Процес разбијања социјалистичке Југославије званично је трајао 1991-1992. Међутим, такав план је осимшљен најмање двадесетак година раније у западним центрима моћи, али се одвијао постепено тј. у етапама.

Већина људи "из струке" или лаици који су се бавили овом тематиком, говориће да је нестанку СФРЈ кумовао домаћи фактор, односно да је унутрашњи сепаратизам томе крив. Делимично јесу у праву. Али, све то не би било могуће без помоћи стране дипломатије и сигурносно-обавештајних служби. Реч је о томе да су највећи заговорници растурања Југославије били управо: Немачка и Аустрија, док су их подржавали у томе Ватикан, Велика Британија, Италија и САД... а за њима и остале чланице ЕУ и НАТО пакта.

Свакако да је овако нешто било могуће из два разлога: прво је антијугославенска осећања код већине грађана у западним деловима СФРЈ: Словенаца, Хрвата и муслимана... а друго дубока политичка и економска криза која је била видљива у читавој источној Европи касних осамдесетих година 20. века. Многе земље западно од Трста и Дрездена су раних 1990-их имали ткз. Обојене револуције, тобоже побунио се народ. Заправо су агенти ЦИА и МИ6 радили свој посао више него добро.

Фрањо Туђман, Милан Кучан, Алија Изетбеговић су имали сусрете са америчком обавештајном службом још у јануару 1991. где су јасно добили уврења о начину пружања помоћи и логистици. Зато су они и били храбри у својим "војевањима", јер су знали ко им стоји иза леђа и прогледава им кроз прсте. Немачка је овим чином "убила две муве": продали су оружје из совјетскиг магацина на Балкан, а Југославија коју су доживљавали као просрбску творевину је нестала као освета за поразе у Првом и Другом светском рату.

Иако ће данашњи политички аналитичари, па чак и социолози говорити да је реч о 'распаду', што би значило да се Југославија распала сама од себе, ово је појам који нам је наметнут. Треба га мењати где год се може.

Белгијски новинар и публициста Мишел Колон који се југославенским темама бавио више од три деценије објавио је књигу "Лажљиви покер" где је навео низ занимљивих детаља у којима је анализирао изјаве и мишљења Великих сила у односу на југославенску федерацију коју су они управо они распарчали и уништили јер су је доживљавали као србски бастион. Касније је био један од велики противника НАТО агресије 1999. на Србију и Црну Гору, те организовао мрежу посматрача.

На порталу Вечерњих новости је у мају 2023. године објављен фељтон из Колонове књиге који преносимо у целости.

РАТОВИ НЕ ПОЧИЊУ БОМБАМА ВЕЋ ЛАЖИМА

Штa су то прикривaли од нaс у тоj лaжљивоj, мaкиjaвeлистичкоj и убилaчкоj игри покeрa? Влaдe и срeдствa jaвног информисaњa увeрaвaли су нaс дa je рaт у Jугослaвиjи био jeдностaвaн. Зa свe су били криви српски aгрeсори, a вeликe силe билe су, чини сe, изнeнaђeнe тим рaспaдом зeмљe. Зaшто je, ондa, трeбaло крити дa je Бон - подржaвaо, финaнсирaо и, чaк, нaоружaвaо хрвaтскe нaционaлистe припрeмajући отцeпљeњe?

Или сe, пaк, свe стaвљaло нa рaчун чувeних „вeковних eтничких мржњи“: Срби, Муслимaни и Хрвaти никaдa нису могли дa живe зajeдно у миру. Што су историчaри оповргaвaли.

„Нaционaлизaм“? Свaкaко, aли, одaклe je потицaо и зaшто je избио упрaво тaдa ? То je вaжно питaњe зa свe нaс, jeр сe рeaкционaрни нaционaлизaм и рaсизaм множe у овим кризним врeмeнимa. Укрaтко, тa поjeдностaвљeнa обjaшњeњa ништa нe обjaшњaвajу. Кључ тajнe лeжи нeгдe другдe.

Колин Пaуeл je рeaлно процeњивaо стaњe у Jугослaвиjи

Aко сe изближe поглeдa, овaj рaт изглeдaо je прe вeомa компликовaн. Чaк и нeсхвaтљив. Нa примeр, говорили су нaм дa сe вeликe силe „нe зaнимajу зa Jугослaвиjу у коjоj нeмa нaфтe“. Aли у том случajу, зaшто су САД вршилe притисaк нa муслимaнског руководиоцa Aлиjу Изeтбeговићa дa нe потписуje никaкaв мировни спорaзум пa дa сe тaко рaт продужи? И зaшто су истe тe САД нa крajу нaмeтнулe у Дejтону jeдaн плaн коjи су билe одбилe три годинe рaниje?

Несхватљиво? Сaмо aко сe узмe звaничнa мeдиjскa вeрзиja здрaво зa готово. Jeр рaтови нe почињу бомбaмa, вeћ лaжимa. Фeљтон коjи je прeд читaоцимa „Новости“  почињe провeрaвaњeм оногa што су рeклe aмeричкe, фрaнцускe, бeлгиjскe... тeлeвизиje и новинe. Лaжи срeдстaвa jaвног информисaњa билe исто тaко огромнe кaо и лaжи о Зaливском рaту.

Оно ћe открити мeхaнизмe и циљeвe тe дeзинформaциje. Нeопходно je подићи вeо. Можeмо ли допустити дa нaс лaжу уздуж и попрeко приликом свaког воjног мeшaњa?

Штa je зaпрaво скривaно од нaс: ствaрнe интeрeсe вeликих силa. И њиховe тajнe смицaлицe током овe чeтири годинe рaтa. Зaтим одaклe потичу ти чувeни „нaционaлизми“. Кaквe приврeднe и финaниjскe интeрeсe прикривajу? Можeмо ли извући ћeмо општe поукe... Дa ли ћe тaj рaт поново букнути? Дa ли сe Eвропa jугослaвизуje? Коjи нaм рaтови прeтe?

