На тромеђи Западног Срема, Источне Славоније и Бачке, налази се град Вуковар који већ вековима одолева времену на обалама Дунава. Ово је место бурне прошлости, јер се налази у јужним деловима Паноније у близини Балканског полуострва. Све су то околности које су допринеле да се у протеклим епохама у Вуковару и околини дешавају ратови, миграције, демонстрације, али и напредак, индустријализација, прогрес и сл.

Свакако у овим крајевима присутни су столећима православни Срби, али и други народи (Немци, Мађари, Хрвати, Буњевци, Шокци...итд). Трагови постојања србског становништва нису само историјски споменици, већ и православне светиње. Такође мноштво Срба је у вуковарској општини још у време Аустроугарске од XVII до средине XX века имало велики утицај и значај за културу, привреду, уметност, спорт, архитектуру...итд. 

У два светска рата, Вуковар је имао велика страдања и прогоне Срба, који су се поновили и 1990-их година, када је социјалистичка Југославија растурана услед унутрашњег сепаратизма и спољних фактора, првенствено деструкције Европске заједнице (касније уније). Загреб је хтео на све начине да елиминише Србе из тог дела авнојевске Хрватске, што му је и успело. 

Ратна дешавања у Вуковару 1991. су од овог лепог места направили југославенску хирошиму, што и јесте био циљ режима Фрање Туђмана односно партије ХДЗ пошто су слике срушеног града биле одличан адут хрватске пропаганде која је у Европи и свету извојевала подршку НАТО пакта за извођење "Бљеска" и "Олује" 1995. чиме је "Србско питање у Хрватској" решено, јер је проценат спуштен испод три процента.

Миленко Милинковић некадашњи становник Вуковара, електроинжењер, стручњак из телекомуникација и директор ПТТ "Вуковар" објавио је 2024. године књигу под насловом "Вуковар генеза пакла", у којој је из свог личног угла као сведок дешавања која су умногоме утицала на пакао који се обрушио на становнике вуковарске општине свих националности. Делове из те књиге пренећемо у неколико наставака, како би се сачувало сведочанство једног времена.

ВУКОВАРСКА ГЕНЕЗА ПАКЛА (1. део)

КОНГРЕС КОМУНИСТА ХРВАТСКЕ

Члан Савеза комуниста Хрватске (СКХ) постао сам 1980. године. Нисам обављао никакве политичке функције, искључиво сам био посвећен свом стручном раду. Моје активно политичко ангажовање почиње тек десетак година касније. Тада је већ било видљиво да су се у политичком животу појавиле сувише велике празнине. Тадашње политичке структуре почеле су се повлачити, а празнину су убрзано попуњавали екстремисти и националисти. Нисам хтео да дозволим да моја и судбина друштва зависи од них.

Избор Анте Марковића за председника Савезног Извршног већа СФРЈ 16. марта 1989. даје наду да ће ипак разум превладати. Премијер југославенске Владе Анте Марковић одмах отпочиње снажне и амбициозне свеобухватне реформе.

Анте Марковић

Интензивно сам се укључио у политички живот па сам изабран за делега 11. Конгрес СКХ. Конгрес је замишљен као реформаторски и рад се одвијао у три комисије за реформу:

1. политичког система

2. друштвеног система

3. привредног система.

Пријавио сам се за учешће у Комисији за реформу привредног система. Долазио сам из привреде и то ми је било логично. Уосталом, нисам се ни сматрао компетентним за рад у друге две комисије. Очекивао сам од дискутаната да ће давати своје предлоге како на нај бољи, најефикаснији начин реформисати тада већ изразито неефикасан привредни систем. Немало сам био изненађен излагањима, сва су се сводила на чисту фразеологију.

Иако пре тога нисам ни имао намеру да говорим, затражио сам реч. Рекао сам да ако стварно желимо реформу привредног система, онда пре свега морамо системски, законски обезбедити место самом процесу рада које му по природи ствари припада. Основни циљ процеса рада је стварање нове вредности и обезбеђивање профита.

Како се кроз тај процес јављају и пратеће тензије, предложио сам да видимо како наћи решење да се све те пратеће тензије не решавају у процесу рада, јер ће оне временом постати доминантне, што ће основни циљ процеса рада обезбеђење профитабилног пословања, потиснути на маргине. Зато сам предложио да рад комисије усмеримо у правцу тражења си стемских решења како би се процес рада ослободио свих тих тензија, а да се „Госпођи Држави", плаћањем пореза, омогући да она решава све пратеће тензије.

Нисам баш био уверен да су ме сви разумели. Рекао сам што сам имао, па сам отишао да пратим завршетак рада Комисије за реформу политичког система. Намерно сам био у црвеном џемперу, боји која више није била попу парка. Пошто сам био једини у црвеном џемперу, камермани су ме често зумирали.

Нисам имао намеру да узимам учешће, а како сам иначе имао проблем да останем будан на скуповима где не учествујем активно, на тренутке сам склапао очи.

Председавајући је закључио дискусију и предложио је да се као резултат свих дотадашњих дискусија, стави на гласање закључак Комисије да се, већ колико сутра, изврши промена политичког система и оформи више страначки плурализам.

Иако сам већ дремкао, чувши тај предлог, махинално сам затражио реплику.

Изашао сам за говорницу и рекао да се засигурно већина присутних слаже са чињеницом да је вишестраначки плурализам најефикаснији начин за успостављање принципа ефикасне политичке конкуренције, али сам се запитао, да ли смо ми као друштво способни и спремни да, већ колико сутра, без превеликих штетних последица, усвојимо такав политички систем.

Предложио сам да искористимо мудрост Европе која је, кад је схватила да разједињена не може успешно конкурисати у свету, донела одлуку да ле у процес уједињења, али не преко ноћи. За реализацију те одлуке оставила је период од више година како би за то време обавила све потребне законске и све остале припреме и по примципу континуитета ушла у ново стање.

Рекао сам да ми очито немамо толико времена на располагању, пa caм предложио да се остави барем годину дана, како би се на миру усклади ла нова законска регулатива, савладале баријере у главама људи и на тај начин без озбиљних штетних последица ушло у ново друштвено уређење. Надаље сам изнео свој став да ће у противном, због баласта прошлости и неразчишћених међунационалних односа, исхитрени процес имати несагледиве штетне последице.

Туђман и Рачан, 1990.

Председавајући је био затечен и није ставио на гласање закључак да се већ колико сутра, пређе на вишестраначки систем.

Сутрадан је, међутим, у писаним закључцима са Конгреса стајало да је таква одлука изгласана. Изабрано је ново руководство на челу са Ивицом Рачаном, чланом председништва Централног комитета Савеза комуниста Југославије (ЦК СКЈ).

За време тог 11. Конгреса СКХ, посматрајући са стране, имао сам прилику да видим да су у току велике политичке игре, да су одлуке већ раније донесене, а Конгрес је требао само да их потврди. Касније сам закључио да је тада у ствари направљен слободан простор за долазак Хрватске демократске заједнице, на власт у Хрватској.

У децембру 1989. у градској зони Вуковара два пута је запаљена државна застава СФРЈ, једном на хотелу "Дунав", а други пут на згради "Кроација осигурања". Починиоци никада нису пронађени, али се јасно може наслутити коме је овако нешто одговарало, а ко је имао разлога за страх. Био је то само почетак пакла.

