Социјалистичка Југославија је била земља не само социјално-економских контраста, иако су тадашње власти то упорно прикривале, већ и националне хетерогенизације прилично супростављане због нерешених проблема у прошлости.
Косово и Метохија, као једна од прво аутономних области, а после вештачки постаје и друга покрајина СР Србије, опет касније Уставом из 1974. године постаје федерална јединица са статусом "државе у држави".
Иако је у читавој Европи то било вероватно и највише дато некој националној мањини, Албанце то никако није задовољавало, напротив. Они су вечито били незадовољни, а њихов стварни циљ је био одвајање Космета од Србије и Југославије, да би се припојили матици Албанији... уз припајање још неких делова Црне Горе и Вардарске Македоније, чиме би се све то заокружило у давнашњи сан - Велика Албанија. За остварење тог циља били су спремни на све.
Петар Ристановић је историчар који се бавио овом темкатиком и написао је и књигу "Косовско питање 1974-1989", у којима износи низ занимљивих детаља о албанмском иредентизму највиших размера крајем седамдесетих и током осамдесетих година 20. столећа.
Фељтон у седам наставка преносимо уз дозволу аутора, са циљем да се шире видици, јер проблеми на КиМ нису почели 1998. године, како већи део јавности мисли, већ деценијама раније.
ДЕМОНСТРАЦИЈЕ АЛБАНАЦА НА КОСМЕТУ 1981. - (1)
Косовско пролеће - затишје пред буру
Албански немири на Косову у марту и априлу 1981. године представљали су до тада највећи изазов опстанку социјалистичке Југославије. Студентско незадовољство брзо је ескалирало до протеста са радикалним политичким порукама (Косово република, Нисмо Југословени, већ Албанци) и покушаја праве оружане побуне. У покрет су се укључили припадници илегалних албанских група. Камуфлиран лажним брковима, једна од звезда албанске иреденте, Хидајет Хисени, је у Приштини преко мегафона инструирао окупљене демонстранте.
Југославија је пала тих дана на улицама Приштине, Подујева, Вучитрна, Урошевца, Липљана. Побуна је угушена енергичним акцијама снага Народне милиције и Југословенске Народне Армије. Проблем тиме није био решен. Уследила је дуга агонија која је деведесетих добила свој крвави епилог. „Чеховљева пушка“ којом се тог варљивог пролећа 1981. године витлало по Косову опалила је деценију касније у пуном капацитету по главама „народа и народности“ СФР Југославије.
Демонстрације у Приштини 1981.
Демонстрације Албанаца на Косову 1981. године су биле један од преломних догађаја у развоју 150 година дугог и до данас неразрешеног косовског питања. Иако су изазвале далекосежне последице, околности демонстрација су до данас мало познате. У постојећој литератури, посебно на енглеском језику, за демонстрације се по правилу каже да су биле „студентске“, да их је „брутално угушила српска полиција“ и да је страдао велики број демонстраната. Архивски документи, многи означени као строго поверљиви и државна тајна, сачувани у архивским фондовима Архива Југославије и Архива Србије, говоре сасвим другачију причу.
БУБАШВАБЕ КАО ИЗГОВОР ЗА ХАОС
Бурно пролеће 1981. године у Социјалистичкој аутономној покрајини (САП) Косово је отпочело 11. марта. Око 19 часова увече, убрзо након што је окончана пријатељска фудбалска утакмица између домаће „Приштине“ и београдског „Партизана“, дошло је до инцидента у студентској мензи, у оквиру студентског центра. Постоји више верзија о томе шта је подстакло инцидент: бубашваба у јелу, лош квалитет хране, предуго чекање у реду за јело или слабо осветљење у мензи. Тек, један студент је бесно преврнуо послужавник и бацио га на земљу. Групица око њега га је подржала. Почели су да преврћу столове и узвикују „Услови!“.
Из мензе су изашли на плато испред студентских домова, па потом продужили даље до центра града и зграде Покрајинског комитета. После неколико разбијених стакала, преврнутих аутомобила и дугог убеђивања са полицијом, професорима и партијским активистима, демонстранти су пристали да се врате у студентски центар. Тамо су се спојили са групом студената из домова који су тек касније чули за протесте. Међу две до четири хиљаде окупљених су махом били Албанци, али је било и студената Срба. Маса је узвикивала „Услови“ и „Храна“.
Неколико пута појединци су покушали да иницирају узвикивање пароле „Јединство“, што се односило на јединство Косова и Албаније. Повици су угушени. У једном тренутку се кроз масу пронела гласина да је више демонстраната ухапшено, па су се зачули узвици „Пустите нам другове“. Чуле су се и пароле: „Хоћемо дела, а не речи!“, „Неко у фотељама, неко без хлеба!“, „Докле у подрумима?“, „Доле буржоазија!“...