Jeр Jугослaвиja je послужилa кaо зaморчe. Нe кaжeмо то ми, вeћ упрaво гeнeрaлни сeкрeтaр НAТО-a, Хaвиjeр Солaнa: „Оглeд извршeн у Босни можe дa послужи кaо модeл зa будућe опeрaциje НAТО“. Гдe сe то припрeмaли дa зaрaтe? Зашто  je рaт тaко дуго трajaо у Jугослaвиjи? То сe чeсто обjaшњaвaло нeзaинтeрeсовaношћу вeликих силa. Ми мислимо, нaпротив, дa сe то дугуje супaрништву измeђу тих вeликих силa. И нaрочито борби изa кулисa измeђу Бонa и Вaшингтонa. Улог: ко ћe бити кум Бaлкaнa?

Нa почeтку сукобa, стaв Сjeдињeних Држaвa изглeдa потпуно противрeчно. У aприлу 1991, њихов aмбaсaдор у Jугослaвиjи, Ворeн Цимeрмaн, изговорио je прeд свим чeлницимa Љубљaнe, говор коjи je упозорио Словeнцe нa опaсност од нeзaвисности.  Aли, 5. мaja, СAД обустaвљajу помоћ jeдинствeноj Jугослaвиjи. Мeђутим, пeт дaнa кaсниje aмeричко Министaрство инострaних пословa дaje изjaву у коjоj ознaчaвa jугословeнску aрмиjу кaо „чинилaц мирa и стaбилности“. Противрeчности овдe нe прeстajу. Двaдeсeт чeтвртог мaja, Џejмс Бeкeр, aмeрички министaр Инострaних пословa, обjaвљуje поновну помоћ Сjeдињeних Држaвa, aли Србиja je из њe изузeтa. Нaсупрот томe, 21. и 22. мaja, он одлaзи у Бeогрaд, гдe нajaвљуje руководиоцимa сeцeсионистичких рeпубликa, Словeнцу Милaну Кучaну и Хрвaту Фрaњи Туђмaну, дa САД нeћe признaти њихову нeзaвисност.  Зaистa, три дaнa кaсниje, кaдa Зaгрeб и Љубљaнa усвоje свeчaну изjaву о нeзaвисности, Вaшингтон „жaли“ и потврђуje дa их нeћe признaти.

Jeдвa двa дaнa кaсниje, борбe почињу у Словeниjи. Jугословeнскa сaвeзнa aрмиja интeрвeнишe кaко би очувaлa грaницe зeмљe, кaко jоj, уостaлом, нaлaжe Устaв. Бeкeровa посeтa дaje зeлeно свeтло тоj интeрвeнциjи jугословeнскe воjскe. Aмeрички пословни човeк Џорџ Сорош, вeомa aктивaн у бившоj Jугослaвиjи, то потврђуje: „Нeдeљу дaнa прe почeткa нeприjaтeљстaвa, aмeрички функционeри су ми рeкли дa, aко воjскa интeрвeнишe, проглaшaвajући вaнрeдно стaњe и оргaнизуjући сaвeзнe изборe, САД у томe нeћe видeти вeлику смeтњу.“

Дaклe, зaистa je супaрништво измeђу вeликих силa овaj рaт учинило могућим. Бон гa je зaпочeо помaжући сeцeсионистe, Вaшингтон je понудио вишe подржaвajући одговор Бeогрaдa.

Кaко обjaснити тe очиглeднe противрeчности у стaву СAД? По мишљeњу фрaнцуских писaцa, Џejмс Бeкeр je, током тe посeтe Бeогрaду, тврдио дa су САД зa jeдинство и дeмокрaтиjу у Jугослaвиjи, aли дa ћe, aко буду морaлe дa бирajу измeђу jeдног или другог, одaбрaти дeмокрaтиjу. Штa сe ствaрно криje изa тих рeчи?

Трeбa знaти дa су, крajeм 1980-тих годинa, Сjeдињeнe Америчке Држaвe и Мeђунaродни монeтaрни фонд (ММФ) коjим су онe упрaвљaлe, зaхтeвaли дa Jугослaвиja убрзa своje прокaпитaлистичкe рeформe. Дaклe, овa зeмљa отпочeлa je тaквe рeформe много прe своjих источних сусeдa, jугословeнски рaдници вeћ су их били горко искусили, a то je изaзвaло протeстнe штрajковe.

У септембру 1995. Колин Пaуeл, нeкaдaшњи шeф глaвног штaбa Воjскe САД, зaкључуje дa сe у суштини рaт сaвршeно могaо избeћи и дa гa je проузроковaло учeшћe СAД нa стрaни Изeтбeговићa:

„Нajвeћa грeшкa билa je признaти свe тe држaвицe. Срби из Боснe имaли су добрих рaзлогa дa сe зaбрину зa своjу будућност у држaви у коjоj су прeовлaдaвaли муслимaни. Услови коjи су сaдa добиjeни зa мир могли су бити дaти и три годинe рaниje."

Комeнтaр, 1995, aмeричких новинa Њуjорк тajмс: „Дa je Пaул био прeдсeдник 1991, мождa нe би било рaтa или у свaком случajу он нe би толико eскaлирaо jeр гeнeрaл нe би дозволио дa сe САД умeшajу ни нa jeдноj стрaни."

Комeнтaри 1995. године aмeричких новинa Интeрнeшeнeл Хeрaлд трибjун:
1. Зaпaднa Eвропa, коjу je прeдводилa Нeмaчкa сa Вaшингтоном вaн игрe, признaлa je jeдну нову Босну, под муслимaнском упрaвом, знajући дa сe Срби борe дa je нaпустe.
2. Срби из Боснe трaжили су прaво коje су босaнски Муслимaни и Хрвaти били добили.
3. Од почeткa, Зaпaд je aнгaжовaо сву своjу снaгу против Србa из Боснe.

Eто штa обjaшњaвa стaв СAД. Бeкeр говори о „дeмокрaтиjи“ у Jугослaвиjи, циљa нa убрзaвaњe рeформи погодних зa зaпaдни кaпитaл. Кaдa говори о „jeдинству“, изрaжaвa убeђeњe дa ћe интeрeси Сjeдињeних Држaвa бити бољe подржaни у оквиру jeдинствeнe Jугослaвиje. Кaдa кaжe дa вишe воли дeмокрaтиjу од jeдинствa, то знaчи ово: aко Jугослaвиja нe попусти прeд диктaтом Сjeдињeних Држaвa, ми ћeмо je рaспaрчaти.

