Геноцид у Херцеговини 1941-1945 - www.zlocininadsrbima.com
Оцените нам овај чланак:

Геноцид у Херцеговини 1941-1945



 

Аутор: Радован Паповић

 

Кад се то звало само истребљење

 

 

Како су, кад и гдје убијани Срби по Херцеговини; прича је коју нико више нема право да заборавља и прешућује.

Трагична драма српског народа Херцеговине, започета стварањем „Независне Државе Хрватске“ (10. април 1941. године), учинила је овај кршевити крај ареном најгнуснијих злочина које је запамтила свјетска историја, али и колијевком првог масовног устанка против фашистичке тираније у поробљеној Европи.

Оно што су подивљале усташке хорде починиле у прољетним и љетним покољима херцеговачких Срба 1941. године превазилази машту и бестијалност најсвирепијих злочина које је историја запамтила.

Мушкарци, жене, дјеца и старци убијани су на најбрутаније начине: спаљивањем на кућном огњишту, ударањем маљевима, полугама и шипкама, печењем на ражњу, дављењем жицом и конопима, бацањем у мрачне поноре и брзе херцеговачке ријеке. Пушчани метак био је Божија благодет.

Током рата 1941.-1945, у Херцеговини је од усташа, муслимана, Нијемаца и Италијана убијено и бачено у јаме, ријеке и поноре преко 12 000 Срба. До сада је евидентирано 108 масовних стратишта са око 7 000 жртава усташког геноцида у Херцеговини.

Први талас усташког геноцида над херцеговачким Србима почео је у ноћи између 31. маја и 1. јуна 1941. године у Мостару. Група усташких „ловаца на главе“ ухапсила је петорицу Мостараца, одвела их на обалу Неретве код села Ортијеш и тамо четворицу звјерски убила, док је пети заробљени успио да побјегне и спаси живу главу. Сутрадан, 1. јуна, група усташа ухапсила је у Требињу 60 Срба, од којих су одмах на бруталан начин убили деветорицу, и то у присуству њихових породица.

Сљедећег јутра по Требињу су освануле плакате којима се обзнањује да ће убудуће усташке власти за једног убијеног Хрвата стрељати по 100 Срба. Био је то знак за почетак геноцида над Србима у Херцеговини.
Невесиње

Првог јуна почела су масовна хапшења и убијања Срба из Невесиња и околине. Група од око 800 усташа упала је другог јуна у село Удрежње код Невесиња, побивши при томе 27 српских домаћина.

Шест дана након тога у Невесиње је стигао главни усташки поглавник за Босну и Херцеговину, Јуре Францетић и издао наређење да се у Невесињу и Гацку побије по 20 најугледнијих талаца. У ноћи између 9 и 10 уна у шупама војног логора у Невесињу, маљевима, гвозденим шипкама и ножевима масакрирано је 20 угледних невесињских Срба. Затрпани су у јаму коју су претходно сами себи ископали.
Гацко

Први талас усташког покушаја истребљења Срба најжешће се сручио на ондашњи срез Гацко. Под вођством усташког повјереника Хермана Тогонала и гатачког хоџе Мухарема Главинића, похапшени су сви мушкарци из села Корита старости између 16 и 60 година. У ноћи између 4. и 5. јуна 121 ухапшени бачен је у 30 метара дубоку јаму „Голубњачу“.

Прије него што су бачени, над јамом су им маљевима разбијане главе и вађене очи. Најстарија жртва крваве корићке ноћи био је осамдесетогодишњи Јевто Сворцан, док је најмлађи био четранестогодишњи дјечак Коста Глушац, који је једини храбро пружао отпор зликовцима над јамом.

Међу страдалницима највише је било мјештана из породице Сворцан, те Бјелица, Старовић, Тркља, Шаровић, Шакота, Глушац, Рогач, Јакшић, Думнић, Ковачевић, Курдулија, Коснић, Милошевић, Миловић, Носовић, Радан и други. Егезкутори злочина били су прве комшије, муслимани из Фазлагића Куле код Гацка, од којих мјештани села Корита нису очекивали такав злочиначки и садистички порив за уништавањем свега што је српско.

Они који су били ухваћени и затворени у основну школу у Коритима служили су усташама као покретне мете за вјежбање гађања. Њих су, са завезаним рукама, пуштали да се удаље 30-50 метара, да би их затим гађали у потиљак, такмичећи се ко ће то прецизније учинити. Истог дана у близини јаме убијено је и седам мушкараца из породице Миловић, који су заједно сурвани у јаму Голубњачу. Поуздано је утврђено да је у ту јаму, из тог краја, бачено 167 Срба, а петог јуна у исту јаму бачено је још 50 људи, чија имена нису утврђена јер су дотјерани из других срезова.

Код села Степен на подручју општине Гацко, усташе су убиле 19 најугледнијих гатачких Срба из овог села, и њихове лешеве побацали у јаму „Голубњача“. Тачан број Срба који је у јунским покољима прогутала јама у Коритима, никада се неће утврдити, али је неколико деценија касније из јаме извађено око 180 лобања и на том мјесту изграђено спомен обиљежје и капелица.

Послије покоља, из богатог села Корита опљачкано је око 15 000 грла крупне и стине стоке, која је већином подијељена извршиоцима злочина, усташама и муслиманима из сусједног села Фазлагића Кула.
Љубиње

Први талас усташког геноцида жестоко је погодио и ондашњи љубињски срез. У прва три дана јуна дивљи усташки одред од око 500 људи опљачкао је у Љубињу и околини и све што је било српско. При пљачкању села убијено је 8 Срба који су се опирали, а 170 је ухапшено.

 

korita-spomenik

Споменик у Коритима

 

Сви су страдали у јами Капавица, у љубињском крају, гдје су бачени након што су звјерски убијени. Њих су по десеторицу везивали у ред једним конопом, пред довођење над јаму завезали би им очи да не би могли видјети куд их усташе воде ни шта им спремају. Над јамом би првој тројици из ланца маљевима разбијали главе, да би та тројица, суновраћајући се у бездан, повлачили и остале за собом.

У ноћи 13. и 14. јуна љубињске усташе су из котарског затвора изабрале 26 најугледнијих талаца, масакрирале их и бациле у јаму Пандурица. Међу убијенима налазио се и свештеник Божидар Шаренац, чији се отац прота Шћепан Шаренац 1918. године енергично успротивио свима онима који су хтјели да се свете Хрватима и муслиманима због злочина што су их током Првог свјетског рата починили над Србима.

У столачком, чапљинском и коњичком срезу први талас усташких злочина није имао разорне посљедице. У тим крајевима није било много ухапшених ни побијених Срба. То је успавало Србе из ових крајева, што ће скупо платити у следећем, другом таласу покоља.



Фељтон је објављен на сајту Фронтал
у мају 2015. године