног историчара из такозване старије гарде. Венцеслав Глишић, подржавајући све напоре да се дође до истине, замјера младим историчарима што се темељније, озбиљније, студиозније не баве том темом. “Ваш задатак, поручује он колегама, није да утврдите научну истину, већ да изнесете тему на расправу, и то радите успјешно. Историчари морају да дају документовану надоградњу, да потпуно истраже то питање. Суштина је да се попишу имена жртава и тако да се дође до тачног броја, а не да се лицитира са бројем жртава”.

 

ОБИЉЕЖАВАЊЕ ГРОБОВА

Умјетници, писци, сликари и други, неријетко су својим дјелом улазили у то зло вријеме, освјетљавајући фрагментарно “ријеке мука”, али и дајући универзалне поруке из братског страданија на просторима друге Југославије.

- Злочин је злочин - констатује драмски писац Синиша Ковачевић.

- Али у хришћанском смислу, злочин је још тежи ако га почине побједници. Већа одговорност је пред онима који имају у руци сву моћ, и нож и погачу. На онима који пресуђују. Теже се прашта побједницима... Вријеме је да се подвуче црта. Да се отворено прича о свим четничким, али и партизанским злочинима. Да се жртве у гробу изједначе, да би њихови потомци могли у очи да се погледају и изљубе. Сва стратишта треба да се открију и обиљеже да би будућа дјеца расла без баласта који су им оставили очеви и дједови. Све оно што ми не урадимо сада, наша дјеца и унуци мораће сјутра...

“Ко може, уопште, да брани став да било ком човјеку не треба да се зна гдје је сахрањен”, пита се Драгослав Михаиловић, познати писац.

- “То није политичко већ људско и универзално питање. Откривање тих незнаних јама створило би невидљиву забрану да се сличне ствари било када у будућности понове. Без обзира на политичку боју покојних људи, достојно обиљежавање њихових гробова представљало би обећање ове генерације да се тако нешто више никада неће поновити”.

 

ПОСЛЕ ТИТА ЗЛОЧИН

Славиша Губеринић, члан Управног удружења “Открићемо истину”, подсјећа да је “Црна Гора предала апликацију за чланство у ЕУ, зар не? Када се Црна Гора суочи са својом комунистичком прошлошћу, која је несумњиво дио наше прошлости, флоскулу и послије Тита - Тито замијениће друга и послије Тита - злочин.

И да додам како је то једном неко паметан рекао: Како то да се по Брозу не зове његово родно село, а звао се главни град Црне Горе?”

 

 

Објављено 27. марта 2015.


 

КРВАВО СЛОВЕНАЧКО ПРОЉЕЋЕ (8)

 

Ћутање је друга смрт

 

Откопавање истине у Србији је, дакле, започето. Све жртве добиће право на гробно мјесто. Ускоро би требало да се оствари тјешња сарадња са словеначким властима ради откривања и обиљежавања гробница у тој земљи, у којима су страдали становници Србије. Војници и цивили. И то, након што је свијет обавијештен да је Други свјетски рат завршен.

А да ће бити и те како потешкоћа у том обимном и сложеном послу, не само када је у питању Србија, потврдио је историчар др Бојан Б. Димитријевић:

- Откривање истине о свим догађајима послије Другог свјетског рата, нажалост, неће ићи нимало лако, јер једноставно не располажемо адекватном архивском грађом. У то сам могао да се увјерим и као члан комисије за проналажење гроба генерала Драже Михаиловића. Пред крај и непосредно послије завршетка рата није ни вођена адекватна архивска грађа. Затим је услиједило и систематско уништавање докумената у два таласа, одмах послије рата и касније у времену слома Ранковића. И даље могу да се пронађу одређени небитни подаци о раду тајних служби, али не и докази о убиствима. Плашим се да нећемо наћи документоване потврде о свим злочинима.

 

ПОПИС СТАНОВНИШТВА ПОМАЖЕ

А како се бар приближно може доћи до имена страдалих, како у Словенији, тако у Србији, Црној Гори, Босни и другдје, током Другог свјетског рата, као и послије његовог завршетка, показује предлог историчара Предрага Марковића. Он сматра да је попис становништва прилика за то.

- Никад нисмо пописали наше жртве. Државни попис има разноразне рубрике, међу које бисмо могли да уврстимо и рубрику - жртве у ратовима. У сваку кућу ће тада ући статистички обучени људи и то је права шанса да се тај посао квалитетно уради. И да најзад престанемо да лицитирамо бројевима - сматра Марковић.

Марковић даје предлог за Србију. Зар исто не може бити урађено и у свим бившим југословенским републикама, односно тамо гдје је то потребно.

Аутор овог фељтона забиљежио је шта су о овоме говорили, пре смрти, неки наши знамјенити ствараоци.

 

ДУБОКО ЗАКОПАНО

Пјесник Слободан Ракитић је тврдио да смо дуго живјели с дубоко закопаном истином о невиним жртвама комунистичког терора послије Другог свјетског рата. “А ћутање”, говорио је он, “о тим жртвама је њихова друга смрт и још већа неправда. Јер ћутање је стално умирање... Нема већег гријеха него не сахранити мртве и не знати ни гдје су им гробови. То је и морални и Божји закон.” Академик Милорад Бата Михаиловић, један од највећих српских сликара који је живео у Паризу, наглашавао је да би био гријех да се то питање запостави, обесмисле разлози и гробови не обиљеже.

Јер, “убијени су људи који припадају једном народу. На тај начин је и народ убијен с њима. Никад народ није сам измислио своја политичка мишљења, него моћнији од њега, они који владају, који су га тјерали да изабере пут... Гријех је да не оставимо траг својим мртвима. Јер наши мртви никада нису били против народа”.

 

КО ЈЕ НА ПОТЕЗУ

А шта ће се дешавати по овом питању у Црној Гори, о чијим грађанима, који су махом ликвидирани, када је већ рат био завршен, по словеначким планинама, јамама и јаругама, о којима говори ова књига? Редосљед би требало да буде исти као и код Словенаца, и као у Србији: на потезу су држава, објективни историчари, како би коначно била исписана једна овећа страница која недостаје у уџбеницима историје. И овдје и у цијелом региону, како данас називају екс-Југославију. Страница која значи и крај подјелама и новим неспоразумима који на партизанско-четничкој подјели почну редовно када дође до неких других невоља, које с прошлошћу и немају везе. Али, као да је ово - бар до сада - било тако идеална матрица за свађање и диобе. Коришћена редовно у дневнополитичке сврхе, што је колико жалосно, толико и трагично за народ који себе сматра виолентним и спремним за живот у друштву народа који су одавно помирили своје ратне противнике.

Видак Рајовић, из Краља у андријевичкој општини, који је “од села до села” биљежио имена изгинулих у крвавом грађанском рату од 1941. до 1945, у уводу у своју књигу “Васојевићи без краља и отаџбине”, поводом братоубиства, неокајаног гријеха, “затамњења које се преноси с кољена на кољено”, каже:

- “Партизани погинули од 1941. до 1945. у послијератном периоду забиљежени су, славом овјенчани, подигнути су им споменици на мјесту погибије, гробови окићени цвијећем и вијенцима, а штампа је славила њихова дјела.

Насупрот томе, сваки погинули четник убијен је по два пута: први пут стријељан од партизана, а други пут је забрањено законом да се помиње његово име, да му се обиљежи гроб... Гробови су остали без имена очева. Диктатуром је требало избрисати свако име и убиједити најближе чланове фамилије да ти људи нису ни постојали”.

 

ЦРНОГОРЦИ У ОБА ПОКРЕТА

У војном и политичком врху оба сукобљена покрета налазио се знатан број људи из Црне Горе. У најужем руководству Народноослободилачког покрета били су: Милован Ђилас, Иван Милутиновић, Светозар Вукмановић Темпо, Митар Бакић, Арсо Јовановић, Рифат Бурџовић, Велимир Терзић, Саво Оровић, Пеко Дапчевић, Радован Вукановић, Сава Ковачевић Мизара, Будо Томовић, Блажо Јовановић, Саво Бурић, Божо Љумовић, Перо Ћетковић, Љубо Вучковић, др Нико Миљанић, др Обрен Благојевић, Радоје Дакић, Велимир Јакић, др Симо Милошевић, Драгиша Ивановић, Андро Мугоша, Ђоко Пајковић, Стојан Церовић, Никола Лекић...

У четничком покрету Драже Михаиловића црногорске јединице представљале су њен најборбенији дио. У њему су се налазиле истакнуте војне личности, као што су генерал Блажо Ђукановић, пуковник Бајо Станишић, мајор Ђорђије Лашић, капетан Павле Ђуришић, мајори Захарије Остојић и Мирко Лалатовић, Милан Бандовић, Лука Балетић, Саво Вукадиновић, Љубо Вуксановић, Јаков Јововић, Арсо Петровић, Бећир Томовић... Према томе, оба покрета су била у знатној мјери заступљена кадровима из Црне Горе, и то истакнутим личностима. Све је то продубљавало неспоразуме и сукобљавање, јер су се многи у почетку неопредијељени поводили за истакнутим појединцима или су због њих прелазили на “другу страну”, без јасног програмског или идејног опредјељења. Посматрано у том контексту, може се, донекле, схватити однос црногорских партизанских јединица према заробљеним црногорским четницима, али не и оправдати.

ЗЛОКОБНИ ЋУД И МЕНТАЛИТЕТ

“Од Јевреја смо морали научити да наши, властити мртви, морају прво бити побројани”, упозорава прослављени редитељ Емир Кустурица. “По сваку цијену, без обзира на идеолошку страну којој су припадали. Ако су се уопште приклањали супростављеним идеологијама и били у могућности да бирају страну”.

“Тада се не би могло десити да се лицитира са бројем мртвих у Јасеновцу. Зато, праве чињенице о овом ужасном логору читамо из енглеских уџбеника јер је ‘на овим просторима’ сав тај ужас релативизован, замагљен лицитирањем бројем убијених... Нема сумње да су комунисти послије Другог свјетског рата чинили злочине, али је мој став да се зло догађало прије због нашег менталитета и ћуди, него због идеологије. Најпрецизније, убијали су због идеологије наслоњене на нашу злокобну ћуд.”

 

 

Објављено 28. марта 2015.


 

КРВАВО СЛОВЕНАЧКО ПРОЉЕЋЕ (9)

 

Човекова слобода је у истини

 

Посљедице рата у Југославији, и посебно у Црној Гори биле су веома тешке, стоји, између осталог, у фељтону недјељника “Монитор” - који је рађен по књизи др Бранислава Ковачевића, крајем прољећа 2009. - Још су их више увећавале ликвидације послије рата. Разорен је грађански морал, пренебрегнут правни поредак, настрадала је окосница домаћинских газдинстава, умањена биолошка супстанца народа, промовисана сила над правом и правдом, демонстрирана је “револуционарна правда”, као врховна и неприкосновена, која је била изнад хуманизма и права, увјерена да “побједнику не суде”. Све је подсјећало на познату мисао Жан-Пола Сартра: “Пакао су други људи”.

Историчар др Бранислав Ковачевић, објашњавајући мотиве за своју књигу, између осталог, каже:

- Отварање табуисаних тема и постављање питања, ма колико било провокативно и изазовно, оптужујуће, има само један циљ - истину. Да се сазна истина о времену, збивањима, људима, земљи, њеној прошлости, жртвама и да се, посредно, подучимо и поучимо у откривању путева будућности. Слобода је у истини. Циљ, није, дакле, у оживљавању авети Другог свјетског рата, у условима када потомци, и не само они, једнострано и тенденциозно за сва зла оптужују Комунистичку партију с Брозом на челу. Уосталом, историја је показала да су на крају сви поражени. Зар је побједа над дијелом сопственог народа побједа?

 

РЕПРЕСИЈА НАМЕТАЛА ЗАБОРАВ

У свом посљедњем интервјуу, који је дао “Монитору” (умро је 5. јуна 2009.) др Ковачевић, на питање зашто је словеначко прољеће у Црној Гори било деценијама тема о којој се “мало писало, а још мање говорило”, каже:

- Репресивна идеологија наметала је заборав ћутањем. Вријеме је да се догађаји назову правим именом, признају заблуде, злочини, иако то неће помоћи мртвима, али може бити љековито за живе... Многа документа су још недоступна историчарима и апелујем да се отворе архиви. Постојали су спискови четника и оних који су са њима одступали, али се не зна гдје се налазе, ако су сачувани. Много грађе је уништено. Можда и због тога да се никад не сазна истина. Нико неће да призна свој злочин.

У Црној Гори све се смије рећи само не истина. Интересовање стручне јавности поклапа се са процесом детабуизације историје, односно питања која су до јуче била прекривена тамом. Вријеме намеће захтјев да се омогући сазнавање истине о ономе што се дешавало на југословенским западним границама у зиму 1944/1945, и у прољеће 1945. Треба утврдити истину о судбини више хиљада наоружаних црногорских четника и бројних избјеглица који су крајем новембра 1944. напустили Подгорицу. Истина се сигурно неће сазнати све док архиве остану забрављене.

 

БРОЈ УБИЈЕНИХ ЦИВИЛА

У поменутом интервјуу, др Бранислав Ковачевић, износећи податке до којих је дошао у својим истраживањима, каже да у грађи о “четничким снагама којима је командовао Павле Ђуришић”, као и о дјеци, женама и старцима који су се налазили заједно са њима у колони која је кренула из Црне Горе према Словенији, наводи се да их је било 7.500, 11.000 и 12.000. “Из извора које сам користио не зна се судбина 2.500 рањеника и болесника које је Ђуришић оставио при покушају пробоја.

Не зна се ни колико је четника емигрирало преко границе и нашло се под назором савезничких снага, колико их је побијено у Словенији, нити колико их је ликвидирано у такозваним маршевима смрти. Пет пута је рађен попис жртава рата, али у тим списковима нема ниједног страдалог четника! Они једноставно не постоје.”

На историјска питања зашто су црногорски четници кренули на далеки пут и ко је наредио њихову ликвидацију на западним границама, др Ковачевић, одговара:

“Одлуку о напуштању Црне Горе донио је Павле Ђуришић, заједно са својим Националним комитетом, на позив Драже Михаиловића. Та одлука је почивала на погрешној процјени да ће се савезници искрцати и сукобити са снагама народноослободилачког покрета, односно да ће доћи до сукоба између СССР и западних савезника. Уз то ширила се пропаганда да партизани убијају све који су сарађивали с окупатором.

 
НЕ ЗНА СЕ КО ЈЕ ИЗДАО НАРЕЂЕЊЕ

“Тачно је да се не зна ко је формално од југословенских главара издао наређење за ликвидацију тих људи који су се предали или од стране Британаца изручени пошто су четири дана раније, 15. маја 1945, обустављена непријатељства и предано оружје, а они су се налазили у логорима западних савезника, односно Британаца и рачунали да је за њих рат завршен. Међу њима је било и ратних злочинаца и доказаних сарадника окупатора, али највећим дијелом људи ни кривих ни дужних, које је завела пропаганда о комунистичким злочинима и одмазди и који су жељели да дијеле судбину својих родитеља, мужева, браће, сестара... Одлуку о ликвидацији могло је да донесе само највише партијско и војно руководство побједника.”

“Указивањем на узроке страдања”, наводи даље др Ковачевић, “ни у чему се не оправдавају поступци Британаца и одмазда партизана. Напротив! У питању су непримјерени и ничим оправдани злочини. То потврђују бројни документи и свједоци. Према ратном праву заробљеници се не смију убијати без суђења. Док се намеће безброј логичних питања о тим догађајима, одговор је само један - убила их је политика. Неко мудар већ је рекао да је убиство једног човјека злочин, а убијање великог броја људи - политика”.

 

АПЕЛ ВЛАСТИМА

Др Бранислав Ковачевић је, попут његовог словеначког колеге др Митје Ференца, који је апеловао посебно на власти у Црној Гори, али и у осталим бившим југословенским републикама, да отворе архиве, али и остваре сарадњу са словеначким властима које откривају и обиљежавају гробнице, испало је аманетски, оставља поруку “да нико нема право да таји нешто што се догодило, тим прије што ни налогодавци, ни егзекутори више нису на власти, већина ни у животу”.

“Даљим одлагањем”, поручио је црногорски историчар, “ништа се не добија, али се постиже супротан ефекат од жељеног. Зар шездесет и више година послије трагичних догађаја породице убијених немају право на истину? То је несумњиво болно питање. Садашњи властодршци немају никакве везе са почињеним недјелима. И зашто онда одлагати право на истину?!... Стога још једном истичем потребу да се што прије отворе архиви, да се учини доступном сва документација која може указати на судбину тих људи.

Ако је раније власт плански и смишљено репресивном идеологијом уливала страх и наметала заборав ћутањем, актуелна власт не носи такву хипотеку, и баш због тога у име хуманизма и свељудских вриједности, у име идеје слободе, истине и правде неопходно је сазнање о свим тим догађајима, ма колико било болно и тешко. Дух времена прописује нове стандарде и ту чињеницу требало би прихватити без противљења и опирања, уз толеранцију и подједнако поштовање традиционалног и новог. Истина је у цјеловитости, не у фрагментима. Истина - једино достојанство”.

 

ВИСОКА ЦЕНА СУКОБА

Партизанско-четнички сукоб није био само идеолошки, већ и генерацијски, класни, грађански, братственички, лидерски, сеоско-градски, племенски, престижни...

У њему се назирала могућност за промјену дотадашњег положаја, нарочито оних који су били на маргинама живота: очито је било настојање да се измијени дотадашњи систем вриједности и заузме нова позиција у друштву. Све су то били изазови којима се хитало у сусрет без обзира на цијену коју је требало платити. А она је била веома висока.

 

Објављено 29. марта 2015.


 

КРВАВО СЛОВЕНАЧКО ПРОЉЕЋЕ (10)

 

Пакао су други људи

Последња ратна јесен, четврта по реду, бијаше пуна влаге у чијим густим праменовима се крило бреме неизвјесности. Нарочито за оне који нису љубили комунизам, па су, иако у добром броју неокрвављених руку и чистих душа, већ били означени у својим срединама као непријатељи земље и народа.

У вокабулару појединаца, који ће постати “својина” и важних другова на власти, али још више “правовјерника” којих је, како се рат ближио крају бивало све више, биле су ријечи попут ових: окупаторске слуге, издајници и изроди, пета колона, кулачка олош, кокошари и јајаре, макаронаши и подрепаши...

Комшије и дојучерашњи пријатељи, а нарочито они који су изненада, из ладолежишта у којима су провели рат и беспосличења, аполитичности и неборбености сваке врсте, постали “ослободиоци”, борци за ново доба и “право” и “праведно” сјутра, протагонисти, сљедбеници идеја “великог октобра” и тумачи “црвених мисли” на терену, напросто су се утркивали ко ће онима који су вјеровали у Бога и монархију, надјенути ново, погрдније име. Сматрали су да тако најбоље помажу револуцију о којој су тек понешто чули, док су за ратних година више знали о црној берзи и крађама, него о било чему другоме. Но, једно су добро осјетили: комунисти ће доћи на власт, а за тај тренутак се ваља спремити.

 

У РАТУ ИЗВЕДЕНА РЕВОЛУЦИЈА

И док су се освједочени антифашисти, они који су се борили против окупатора током рата и са црвеном звијездом на капи, иако многи и нису знали готово ништа о комунизму, па им нова идеологија и није заробила душе, а с њима и ученији комесари, налазили подаље од села и вароши Црне Горе, ослобађајући град за градом, увећавајући тако слободну територију (формирајући, дакако, одмах своју власт, јер је уз рат, или у рату изведена и социјалистичка револуција) саморегрутовани, али и “постављени” тумачи марксизма и бољшевизма, о чему су знали толико да су и имена вођа и главних идеолога дијелили на слогове и погрешно изговарали, осјетивши да је дошло њихово вријеме, нису се задржали само на вербалном терору.

С “побједничким” пјесмама “Носим капу са три рога и ратујем против Бога”, “Не вјерујем у небеса, већ у Маркса и Енгелса”, упадали су у цркве, пријетили мирним сеоским радишама, побожним домаћинима и њиховој чељади, узимали “вишак” стоке, хране и нарочито пића, наговјештавајући паклену “црвену освету”. Нису се либили да ту и тамо, ноћу, што је тако одговарала њиховим “акцијама”, ликвидирају по којег старца и старицу, жену и домаћина, па и оне млађе који им нису били по вољи.

Најчешће зато што нису прихватали њихове “побједничке” пјесме. Такви и њима слични протагонисти у суштини једне племените идеје о свеопштем братству, свеопштем заједништву, једнакости и правди, показаће вријеме, били су управо њени гробари. Наравно, њих никако и не ваља посматрати изоловано, јер ће ликвидације, углавном невиних, које су учинили, и најчешће лажна шпијунирања новој власти, убрзо показати да су радили у садејству са онима који су наређивали и одлучивали. Комунизам ће, по оцјенама многих, пасти прво тамо где је и рођен, истовремено и около, јужно и западно од СССР-а, дакако и на нашим просторима углавном зато што “добро није рађено на добар начин”.

 

КРВАВИ ТРАГОВИ ОСТАЋЕ

Остаће, нажалост, крвави трагови тумача “нове вјере”, јаме безданице и необиљежене гробнице браће којој је организовано “рафално суђење”, тамо далеко од својега мора и гора. Углавном у шумама Словеније, чиме се и бави овај фељтон.

Те кишовите и снијежне јесени, коју ће смијенити крваво прољеће, исход Другог свјетског рата је био углавном познат. Црвена армија је убрзавала свој побједнички пут ка западу, Њемци су се увелико повлачили из Црне Горе, али и с других подручја, савезници, они који су и сами зазирали од комунизма, на западним фронтовима су преузели главне положаје. Но, убрзо ће се показати да неки од њих, нарочито Енглези, не зазиру баш од комуниста, нарочито тамо где су они ратујући извели и револуцију и нови поредак.

Лондонски радио ће, за највећи број антикомуниста у Србији, Црној Гори, али и другим крајевима прве Југославије, 12. септембра 1944. тачно у двадесет часова емитовати говор краља Петра Другог Карађорђевића. Врховни командант Југословенске војске у отаџбини свим припадницима те војске, али и “свим драгим поданицима” наредио је да “се уједине и приступе Народноослободилачкој војсци под маршалом Титом... која је једнодушно призната од наших великих савезника - Велике Британије, Совјетског Савеза и Сједињених Америчких Држава...”

 

НАЈСТРАШНИЈИ КРАЉЕВ УДАРАЦ

Главнокомандујући Јусгословенске војске у отаџбини, ђенерал Дража Михаиловић ће казати да нам је краљ задао страховит ударац, који се нарочито одразио на колебљиве војничке старјешине, да би нешто касније био клеветнички оштар: “Најтежи и најстрашнији ударац задао нам је краљ чијим смо се именом заклињали, Бог и народ нека му суде!” Из Италије, у којој се тада налазио, Живко Топаловић, предсједник Централног националног комитета ће говор младог краља оцијенити “судбоносним за пропаст десетина хиљада људи у Србији, али и за њега лично и за монархију.”

Дакако и у Црној Гори, међу антикомунистима шок и невјерица. Предраг Цемовић, иначе блиски сарадиик четничког команданта Павла Ђуришића, записао је да су Ђуришићеви четници били констернирани, дјеловали су као паралисана маса, али су најтврђи тада запјевали: “Чича Дражо, ми ти се кунемо, да са твога пута не скренемо”.

Говор краља Петра, који је по наводима неких савременика био прије наступа затворен у подрум и приморан од стране Винстона Черчила на такав иступ, збунио је и те како и оне који нису носили пушке, али су били поборници монархије - свештенике, интелектуалце, обичан свијет који у комунизму није видио срећу која је увелико прокламована и прије те ратне јесени 1944. године.

 

РОВОВИ РАЂАЈУ РОВОВЕ

У предговору књиге “Пуцај, рат је завршен” Сава Греговића, аутора овог фељтона, Матија Бећковић је написао:

- Живих учесника грађанског рата готово да више нема, али ровови су остали незатрпани и рађају ровове - наследнике.

Из тих ровова не може се више ништа што већ није безброј пута речено, па ипак се још увек понеко јави да разгребе рану у страху да не зарасте. И после више од пола века можемо унапред погодити ко ће шта рећи на ову тему. Рат с покојнима нико није добио, јер га покојни не воде, имају времена да чекају своју правду, а земља се не може смирити док је не дочекају.

Под земљом су се и завађене војске помириле па је ред да их следимо и на земљи.

 

Објављено 30. марта 2015.

 

 

 

Аутор: Саво Греговић

Фељтон је објављен у Вечерњим новостима
током марта и априла 2015. године



Оцените нам овај чланак:















Skip Navigation Links