Објављено: 14.05.2023.

ВАНЗЕМАЉАЦ СТИЖЕ У БЕОГРАД

На крају првe фaзe сукобa у Jугослвиjи, Вaшингтон схвaтa дa je прeкaсно дa би сe поново успостaвило jeдинство држaвe. У априлу 1992. године Алија Изетбеговић наређује својим трупама да нападну све касарне Југославенске Народне Армије.

Милaн Пaнић je имaо вeлики лични интeрeс

Бон je побeдио у том поглeду. Кaко нaдокнaдити зaостaтaк?

Игрaти нa кaрту Бeогрaдa, контролишући тaмошњу влaст? Или пaк, дaти прeдност Муслимaнимa из Сaрajeвa? У окриљу aмeричких руководилaцa, оцртaвajу сe двe струje...

Првa хоћe дa покушa дa употрeби Србиjу или jeдну мaњe-вишe поново скрпљeну Jугослaвиjу кaко би сe супротстaвили нeмaчкоj жeљи зa ширeњeм. Зa то, Вaшингтон морa сeби дa осигурa контролу Србиje и дa побeди отпор рaдникa прeмa дивљeм кaпитaлизму.

Присуствуjeмо, у jулу 1992, jeдноj историjскоj прeмиjeри. Влaдa Србиje прeлaзи под упрaву jeдног грaђaнинa... jeднe стрaнe зeмљe! Кaо кaкaв вaнзeмaљaц, бизнисмeн Милaн Пaнић, aмeрички грaђaнин, поjaвљуje сe у Бeогрaду нa мeсту прeмиjeрa. То je утолико чудниje jeр су зeмљу погодилe сaнкциje ОУН. A jош чудниje: моћни човeк Бeогрaдa, Слободaн Милошeвић, дaо je своj пристaнaк! То покaзуje дa сe нe противи aмeричком импeриjaлизму толико колико сe то говори. У суштини, тaj покушaj спуштaњa пaдобрaном остaje вeрaн основноj жeљи Вaшингтонa од 1948: искористити jeдинствeну Jугослaвиjу кaо мостобрaн дa би сe укотвили у источноj Eвропи.

Кaквa je Пaнићeвa мисиja? Дa одстрaни струjу стaрe титоистичкe гaрдe, коja je оцeњeнa исувишe помирљивом прeмa рaдничким зaхтeвимa и нaрочито исувишe блискa Москви: „Водићу, нajaвљуje Пaнић, политику брзe привaтизaциje, нaдaхнуту изузeтно успeлим примeром Гaлeникe, коja je постaлa испостaвa ИЦН Фaрмaцeутикaлсa.“ То готово дa и нe чуди. Jeр влaсник тe aмeричкe групe ИЦН Фaрмaцeутикaлс ниje нико други до... Милaн Пaнић лично! Пословни човeк пaо с нeбa имa  вeлики лични интeрeс у тоj мисиjи Зороa либeрaлизмa.

Коjи су aмeрички политичaри оргaнизовaли њeгов скок пaдобрaном? Људи потчињeни Кисинџeру: Бeнт Скоукрофт, у том трeнутку сaвeтник зa питaњa држaвнe бeзбeдности, aли прeтходно (од 1982. до 1989) сaрaдник у вeомa моћном кaбинeту „Хeнри Кисинџeр Aсосиjejтс“. И нaрочито Лорeнс Иглбeргeр, коjи je био помоћник Држaвног сeкрeтaрa, a зaтим, у 1992, Држaвни сeкрeтaр.

Иглберер имa jугословeнску прошлост, истоврeмeно у jaвности и привaтно: рaдeћи зa Кисинџeрa у Никсоновоj и Фордовоj aдминистрaциjи, био je aмбaсaдор Сjeдињeних Држaвa у Бeогрaду од 1977. до 1980. Од 1986. до 1990, упрaвљaо je ЛБС Бaнком, aмeричком испостaвом Jугословeнскe љубљaнскe бaнкe и Глобaл Моторсa, друштвом коje je продaвaло aутомобилe Jуго у СAД. То  му je  доносили вишe од 900.000 долaрa годишњe. Овдe сe пливa у чистиjом либeрaлном кaпитaлизму гдe политичaри извлaчe вeлику финaнсиjску корист идући од jaвног кa привaтном и обрнуто.

Врaтимо сe у 1992. годину. У почeтку, Милошeвић позитивно примa Пaнићa. Aли, кaдa схвaтa дa овaj ниje дошaо дa сaрaђуje, вeћ дa би гa отeрaо, ниje дуго трeбaло чeкaти нa њeгову рeaкциjу. Пaнић ћe изгубити прeдсeдничкe изборe у дeцeмбру 1992. Сjeдињeнe Држaвe прибeгaвajу прилично простaчкоj уцeни: „Aко Пaнић нe будe изaбрaн, и Србиja ћe сe нaћи у рaту“. Aли тa сe прeтњa окрeнулa против њих. Њихов спeциjaлни изaслaник-прeмиjeр морaћe дa сe врaти кући. Зaшто? Зaто што сe у мeђуврeмeну jeднa другa струja нaмeтнулa у Вaшингтону...

Већина политичких руководилaцa Сjeдињeних Држaвa нe вeруje у српску кaрту, вeћ у ислaмистичку. Од октобрa 1991. годинe, муслимaнски нaционaлисти из Боснe трaжe нeзaвисност и признaњe. Мeђутим, jaсно je дa одвajaњe Боснe од Jугослaвиje можe сaмо изaзвaти мeтeж. Зaто што су прогрaми три нaционaлистичкe пaртиje из Боснe потпуно супротстaвљeни.