ВУКОВАРСКА ГЕНЕЗА ПАКЛА (2. део)

ПРЕДИЗБОРНЕ АКТИВНОСТИ

Дан пре него што је 11. Конгрес започео са радом, донесена је тесном већином, одлука председништва ЦК (Централног комитета) СКХ да ће се на пролеће 1990. године одржати слободни вишестраначки избори за Скупштине друштвено политичких заједница. Та одлука није потврђена на Комисији за реформу политичког система, али је почела да се убрзано спроводи. Било је за очекивати да ће таква исхитрена политичка одлука изазвати велике турбуленције на политичкој сцени не само СР Хрватске, већ и СФРЈ.

СКХ је променио име у Странку демократских промена (СДП), марта 1990. Током доношења те одлуке, измењена су и обележја странке. Било је више предлога. У паузи заседања, ја сам на велико плаво платно иза стола председавајућег, закачио по дијагонали три петокраке: жуту, зелену и црвену. Њих сам претходно исекао из великих картона које смо добили за гласање: жуте, зелене и црвене боје. Образложио сам и симболику мога предлога: Европа, екологија и континуитет црвена петокрака. Велики број присутних је са одобравањем прихватило идеју. Међутим, одлука је већ раније била донета усвојено је решење шаховнице.

Бурна политичка превирања у СФРЈ и Хрватској одразила су се и на стање у вуковарској општини, већ увелико уздрманој због економске кризе и драматичних штрајкова радника.

Миленко Милинковић на изборном плакату, 1990.

Вуковар је стари град. Статус града је добио још 1231. повељом Херцега Коломана, два века пре него је Колумбо открио Америку а век и по, пре Косовске битке. Сама општина је била многонационална. На тим просторима, ко вели су, кроз хисторију, многи народи: Хрвати, Срби, Немци, Мaha Словаци, Украјинци, Русини, муслимани, Јевреји, Роми и други.

У Другом светском рату на стратишту Дудик, на периферији Вуковара страдао је велик број Срба, али и Јевреја и Рома.

Током и после ДСР из подручја Далмације и Херцеговине досељен је велик број Хрвата (римокатолика), посебно на подручје јужног дела града, на Митницу.

Општину Вуковар чинили су градови Вуковар и Илок, те сеоска насеља Бапска, Берак, Бобота, Богдановци, Боксић, Борово, Бршадин, Чаковци Ћелије, Грабово, Клиса, Липовача, Ловас, Лудвинци, Миклушевци, Моко во, Негославци, Опатовац, Пачетин, Петровци, Сотин, Свињаревци, Ша ренград, Томпојевци, Товарник, Трпиња и Вера.

По званичном попису становништва из априла 1991. године на територији општине Вуковар живело је 84.189 становника. Од чега су Хрвати имали 36.910 (43,84%), а Срби 31.445 (44,62%)

Староседеоци Вуковара, Срби, Хрвати и сви остали живели су једни са другима међусобно поштујући нацију, веру, обичаје, традицију и културу. међусобно су се дружили и помагали. У Вуковарској општини био је и највећи број мешовитих бракова у СФРЈ, чак 34%

Зло у Вуковару су донели досељеници и њихови потомци из других крајева, углавном из западних делова Херцеговин (Груде, Љубушки, Посушје, Дувно, Широки Бријегм Мостар...) и Далмације (Сињ, Метковић, Дугопоље, Имотски, Вргорац, Опузен, Каменско...). То се десило за време Другог светског рата, тињало за време МАСПОК-а, односно ткз. Хрватског прољећа, раних седамдесетих година, а поново је букнуло две деценије касније.

Свесни тога у Вуковару се увек водило рачуна о равнопавној, пропорционалној заступљености грађана свих националности у органима власти. Живело се у миру.

Никада нисам знао национални састав радника (око 200) који су радили ПТТ Вуковар, где сам био директор. Није ме интересовало. Ипак, још током 1989. године зло је превладало, настала су турбулентна времена, како је у роману „Травничка хроника" написао нобеловац Иво Андрић: „Дођу тако понекад времена, кад паметни заћуте, будале проговоре, а фукаре се обогате".

У децембру Владимир Шекс, Бранимир Главаш и Томислав Мерчеп оснивају локални одбор ХДЗ у Шаренграду. Одмах почињу националне трзавице и напетости на политичкој сцени у општини Вуковар, интензивно подгревана и хрватским и српским средствима информисања.

Још крајем 1989. године срушен је партизански споменик народном хероју Ђоки Патковићу на раскрсници за српска села Веру и Боботу, запаљени су киосци српских новина, запаљене су југославенске заставе на хотелу "Дунав" на згради осигурања „Кроација".

Владимир Шекс, перјаница ХДЗ

Већ се увелико одвијао организовани масовни шверц алкохолних пића „Бадел" из Загреба преко Вуковара у СР Србију. За прометована пића не плаћа се савезни порез. На тај начин значајна средства одлазе у џепове организатора и посебне фондове.

Већ 24. фебруара 1990. на скупу у загребачкој дворани "Лисински" лидер ХДЗ, Фрањо Туђман" изјављује своју чувену реченицу: „НДХ није била само пука квинслишка творба и фашистички злочин, већ и из раз повјесних тежњи хрватског народа."

У марту 1990. године, на православном гробљу у Илоку оштећено 17 над гробних споменика. Починиоци нису идентификовани.

До почетка 1990. године свака општина у Хрватској је имала свој Секретаријат унутрашњих послова (СУП). Општински Секретаријати унутрашњих послова били су хијерархијски подређени Републичком секретаријату унутрашњих послова (РСУП), али су и координирали свој рад са скупштинским органима тих општина и под носили извештаје о свом раду Скупштинама општина (СО).

У СУП Вуковар је радило око 210 запослених, што службеника што полицајаца. Већина запослених били су Срби. Почетком 1990. године одлуком републичке власти из Загреба, укида се СУП Вуковар. Фомира се јединствена полицијска управа за територије општина Вуковар, Виновци и Жупања са седиштем у Винковцима. На тај начин било какав утицај утицај Општине Вуковар на рад полиције је престао, што је наравно и била намера такве реорганизације.

Одмах се више руководећих стручњака СУП-а Вуковар распоређују на рад у Винковце и Жупању. У тако формираној полицијској управи сада убедљиву већину чине Хрвати. Не верујем да је то било случајно. Све више слободног простора отварало се политичко-националним екстренима, па сам одлучио да се кандидујем на изборима за Веће општина Сабора

Почело је одржавање предизборних скупова.

Предизборне скупове које смо организовали ми, кандидати испред СДП одржавали смо по месним заједницама (било их је око 40) без буке, у миру настојећи увек да ублажимо нарастајуће тензије. ХДЗ је наступала бучно, често провокативно, возећи колоне аутомобила и кроз села настањена већински Србима, трубећи и машући заставама са шановницама. Тада фактички нисам ништа знао о партији ХДЗ на локалу.

По природи посла који сам обављао директор ПТТ-а Вуковар, познавао сам све иоле значајније људе у општини Вуковар. Међутим чланове ХДЗ-а из општине Вуковар нисам познавао. Они су деценијама били на маргини у јавном животу, јер су сматрали да југославенска држава није њихова домовина.

Мој први сусрет са локалним одбором ХДЗ догодио се након мог предизборног скупа селу Ловас. То је било село већински настањен Хрватима. Изненадило ме што је на нашем скупу било мало људи, ни трећина кино сале у којој се одржавао. Иначе, у Ловасу сам и започео акцију увођења телефона у општини Вуковар. Ту сам током тих активности одржао десетак зборова грађана. Знала су ме и деца у Ловасу. Акцију увођења телефона сам завршио у роковима које сам обећао. Обезбеђени су телефонски прикључци за све мештане.