МИЛИЦИЈА РАЗБИЈА ДЕМОНСТРАЦИЈЕ
Демонстрације су разбијене интервенцијом полиције, када је постало јасно да професори и партијски активисти не могу на наговоре окупљене да се разиђу. Одлуку о интервенцији је донело највише тело задужено за безбедност у покрајини, Комитет за општенародну одбрану и друштвену самозаштиту (ОНО и ДСЗ), на чијем челу је био први човек комунистичке партије у покрајини, Махмут Бакали. Бачен је сузавац и скуп је разбијен. Укупно 18 лица се пријавило у медицинске установе током ноћи, са лакшим повредама. Теже су повређена два полицајца. Једном је глава разбијена каменом, а други је рањен ватреним оружјем.
Демонстрације 11. марта су биле студентске. Суштински сви захтеви изнесени на њима су били социјалне природе. Покрајинска Служба државне безбедности је месецима раније руководству покрајине достављала извештаје у којима је истицана опасност од студентских немира. Незадовољство је било мотивисано лошим условима студирања и, још више, потпуном бесперспективношћу коју су млади осећали.
У економски најзаосталију федералну јединицу Југославије сливало се скоро половина средстава (48%) Фонда за неразвијене у који су око 2% дохотка своје привреде издвајале федералне јединице које су сматране за развијене (републике Словенија, Хрватска, ужа Србија и покрајина Војводина). Па ипак, јаз између САП Косова и остатка федерације је растао, незапосленост је била огромна, а промашена политика развоја, са нагласком на базну индустрију, није могла да смањи социјални притисак у покрајини где је 1974. године просечна старост становништва било 23.5 година.
ВЕЛИКА НЕЗАПОСЛЕНОСТ
Током седамдесетих Универзитет у Приштини је убрзано растао, па је 1981. био други највећи у држави. На факултетима и вишим школама у покрајини је 1981. студирало око 44.000 студената (око 75% Албанаца), мада је покрајинско руководство са бројем манипулисало и преувеличавало га, како би добило више средстава. До 1981. на Универзитету је дипломирало 8.038 студената (4.321 Албанаца и 3.717 Срба, Црногораца и др).
У истом периоду, на вишим школама је дипломирало 18.970 студената (9.680 Албанаца и 9.290 Срба, Црногораца и др). Могућности за запослење су биле изузетно слабе. У општини Качаник је 1974. године од око 23.000 становника запослено било тек 2.300 грађана. У Урошевцу од 90.000 само 6.620. У Истоку од око 42.000 само 1.400. У најразвијенијој општини Приштина од 162.000 становника запослено је било 39.500.
Колико је проблем био озбиљан сведочи податак да се на конкурс за посао за једно место дактилографа на албанском језику јавило 140 а на српском 50 кандидата. До краја деценије ситуација се додатно погоршала. Захваљујући улагањима из федерације, запосленост је на Косову расла за 30% брже него у остатку државе. Али, раст становништва који је повремено прелазио 3% годишње стварао је огроман социјални притисак који ни знатно развијеније привреде не би могле да апсорбују.
ДЕМОНСТРАЦИЈЕ АЛБАНАЦА НА КОСМЕТУ 1981. - (2)
Злоупотреба студената за националне апетите
Социјални проблеми су створили погодне околности за излив незадовољства. Ипак, до њега 11. марта није дошло спонтано. У августу 1981. године Гани Коци, Јануз Јанузи, Рамадан Добра, Кадри Круезиу, Мурат Мусљиу, Селим Геци и Бедри Делиу су осуђени на затворске казне због организовања демонстрација тог 11. марта. У пресуди је наведено да су оптужени вече пред избијање нереда у соби у студентском дому договорили да искористе незадовољство студената због лоше услуге у мензи.
Разрадили су план, поделили улоге и потом сутрадан у своју намеру упутили још студената који су пристали да им се придруже. Након што су изазвали инцидент повели су незадовољне студенте испред домова и диктирали пароле.
Махмут Бакали, председник покрајинског Комитета
Савеза Комуниста САП Косово и Метохија
Придружили ли су им се Али Љаићи, Бајрам Косуми, Мусли Косуми и Халит Османи, сви већ повезани са албанским илегалним сепаратистичким покретом, који су активно учествовали у организацији каснијих демонстрација. Међу окупљеним студентима су били и Адем Прапаштица, Фатон Топали и Фатмир Грајкевици, чланови руководства илегалне „Комунистичке марксистичко-лењинистичке партије Албанаца у Југославији“. Нико од осуђених није порицао да је у демонстрацијама учестовао али су тврдили да није било никаквог организовања већ да је букнуо бунт због лоших услова живота студената.
Догађаји од 11. марта су били искра која је подстакла каснију ескалацију немира. Танјуг је о нередима у Приштини известио тек 13. марта. Сасвим кратак текст одавао је утисак да је ситуација под контролом. За то време тензија је расла. Ћутање медија је погодовало ширењу гласина. Међу Албанцима се шапутало о десетинама ухапшених студената, иако ухапшених није било. У запаљивој атмосфери нова искра је бачена 26. марта.
ПРИЗРЕН "ПАЛИ" ПРИШТИНУ
Дан раније, у Призрену, дошло је до демонстрација мањег обима у којима су учестовали средњошколци из Призрена и оближње Суве Реке. Нове демонстрације су поново букнуле у Приштини. Рано ујутру, 26. марта, група младих се окупила испред студентских домова. Блокирали су улаз у три дома и почели да позивају студенте да им се придруже. Захтевали су да им се обрате ректор Газменд Зајми и покрајински функционери. Они су убрзо стигли и кроз разговор почели да убеђују окупљене да се разиђу. За то време маса је расла.
Придружили су им се средњошколци из оближњих школа, па их је до поднева било преко 1000. Ректор и функционери су безуспешно покушавали да преговарају са најгласнијима. Они су брзо са социјалних тема прешли на питања о положају радника, па на жалбе о „експлоатацији Трепче“, „попису Албанаца у Македонији“ и „пуштању другова из затвора“.
На покушаје професора и партијског функционера, Пајазита Нушија, да им се обрати одговорили су звиждуцима. Постало је очигледно да намерно саботирају сваки договор. Активисти су се тада повукли а маса је почела да узвикује пароле: „Јединство“, „Трепча ради за друге“, „Живео марксизам-лењинизам – доле ревизионизам“, „Албанци смо, не Југословени“, „Косово је наше“, „Живела Велика Албанија“, „Уједињење албанских крајева“, „Хоћемо да се политички осуђеници врате на Косово“, „Тражимо затворене другове“, „Данас са песницама – сутра ћемо се одупрети пушкама“.
У поподневним часовима окупљени су покушали да се пробију према центру града где је тога дана било окупљено око 40.000 Приштеваца на дочеку Штафете младости. Покрајинска полиција, ојачана одредом савезне полиције који је након 11. марта пребачен у покрајину, добила је наређење да интервенише. Наредбу је поново издао Комитет за ДЗС и ОНО, на челу са Бакалијем. Након више сукоба, употребе сузавца и палица, скуп је разбијен у вечерњим часовима. Полиција је ушла у домове, у потрази за организаторима демонстрација. Том приликом је више студената пребијено.
ИМА И ПОВРЕЂЕНИХ
У демонстрацијама је укупно повређено 32 демонстранта, од чега један теже. Махом су у питању била тровања сузавцем и повреде приликом покушаја да петарде са сузавцем, пре него што експлодирају, баце назад на полицију. Повређено је и 12 полицајаца, један теже. Приведено је око 200 демонстраната а 21 је задржан у притвору. Били су то први ухапшени током мартовских догађаја.
Избијање демонстрација 26. марта је омогућило постојање дубоког незадовољства младих, првенствено студената, даље појачано гласинама које су колале претходних дана о ухапшеним студентима. Међутим, конкретан догађај који је подстакао окупљања је поново био инсцениран. Претходне вечери, 25. марта, покрајинска полиција је покушаја да приведе Али Љаићија, припадника илегалног покрета и једног од најгласнијих током демонстрација од 11. марта. Околности нису до краја јасне.
Током покушаја хапшења на лицу места се појавио инспектор СДБ, задужен за контролу универзитета, Авдулах Прапаштица, за кога се касније сазнало да је био вођа илегалне „Марксистичко-лењинистичке партије Албанаца у Југославији“. Љаићи је, уз Прапаштицину помоћ, успео да избегне хапшење и склони се у студентски дом. У пресуди групи студената оптуженим да су организовали демонстрације 11. и 26. марта наводи се да су Али Љаићи, Бајрам Косуми, Хамди Халдини, Риза Демај, Суљ Мујај и Рамс Демај потом током ноћи у студентском дому планирали демонстрације. Припремили су транспаренте са паролама, откуцали списак захтева и договорили се да у 06.00 часова ујутру блокирају улаз у домове. Риза Демај је пред окупљенима прочитао захтеве који су се завршавали претњом да уколико не буду испуњени, „ми смо спремни на све“.
Љајићи је студентима говорио о израбљивању Трепче, злоупотребама при попису у Македонији и Црној Гори, и позивао на стварање републике. Диктирали су пароле које је маса прихватала и покушали да се са групом окупљених пробију полицијски кордон како би се умешали међу окупљене на митингу. Улогу у демонстрацијама су одиграли у припадници Прапаштицине илегалне организације који су се прикључили окупљенима и растурали „Програм револуционарних парола“, са потписом „Штаб демонстрација“, у коме је писало да главна парола треба да буде „Косово република“, и да не треба узвикивати пароле подршке Партији рада Албаније, Енверу Хоџи и Албанији.
ДЕМОНСТРАЦИЈЕ АЛБАНАЦА НА КОСМЕТУ 1981. - (3)
Да ли је Косово економски експлоатисано
Током догађаја 26. марта поново је искоришћено свеприсутно незадовољство, увећано гласинама о хапшењима и полицијској тортури. Осуђени за организовање демонстрација су били део три одвојене групе које су повремено сарађивале између 11. и 26. марта. Припадници групе Бајрама Косумија, коју су поред њега чинили Мусли Косуми, Гани Маџуни, Гани Влахна, Фахри Имери и Халит Османи, илегално су деловали још од краја 1980. године.
Основали су групу у чијем програму су као задаци наведени идеолошко уздизање чланова, снабдевање политичком литературом и њено ширење, придобијање нових следбеника, борба против славизације и припајање САП Косова, односно „свих албанских крајева“ Албанији.