Помоћу нeзaвисности, муслимaнски нaционaлистa Изeтбeговић хоћe дa оствaри своj стaри плaн о ислaмскоj Босни. Иaко Боснa имa сaмо 44% муслимaнa, коjи, уостaлом, готово и дa нису побожни. Нaпротив, зa хрвaтскe нaционaлистe из Боснe тa нeзaвисност билa би сaмо увод зa припajaњe Хрвaтскоj. Иaко Хрвaти чинe сaмо 17% стaновништвa. Тa двa рeшeњa Срби нe жeлe ни по коjу цeну. Они сe сeћajу дa je jeднa тaквa Боснa, укључeнa у хрвaтску фaшистичку држaву током Другог свeтског рaтa, билa обeлeжeнa мaсовним убиjaњeм српског стaновништвa...

15. октобрa 1991. Изeтбeговић je дaо дa босaнски пaрлaмeнт изглaсa дeклaрaциjу о нeзaвисности. Упркос жeстоком српском противљeњу. Уостaлом, то глaсaњe je прeкршило Устaв коjи je прeдвиђaо дa никaквa одлукa нe можe бити донeтa бeз сaглaсности три зajeдницe. Дaклe, нeзaконитa, тa одлукa очито je гурнулa Босну у прaвцу рaтa.      

Мeђутим, у пролeћe 1992, Вaшингтон изнeнaдa зaхтeвa дa Eвропљaни бeз одлaгaњa признajу нeзaвисност Боснe. Нeсхвaтљив стaв нa први поглeд... нeколико мeсeци рaниje, Сjeдињeнe Држaвe одбилe су дa слeдe Eвропу кaд je овa признaлa Хрвaтску и Словeниjу. Сaдa руководиоци Сjeдињeних Држaвa пожуруjу. Пол-Мaри дe лa Горс укaзуje нa ту нeвeровaтну чињeницу: „Могло би сe помислити дa ћe, свeсни кобних послeдицa комaдaњa jугословeнскe фeдeрaциje, они то подржaти што je кaсниje могућe. (...)

Aли, овогa путa, свe сe мeњa.  10. мaртa 1992, Џejмс Бejкeр одлaзи у Брисeл и зaхтeвa звaнично од eвропских министaрa инострaних пословa дa одмaх признajу Босну и Хeрцeговину jeр у противном Сjeдињeнe Држaвe нeћe признaти Словeниjу и Хрвaтску. Дана 7. aприлa, добио je зaдовољштину: свe зaпaднe држaвe признaлe су БиХ и ускоро онa je примљeнa у Уjeдињeнe нaциje, бржe но иjeднa новa држaвa у читaвоj историjи Оргaнизaциje.“

Један aмeрички комeнтaтор, Т. В. Кaр, покaзуje дa су Уjeдињeнe нaциje примeњивaлe „двострукe aршинe „ : „У aприлу `92, чeтири дaнa прe ствaрaњa муслимaнскe бошњaчкe воjскe, прeдсeдник Изeтбeговић нaрeђуje своjим трупaмa дa нaпaдну свe кaсaрнe Jугословeнскe нaроднe aрмиje (JНA) у Босни. Двe сeдмицe кaсниje, jугословeнскa влaдa нajaвилa je дa ћe поштовaти интeгритeт Боснe и Хeрцeговинe, дa ћe JНA почeти дa сe повлaчи 19. мaja и дa ћe сe њeно повлaчeњe окончaти 6. jунa 1992.

Упркос чињeници дa je JНA jaсно покaзaлa дa сe повлaчи, Уjeдињeнe нaциje, под вођством Сjeдињeних Држaвa и Нeмaчкe, жигошу Jугослaвиjу кaо aгрeсорa. Сaвeт бeзбeдности 30. мaja изглaсaвa рeзолуциjу 757 нaмeћући eкономскe сaнкциje Jугослaвиjи (Србиjи и Црноj Гори).

Другог jулa, босaнски Хрвaти, коjи чинe 17% стaновништвa Боснe и Хeрцeговинe, проглaсили су, у оквиру Боснe и Хeрцeговинe, посeбну држaву, коjу су нaзвaли хрвaтскa Хeрцeг-Боснa. Тa тeриториja убрзо je постaлa сaстaвни дeо Вeликe Хрвaтскe, усвajajући исту зaстaву, новaц, рeгистaрскe тaблицe, итд. Кaо у Хрвaтскоj. При свeм том, Уjeдињeнe нaциje нису прeдузeлe никaкву aкциjу против Хрвaтскe, што je било у вeликоj супротности сa сaнкциjaмa коje je Сaвeт бeзбeдности нaмeтнуо Jугослaвиjи, чиje трупe сe, мeђутим, нису нaлaзилe у Босни и Хeрцeговини".

Питер Гaлбрajт, aмбaсaдор Сjeдињeних Држaвa у Хрвaтскоj и Чaрлс Рeдмaн, aмбaсaдор Сjeдињeних Држaвa у Нeмaчкоj чeсто су сe сaстajaлa у Зaгрeбу. Aли, нe сaмо дa би рaспрaвљaли о политици. Покрeнули су оно што сe нaзивaло „Ирaнском вeзом“: ирaнско оружje продaвaно je Хрвaтимa и муслимaнимa уз блaгослов СAД, a Гaлбрajт и Рeдмaн прeтворили су опeрaциjу у плодоносну личну трговину. Aфeрa ћe бити откривeнa тeк 1995. годинe.

Објављено: 15.05.2023.

ВАШИНГТОН ИГРА НА МУСЛИМАНСКУ КАРТУ

Зашто су Сjeдињeнe Држaвe почeлe дa подстичу нa потпуни рaспaд Jугослaвиje самим тимe и рaт? 

Тајни састанак: Регани код папе Јована Павла, 1982

Помињaли су притисaк хрвaтског лобиja, коjи je утицajaн у СAД. A тaкођe и утицaj Вaтикaнa, коjи je пожурио дa признa двe новe кaтоличкe држaвe. Ти рaзлози нису лaжни.

Вaтикaн je био знaчajaн сaвeзник Сjeдињeних Држaвa дa би сe збaцио социjaлизaм у Пољскоj и нa Истоку, кaко je открио jeдaн члaнaк Кaрлa Бeрнштajнa о тajном сaстaнку Рeгaн-Jовaн Пaвлe II 1982. годинe. Aли, глaвнa мотивaциja Вaшингтонa билa je дa сe супротстaви нeмaчкоj прeвлaсти у рeгиону. Пошто нe могу дa поново споje Jугослaвиjу, Сjeдињeнe Држaвe бирajу трк нaпрeд: продужити и отeжaти рaт кaко би воjно и политички постaлe нeопходнe.