Логично је да сам очекивао већи одзив на мом предизборном скупу. По завршетку, сазнавши да ће после мог скупа бити предизборни скуп ХДЗ-а, одлучио сам да останем и будем гост на том скупу. Желео сам да видим ко су ти људи. Када се појавио Томислав Мерчеп (из Борова Насеља, херцеговачких корена), рекао сам му да желим бити гост на његовом предизборном скупу. Знао сам да не сме да ме одбије јер је увече пре тога, ненајављено, послао своје букаче на мој предизборни скуп у Товарнику.

Покушали су ометати мој скуп који је одисао заједништвом и југославенством. Пошто сам имао велико искуство у вођењу скупова током акције увођења телефона на територији општине Вуковар одржао сам преко три стотине зборова грађана, брзо сам их неутралисао.

На скупу ХДЗ-а била је препуна кино сала, није било места за све. Стајали су са стране. Сео сам у средину првог реда. Многи присутни мештани су ме поздравили. Али и поред тога по место са моје леве и десне стране је остало празно. Није се нико усудио да седне поред мене. Чак ни они са којима само много пута дружио током акције увођења телефона. Када је почело представљање оних који су водили скуп, видео сам да били збуњени. Очито нису имали искуства са јавним иступањима.

На својим дотадашњим скуповима били су међу истомишљеницима, разгалили би публику, она би им узвратила и нико им није био раван. Сада сам им ја био трн у оку, муцали су, знојили се. Некако су завршили представљање. Јавио сам се за реч. Мерчеп ми је рекао да још није дискусија. Узвратио сам му да не желим да дискутујем, већ као гост желим да по здравим скуп. Сложио се.

Са говорнице, обраћајући се публици, рекао сам да долазим из друге стране, других политичких уверења, али као човек добре воље, желим да поздравим њих (показујући руком на публику), грађане добре воље. Рекао сам две реченице, у стилу да верујем, да у ова луда времена неће дозволити да када се сретну на сеоским ленијама, једни од других окрећу главу. Спонтани аплауз Захвалио сам се и кренуо на место. 

Мерчел, видно изнервиран што добијам аплауз на његовом скупу, поставио ми је питање и пре него што сам сео. Вратио сам се за говорницу, па му одговорио. Након тога, почели су и из публике да ми постављају питања, па сам морао поново за говорницу. Сећам се да ме је неко питао, како то моја странка мисли да се обрачуна са онима својим члановима који нису на линији промена.

Поново сам се вратио за говорницу, па сам рекао да је СДП стварно демократска странка, за разлику од неких странака које се само тако декларишу и да се она не обрачунава ни са политичким неистомишљеницима, а камоли са својим члановима, те да уважава аргумент здравог разума, а не аргумент силе. Све у свему, на том предизборном скупу ХДЗ-а био сам више времена за говорницом него сви остали заједно.

По завршетку скупа позвао сам руководство локалног одбора ХДЗ, уз сагласност директора пољопривредне задруге Адама, да одемо у његове просторије на формални округли сто. Моја намера је била да сазнам који су њихови политички ставови, те да истражимо могућност налажења заједничких интереса за све грађане општине Вуковар у жељи да нам се путеви не разиђу у старту. Било је ту двадесетак људи из вуковарског огранка ХДЗ.

Мерчеп као Славонски Наполеон, 1991.

До тада сам површно познавао само Томислава Мерчепа. Покушавао сам да одговорим на сва нихова питања, па и провокативна. Сећам се да ме је један младић питао, како то да се ја изјашњавам као "Југословен". Истакао је да зна да су моји родитељи Срби и да не разуме зашто се тако изјашњавам. Рекао је да је он Хрват и да он не може да буде "Југословен". Упитао ме је да ли се ја то тако декларишем само у фуницији тајм-аута, док не нађем свој идентитет. 

Утишао сам цео скуп, да би ме сви чули. Одговорио сам му да када већ разговарамо о било чему, морамо познавати суштину проблема, јер човек јединка, свој идентитет тражи прво у оквиру своје личности, да тај пут тражења идентитета од појединачног ка општем, иде преко породице, ширег окружења, регије, републике до Европе и света, па сам додао. 

„Младићу, мени је жао што си ти тек јуче искорачио из свог села у републику. Ја сам већ одавно свој идентитет нашао у Југославији, данас га тражим у Европи, да бих сутра био светски човек". 

Ћутали су, али нисам био сигуран да су разумели. ХДЗ је планирао предизборни скуп сутрадан у селу Богдановци. Знао сам да су тамо  углавном Хрвати, досељеници, Херцеговци и да су већ били познати по национал-шовинистичким ставовима. Ипак сам најавио Мерчепу да желим да будем гост и на том скупу. Сагласио се. Пошто су очито били свесни да у саставу у коме су били у Ловасу неће моћи успешно да ми вербално парирају, на скуп ХДЗ-а у Богдановцима позвали су Бранимира Главаша. Први пут сам га тада видео.

Бранимир Главаш је рођен у Осијеку, али је и он био дете досељеника из западне Херцеговине (Дриновци покрај Груда), које је важило за тврдо усташко језгро у Хрвата. Бранимир је правник по струци, а његов отац Љубомир је био у злогласној 369. (вражијој) дивизији Вермархта током Другог светског рата. Данас Бранимира сви памте као крволочног ратног злочинца који је 1991-1992 радикално смањио број Срба у Осијеку и околини етничким чишћењем.

Са мном је дошао један члан моје странке, Хрват Мато Солдо. Био је један од директора Пољопривредног комбината Вупик, разуман човек. Тек касније сам закључио да је он вероватно знао да ће скуп у Богдановцима бити агресивнији, па се осећао нелагодно. Илак је, пошто сам га позвао, пристао да дође са мном у Богдановце.

Главаш је од почетка стварао еуфоричну атмосферу, узимао је микрофон и изобличеног лица, исколачених очију, са набреклим жилама на врату викао: „Гласајте за ХДЗІ".

И овде су ми постављали питања, одговарао сам на њих, али је било немогуће успоставити нормални контакт са публиком у тако делиријумској атмосфери. Сећам се једне жене из публике која је стално гласно викала: "Ово је Хрватска!". У сваком случају, схватио сам да је мој покушај да спречим велика разилажења пропао, па више нисам одлазио на скупове ХДЗ у вуковарској околини. Закључио сам да је то узалудно.

Завршни предизборни скуп моје странке био је у Вуковару на платоу поред ушћа реке Вуке у Дунав, између Радничког дома и хотела "Дунав". Било је много људи. Мој осећај је био да су онеспокојени људи тражили од нас ослонац своје нарасле неспокоје. Ја сам наступао последњи. Између осталог, рекао сам да странке које се оснивају на искључиво националним програмима ни у ком случају не желе мир, да оне желе рат. С друге стране СДП се залаже за миран суживот свих. Било је то непосредно пред изборе.

ВУКОВАРСКА ГЕНЕЗА ПАКЛА (3. део)

ИЗБОРИ И ФОРМИРАЊЕ ВЛАСТИ

Први вишестраначки избори у СР Хрватској су заказани за 22. и 23. април 1990. године. Истовремено се гласало за одборнике Скупштине општине и за републичке посланике Саборске заступнике. За Скупштину општине бирало се 117 одборника. За Сабор се бирао по један заступник за Веће општина и за Друштвено политичко веће и три заступника за Веће удруженог рада. За прва два Већа, изборна јединица је била цела општина, а за Веће удруженог рада гласачко тело општине Вуковар је било подељено на три изборне јединице.

Ја сам се кандидовао за функцију заступника за Веће општина. За то место је било 8 кандидата. ХДЗ је имао кандидате за сва места заступника у Сабору и одборника у СО Вуковар. Међутим, у то време, ХДЗ у Вуковару није уживао широку подршку, а његови чланови су били људи без угледа, сумњивих моралних квалитета, често са подебелим полицијским досијеима. За делегате у Општини, ХДЗ је освојио 24 одборничка места од укупно 117, односно 20,15%. Нису освојили ни једно место у Сабору.

На вест о резултатима избора у Вуковару Фрањо Туђман, оснивач и лидер партије ХДЗ је изјавио своју чувену реченицу: „Запамтиће ме црвени Вуковар!".

У другом кругу избора за заступника у Већу општина, ја сам освојио 62% док противкандидат из ХДЗ-а 36% гласова од преко 52.000 изашлих бирача. То значи да је за мене, као човека који је омогућио телефонске приклучке за све грађане Општине, гласао и већи број Хрвата. Мерчеп и његови сарадници су киптали од беса. Од изабраних заступника, нас четворица смо били испред странке СДП, а један је био независни кандидат. Њих четворица су се декларисали као Хрвати, а ја као Југословен.

Божидар Јукић је био изабран за Друштвено политичко веће, а у Веће удруженог рада изабрани су Златко Модалек, Перо Бошњаковић и Јураш Иван који се касније прикључио ХДЗ.

Славко Докмановић у Хагу

На тим изборима, важно је рећи, у вуковарској општини није учествовала Српска демократска странка (СДС Јована Рашковића). Она је у Вуковару основана тек два месеца касније, односно 10. јуна 1990. Тада још увек није буктала националистичка еуфорија на подручју оnштине Вуковар, као што је то било у јесен те године.

По мом мишљењу, изражени национализам у општини Вуковар је тада био присутан само код одређеног мањег броја Хрвата екстремиста, углавном дошљака Херцеговаца, у сваком случају нису били у већини. Избори су протекли, углавном, без већих испада и проблема.

После избора требало је конституисати скупштинске органе, изабрати председника Општине, његовог заменика, те председнике и заменике сва три Већа. У току припрема за конституисање Скупштине и избор скупштинских органа прихваћено је да се настави дотадашња пракса да, ако је председник Србин, да му заменик буде Хрват, и обрнуто. 

Са циљем да се ХДЗ приволи на конструктиван рад у Скупштини, предложио сам, што је и усвојено, да се ХДЗ понуди већи број места у скупштинским органима него што би им, пропорционално броју освојених одборничких места, припадало. Понуђено им је место потпредседника СО, једно место председника Већа и два места потпредседника Већа. И поред те понуде као чина добре воље од стране СДП, странке која је освојила изборе, ХДЗ је у старту почела са опструкцијама. Била је то директива главне централе ХДЗ из Загреба.

Стално су инсистирали на националном саставу, стално ометали рад Скупштине честим врло недемократским и нецивилизацијским иступима. Поступак конституисања је потрајаo, заправо отегло се. На крају је за председника Општине изабран Славко Докмановић, Србин из Трпиње, а Марин Видић "Били" из ХДЗ-а је изабран за потпредседника. За председника једног Већа и за потпредседника два Већа изабрани су кандидати ХДЗ.

Докмановић је на функцији председника СО био до почетка јуна 1991. када га је Влада Хрватске декретом сменила, односно уклонила из јавног и политичког живота. Касније 1997. он је оптужен пред Хашким трибуналом за злочине против човечности, које сам Докмановић негирао. У хашкој ћелији је извршио самоубиство годину дана доцније.

Марин Видић је био из Ловаса, по струци грађевински техничар и музичар из хобија. Он је указом министра Бранка Бабца постављен за повереника хрватске Владе у Вуковару јуна 1991. када су сви општински органи присилно распуштени. У Загреб је слао током лета 1991. писма властодржцима да Мерчеп дивља у Вуковару и да хоће рат.

Марин Видић "Били"

За председника општинске власти тј. Извршног већа, изабран је Стипе Ловринчевић, Хрват из СДП. Већ код усвајања пословника рада Скупштине, ХДЗ је желела да анулира чињеницу са избора, да су били мањина, а СДП већина. Између осталог, инсистирали су да се мења постојећи пословник рада и да се о апсолутно свим питањима одлучује двотрећинском већином, како би се што више отежао и учинио неефикасним рад Скупштине.

ХДЗ никако није могао да прихвати да председник СО буде Србин. Та чињеница их је излуђивала, а то нису могли чак ни да сакрију. Константна опструкција рада Скупштине, изазвала је постепено раслојавање на националној основи. Временом је један део одборника СДП, хрватске националности, почео да иступа на линији ХДЗ. То је, али доста касније, резултирало да је и један део одборника СДП, српске националности, прешао у СДС.

Јаз је сваким даном постајао све дубљи.

Након навијачких нереда и неодигравања утакмице између загребачког Динама и београдске Црвене звезде, на Максимирском стадиону у недељу 13. маја 1990. који је згрозио већи део југославенске али и европске јавности, дошло је до различитих виђења и пласирања информација хрватских и српских медија. После првог круга избора, када је било јасно да ће ХДЗ имати већину у Сабору, Туђман са сарадницима „чисти" Секретаријат унутрашњих послова (Полицију) од српских и политичко-идеолошки неподобних кадрова

Звонимир Бобан удара милицајца на Максимиру

Након објављивања коначних резултата избора за Сабор (Народна скупштина), заказана је конститутивна седница за крај маја 1990. Највише места је освојио ХДЗ, готово дупло више него СДП. Сам чин конституисања почео је свечаном седницом Сабора, праћен еуфоричним наступима у Сабору и на улици, махањем шаховницама и скандирањем.

Седницу је отворио најстарији заступник, Стјепан Сулиманац. Већ први иступи са говорнице, узбуђено и острашћено понашање за ступника ХДЗ-а, били су такви да сам се у чуду запитао где сам се то нашао. У паузи заседања прешао сам у зграду са друге стране трга, у Банске дворе где сам потражио Мирка Скакића који је до тада био председавајући делегације Сабора у Народној скупштини СФРЈ. Скакић (мој земљак из Борова Села иначе) је обављао високе и одговорне функције - министар финансија и гувернер Народне банке СР Хрватске.

Био сам веома забринут ситуацијом коју сам видео у Сабору и изнео му своје мишљење да таква клима еуфоричности и нетрпељивости која је владала на самом конституисању Сабора, не води ничему добром. Сматрао сам да ако се нешто не измени, то директно води у рат.

Скакић, иако наизглед искусан политичар, изнео је своје мишљење да се ствари ипак неће одвијати у том правцу. Ипак, стекао сам утисак да није деловао убедљиво, чак ни самом себи. Предложио сам му да је боље да сам одмах покупи своје ствари, јер ћe гa убрзо сменити. То се и десило. Заправо Туђман је почео од Загреба, па терао даље, да почисти са свих важних функција оне за које је мислио да ћему сметати у прочишћавању Хрватске од српског народа.

Сећам се иступања Жарка Домљана и Владимира Шекса који су стално понављали да је до сада све било мрачно и зло, да је сада први пут настала "демокрација" и да само ХДЗ има ексклузивно право да заступа све интересе свих грађана Хрватске. Због тих иступања, потрудио сам се да проанализирам званичне резулта те избора за Хрватски Сабор.

Смиљко Сокол

ХДЗ је освојио нешто мало преко 32% гласова гласачког тела Хрватске а СДП нешто мало преко 24% гласова. Но, због важећег изборног закона, ХДЗ је освојио неупоредиво више заступничких места, у односу на проценат освојених гласова. 

Једном приликом, Смиљко Сокол професор уставног права, творац тог изборног закона, изјавио је да је тај закон била његова освета комунизму. Сокол је заправо био творац ткз. Божићног устава који је усвојен 21. децембра 1990. према којем су Срби од аутохтоног народа постали национална мањина.

ВУКОВАРСКА ГЕНЕЗА ПАКЛА (5. део)

ТЕНЗИЈЕ И СТРЕПЊЕ

Већ на првим радним седницама Сабора, дат је на усвајање предлог за разрешене дужности начелника више значајних друштвених предузећа. Сви ти директори били су уствари српске националности. Један од заступника је приговорио зашто се тако ужурбано смењују директори српске националности. Констатовао је да то не води никаквом смиривању него само разбуктавају међунационалне нетрпељивости.

Председник Сабора Жарко Домљан арогантно је одговорио како се ХДЗ понаша демократски и поновио да према резултатима избора само ХДЗ има ексклузивно право да само они заступај интересе свих грађана Хрватске.

На то сам тражио реч и рекао да ако се већ представљају као демократска странка, морају тако и да се понашају у пракси, а што се ексклузивности тиче, ту ХДЗ апсолутно нема то право пошто имају већину у Сабору само захваљујући важећем изборном закону. Према финалном, званичном извештају о резултатима гласања, ХДЗ је освојио 32% гласова гласачког тела Хрватске, а СДП 26%. Покушао сам то да документујем, али ми председник Сабора није дозволио. Одузео ми је реч.

Рад у Сабору је био изузетно тежак.

Славко Дегориција

Ја сам био у Вијећу Опћина којем је председавао Славко Дегориција у Влади Јосипа Манулића обављао је дужност заменика министра унутрашњих послова и један од оснивача ХДЗ. Дегориција је већ на првим седницама својим изјавама свесно провоцирао заступнике српске националности, што је изазвало бурне реакције др Душана Зеленбабе из Книна. Иако Зеленбабу нисам познавао, у паузи заседања сам му пришао и упитао сам га зар стварно жели, да тако реагујући, уствари ради у интересу ХДЗ-а? Љутито ми је одговорио да не може да поднесе таквог бестидног понашања.

Завладала је атмосфера нетолерантности, ароганције и провокативне агресивности од готово свих заступника из редова ХДЗ-а. Ако би било који заступник, по било ком питању, изнео став који није био по вољи ХДЗ, то би било пропраћено звиждуцима као на стадиону, неумесним и често увредљивим упадицама, бацањем торби итд. Једноставно врхушка ХДЗ је спремила екипу у Сабору која је имала за циљ да свим осталима смучи и огади било какав рад или заступање заједничке будућности. Кроз такво простачко и уличарско понашање желели су нас отерати.

Једном приликом, затражено је од нас заступника да напишемо своје биографске податке и да се фотографишемо са намером да се штампа књига о „првој демократској власти у Хрватској". Имао сам прилику да видим те биографије. Већина заступника ХДЗ-а, већ у првим реченицама своје биографије, истицала је колико су времена провели у затвору. Набројао сам неколико стотина година. Тада ми је постало јасно откуд толика негативна енергија, мржња, нетрпељивост и осветољубивост од стране нове ХДЗ власти.

Ниједан предлог опозиције није прихватан, сви који нису заступали ставове ХДЗ-а, називани су погрдно "комуњаре", а нетолерантност према заступницима Србима је све више расла. Готово пред сваку седницу Сабора испровоцирани су ексцеси за које су оптуживани Срби и све чешће су именовани као „реметилачки фактор".

Највећи број Срба заступника СДП-а покушавао је смиривати ситуацију, док је један мањи број на вербално насиље и тортуру ХДЗ, узвраћао истом мером. ХДЗ је убрзано преузимао сву власт и контролу над медијима, тужилаштвом, локалном самоуправом, полицијом...

Још половином маја 1990. после утакмице између Динама и Црвене звезде и нереда на Максимиру, дакле још пре конституисања Сабора. ХДЗ је те нереде само искористио да из Полиције елиминише српске кадрове.

Тај процес чишћења сигурносних служби је започео још у јануару 1990. године укидањем СУП Вуковар, формирањем заједничког СУП за општине Вуковар, Винковци и Жупања са седиштем у Винковцима. Тако се разрешава дужности дотадашњи секретар Светислав Лођиновић и престаје сваки утицај СО Вуковар на рад Полиције.

Формирањем Министарства унутрашњих послова (МУП), наставља се прераспоређивање стручњака МУП-а Вуковар, Срба, на рад у Винковце и Жупању, а петнаестак се превремено пензионише. Паралелно, значајно се повећава (4-5 пута) број полицајаца Хрвата (искључиво) доведених углавном са стране. Све те ужурбане, безобзирне активности нове ХДЗ власти у Хрватској, код Срба се доживљавају као неправда и насиље и изазивају оправдано неповерење и додатни страх. Ови догађаји cv већ претходно акумулирали узнемиреност.

Паљени су киосци београдских и новосадских новинарница, шарани су увредљиви графити и поруке са антијугославенским осећањима на зградама, али и компанијама чије је седиште било у СР Србији.

Почетком 1990. године на православном гробљу у Илоку оштећено је 17 надгробних споменика. Колоне возила са шаховницама провокативно су вожене кроз српска села. Кружиле су информације о наоружавању ХДЗ-а...

Оснивачки скуп ХДЗ у "Лисинском", 1990.

Већ дуже време у Вуковару је цветао организовани посао алко дилерима. „Бадел" коњак је шлеперима одлазио у СР Србију по нешто нижим ценама него до тада. Заправо, „Бадел" није уплаћивао савезни порез, већи део тог износа одлазио је у тајне фондове за куповину оружја, остатак је делио ланац дилера (Шекс, Плећо...).

Већ у јулу 1990. године, хрватски Сабор доноси одлуку да државни сим бол буде шаховница, уместо петокраке и да су сви државни службеници обавезни да је носе на својој униформи и капама.

Шаховница је Србе исувише асоцирала на зверства клеро-фашистичке НДХ (Независне државе Хрватске) из Другог светског рата када је монструозни тројац: Анте Павелић, Адемага Мешић и Алојзије Степинац спроводио геноцидну идеју истребљења Срба и Православља од Драве до Јадрана. За већину Срба полицајаца то је било превише, постепено већина напушта полицију. У Полицији остају само Хрвати, али је "недостатак" Срба брзо попуњен са дошљацима са стране из руралних крајева: Лика, Херцеговина, Далмација, Босна... Заправо, све је то било очекивано и унапред планирано.

ВУКОВАРСКА ГЕНЕЗА ПАКЛА (6. део)

НОВИ УСТАВ ПАЛИ СТАРИ ФИТИЉ

Нормалан рад Сабора фактички се није могао одвијати. Током дискусија ниједан предлог опозиције није прихватан, без обзира колико је био конструктиван. Примера ради, приликом расправе о предлогу државног прорачуна који је предвиђао седам пута веће трошкове државног апарата, предложио сам да се још једном преиспита да ли очекивани приходи могу да то поднесу. Рекао сам да ме тако драстично повећање трошкова подсећа на (полу)паразита имелу код које се поремети генетски код па почне да расте више него што дрво домаћин може да поднесе.

Резултат таквог поремећаја у природи је познат: одумире дрво, а са њим и имела. Предлог је одбијен.

Ескалирала је нетрпељивост према заступницима који су имали ставове другачије од ХДЗ-а, а посебно према заступницима Србима. Готово пред сваку седницу Сабора, од стране ХДЗ су исценирани, изрежирани ексцеси, за које је ХДЗ оптуживао Србе, представљајући их као узрочнике свих проблема, као реметилачки фактор, а све са очигледним планом националне хомогенизације Хрватске.

По мом уверењу, на територији општине Вуковар пре вишестраначких избора само једна трећина Хрвата, могуће и мање, било је националистички опредељено. Перманентним генерисањем догађаја, за који су увек оптуживани Срби, ХДЗ је постепено придобијао све више Хрвата, уверавајући их да су Срби криви за све, а да је ХДЗ тај који их штити. Спирала међусобног неповерања и укупног лудила убрзано се размотавала.

ХДЗ се журило да оствари свој циљ самосталну државу Хрватску по сваку цену. По кулоарима Сабора круже информације о наоружавању чланова ХДЗ и о оснивању хрватских паравојних формација. Расте неповерење Срба у нову хрватску власт. У септембру 1990. је рањен Србин радник бензинске пумпе у Товарнику.

Током октобра 1990. убрзава се наоружавање чланова ХДЗ-а, а Бранимир Главаш испоручује Томиславу Мерчепу 100 килограма експлозива и 100 аутоматских пушака. У тајности је Контраобавештајна служба ЈНА пратила и снимала Мартина Шпегеља (генерала ЈНА који је дезертирао) са сарадницима који су преко Мађарске увозили пешадијско наоружање купљено у земљама Варшавског пакта који се распадао.

У таквим околностима припремљен је предлог новог Устава СР Хрватске и дат на убрзану расправу. 

СО Вуковар је била надлежна да спроведе расправу на подручју општине о предлогу новог Устава. Требало је са тих расправа објединити и систематизовати примедбе, предлоге, амандмане на текст предлагача и проследити их Сабору СР Хрватске. Ми, заступници, уложили смо пуно труда да организујемо коректну расправу, да се дају конструктивне примедбе и допуне. Организовали смо јавне трибине у којима су учествовали сви заинтересовани грађани.

Предлог новог Устава је предвиђао да се Хрватска конституише као национална држава Хрвата. Из ранијег Устава су избачени Срби као државотворни народ. Мисли се на Србе у Хрватској којих је према званичним пописима тада било око 12%, а око 7 посто грађана се изјаснило као Југославени. Предлогом новог Устава Срби су дефинисани као мањина. Срби нису могли да прихвате тај предлог и то је правило вулкан незадовољства. Са друге стране, већина Хрвата га је прихватила са радошћу. Поларизације и тензије су расле

Скупштина општине Вуковар није могла да формулише јединствене закључке расправе. Ми, заступници СДП из Вуковара, већ тада смо се дистанцирали од Рачанових иступања сматрајући да превише повлађује ХДЗ. Наш став је био да, због укупних националних трзавица, предлажемо да се Хрватска не конституише као национална држава, већ као држава свих грађана који у њој живе. Међутим, Устав у коме је Хрватска конституисана као национална држава Хрвата усвојен је крајем децембра 1990. године.

Коначно усвајање Устава који је формулисан по предлогу ХДЗ без уважавања иједне примедбе и амандмана, унео је тотални раздор у међу националне односе. Био сам веома разочаран одсуством било каквог разумевања од стране актуелне власти. Резигнирано сам напустио то заседање Сабора, свестан да је још једна шанса за мир изгубљена.

Сједињавање: Месић, Кухарић и Туђман

Такође, био сам уверен да је актуелна власт показала бар мало стрпљења и разумевања, бар минимум уважавања српског народа, да је Уставом СР Хрватска дефинисана као држава грађана, имали би у самосталној Хрватско држави, Србе у Источној Славонији и Барањи као лојалне грађане. По мишљењу колега заступника са подручја Западне Славоније и Билогоре, тамо била иста ситуација. Нисам сигуран за Книнску Крајину, јер су тамо сукоби већ отишли предалеко.

Нажалост, постало је евидентно да ХДЗ није циљ био само формирање самосталне хрватске државе, још важнији циљ је био да у тој држави буде што мање Срба. Изјава Фрање Туђмана од 15. децембра 1998. то потврђује, где он казива овако:
- "Решили смо српско питање и Срба више неће бити 12% и Југославена 6% колико их је било, а 3% колико ће их бити, неће угрожавати хрватску државу".

Врх ХДЗ на челу са Туђманом знао је да те прљаве циљеве може остварити само ратом.

Национални лидери и републичке политичке врхушке подгревали су најгоре националистичке страсти, лажно се представљајући „заштитницима националних интереса" па су само због властитих интереса хладнокрвно гурнули народе у рат.

ВУКОВАРСКА ГЕНЕЗА ПАКЛА (7. део)

КО ЗВЕЦКА ОРУЖЈЕМ

Након усвајања новог републичког Устава, рад Скупштини оппштине Вуковар се одвијао екстремно тешко. ХДЗ је настојао да максимално омета наш рад и да по сваку цену насилно преузме власт. Међусобни односи одборника у СО Вуковар су све више прерастали у отворени сукоб. Иступи Мерчепа су постајали све нетолерантнији и уз честе отворене претње. Јавно је говорио да ће ХДЗ силом преузети власт.

Увелико су се по кулоарима СО Вуковар и Сабора шириле информације да ХДЗ наоружава своје чланове. Сада то више нису ни крили. Злокобно су се смешкали јер су знали да време ради за њих. Ми, заступници СДП, покушавали смо смиривати тензије, али пошто су ексцеси учестали, све теже нам је то полазило за руком. Наоружани чланови ХДЗ постају припадници паравојних формација и добијају изказнице Полиције. Међу њима је пуно криминалаца (пуштених из затвора, осуђени за кривична дела) и хрватских емиграната из дијаспоре, заправо усташких потомака.

Наоружани домољуби у кукурузима

Код српског дела становништва рапидно је расло неповерење у власт и страх. Низале су се афере и изгреди. Нпр. Афера Шпегељ је јавно приказана на ТВ Београд 25. јануара 1991. где је тајно снимљен како даје инструкције да треба убијати породице официра ЈНА на кућном прагу и како се обрачунавати Србима

Масовно се појављују усташки графити, минирана је православна црква у Мирковцима, изрешетани су ћирилични натписи на улазу у зграду СО Вуковар.

У фебруару 1991. године, седам села винковачке општине у којима су већински живели Срби, референдумом су се изјаснили да се припоје општини Вуковар. Засигурно не због коректног третмана нове хрватске власти, већ из страха хрватских екстремиста који су причали о обнови НДХ. У жељи да се не стварају додатне тензије, одлука о њиховом присаједи њењу у СО Вуковар ипак није донета.

На тајном састанку где су присуствовали: Владимир Шекс, Иван Векић и Бранимир Главаш доносе јасну одлуку о етничком чишћењу Срба.

Већ 10. марта 1991. Мерчеп у Богдановцима врши смотру око 2.000 Хрвата, од чега су формиране паравојне јединице под његовом командом. На тајном састанку у кући Мерчепа, Мерчеп, Главаш, Задро и други, до носе одлуку да крену у отворене акције застрашивања Срба и насилно преузимање власт у Вуковару. Укупна ситуација на подручју општине Вуковар драстично се искомпликовала хапшењем на Плитвицама двојице грађана општине Вуковар чланова СДС-а Боре Савића и Горана Хаџића.

Тај инцидент је довео до спонтане реакције самоорганизовања у српским селима и постављања барикада и сеоских стража. Људи су били у великом страху, јер су им деца у школама била малтретирана и физички и психички.

Дигло се много прашине у хрватским медијима око тог догађаја, као и у Сабору. Доминирале су све отвореније оптужбе на рачун Срба, што је и код оних грађана хрватске националности који нису дали глас ХДЗ, стварало утисак да су им за све невоље криви Срби, па иако се нису слагали са политиком ХДЗ-а, нису јој се ни супротстављали.

Хапшење Хаџића код Плитвица.

Тада ми нису биле познате околности зашто су њих двојица ухапшени на Плитвицама 31. марта 1991. Савића и Хаџића сам тада једва познавао, али сам се, у циљу смиривања опасних тензија, максимално ангажовао у Сабору да се пусте на слободу.

Ургирао сам и преко Ивице Рачана и Славка Дегориције да се што брже пусте на слободу, јер је њихово хапшење изазвало бурно незадовољство и крајње наелектрисану атмосферу на подручју вуковарске општине. Све то је битно утицало на додатно национално раслојавање. Грађании СО Вуковар су тражили да се они ослободе.
Рачан ми је обећао да ће тражити од Туђмана да се пусте обојица. То исто ми је обећао и Дегориција, али пошто је био циник, нисам превише веровао у његове добре намере.

Тада нисам знао под којим условима су су пуштени, али годинама касније се појавила бизарна информација у јавности коју је први проговорио Јосип Бољковац, бивши министар унутрашњих послова у хрватској Влади 1990-1991, који је написао књигу "Истина мора изаћи ван". Бољковац је ту навео контраверзан податак да је Горан Хаџић пристао на сарадњу са хрватским властима, односно постао је доушник њихових сигурносно-информативних служби. Касније, он је био други председник РСК, након Милана Бабића из Книна. Пре рата, Хаџић је био магационер компаније ВУПИК и председник месне заједнице Пачетин, где је живео.

Овим мојим интервенцијама отворено се супротстављао Јосип Џaja. Он је, као висококотирани припадник ХДЗ, постављен на место начелника Полицијске управе за Винковце, Вуковар и Жупању. Није био професионалац, био је само надобудни националиста. Од њега сам тражио, у више наврата, да се Савић и Хаџић ослободе јер претили отворени сукоби. Он ми је на то одговарао да су они умешани у антидржавне активности и да, не само да неће помоћи у њиховом пуштању, него ће се томе и супротставити.

Редовно, пред свако заседање Сабора, исценирани су разни испади сваки пут све већег интензитета, да би за Саборском говорницом могли кривити и оптуживати Србе, са очитом намером да то допринесе нацио налној хомогенизацији Хрвата. Тако је било и овај пут.

Свестан експлозивне ситуације, захтевао сам у току седнице Сабора да Славко Дегориција (тада на функцији заменика министра унутрашњих послова) и ја одемо одмах у Вуковар да покушамо смирити ситуацију. Отишли смо. На скупу у Вуковару била је изузетно жучна дискусија. Изнесени ставови присутних потврдили су моје тврдње да су Срби у вуковарској општини, потпуно изгубили поверење у хрватску власт због бруталности и бескрупулозне агресивности коју је та власт испољавала.

Коначно су Савић и Хаџић пуштени из затвора, а са њима је дошао и Славко Дегориција. На Савићу су били веома видљиви трагови батинања. Одмах је одржана и седница СО Вуковар. Ситуација се ипак мало смирила.

ВУКОВАРСКА ГЕНЕЗА ПАКЛА (8. део)

ПОЧЕТАК ПАКЛА

Редовно сам одлазио у села где су се дешавали ексцеси, покушавајући да смирим ситуацију, свестан да је све извеснија претећа опција, опција наметнутог грађанског рата, а да она никоме добро не може донети. Ти моји иступи све више су ме коштали губљења угледа код Срба, јер су даљи неодмерени потези републичких власти све више оповргавали моје тврдње да има шансе да се пронађе мирно решење. После сваког ексцеса, људи би се окупљали на улици, а када је то мени јављано, одлазио сам на лице места и покушавао смиривати људе. Истовремено, био сам у сталном контакту са Полицијом у Вуковару, практично свакога дана и упорно сам тражио да сарађујемо и заједно делујемо на смиривању ситуације.

Имао сам углавном коректну сарадњу са Славком Средоселцем, командиром полицијске станице Вуковар, што се није могло рећи за његовог надређеног Јосипа Џају, шефом ПУ за Винковце, Вуковар и Жупању.

На инсистирање нас заступника СДП, договорено је на Скупштини општине, да са ХДЗ издамо заједничко саопштење у циљу смиривања ситуације. Договорили смо се да колега заступник Златко Модалек, Мерчеп и ја дођемо сутрадан код одборнице Бојане Петер, да заједнички формулишемо то саопштење. Она је предложила да не долазимо рано јер претходно треба да коље пилиће. Модалек је рекао да нема проблема, да ћемо доћи и да помогнемо. Мерчеп је на то одговорио да он не може да коље пилиће. Модалек, увек спреман за шалу, рекао је: „Нема проблема, свим пилићима ћу ставити шајкачу на главу". Мерчел је, страхујем озбиљно мислећи, одговорио: „Онда могу све сам да их покољем".

Издали смо заједничко саопштење.

У настојању, да и поред свега, покушам смирити ситуацију, успео сам организовати састанак Славка Средоселца са командантом одбране Борово Села, Вукашином Шошкоћанином. Постигнут је договор да се барикаде уклоне и да се саобраћај нормално одвија. Заузврат, Средоселац је обећао да полиција неће примењивати силу.

Нажалост, већ другу ноћ иза тога: Бранимир Главаш, Гојко Шушак, Иван Векић и Вице Вукојевић пуцали су из ручног ракетног бацача (амбруст) по Борову Селу, са циљем провокација. Њима није одговарао мир. Тражили су рат.

Председник СО Вуковар шаље отворено писмо Туђману са захтевом да предузме све потребне мере како би се сачувао мир. Уместо одговора Фрањо Туђман оснива Збор народне гарде (ЗНГ), прву паравојну формацију у СФРЈ. Мир није била опција за коју се определила хрватска власт. То је срушило све договоре и поново су постављене барикаде. Када сам питао Средоселца, зашто је прекршио обећање, признао ми је да то нису пуцали људи под његовом командом.

Тада је већ било јасно да, иако је он формално на челу полицијске станице Вуковар, да он не командује свим одредима. Суштински је полицијским и паравојним формацијама у Вуковару управљао је само Томислав Мерчеп. Сећам се да сам једном приликом био присутан када се Мерчел изгламио на Средоселца као на неког балавца. Средоселац је само ћутао. Парадоксално је то што се он Мерчепа озбиљно бојао.

Рајл-Кир: Нећу рат, зато им сметам

Због пуцања по Борову Селу, ситуација опет постаје драматично напета. Ипак, на инсистирање Јосипа Рајла-Кира, начелника осјечке Полициске управе, 13. априла 1991.  постигнут је договор да се поново склоне барикаде и успостави нормалан саобраћај, уз Кирову гаранцију да хрватске снаге неће нападати српска села. Нажалост, већ дуже време, Полиција није била место где су се доносиле одлуке и давале гаранције.

Сву моћ су преузели Шекс, Главаш, Мерчеп... Зато се провокације настављају. Постале су све учесталије ноћне пуцњаве и минирања објеката у власништву Срба. Увече 15. априла 1991. је минирана кафана "Крајишник" у власништу Борe Латиновића. У Бршадину је пуцано из аутомобила у покрету, рањена су двојица младића. У Берку је посечен виноград и запаљена слама Србина. Масовно се отпуштају Срби са посла.

У Борову Селу мештани су разоружали паравојну патролу која их је малтретирала. У Даљу су ухапшена, малтретирана и претучена четворица српских младића. Фалила је само варница да сукоб букне. Распоређују се хрватски снајперисти на силос у Бршадину. Захтевао сам да се сви ти догађаји истраже и процесуирају. Обећавано ми је, али ништа није предузимано.

Рад СО Вуковар постајао је све тежи. Прво је ХДЗ тражио да се изгласа неповерење председнику СО Вуковар Славку Докмановићу. Већином гласова делегати СО су одбили предлог. Делегат Фекете је тада поднео захтев за распуштање Скупштине општине који није прихваћен. ХДЗ је по сваку цену желео да сруши легално изабрану општинску власт. Нису више скривали да наоружавају своје чланове.

Председнику вуковарске општине, Славку Докмановићу стижу свакодневне озбиљне претње. МУП одбија да му гарантује безбедност. Због тога је начелник Докмановић, онемогућен да из Трпиные, у којој живео, долази на посао у Вуковар. Туђман званично оснива прву паравојну формацију у СФРЈ, а крајем маја 1991. врши смотру у Загребу.

Стање на територији општине Вуковар постало је хаотично. Дуготрајно трпљење шиканирања изазива колективни револт и бес и усмерава Србе на организовани отпор па и оружани.

Свакодневно сам обилазио терен и био сам сведоком да у српским селима прво расте страх, па потом и спремност људи да се свим средствима супротставе угрожавању како имовине и живота, тако и права и достојанства. То сам у више наврата пренео и Џаји, инсистирајући да ни у ком случају не употребљава силу јер ће сили, силом бити узвраћено. Он је одговарао да он мора да спроводи уставни поредак и није уопште показивао спремност да то учини другачије, осим силом.

Стално се повећавао број униформисаних лица који су углавном довођени из других крајева Хрватске и БиХ, али су организована и масовна регрутовања младића у полицијске снаге у Вуковару односно резервни састав МУП-а. Моја жена ми је пренела да јој је један њен бивши ученик испричао како је био на обуци за полицајца. Обуку је напустио јер су од њега захтевали да вежба убијање, између осталог тако да уђе међу стадо оваца и да их коље. Није то могао да поднесе.

Пошто сам свакодневно долазио у полицијску станицу, лично сам се уверио да се број униформисаних лица, углавном доведених са стране, стално повећава. Крајем априла 1991. било их је већ око 700, искључиво Хрвата. 

Ексцеси и провокације су све чешћи и жешћи.

Секретаријат за народну одбрану (који се налазио непосредно поред зграде Скупштине општине) формирао је центар за обавештавање у којем су се сливале информације о догађајима са територије целе општине, много пре ових дешавања. Само сада, то више нису биле информације о пожарима и слично, него о пуцњавама и минирањима.

Због учесталих пуцњава и минирања, увели смо дежурства у згради СO. Једног дана поподне, били смо дежурни Стипе Ловринчевић, председник вуковарског Извршног већа и ја. Јављено нам је из центра да је дошло до пуцњаве у селу Липовача, то је између Бршадина и Борова Насеља. Предложио сам Ловринчевићу да одемо заједно на лице места. Отишли смо мојим приватним аутомобилом.

У Липовачи смо затекли велику групу грађана на улици, видно узнеми рених. Сви су говорили углас. Рекли су нам да је група полицајаца пуцала по селу. После дужег разговора и убеђивања, некако смо смирили људе. Телефоном сам позвао Славка Средоселца и тражио да испита случај, што је и обећао.

У то време на улазима у већину села биле су постављене барикаде и да ноноћно су дежурали мештани у зградама месних заједница. Продужили смо у Трпињу. На излазу са трпињске цесте, код кафане "Цирих" биле су хрватске барекаде, а на улазу у Трпину, српске. У Трпињи смо разговарали са мештанима, смиривали их. Продужили смо у Боботу. Иста слика са барикадама.

У Месној заједници су нам рекли да је група мештана, чувши за пуцњаву у Липовачи, отишла наоружана у том правцу. Одмах сам пред свима, телефоном назвао Средоселца и рекао му да хитно повуче патролу коју је већ упутио у Липовачу. Присутни су ми негодујући рекли „Шта то радиш? Спашаваш усташе!". Одговорио сам им: „Спашавам људе полицајце данас, сутра вас".

Сви су били крајње изиритирани и нису ме баш гледали са одобравањем. Патрола је одмах повучена. Није дошло до сукоба. Патролу је водио полицајац Миленко Турудић. Тих дана, а и много пута касније, изјављивао је како сам му ја спасио живот. Одговорио сам му да сам ја спашавао људе, а овог пута, то је случајно био он. Наставили само преко Пачетина и Бршадина, пред зору смо се вратили у Вуковар, прошавши многобројне барикаде. Привремено смо успели да некако накратко спласну тензије.

Другом приликом, враћајући се са заседања Сабора, дошао сам у Трпињу. Тамо је у кино дворани, већ увелико трајао скуп виђенијих Срба са подручија Вуковара, Винковаца и Осијека. Људи су били узбуђени, уплашени збоr cве већег терора хрватске власти и окупили су се да виде шта чинити. На улазу у салу срео сам председника СО Вуковар Славка Докмановића. Питао сам га шта се дешава. Рекао је да је ситуација лоша, да су људи јако изиритирани а да су дошли неки емисари (букачи) из Новог Сада и да и тако узаврелу ситуацију још више подгревају.

Рекао сам му да ћу се јавити за реч, на шта ми је он саветовао да то не чиним, да су људи превише раздражени и револтирани и да нећу моћи да их смирим. Рекао сам му да верујем да је тако, али да због властите савести морам то да учиним. Са говорнице сам поручио да је изузетно тешко изаћи на крај са овако агресивном и непријатељски настројеном новом хрватском влашћу али ако и прихватимо опцију рата коју нам та власт стално намеће, опет ћe ce после рата морати сести и разговарати. Предложио сам да покушамо да потражимо начин да већ сада разговарамо.

Покер хрватских асова: Бољковац, Шпегељ, Месић, Туђман

Извиждали су ме, јер било им је већ свега доста.

И поред тога, наставио сам да излазим на лице места и дању и ноћу после сваког ексцеса. Покушавао сам смирити, већ до граница пуцања изиритиране људе, тврдећи да још увек има шансе да се избегне рат. Међутим и када сам успевао постићи неке помаке у правцу очувања мира, по правилу већ сутрадан је, неодмереним потезима, власт то урушила. Ниједно обећање да ће процесуирати починиоце никада није испунила.

Због свега тога ја сам све више губио свој лични кредибилитет код Срба.

ВУКОВАРСКА ГЕНЕЗА ПАКЛА (9. део)

П