Демонстранти пред Скупштину
Сви осуђени су веровали да су Албанци потлачени у Југославији и да је Косово економски експлоатисано. Тражили су даљу националну еманципацију и проглашење републике. Један од осуђених, Зум Чета, први је пред масом почео да узвикује пароле „Ми нисмо Југословени, ми смо Албанци“ и „Хоћемо уједињење албанских територија“. Најутицајнији међу осуђенима су били чланови или су били повезани са другим групама илегалног покрета. Али Љаићи је био пријатељ Ибахима Кељмендија који је у Немачкој био на челу енверистичког „Црвеног фронта“ (обојица су били Пећанци).
Служба Државне Безбедности је касније дошла до информација да је одржавао везе са Јакупом Краснићијем, високо позиционираним чланом Марксистичко-лењинистичке организације Косова. Гани Коци је 25. марта, заједно са Салихом Салихуом, у Подујеву присуствовао оснивању илегалне организације „Шабан Шаља“ и учестовао у договору око организовања демонстрација у том граду.
ДРУГО МАРТОВСКО ПОЛУВРЕМЕ
Демонстрације 26. марта су донеле значајне промене у односу на оне од 11. марта. Студентима се придружио велики број ученика. Поново су започеле паролама социјалне природе, али су потом јасно изражени и политички захтеви. Из информације Покрајинског комитета Косова се види да је један број окупљених напустио групу када је повике „Услови“ и „Ослободите другове“ сменили „Косово република“, „Јединство“, „Албанци смо, не Југославени“, и слични. Други су прихватили нове пароле. Овога пута међу окупљенима уопште није било Срба. Вође демонстрација су покушале да масу усмере га градском центру где је велики број грађана био окупљен на митингу. Желели су прошире базу демонстранта са студента и ученика на све грађане покрајине.
Интервенција полиције, пребијање више студената и хапшење 21 лица били су коначна искра која је запалила атмосферу испуњену тензијом. У данима након 26. марта покрајином су колале гласине о десетинама ухапшених и мртвих. Говорило се о бруталности српске полиције иако ниједан припадник републичких снага безбедности није био ангажован у покрајини. Моћно оруђе је била пропаганда од човека до човека.
Једна од учесница демонстрација Шукрије Гаши, сећајући се ових дана је изјавила: „Неки моји пријатељи и ја, као и чланови породице, пратећи шта се десило у домовима, почели су да се организују, да се мобилишу. […] И ми смо почели да састављамо и пишемо обавештења, памфлете, и преко ноћи успели смо да напишемо 2.000 примерака ручно, преко 2.000 примерака, са оловком, ручно писано, како бисмо могли да их поделимо 26. априла, ако се тачно сећам. И тако смо успели да их поделимо.“
Инциденти су се догађали широм покрајине. У Приштини су се 29. марта појавили графити: „Студенте на слободу!“. У Косовској Митровици је група студената у мензи негодовала због лоше хране, али их нико није подржао. У Обилићу, 30. марта, група од око 200 средњошколаца је уместо на наставу изашла на главну улицу, узвикујући пароле и ломећи стакла. Када је полиција покушала да интервенише и растера их, ученике су заштитили радници са градилишта „Косово Б“ предузећа „Рамиз Садику“. Испратили су их кућама и на аутобусе за Приштину. Био је то први случај да су радници пружили подршку демонстрантима.
НЕМА НАСТАВЕ У ШКОЛАМА
Покушај да се успостави редовна настава на факултетима није успео. На Економском, Филозофском, Правном и Природно-математичком студенти су се окупљали у двориштима, али је велики део одбијао да присуствује настави. У Вучитрну се 31. марта у школском дворишту окупило око 120 средњошколаца и одбило да уђе на наставу. Желели су да се солидаришу са студентима, па су мирно прошетали улицама града.
У Подујеву су истог дана пронађене цедуљице којима су позивани средњошколци да од сутрадан бојкотују наставу „док се не ослободе наша браћа студенти који доживљавају страшан масакр.“ Бојкот наставе на факултетима је 31. постао скоро потпун. Са студентима се солидарисао један број професора и асистената који нису дошли на факултете. Превирање се осећало и у Студентском центру где је било видљиво да се студенти окупљају, договарају и потом разилазе. Започели су бојкоти наставе и у средњошколским центрима.
Ситуација је ескалирала у јутарњим часовима 1. априла. Током наредна три дана више десетина хиљада Албанаца је изашло на улице покрајине. Из свега наведеног је видљиво да су прве демонстрације букнуле захваљујући дуготрајном, нараслом незадовољству које је било социјално мотивисано. У периоду од 11. марта до 1. априла, захтеви демонстраната су од социјалних („Услови“, „Храна“) постали изразито национални: „Косово република“, „Јединство“ (са Албанијом)... То се догодило под утицајем неколико фактора.
ПОЧИЊЕ НАЦИОНАЛ РОМАНТИЗАМ
На првом месту то је била политика вођена у покрајини током претходне деценије, која је под окриљем еманципације Албанаца често прерастала у огољени национализма и опијеност национал-романтизмом. Циљ покрајинског руководства је био да САП Косово постане седма југословенска република. Један од начина за остваривање тог циља је било ширење тврдњи у масама да ће Албанци бити дискриминисани и економски заостали све док не добију своју републику.
Други фактор који је допринео ескалацији догађаја и померању захтева окупљених са социјалних на националне теме је била делатност албанског илегалног сепаратистичког покрета. Током седамдесетих су у покрајини деловале три веће и више мањих илегалних група, са неколико стотина чланова и око 1.000 симпатизера. Такав покрет није представљао значајнији друштвени фактор.
Ипак, његови чланови су социјално незадовољство и тензију након догађаја од 11. марта искористили за своју легитимацију и ширење пропаганде. Припадници ових екстремно левичарских група, повезаних са албанском обавештајном службом и екстремном емиграцијом, желели су да искористе демонстрације на начин на који су то учинили комунисти 27. марта 1941. у Београду. На све начине су покушавали да се ставе на чело незадовољства и диктирају пароле.
Колико им је то било важно сведочи случај бившег новинара „Рилиндје“ и члана „Организације марксиста-лењиниста Косова“, Хидајета Хисенија, који се од 1978. скривао и живео на релацији Швајцарска-Косово. У жељи да подстакне бес масе и усмери је као отвореној побуни, Хисени се 2. априла, преобучен у радника и са лажним брковима, попео на дрво испред зграде Покрајинског комитета и преко мегафона позивао масу на побуну.
ДЕМОНСТРАЦИЈЕ АЛБАНАЦА НА КОСМЕТУ 1981. - (4)
Проливање крви на улицама Приштине
Ескалација догађаја 1. априла 1981. године започела је у раним јутарњим часовима. Прво је око 200 средњошколаца у Подујеву одбило да уђе у школу на наставу. Изашли су на улицу и запутили се према центру града, узвикујући пароле већ добро познате са улица Приштине. Наставници и активисти Савеза комуниста су покушали да разговарају са њима. Ђаци су одбили да се разиђу. Прикључио им се један број грађана. Маса је постајала све више насилна.
Полиција је интервенисала око 13.00 часова. Успели су да разбију скуп, али су снаге безбедности биле малобројне па су се демонстранти поново окупили. Тек након доласка појачања из Приштине, три сата касније, полиција је растерала окупљене. У окршају су поломљена стакла на продавницама, прозори на новом мотелу, згради поште и на фабрици „Полиестер“. Повређени су један полицајац и више демонстраната, од којих три теже.
Прерушени Хидајет Хисеини галами на мегафон
Ситуација у Подујеву је била само увод у догађаје у Приштини. Око поднева група ученика Економске школе, смештене на тадашњем ободу града близу излаза из Приштине ка Косову Пољу, кренула је из дворишта школе према центру скандирајући „Република!“ Прикључило им се неколико студената и ученици оближње средње Пољопривредне школе. Полиција је интервенисала и разбила групу, али су окупљенима пришли грађевински радници са градилишта у насељу Дарданија. Присуство радника је спречило нову интервенцију. Полиција је чекала одлуку шта да учини, па су у међувремену пустили групу да прође ка студентским домовима. Маса је све време расла. Прикључивали су им се студенти и радници грађевинских предузећа, Фабрике амортизера и Комбината у Обилићу.
ЈУРИШ ДЕМОНСТРАНАТА НА КОРДОН МИЛИЦИЈЕ
Врење се брзо пренело и на друге тачке у граду. Током поподнева на више места су се окупиле групе демонстраната. Покрајинско руководство је губило контролу. Махмут Бакали се касније жалио да су окупљени на чело колоне постављали децу, као штит од полиције. У самом центру града, недалеко од Покрајинског комитета и хотела „Гранд“, демонстранти су успели да потисну полицију. Код зграде Извршног већа кордон је једва успео да издржи јуриш. Међу функционерима је завладала паника и страх да ће демонстранти ући у зграде институција.
Пароле су се потпуно измениле у односу на претходна окупљања. Доминирали су повици „Хоћемо републику!“ и „Јединство“. Скандирали су име Адема Демаћија и тражили „Ослободите другове!“.
Полиција је тек око 21.00 час успела да разбије највећу групу демонстранта. Акција растурања преосталих групица је потрајала до 23.00 часа. У демонстрацијама су поломљени бројни излози, стакла на аутомобилима, зградама. Према информацијама из покрајинског СУП-а повређено је 17 полицајаца, тројица теже, и 15 демонстранта, такође тројица теже.
Током ноћи ситуација се смирила, али је било јасно да криза још није прошла. Институције покрајине су биле потпуно паралисане. Систем ОНО и ДСЗ није функционисао. Руководство је дуго током дана оклевало са мобилизацијом територијалне одбране, делом зато што би то био показатељ савезном руководству да су се догађаји отргли контроли, а делом и зато што су се плашили да се мобилисани (и наоружани) припадници ТО не придруже демонстрантима. Када је мобилизација коначно наређена, до истека рока за одзив јавило се испод 50% позваних.
ГЕНЕРАЛ МАМУЛА ШАЉЕ ТЕНКОВЕ
Док су политичари провели ноћ у бесплодним расправама, вагајући политичке последице сваке одлуке, покрајином су се шириле гласине о десетинама мртвих, о српским полицајцима који без милости убијају албанску омладину и о приштинским улицама прекривеним деловима тела. Генералштаб ЈНА, на челу са Бранком Мамулом, одлучио је да се појача војно присуство у покрајини и да се јединице, ради демонстрације силе, стационирају на ободима градова.
Другог априла је букнуо велики део покрајине. Окупљање у Приштини је почело ујутро, на неколико различитих локација. Поново су предњачили ученици, из Економске, Средње техничке и Учитељске школе. За то време, на другом крају града, радници ГИК „Рамиз Садику“ су опколили око 300 радника грађевинског предузећа „Каблар“ из Краљева. Претили су да ће запалити градилиште и захтевали да сви Срби одмах напусте Косово. Неколицина је то и учинила, док су се остали склонили са градилишта и повукли у бараке.
Радницима „Рамиз Садику“ су се придружили и радници Фабрике амортизера, потом „Воћар“-а, „ПУТ“-а, Крепоциглане, као и ученици центра за усмерено образовање Џевдет Дода. Наставници су покушали да у Средњом техничком центру „19. новембар“ задрже ученике закључавајући врата од школе, али су и они изашли кроз прозор и придружили се маси. Велика група, од преко 2.000 људи, окупила се код Пољопривредне школе и кренула према центру.
Око 9.00 часова пале су прве жртве, недалеко од Народне банке. Руководство покрајине је изгубило контролу над догађајима. У 9.30 часова Комитет за ОНО и ДСЗ је одлучио да кроз град прођу тенкови. Јединице ЈНА су запоселе виталне објекте. Полиција је добила задатак да штити прилазе. Град су надлетали авиони и хеликоптери. На основу договора Председништва СФРЈ и председника Председништва САП Косова у покрајину су током поподнева хитно упућене специјалне јединице републичке полиције из Србије, Македоније и Црне Горе. Касније, током ноћи, авионима су пребачене и специјалне јединице републичких полиција Хрватске, Босне и Херцеговине, Словеније и САП Војводине.
ДЕМОНСТРАЦИЈЕ АЛБАНАЦА НА КОСМЕТУ 1981. - (5)
Ми смо Албанци, а не Југославени
Долазак војске није зауставило плиму окупљања. Становници приградских насеља су у групама хрлили ка центру Приштине. Најкритичнији тренуци су наступили око 18.00 часова. Демонстранти су блокирали Скупштину САП Косова и радио станицу.
Покушали су да продру у зграде Председништва Покрајинског комитета и зграде органа безбедности. Тек у вечерњим сатима полиција је успела да разбије све групе окупљених.
"Пролеће је зло се спрема"
Поред Приштине, дошло је до масовних окупљања у Подујеву, Вучитрну, Липљану и Глоговцу, а покушана су окупљања и у Ђаковици и Гњилану. У свим градовима су се чуле исте пароле: „Хоћемо републику!“ „Живела република Косово!“, „Ослободите другове!“, „Трепча ради, Београд се гради!“, „Живео Адем Демаћи“, „Албанци смо, не Југословени!“, „Јединство“, „Уједињење са Албанијом“.
БЛОКАДА КОСОВСКИХ ГРАДОВА
Демонстранти у Подујеву су забарикадирали улазе у град и покушали да провале у оближње војно складиште. Претила је опасност да се докопају преко 15.000 аутоматских пушака и разног другог наоружања. Одбачени су тек након доласка војних јединица из Ниша. Колона ЈНА је морала да се пробије кроз барикаду на путу, начињену од аутомобила и камиона. Једна група демонстраната је покушала да уђе у зграду ОК СК Подујева. Када су до окупљених стигле вести да је полиција из остатка федерације ушла у покрајину упали су у 34 српске куће, отели Србе које су затекли и претили да ће им наудити уколико војска и полиција уђу у град. Отети Срби су ослобођени тек када је стигло полицијско појачање из Приштине.
Већи део дана пут Приштина-Подујево је био у прекиду. Недалеко од села Бесиња група Албанаца је отела неколико пушака из магацина оближњих предузећа. Славили су „Косово републику“, па су бандеру подигли албански заставу и заустављали возила да би „легитимисали“ возаче. Возачима Србима су говорили да следећи пут понесу пасоше. Пуцали су у ваздух, аутомобиле који се нису заустављали гађали су каменицама и физички злостављали возаче које би пресрели.
Један камион нишких регистрација су сурвали са пута и запалили. Када је путем наишао полицијски конвој, сачекали су да већина возила прође препреку коју су поставили на путу, а потом су одсекли два последња возила. Први камион, са опремом, су запалили и из њега украли 12 калашњикова. Специјалци из Србије, из другог камиона, одлучили су да се повуку, јер су у првим редовима демонстраната била деца.
ПРОГЛАШЕЊЕ ВАНРЕДНИХ МЕРА У ПОКРАЈИНИ
На заједничкој седници Председништва СФРЈ и Председништва ЦК СК Југославије, 2. априла, донета је Одлука о проглашењу кризне ситуације на територији САП Косова, потом Одлука о проглашењу ванредног стања на подручју општине Приштина и Одлука о завођењу мера приправности првог, другoг и трећег степена на целој територији СФРЈ.
У складу са овим одлукама, покрајински Комитет за ОНО и ДСЗ је наредио да се активира 100% ратне организације органа унутрашњих послова САП Косова. Наређена је мобилизације Територијалне обране али је оружје подељено само појединим, специјалним јединицама. Колики је био степен страха руководства сведочи то што су јединици Територијалне Одбране распоређеној да обезбеђује зграду ТВ Приштине одлучили да поделе само маневарску муницију јер су се плашили да би могли да пређу на страну демонстраната.
Покрајински секретар за унутрашње послове је издао наредбу о забрани кретања на јавним местима у већем броју. Извршно веће Скупштине САП Косова је донело одлуку да забрани или ограничи кретање на одређеним местима. Мере су заокружене одлуком Извршног већа општине Приштина да се обустави настава у свим основним, средњим и вишим школама, да се затворе студентски домови и средњошколски интернати. Покрајински органи су потом одлучили да се ова мера примени и на друге општине у покрајини.
Биланс демонстрација 2. априла је према подацима покрајинског СУП-а био 52 повређена полицајца, од чега 5 теже. Двојица су се налазила у животној опасности. Повређена су и 74 грађанина, од чега је 67 рањено ватреним оружјем. Страдало је четири лица, сви у Приштини.
Ученици средње електротехничке школе „Миладин Поповић“, Насер Хајризи (18 година, рођен у селу Енце, крај Косова Поља) и Аслан Пирева (19 година, рођен у селу Прошатици, крај Приштине) погинули су око 09.00 часова, погођени пушчаним мецима у центру града, недалеко од Народне банке. Касније током дана у Приштини су страдали и Џелал Малићи (24 године, студент, рођен у Приштини), и Салих Абази (28 година, радник из Обилића, рођен у селу Букош, у општини Вучитрн).
Истог дана смртно је рањен полицајац Ибрахим Абази (28 година), возач оклопних кола, из села Главник код Подујева. Преминуо је три дана касније.
ДЕМОНСТРАЦИЈЕ АЛБАНАЦА НА КОСМЕТУ 1981. - (6)
Оргромна материјална штета
Околности под којима су демонстранти преминули нису познате. Војници ЈНА су имали наређење да не пуцају. Током три дана демонстрација ниједан војник није испалио метак. Припадници покрајинске полиције, Савезног специјалног одреда и Специјалних одреда из других република су одговарали на ватру. Било је пуно и залуталих метака.
"По леђима пендрек праши, напред наши"
Представник Босне и Херцеговине у Председништву СФРЈ, Бранко Микулић, 2. априла је са групом руководилаца стигао у покрајину како би изблиза пратио стање. На затвореној седници Председништва СФРЈ је касније изјавио да се „пуцало из кућа, у поворци демонстранта“. Исто је тврдио и савезни секретар за унутрашње послове, Фрањо Херљевић. На конференцији за новинаре, 6. априла, Стане Доланц је изјавио да су прве жртве, двојица демонстраната, страдали од ватре других из масе.
ВОЈСКА УЛАЗИ У ГРАДОВЕ
Извесно је да су средњошколци, Хајризи и Пирева, погинули пола сата пре него што су из Покрајинског комитета позвали јединице војске да уђу у град и више сати пре него што су специјалне јединице полиције из осталих република ушле на територију САП Косова. Обојица су били чланови „Организације марксиста-лењиниста Косова“ и предводили су ђаке из своје школе на демонстрацијама. Због припадности илегалном покрету врло брзо је око њихове смрти испредена легенда. На месту њихове погибије у Приштини се налази споменик „мученицима“ на коме сваке године представници владе у Приштини полажу цвеће.
Подаци о материјалној штети почињеној 2. априла показују жестину нереда. Запаљен је један камион савезног СУП-а, разбијено је 12 возила милиције, демонстранти су покушали да запале 4 возила милиције, препречили су 6 камиона на путевима како би зауставили пролазак снага безбедности, одузели су једно возило за превоз смећа и два аутобуса, сурвали су са пута два камиона, један аутобус и један багер, запалили су једну кућу, разлупали су 40 возила грађана и запалили 5, разбили су преко 240 излога и извршили преко 25 упада у станове које су демолирали.
Други април је био врхунац догађаја. Војска и јаке полицијске снаге на улицама Приштине онемогућили су нова окупљања. Ситуација у остатку покрајине још није била под контролом. У петак, 3. априла, дошло је до нових нереда у Витини, Митровици, Урошевцу и Вучитрну.
ХОЋЕ ЗАХТЕВЕ НА СИЛУ
У Митровици је неколико стотина ученика и радника „Електролизе“, „Фафоса“ и Фабрике акумулатора изашло је на улице. Узвикивали су „Косово република“, „Трепча је наша“, „Трепча ради, Београд ужива“, „Република, устав, милом или силом“, „Ослободите другове“. Део демонстранта је упао у фабричке кругове „Трепче“ и „Фафоса“ где су се вербално сукобили са другим радницима који нису хтели да им се придруже. Демонстрације су разбијене након интервенције полиције сузавцем и палицама.
У Урошевцу се више од хиљаду грађана, махом радника из Дрвног комбината и младих, сукобило се са полицијом. Узвикивали су пароле: „Нећемо тенкове у покрајини“, „Нећемо да нам туче децу и студенте полиција ван покрајине“, „Хоћемо републику“, „Хоћемо другове из затвора“. Пуцано је са обе стране. Рањен је 21 демонстрант. Двојица су подлегла ранама. Повређено је и пет милиционера.
У Вучитрну се окупило неколико стотина студената, ученика и радника из предузећа „Полет“. Носили су две Титове слике и узвикивали пароле „Хоћемо републику, милом или силом“, „Ослободите нам другове“ и сл. Покушали су да продру у школу унутрашњих послова, где је дошло до сукоба са полицијом. Пуцано је са обе стране. Погинула су два демонстранта, а пет их је тешко повређено.
ДЕМОНСТРАЦИЈЕ АЛБАНАЦА НА КОСМЕТУ 1981. - (7)
(Не)Радници се угурали међу студенте
Током 3. априла у Урошевцу су страдали Риза Матоши (26 година, рођен у Урошевцу), радник у дрвном комбинату, и Шериф Франгу (19 година, рођен у Доњој Слатини, код Витине), студент. Истог дана у Вучитрну су страдали Салих Мулаку (71 година, рођен у Вучитрну), пензионер, и Ружди Хисени (27 година, рођен у Вучитрну), студент. Околности под којим су страдали нису познате. Хисени је по свој прилици убијен у окршају са полицијом око школе унутрашњих послова у Вучитрну.
Колишевски: "Војска и Милиција су спасили Косово..."
Међутим, тешко је претпоставити да се седамдесетједногодишњи пензионер, Салих Мулаку, налазио у првим редовима демонстраната. Такође, на седници државног врха више учесника је коментарисало да је смрт Ризе Матошија сумњива, будући да је страдао неколико улица даље од места где је дошло до сукоба полиције и демонстраната у Урошевцу, и да је по тврдњама Бранка Микулића био „узоран радник“.
СВИ АЛБАНЦИ НА УЛИЦАМА
Одлуком Председништва САП Косова 3. априла је уведено ванредно стање и у Липљану, Глоговцу, Вучитрну и Подујеву. Потом је 4. априла проширено и на Урошевац и Косовску Митровицу. Укупно у 7 општина покрајине је заведено ванредно стање. Током три дана до нереда је дошло у 12 од 21 општине САП Косова.
Догађаји првих дана априла више нису биле студентски протест. На улицама су се нашли радници, студенти, ученици, чак и деца. Режим је посебно погодило присуство великог броја радника, што је касније умањивано и прикривано. Све окупљене су ујединили повици „Косово република“.
Неспорно је да се на улицама Приштине и других градова у покрајини током прва три дана априла нашло највише младих. То је било неизбежно, будући да је 1977. процењено да у граду од око 100.000 становника има 82.000 студената и ђака. Сви поверљиви извештаји показују да су важну улогу у демонстрацијама од. 1. до 3. априла играли средњошколци, који су најчешће започињали са окупљање.
ОСУЂЕНИ ЗА НЕПРИЈАТЕЉСКО ДЕЛОВАЊЕ
Најбоље сведочанство о социјалном саставу демонстраната, или бар њиховог најагресивнијег дела, јесте списак осуђених током лета 1981. године „због непријатељског и контрареволуционарног деловања, организовања непријатељских демонстрација и илегалног непријатељског рада са позиција албанског национализма и иредентизма“. Међу 232 осуђена је било највише студената 61, потом радника у производњи 55, ученика 44, просветних радника 32, земљорадника 16, новинара, правника и других интелектуалца 14, незапослених 10.
Списак показује да су студенти чинили тек око четвртине осуђених, и да их је било тек нешто више од радника у производњи који су требало да буду главни стуб комунистичког друштва. Сличну слику даје и списак погинулих демонстраната, међу којима су била два ученика, три студента, два радника и један пензионер.
ФЕДЕРАЛНА ОБЕЛЕЖЈА НА УДАРУ
Подаци неспорно показују да се не може говорити о „студентским“ демонстрацијама. Једино заједничко за све демонстранте је да су били Албанци. Током ескалације ситуације, догађаји су попримили сва обележја отворене побуне. Маса је тражила проглашење републике. Многи су желели уједињење САП Косова са Албанијом.
На мети су им били симболи федерације и републике, па су на више места скидали и палили заставе СФРЈ. У борби за остварење захтева прибегли су насиљу. Покушали су да уђу у зграде институција и медија. На више места су покушали да провале у складишта наоружања територијалне одбране. Имали су подршку дела нижих кадрова СК, СДБ и бројних албанских интелектуалца.
На седници Председништва СФРЈ 28. априла 1981. године, Лазар Колишевски је констатовао: „Чињеница је да да на сцену нису ступиле јединице ЈНА и Савезне милиције, САП Косово би пало!“.
Извор: izgubljeniraj.com