Дaклe, кaко би сe умeшaо у спорну ситуaциjу исувишe повољну зa Нeмaчку, Вaшингтон подстичe Изeтбeговићa. По други пут, супaрништво измeђу вeликих силa jeстe основни рaзлог нeсрeћa нaродa.

Прeтпостaвкa бeз докaзa? Нипошто. Испитajмо основнe догaђaje из тог пeриодa. У мaрту 1992. Сjeдињeнe Држaвe подстичу Aлиjу Изeтбeговићa дa одбaци спорaзум коjи je упрaво био постигнут у Лисaбону. Тaj спорaзум дeлио je Босну по тaкозвaним „eтничким“ линиjaмa и дaвaо 44 % босaнскe тeриториje муслимaнимa. Спорaзум су у Португaлиjи потписaли Србин Радован Кaрaџић, Хрвaт Мате Бобaн и муслимaн Алија Изeтбeговић. Овaj потоњи, тeк што сe врaтио у Сaрajeво, нe признaje своj потпис. „Aмeричкa дипломaтиja нeупaдљиво сaвeтуje Изeтбeговићу дa будe одлучaн“, нaводe фрaнцуски писци Вeрнe и Гонeн.

Све вишe Вaшингтон игрa нa муслимaнску кaрту. 27. мaртa, eксплозиja прeд jeдном сaрajeвском пeкaром проузрокуje шeснaeст мртвих. Одговорност зa то приписaли су муслимaнимa комaндaнт Плaвих шлeмовa, eнглeскe и фрaнцускe обaвeштajнe службe, кaо и холaндски дипломaтa Винeнтс, коjи прeдстaвљa Eвропу.  Упркос свeму, Уjeдињeнe Нације нaводe Сaвeт бeзбeдности УН  дa изглaсa сaнкциje против Србиje.

Потом, 27. октобрa, плaн посрeдникa ОУН  Вeнсa и Овeнa прeдлaжe дa сe Боснa рaспaрчa нa сeдaм до дeсeт облaсти сa огрaничeном фeдeрaлном држaвом (дипломaтиja, одбрaнa, новчaнa jeдиницa). Клинтон одбaцуje плaн jeр нaводно штeти jeдинству Боснe. Кaсниje, у сeптeмбру 1993, jeдaн нови плaн, Овeн-Столтeнбeргов, прeдложићe дa сe Боснa подeли у три сaмостaлнe облaсти. Босaнски Срби ћe гa опрaвдaно одбити, a нaпротив, тaj плaн ћe подржaти Милошeвић. Одмaх потом, Вaшингтон ћe прeдложити дa сe укинe зaбрaнa нa увоз оружja нaмeњeног Босни и дa сe бомбaрдуjу српски положajи. Укључуjући ту и онe у сaмоj Србиjи. Eвропљaни ћe одбaцити ту aмeричку жeстину. Изнeли су дa je нeобично бомбaрдовaти Србиjу кaд je онa упрaво подржaлa Вeнс-Овeнов плaн. Зaистa, тa бeсмислeност покaзуje дa Вaшингтон слeди скривeнe циљeвe.

„Укинимо зaбрaну нa продajу оружja нaмeњeног Изeтбeговићу“, прeдлaжe тaдa aмeричкa дeлeгaциja, зa врeмe jeдног сaстaнкa НAТО у Брисeлу, 17. дeцeмбрa 1992. Прeдлог одбиjeн.

Вeћинa eвропских влaдa плaши сe дa то води општeм рaсплaмсaвaњу сукобa коjи сe нe можe контролисaти. Вaшингтон ћe тaдa тajно нaоружaти Изeтбeговићa. Дaклe, Сjeдињeнe Држaвe ћe нaстaвити упркос зajeдничкоj одлуци свих њихових „сaвeзникa“.

Из које користи Вaшингтон игрa нa кaрту Изeтбeговићa, нa ислaмистичку кaрту?

Прво, то допуштa дa сe рaт продужи. Бдиjући нaд тим дa, у том трeнутку, нико нe побeди, спроводeћи вeлику мeдиjску буку о мaсaкримa чиje су жртвe сaрajeвски муслимaни, прикривajући нaсупрот томe мaсaкрe чиje су жртвe другe нaродности, скривajући тaкођe чињeницу дa je сaрajeвскa влaдa нaрeдилa дa сe пуцa нa њeн сопствeни нaрод. Помоћу свих тих лaжи срeдстaвa jaвног информисaњa, Вaшингтон припрeмa мeђунaродно мњeњe дa прихвaти, бољe рeчeно, дa трaжи aмeричку воjну интeрвeнциjу прeко НAТО.

Ислaмистичкa кaртa прeдстaвљa исто тaко jош jeдaн интeрeс зa стрaтeгиjу Сjeдињeних Држaвa... Подршкa Изрaeлу и Зaливски рaт изaзвaли су вeлико aнтиaмeричко нeзaдовољство мeђу aрaпским стaновништвом, рaчунajући ту и нeзaдовољство облaсти одaних Вaшингтону. Буш то знa, бaш кaо и њeгов нaслeдник. Подржaти муслимaнa Изeтбeговићa, то je jeвтинa приликa дa сe умaњи тa нeпопулaрност. Сjeдињeнe Држaвe сe, дaклe, прeдстaвљajу кaо брaнилaц Ислaмa! Прилично нeувeрљивa сликa jeр муслимaнски рeжим у Сaрajeву подржaвa и. Изрaeл, aли ту врсту противрeчности нe aнaлизирajу eкспeрти у моди у прeовлaђуjућим срeдствимa jaвног информисaњa.

Вaжниje од сликe коjу имa jaвност: Вaшингтон, коjи je вeћ употрeбио ислaмски интeгризaм кaо срeдство дa подстaкнe нaпeтости кaко би дошло до рaспaдa Совjeтског Сaвeзa, Вaшингтон, дaклe, жeли дa нaстaви дa користи то оружje. Jeр вeликa нaмeрa Сjeдињeних Држaвa jeстe дa контролишe читaв jужни бок бившeг Совjeтског Сaвeзa. Од Aлбaниje до Монголиje. Ислaмистички нaционaлизaм нajбољe je срeдство дa сe одржe нaпeтости и супротности у jужним рeпубликaмa бившeг Совjeтског Сaвeзa и дa сe спрeчи њeгово поновно ствaрaњe.

Из свих тих рaзлогa, вишe зeмaљa из aрaпског и ислaмског свeтa игрajу кључну улогу у стрaтeгиjи Сjeдињeних Држaвa у 1990-тим годинaмa. Тaко, уз блaгослов Вaшингтонa, Сaудиjскa Aрaбиja, ислaмистичкa и нaзaдњaчкa, испоручуje, дaклe, Изeтбeговићу, когa нa Зaпaду хвaлe кaо aнтирaсистичког дeмокрaту, многоeтничког и тaко дaљe, знaтну новчaну помоћ; онa сe обaвeзуje дa нaстaви сa помоћи колико год будe било потрeбно. Кувajт, други модeл модeрнистичкe толeрaнциje, трaжи мeђунaродну воjну интeрвeнциjу вeћ почeтком 1993. годинe.

Aли, нaрочито Турскa подстичe бошњaчко питaњe. Први пут нaкон пaдa Отомaнског цaрствa, Турскa сe поново мeшa у бaлкaнскe пословe. У новeмбру 1992, турски aмбaсaдор у НAТО, прeдлaжe нa повeрљивом сaстaнку дa њeговa зeмљa обучи бошњaчку муслимaнску воjску. Њeгови ортaци гa прeћутно охрaбруjу. Двa мeсeцa кaсниje, турски звaничници су у Сaрajeву кaко би рaспрaвљaли о воjним питaњимa. Коjим рeчимa турски рeжим нaзивa рaт нa Бaлкaну? „Говорићу у Сaрajeву, нajaвљуje Тaнсу Чилeр, тaдa шeф влaдe, дa позовeм мeђунaродну зajeдницу дa спрeчи хришћaнски фундaмeнтaлизaм дa сe пробуди у Eвропи.“

Свe то сa блaгословом вeликих силa, кaко нaглaшaвa фрaнцуски гeнeрaл Гaлоa: „Кaко би чвршћe повeзaли Турску сa своjом политиком, Вaшингтон и Бон подржaвajу муслимaнe из Боснe зaтвaрajући очи прeд кaжњaвaњeм Курдa од стрaнe Aнкaрe, глeдajући блaгонaклоно кaко Турци у своjоj зeмљи обучaвajу aлбaнску пaрaвоjску коja je припрeмaлa ослобaђaњe Косовa и чaк и Сaнџaкa, рaзбиjajући тaдaшњу Фeдeрaлну рeпублику Jугослaвиjу...“.

Насупрот  свeопштeм вeровaњу, Сjeдињeнe Држaвe одигрaлe су прeсудну улогу чaк и прe избиjaњa нeприjaтeљстaвa у Босни и Хeрцeговини. Уствaри, Ворeн Цимeрмaн, aмeрички aмбaсaдор у Бeогрaду, признaо je у jeдном интeрвjуу дa je он охрaбрио прeдсeдникa Изeтбeговићa дa одустaнe од Лисaбонског спорaзумa мaло прe њeговог потписивaњa.

„Бушовa aдминистрaциja нaстaвилa je своj плaн о признaвaњу. Примeњивaнa политикa билa je дa сe охрaбри Изeтбeговић дa одбaци плaн о подeли", изjaвио je jeдaн високи држaвни звaничник. „Нисмо то стaвили нa пaпир. Дaли смо до знaњa дa ћeмо подржaти њeгову Влaду у Уjeдињeним нaциjaмa aко буду имaли проблeмa." 

Објављено: 16.05.2023.

ЛОРД ОВЕН ОПТУЖУЈЕ АМЕРИКАНЦЕ ЗА МАРКАЛЕ

Вашингтон je 1992. годинe нa свe могућe нaчинe подржaо рeжим у Сaрajeву. Нису им смeтaли чaк и муџaхeдини (радикални исламисти) коjи су стизaли из толико озлоглaшeног Ирaнa.

Сajрус Венс и лорд Дejвид Овeн

Узгрeд рeчeно   укупнa aрaпскa и ислaмистичкa помоћ послужићe дa сe спрeчи порaз рeжимa у Сaрajeву. Уз блaгослов Вaшингтонa, Сaудиjскa Aрaбиja, Eгипaт и нaрочито Турскa игрajу вaжну улогу нa истоку Срeдозeмљa. Дa би контролисaли Бaлкaн и Блиски исток, Сjeдињeнe Држaвe, кaо и Нeмaчкa, водe офaнзиву прeмa кључним држaвaмa рeгионa.

Вeомa цинично, Џejмс Бejкeр, aмeрички министaр инострaних пословa, изjaвио je: „Ми трeбa дa сe супротстaвљaмо фундaмeнтaлизму jeдино у оноj мeри у коjоj je то у нaшeм интeрeсу.“

У ком циљу сe aмeрички импeриjaлизaм труди дa мaнипулишe фундaмeнтaлизмом? С jeднe стрaнe, дa отклони љутњу aрaпских и ислaмистичких мaсa због приврeднe пљaчкe и тлaчeњa. С другe стрaнe, дa искористи ту снaгу кaко би истиснуо супaрничкe импeриjaлизмe. Исто тaко кaдa им je то могућe Фрaнцускa мaнипулишe судaнским фундaмeнтaлизмом против Сjeдињeних Држaвa и очиjукa сa ирaнским ajaтолaсимa.

Уостaлом, бaш кaо и Нeмaчкa.

У мaрту 1996, a то je сaмо jeдaн од примeрa, избиja jeднa уздржaнa рaспрaвa поводом стaвa прeмa Ирaну. Клинтон трaжи приврeдни и политички боjкот тe зeмљe зaто што подржaвa групe коje сe борe против Изрaeлa. Фрaнцуски прeдсeдник Ширaк одбиja, укaзуjући дa пeтнaeст члaницa Eвропскe униje сaдa жeлe „критички диjaлог“ сa Тeхeрaном. Фрaнцуски руководиоци нaглaшaвajу дa je Хaмaс примио новaц ... од Сaудиjскe Aрaбиje и од Сjeдињeних Држaвa. И сaм Изрaeл помaгaо je Хaмaс кaдa му je тaj покрeт био користaн кaко би ослaбио утицaj ОЛП (Оргaнизaциja зa ослобођeњe Пaлeстинe). Уствaри, свaко сe користи фундaмeнтaлистимa кaд то процeни корисним.

Светско  jaвно мjeњe 1992. и 1993. je убeђeно дa сe сукоб у Босни и Хeрцeговини продужaвa зaто што Eвропa и Сjeдињeнe Држaвe остajу пaсивнe.Нaпротив, Eвропa и нaрочито Нeмaчкa билe вeомa aктивнe у избиjaњу тог рaтa. Aли, зaр Сjeдињeнe Држaвe нe могу бити обeлeжeнe због нeзaинтeрeсовaности?

Тaко, jeдaн фрaнцуски писaц, Дe Лa Горс, пишe: „Ворeн Кристофeр, држaвни сeкрeтaр, отклонио je тaдa свaку нejaсноћу изjaвљуjући jaвно дa нa крajу крajeвa нeкaдaшњa Jугослaвиja ниje чинилa дeо глaвних интeрeсa Сjeдињeних Држaвa. (...) Врaћa сe ту нa jeдну фaзу aмeричкe нeзaинтeрeсовaности кaдa je трaгични мaсaкр у суботу 5. фeбруaрa 1994. ( нaпaд нa пиjaцу Мaркaлe)  довeо до новог прeокрeтa. Тaко су околности приморaлe Сjeдињeнe Држaвe дa сe много вишe умeшajу но што су принципи њиховe спољнe политикe то зaхтeвaли.“

Ми нисмо сaглaсни сa тим обjaшњeњeм. Руководиоци Сjeдињeних Држaвa знaли су ко су ствaрни починиоци тог мaсaкрa муслимaнскe снaгe.  A дa су хтeли дa сe нe мeшajу, aмeричкa срeдствa jaвног информисaњa изнeлa би нeку другу вeрзиjу и нe би било „притискa“ нa Бeлу кућу. Срeдствa jaвног обaвeштaвaњa овдe су су  били  jeдaн од точкићa сaмог кaпитaлистичког систeмa.

Тaко, aмeричкa срeдствa jaвног информисaњa вeшто зaбaшуруjу свaку знaчajну информaциjу о броjним свирeпостимa почињeнин у свeту: о eскaдронимa смрти пeрувиjaнскe влaдe, фaшистичким мучeњимa у Турскоj, мaсaкримa коje je починилa Унитa у Aнголи, кaжњaвaњу у Мaроку, убиствимa нaпрeдњaкa у Колумбиjи. A кaдa узбудe jaвност због нeких свирeпости, ствaрних или нe, увeк то чинe у склaду сa интeрeсимa aмeричких влaдajућих клaсa, увeк кaко би покрeнулa стaновништво у корист политикe зa коjу су сe тe влaдajућe клaсe одлучилe.

Уосталом сaм Дe лa Горс зaвршaвa своj члaнaк пишући с рaзлогом: „Тe околности нeћe учинити дa сe зaборaви кaко, изa нeизбeжног прaгмaтизмa jeднe дипломaтиje, постоjи jeднa стрaтeгиja, и кaко, изa оклeвaњa и опрeзности коjи остaвљajу утисaк нeобaвeзивaњa, увeк постоjи бригa дa сe одржи хeгeмониja.“  Доистa, тaквa je билa, током тих годинa, jeдинa мотивaциja руководилaцa СAД. Или, бољe рeчeно, постaвљeнa зaмкa?

Дa, глaвни интeрeс Сjeдињeних Држaвa jeстe дa зaдржe, и чaк, уколико je то могућe, дa оjaчajу своjу хeгeмониjу нaд њиховим дрaгим сaвeзницимa. У трeнутку кaдa избиja рaт у Босни, одвиja сe jeдaн жeсток приврeдни рaт: прeговори СТО (Свeтскa трговинскa оргaнизaциja)  трeбa дa утврдe новa прaвилa свeтскe трговинe. A и поново сe прeговaрa о стaтутимa НAТО. С тe тaчкe глeдиштa, чини нaм сe вeровaтном прeтпостaвкa коjу су од почeткa имaли у виду нeки комeнтaтори.

Нa примeр, по мишљeњу jeдног грчког комунистичког послaникa, Крaтисa Кириjaзисa, изрeчeном нa Мeђунaродноj конфeрeнциjи у Брисeлу у мaрту ’92, чини сe дa je Вaшингтон остaо „уздржaн“ нeко врeмe кaко би поjaчaо супротности мeђу сaвeзницимa, посeбно у оквиру фрaнцуско-нeмaчкe осовинe коja je доминирaлa Мaстрихтом. Трeбaло je дa сe ови упeтљajу у jугословeнску кaљугу. Рaт коjи сe продужaвa нa том континeнту, нa сaмим врaтимa Eвропскe зajeдницe, покaзaо би њeну слaбост. И, дaклe, aмeричко лидeрство.

У jуну 1992, jeдaн фрaнцуски aутор, Пjeр Aстeл, писaо je исто тaко: „Ознaчaвaњeм Србиje нa осуду ’цивилизовaног’ свeтa, кaо jучe Ирaкa, дa ли je Џejмс Бejкeр покaзaо нaмeру дa дeлуje? Истину говорeћи, уопштe нe. У вишe нaврaтa, Aмeрикaнци су jaвно изjaвили дa нeћe воjно интeрвeнисaти у Jугослaвиjи. Чaк ни под окриљeм ОУН. Бejкeровe изjaвe трeбa, дaклe, протумaчити кaо притисaк нa Нeмaчку и нa Фрaнцуску дa сe онe тaмо нeпосрeдно умeшajу. То je зaмкa коjу су СAД постaвилe тaндeму уjeдињeнe Eвропe. Jeр онe знajу дa би тaквa интeрвeнциja билa крajњe опaснa зa зeмљe коjих сe то тичe и дa ћe зaтровaти вeзe мeђу њимa зaто што су у дубоком нeсклaду мeђу стрaнaмa коje трeбa подржaти!

Уствари, Сjeдињeнe Држaвe су рaчунaлe дa у прво врeмe покaжу „нeмоћ“ Eвропe. И то им  je послужило  припрeмe трeнутaк у комe ћe  сви признaти нeопходност интeрвeнциje Сjeдињeних Држaвa. И сaм Кристофeр ћe признaти дa „Вaшингтон имa вaжнe стрaтeшкe и хумaнитaрнe интeрeсe у рeгиону“. Нaрaвно, то признaњe потичe из aприлa 1994. Aли, сумњaмо дa je он то открио тaко кaсно. Jeдностaвно, ниje одговaрaло дa сe то рaниje кaжe.

У  интeрвjуу, шпaнско Eл Пaису, 12.новeмбрa 1995. .двe годинe нaкон пропaсти њeговог плaнa зa Босну, Дejвид Овeн коjи je био глaвни eвропски посрeдник, био je вeомa  jaсaн...

„Много поштуjeм Сjeдињeнe Држaвe. Aли, током ових послeдњих годинa, дипломaтиja овe зeмљe кривa je што je нeпотрeбно продужилa рaт у Босни. Нe чини ми сe прaвичним дa Eвропa трпи општу осуду. (...) Дa je Вaшингтон подржaо Сотeнбeрг-Овeнов мировни плaн у лeто 1993, билe би избeгнутe вeликe количинe мртвих. Нe рaди сe о нeком мишљeњу, нeго о чињeницaмa коje ja докaзуjeм. Зaто пишeм своjу књигу.

Дaклe, Aмeрикaнци су користили Jугослaвиjу кaо jaбуку рaздорa измeђу Нeмaчкe и Фрaнцускe, будући дa je њихово супaрништво извор чувeнe eвропскe ’нeмоћи’...“.

9. октобрa 1992, вaздушни простор Боснe проглaшeн je „зоном зaбрaнe лeтa" рeзолуциjом 816 Уjeдињeних нaциja. Рaдило сe о томe дa сe спрeчи испорукa оружja тримa стрaнaмa, тврдило сe у Вaшингтону. У ствaрности, овa зaбрaнa сe односилa сaмо нa Србe.

Посмaтрaчи УН укaзивaли  су нa хиљaдe прeкршaja вaздушних зaбрaнa, коje су чинитли муслимaни и Хрвaти, коjи су  користили своje aвионe и хeликоптeрe бeз икaквe опaсности. Мeђутим, НAТО je нaпaо сaмо српскe aвионe и бaзe.

Објављено: 17.05.2023.

НАТО СНАГЕ ПОСТАЈУ ЧУВАР НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА

Почетком 1993. го­дине, на једној конфе­ренцији Међународног центра у Бриселу, немачки по­сматрач, Штефан Егердингер, је рекао: „Једина држава која жали што није могла да испа­ли метак на Балкану (Немачка тамо није имала трупа) јесте у ствари држава која извлачи највише користи из ситуације.

Ричард Холбрук и Ворен Кристофер

Она је ту почела ’врућу’ фазу нове поделе света. Она се на­лази у најбољем положају због свог географског положаја и своје агресивности. Немачка је добила успостављање две вазалске државе на Балкану. Могли бисмо се запитати да ли ће друге велике силе при­хватити ту ситуацију.“ Одго­вор ће убрзо уследити.

Десетог фебруара 1993, Во­рен Кристофер, министар иностраних послова нове Клинтонове администрације, одређује у шест тачака нову америчку политику. Она не одбија отворено план европ­ских преговарача. Јер сам Кристофер инсистирао је на томе да не доведе у озбиљне тешкоће Бориса Јељцина, који се борио са опозицијом која се поистовећивала са српским интересом. Али, именујући специјалног изасланика (Ре­џиналда Бертоломјуа), Сједи­њене Државе јасно стављају до знања да оне подржавају муслимане.

19. фебруара, одлучено је о ваздушним на­падима на Србе. Да би их оправдао, Клинтон изјављује: „У нашем је интересу да пока­жемо да НАТО, највећи свет­ски војни савез, остаје креди­билна сила за мир у времену након Хладног рата“. Циљ је у ствари: 1. Да се Сједињене Државе (а не Немачка) поно­во поставе као гравитациони центар југословенског питања. 2. Да се покаже како је НАТО нови полицајац способан да наметне свој закон у целој Источној Европи. Уосталом, истог тог 19. фебруара, један званичник ОУН изјављује аме­ричком писцу Миши Гленију како је ултиматум НАТО „ис­то толико повезан са потребом да се одржи лекција Русима колико и са стањем у Босни“.

Претходног дана, "Њујорк тајмс" навео је једног високог официра муслиманске војске: „Немамо илузија у по­гледу америчких намера у ре­гиону. САД хоће да успоставе војно присуство на Балкану.“ Најзад, у истом тренутку, Сје­дињене Државе смештају три стотине војника у бившу репу­блику Македонију. Један угле­дан македонски политички коментатор указује: „Не прође ниједна седмица а да нам неки амерички генерал са четири звездице не дође у посету“.

Сједињене Државе 28. фе­бруара, бациле су падобра­нима 21 тону намирница на исток Босне. Ради се о првом једностраном деловању Сје­дињених Америчких Држава од почетка сукоба. Али, наведени ху­манитарни разлози само су изговор. Реч је о почетку по­новног војног преузимања си­туације од стране САД.

У том тренутку, са свих страна упозоравају: интер­венција САД продужиће рат. Француски генерал Моријон, који командује ОУН на ли­цу места, најављује да ће тај амерички план „довести до експлозије“. "Њујорк тајмс" од 24. фебруара признаје да ту генералову анализу „широ­ко деле сви војни стручњаци“. Он додаје да ће деловање Сје­дињених Држава „променити равнотежу зараћених страна у корист Бошњака“ (што у за­падњачком речнику означава муслимане).

Дакле... по трећи пут интер­венција Вашингтона погорша­ва рат. Овога пута, то кажу бројни европски званичници. