Државни и војно-полицијски врх Републике Хрватске је раних дведесетих година 20. века је осмислио читаву мрежу коцентрационих логора широм домовине у којима су утамничили Србе цивиле, али и припаднике "непријатељске стране" - ЈНА, СВК, ВРС.

Лора је само једна карика у геноциндном ланцу који се орбужио на србски народ током процеса растурања Југославије, јер је циљ био да се удео Срба у процентуалној заступљености становништва Хрватске смањи на најмањи могући ниво.

Државни концетрациони логор "Лора" у Сплиту је 1992-1997 био под управом 72. бојне (батаљона) Војне полиције РХ. Управо су припадници те јединице били стражари који су се брутално иживљавали над заробљеницима не поштујући Женевске конвенције о рату. Мноштво ратних злодела је почињено током "рада" овог казамата смрти, који је постао млевеоница људи.

Једина особа која је јавно проговорила о ужасима и морбидностима "Лоре" је Марио Баришић. Он је дао интервју са франкфуртске "Вести".

ИСПОВЕСТ МАРИЈА БАРИШИЋА (1. део)

Људи без очију молили да их убију

Приликом посете Лори видео сам човека са ископаним очима који је јецао и тражио да му прекратим муке.

После свега, савест ми је мирна и чиста. Ни за чим не жалим. Могу да ме проглашавају и издајником и лудаком, али сам у борби доказао да ми је Хрватска изнад свега на срцу. Сузе ми пођу када се присетим колико је правих домољуба погинуло за стварање независне Хрватске, али нико од тих момака није желео државу насталу на крви недужних стараца и деце или мучењу беспомоћних. Нико од нас се није борио за Хрватску којом ће владати криминалци, исти они који су компромитовали домовински рат. Моја судбина је судбина хиљаде других поштених људи не само у Хрватској, већ и у Србији и у Босни, који су се супротставили злочиначком систему.

Ово су речи некадашњег официра Хрватске војске који је још пре 18 година упозоравао на ратне злочине који су почињени током "домовинског рата". Дугогодишњи припадник Специјалних јединица МУП Хрватске, а затим и бивши припадник криминалистичке службе 72. бојне Војне полиције, Марио Баришић у интервјуу, првом за било који српски медиј, говори не само о зверствима почињеним у војним затворима Лора код Сплита и Кулине код Шибеника, већ и о механизму прогона и систематским убиствима која су се догађала широм Хрватске.

И поред чињенице да је од догађаја о којима сведочи прошло готово две деценије, те да је у неким судским процесима који су почели, он кључни сведок, Баришићу је и данас живот угрожен. Отуда смо разговарали на тајној локацији, у једној малој ували поред Шибеника.

- Не плашим се никога, али морате ме разумети да бринем за своју породицу. Због тога сам и јако опрезан - каже сасвим мирним гласом овај пензионисани војник који је прошао већину ратишта по Хрватској, због чега је и више пута унапређиван и одликован.

Недавно су, захваљујући његовом сведочењу, у Шибенику ухапшена четворица високих официра Војске Хрватске:

• Твртко Пашалић, некадашњи шеф шибенског СИС-а (Војна безбедносна служба),
• Жељко Маглов, бивши заповедник 72. бојне Војне полиције,
• Дамир Боршић, бивши заповедник војног затвора "Кулине"
• Милорад Паић, војни полицајац.

Сви они се терете за злостављање 21 припадника ЈНА, српских паравојних снага и Срба цивила.

Марио Баришић каже да је ова оптужница само почетак у реконструкцији злочина јер је према неким проценама кроз затвор "Кулине" прошло чак 3.000 људи, углавном српских цивила, од којих већина није евидентирана.

Међу онима који су те злочине починили у јавности се појавило и име некадашњег тренера кошаркашке репрезентације Хрватске и актуелног стратега турског Фенербахчеа Невена Спахије. Он је све оштро демантовао, али Марио Баришић тврди за "Вести" да Спахија сада безуспешно покушава да прикрије срамну прошлост.

- Знам да сам могао да окренем главу и правим се да не видим злочине који се догађају. Вероватно бих сада био у самом врху војске или полиције. Али, нисам могао. Учинио сам све што је било до мене да се злочин спречи, а злочинци казне. На основу мојих извештаја формиране су три државне комисије које су испитивале догађаје у Лори и Кулинама, али никада ништа није урађено. Једино што сам ја годинама био под стравичним притиском због чега сам и морао да напустим војску. Али, зар треба да жалим за тим да ме жртве прогањају у сновима или да се радујем што живим у туђем стану - каже Марио Баришић.

Марио Баришић каже да је због спремности да о свему отворено говори преживео неколико атентата, али и разговора са лажним хашким истражитељима.

- Док сам био под такозваном полицијском заштитом, схватио сам да су они ту не да би ме заштитили, већ да би сазнали с ким се виђам. Долазили би и неки "пријатељи" да ме посаветују, а неки од њих су ми понудили чак и да дам исказ лажном хашком истражитељу. Међутим, све сам преживео захваљујући доказаним пријатељима и својој интуицији - истиче Баришић.

ИСПОВЕСТ МАРИЈА БАРИШИЋА (2. део)

Чобаницу терао на секс са псом

И садашњи возач Јосипе Римац, градоначелнице Книна, Ивица Буриловић био је један од мучитеља Срба у Кулинама, који добро зна зашто је Марија Клисурић хтела да се убије.

Марио Баришић је о дешавањима у војном затвору Кулине код Шибеника, недавно опширно сведочио истражном судији у Шибенику. У разговору он тврди да се истрага неће зауставити само на онима који су недавно ухапшени. Међу особама које би требало да одговарају је и некадашњи кошаркашки тренер Хрватске Невен Спахија.

- Прочитао сам његову изјаву у којој тврди да није био у Кулинама и да није мучио, али то није тачно. Био је тамо и мучио је цивиле. То нам је прво испричао војни полицајац Ранко Жарковић који је обезбеђивао овај затвор. Па ја сам гледао како је са још једним стажаром из чиста мира и крајње брутално претукао једног од доведених притвореника.

Сада може да прича шта хоће, али цео Шибеник је знао шта је радио - прича Марио Баришић, некадашњи командант Војне полиције у Шибенику и објашњава да је још стравичнији начин на који су неки људи напредовали у служби.

- Тадашњи начелник Војне службе безбедности (СИС-а) Твртко Пашалић поставио је на место заповедника 72. бојне Војне полиције Жељка Маглова зато што је знао да ће бити суровији у поступањима од осталих. Када сам га упитао што га је одабрао кад не испуњава услове за ту дужност, дословце ми је одговорио: "Маглову је мајка Српкиња. Тај ће се увек доказивати, а никада се доказати неће". Тако је и било - наводи Баришић и потврђује гласине да су неки од злочина у затворима Лора или Кулине снимљени.

- Заиста се прича да постоје снимци тих зверстава, па је на једном наводно и Невен Спахија, али ја их нисам никада видео. Међутим, понављам да су сви у Шибенику знали шта се догађа, али нико ништа није смео да проговори плашећи се за себе и своју породицу. Трагично је то што је прошло 18 година, а тај страх и даље постоји. Због чега нико не жели да каже да је један од тих мучитеља у Кулинама био и возач Јосипе Римац, градоначелнице Книна, Ивица Буриловић. Нека он исприча јавности шта је то радио у затвору Кулине и да ли је тачно да је доводио своје куче и притворене Српкиње терао на сексуални однос са њим. Нека каже због чега је чобаница Марија Клисурић хтела да се убије, а моји војници су је спасли.

Баришић објашњава да је већи део притворених српских цивила из Шибеника из околине тамо доспео на основу лажног сведочења Петра Новаковића, Србина из мешовитог српско-хрватског села Ублине код Сплита.
- Овај Новаковић је хтео да ожени кћерку Марка Мађара, али му њена породица то није допустила зато што је био алкохоличар. Због тога се напио и завршио у полицијској станици. Тамо су га претукли, натерали да потпише празан папир и предали у надлежност Војне полиције. Ја сам га испитивао. Приликом суочења са притвореним Србима плачући је признао да је све измислио.

Тужилаштво и Војни суд у Сплиту су издали наређење да се изврши претрес целога села Ублине и тамо нисмо пронашли ни праћку, а камоли оружје спремано за побуну. Детаљан извештај сам послао у Команду, али истина никога није занимала и против свих тих притворених Срба је подигнута оптужница, мада је истражни судија у рукама држао мој извештај који их директно ослобађа кривице.

Слобо Зуровац, написао књигу

Марио Баришић тврди да је државни тужилац Хрватске Младен Бајић знао за све што се дешавало и у Лори и у Кулинама, јер је тада био заменик војног тужиоца у Сплиту са зоном одговорности која се простирала од Превлаке, Карлобага па све до Госпића.
- Па Бајић је био на увиђају у Лори када су од батина преминули српски цивили Ненад Кнежевић и Гојко Буловић. За та два убиства су касније осуђени неки стражари из Лоре, али иако сам Бајићу најмање два сата причао о злочинима, а посебно онима у "Блоку Ц", ништа се од тога на крају није нашло у оптужници. Како је то могуће - пита огорчено Баришић.

Наш саговорник каже и да су притворени у шибенским Кулинама углавном мучили пуштањем струје из индукторског телефона прикаченог на гениталије, али неретко су терани и да сексуално опште међу собом или би силовали млађе девојке.

- Све се то догађало од 23 часа па надаље. Ту војни полицајци ништа нису могли. Могли су да та зверства пријаве мени, а ја сам имао могућност да их пријавим или вишим инстанцама или мом директном предпостављеном који је сва та мучења и предводио. Твртку Пашалићу сам рекао неколико пута да то што раде није у реду, а он се обрецнуо на мене речима: "Шта хоћеш ти? Па то су четници и четникуше."

Престао сам да му било шта говорим када је извео све притворенике и у црној униформи са црном капом на коју је ставио слово У поручио: "Ја сам унук Анте Павелића!" - прича Марио Баришић.

ИСПОВЕСТ МАРИЈА БАРИШИЋА (3. део)

"Нестао" извештај о ужасу у Лори

Некадашњи специјалац и командант Војне полиције у Шибенику, Марио Баришић посетио је војни затвор Лора у два наврата: 11. и 13. априла 1992. године.

- Свега се и даље сећам као да је јуче било. Те стравичне сцене приликом прве посете је немогуће избрисати из главе. Тадашњи заменик команданта 72. бојне Војне полиције Твртко Пашалић је мене и колегу Милорада Паића одвео до тих несретника објаснивши:

- "Сад ћете видети заробљенике који нигде нису евидентирани и с њима можете да радите шта хоћете". Касније сам чуо да су чувари тај део затвора називали "Блок Ц". А, када је један од њих, Ивица Ливаја, отворио тешка метална врата ушли смо у полумрачну већу просторију. На средини је био велики астал са индукторским телефоном, а под је био сав у крви и води. Тек после пар минута сам у угловима просторије приметио заробљене. Једном су очи биле ископане и из дупљи је цурила крв, други није имао уши, трећи је беспомоћно кркљао. Пребројао сам девет заробљеника старости од 30 до 50 година и један од њих, када ме је угледао тихо је почео да јеца: "Спаси ме... Уби ме..., спаси ме... уби ме...".

Бојан Весовић из Крагујевца

Приликом друге посете, два дана касније, Баришић је обишао и затворске ћелије у којима су се, како су му рекли, налазили војни пилоти ЈНА, али и један православни свештеник.
- Све просторије су биле крваве, а већина притвореника изобличена од батињања. Запрепашћен оним што сам видео одмах сам написао извештај, али нисам улазио у детаље, већ само нагласио да су у једном делу и неевидентирани затвореници. Тај први извештај је на чудан начин нестао, па сам сачинио други и предао га свом претпостављеном, Твртку Пашалићу који ми је приговорио зашто то уопште спомињем. Али нисам могао да ћутим, јер се ја нисам борио за такву Хрватску.

Марио Баришић се у покушајима да заустави "механизам злочина" обраћао готово свима у Хрватској о чему постоје и документа која је сачувао. Међу застрашујућим сазнањима су свакако су и ликвидације Срба на почетку сукоба у Хрватској у којима је требало да буде један од главних егзекутора.

- Током разговора са Орешковићем, пришла нам је пудлица Пашалићеве мајке и он прекину са разговором и мени рече да кучету покажем три прста. Када сам показао, пудлица крене да режи и скаче на мене као дивља звер. Онда ми рече да покажем два прста, а пудлица одједном крене да шени и да се умиљава. Да ли схватате какво је то лудило било и докле је мржња ишла?

- На почетку 1992. године, када сам преузео дужност шефа Криминалсистичког одељења истраживао сам искључиво криминалне радње унутар Војске Хрватске. А онда је мене и мог помоћника Милорада Паића, тадашњи начелник Војне безбедносне службе (ВБС), позвао пуковник Твртко Пашалић и објаснио да морамо да пратимо кретање Срба у Шибенику и околини. Прво сам мислио да се то ради из предострожности пошто су се сви извештаји прослеђивали помоћнику министра одбране Јосипу Перковићу.

Али, већ после месеци и по дана сазнао сам да је реч о наређењима која стижу из "парарелног система власти".

На почетку те 1992. године Пашалић ме је са Милорадом Паићем позвао у своју породичну кућу у Водицама где смо упознали и Тихомира Орешковића, једног од челних људи ткз. Кризног штаба Госпића. Чим смо стигли, Орешковић је почео да критикује Пашалића: "Ми смо већ решили проблем Срба у Госпићу. Шта ви Твртко још чекате у Шибенику?".

- И сада ми је мука од људи који с руком на грудима слушају химну, а током рата нису ни омирисали барут, већ су са криминалцима из Србије трговали нафтом, дрогом и оружјем док смо ми ратовали. Такви сада за мене говоре да сам луд и да сам издајник Хрватске, а чинили су све да моју домовину што више искомпромитују. Сада верујем да су то радили по задатку, јер исти такви људи су постојали и у Србији и у Босни - каже Баришић.

ИСПОВЕСТ МАРИЈА БАРИШИЋА (4. део)

Где бацате тол'ке побијене Србе?

Након разговора који је имао са једним од кључних људи Госпића, Тихомиром Орешковићем, који је због злочина у Лици касније осуђен на 15 година затвора, Марио Баришић признаје да је схватио због чега су заправо почетком 1992. године прављени спискови Срба из Шибеника и околине.
- Два или три дана од тог разговора поново ме позива Твртко Пашалић и предаје два аутомата "шкорпион" са пригушивачима. После пар минута ме је шокирало оно што ми је рекао: "Они извештаји што сте писали су у реду, али чули сте шта нам је Орешковић рекао. Почните да ми достављате доказе о елиминисаним Србима из нашег краја".

Климнуо сам главом и већ почео да мозгам шта да урадим.

Лора је реинкарнација Јасеновца

Дани су пролазили, ја нисам долазио до решења, а он ме је све више и више притискао. Једног дана мој колега Милорад у некој необавезној причи позвао ме је да дођем код њега. Рекао је да је заклао јагње и да треба нешто да прославимо. Идеја ми се јавила у секунди! Брже-боље сам отишао до куће по своје доње рубље, и у Милорадовом селу у гепек нашег аутомобила испалио пар хитаца из "шкорпиона". Затим сам оне гаће добро умазао јагњећом крвљу и убацио у гепек. Када сам завршио са припремама, кратко сам рекао колеги:

- "Ти само ћути, ја ћу лајати. Идемо право у Војну полицију да се похвалимо".

У фебруару 1993. године од команданта 113. бригаде Хрватског вијећа одбране (оружана формација ткз. Херцег-Босне, хрватске парадржаве у БиХ) Давора Шкугора и начелника Сигурносно-информативне службе (СИС), Тврка Пашалића добио сам наређење да са још неколико својих поверљивих људи да поставим и активирам две минобацачке гранате повише зграде Војне полиције и још две у самом центру. Када су оне експлодирале, убрзо су стигли новинари ХРТ-а и све снимили, да би увече у Дневнику саопштено како су "србо-четници извршили општи напад на Шибеник".

- Тачно сам знао какав је ментални склоп Тврка Пашалића и био сам у праву. Када нас је видео са крвавим "трофејом" потпуно се избезумио и од тада, више никада није тражио доказ да смо неког убили. Само нас је једном, пар месеци касније, у необавезној причи знатижељно приупитао где бацамо толике побијене Србе, на шта сам му хладнокрвно слагао, а да нисам ни трепнуо: "Све их бацамо испод Шибенског моста!"

Да Твртко Пашалић није из Дервенте, знао би одлично да је вода испод тог моста јако плитка. Али шта да му радим.

Али, Марио Баришић тврди да нису само Срби били на мети гнусних убистава, већ и сви они Хрвати који нису хтели да се повинују том паралелном систему командовања.

- И ту сам требало да будем главни егзекутор. Позове ме Пашалић и пита да ли сам спреман да за Хрватску извршим и неке ликвидације. Значи, ово што смо "убијали Србе" и нису била права убиства?! Одговорим мудро да нисам у војци да бих "играо балет" и он ми саопшти да је потребно убити тадашњег начелника полиције у Шибенику, Николу Вукушића и још неколицину његових помоћника.

Тек касније сам сазнао да се код нас у Шибенику заправо радило по истом сценарију као и у другим деловима Хрватске, јер је на исти начин убијен и начелник полиције у Осијеку Јосип Рајхл Кир. Тек што ћемо да се растанемо, ја кратко упитам Пашалића ко стоји иза овог наређења: Франкец или Гојкец, председник Хрватске Фрањо Туђман или министар одбране Гојко Шушак. Када сам споменуо Гојкеца, Пашалић је само климнуо главом.

Марио Баришић није послушао ни ово наређење, већ је отишао до своје будуће "жртве" и све му испричао.

- "Пизда му материна. Зашто он то није хтео да направи. Проклета кукавица" - била је прва реакција Вукушића након чега је Баришића упитао да ли смо спремни да све то испричамо и Смиљану Рељићу, тадашњем помоћнику министра унутарњих послова МУП-а Хрватске и шефу СУЗУП-а - Службе за заштиту уставног поретка. Мој једини услов је био да нам се не открије идентитет јер сам био свестан да у том случају наш живот не би вредео ни пребијене паре. Вукушић је ангажовао специјалце да га чувају, а ми смо отишли код Рељића и поновили све оно што смо знали. Он нам је предложио да би најбоље било да о свему обавестимо лично председника Хрватске, Фрању Туђмана.

ИСПОВЕСТ МАРИЈА БАРИШИЋА (5. део)

Туђман знао да муче Србе

Бившег хрватског председника лично сам у кабинету обавестио о свему шта се дешава у логорима за Србе, наредио је истрагу, али су је Гојко Шушак и други људи око њега спречили, каже Марио Баришић, некадашњи командант хрватске Војне полиције у Шибенику.

Шеф Службе за заштиту уставног поретка Хрватске и тада други човек хрватске полиције, Смиљан Рељић је после свега што су му о злочинима који се догађају у војним затворима Лора код Сплита и Кулине код Шибеника испричали војни полицајци Марио Баришић и Милорад Паић, предложио да они о свему известе и лично председника Хрватске Фрању Туђмана.

- Једино што нас је посаветовао било је да акценат ставимо на лажно бомбардовање Шибеника јер ће та информација код Туђмана изазвати бурну реакцију. Преко колеге Томислава Матића са председником Туђманом смо разговарали 26. априла 1993. године у његовом кабинету и том састанку су присуствовала и двојица његових саветника Миле Ћук и Томислав Шутало.

Сви смо имали огромну трему, а ја сам у шаци држао хартију на којој сам раније написао: - "Лора, Кулине, убиства, лажно бомбардовање".

Како сам био најприсебнији, убрзо сам му се обратио и у кратким цртама реферисао шта се све догађа у Лори. Рекао сам му да се тамо људима ваде очи, режу уши, да се у Кулинама премлаћују и муче, да смо имали наређења за убиства и Срба и Хрвата и на крају свега споменем и лажно бомбардовање Шибеника.

Како сам то споменуо, председник Туђман поскочи, зацрвене се у лицу и упита:
- "Шта сте рекли? Како сте рекли да се зовете?". У том тренутку ја кажем себи: "Ајме мени"!

Разговор који је првобитно требало да траје свега пет минута, продужио се и на ручак на који их је Туђман позвао. На крају је својим сарадницима наредио да од њих узму и подробне изјаве.

- Када ме је Мирослав Туђман у друштву хрватског генерала Јанка Бобетка и Мате Лаушића питао кога сам све обавестио о догађајима у Лори и Кулинама и када сам набрајајући споменуо и генерала Лаушића, он се упреподобио и објаснио како до њега није ништа дошло. Замислите тај степен лажи.

Недуго затим ми је рекао да се раздужим и напустим војску. Нисам пристао. Да није било целе јединице која је те 1993. године стала иза мене, знам да би ме те године сигурно појео мрак - испричао нам је Марио Баришић.

- Повукли смо се у један од кабинета и таман почели да аргументујемо све своје тврдње и сазнања, када нас је прекинула Туђманова секретарица и рекла да све мора бити снимљено пошто је за сутра заказана ванредна седница Савета за националну безбедност где ће једна од тачака бити и сазнања до којих се дошло посредством нас.

Лаушић у стопу прати Туђмана

Укључен је магнетофон и ми смо три и по сата причали о свему што смо знали и на шта смо претходно узалудно упозоравали своје претпостављене. Нисам пропустио да директно оптужим припаднике Хрватског државотворног покрета Николу Кришту, Твртка Пашалића, Антонија Лекића, Михаела Будимира... чији су чланови већином били предратни криминалци.

Када смо завршили, приђе ми Томислав Шутало и дошапну:
- "Пазите се момци. Није још време да се о таквим стварима прича. Пазите се да извучете живу главу".

Савет за националну безбедност заседао је ипак то вече, када је и донета одлука да се оформи посебна комисија која ће испитати све наводе, а коју ће предводити Туђманов син Мирослав који је у то време био шеф Хрватске тајне службе. Исте ноћи, Марио Баришић и Милорад Паић под крајње мистериозним околностима на Пагу доживљавају тешку саобраћајну несрећу и само захваљујући лудој срећи преживљавају.

- Верујем да је председник Туђман желео да се ове ствари испитају, али је био окружен људима који су то спречавали, да је тада превагнула она друга струја у оквиру ХДЗ-а у којој су били и министар одбране Гојко Шушак, командант Војне полиције, генерал Мате Лаушић и многи други.

Када је Мирослав Туђман спровео истрагу многи су тврдили да о тим стварима први пут чују, мада сам их све претходно уредно обавештавао. Ни данас није ништа боље - рекао је на крају исповести Марио Баришић.

- Стенограм разговора који смо ја и Милорад Паић водили са председником Туђманом је и даље државна тајна. Али, све и да је читава Хрватска против мене не планирам да одустанем.

Верујем да радим праву ствари и да ће људи и у Србији у Босни схватити да наше земље могу ићи даље тек када се ослободе тог ужасног баласта прошлости.
Нека им ја будем пример да и они проговоре о злочинима који су чињени у њихово име - каже на крају разговора некадашњи шеф Војне полиције у Шибенику Марио Баришић, човек који није пристао да ћути о злочинима.

Фељтон је преузет из Вести онлине,
објављен је новембра 2010.
Аутор: Ђорђе Баровић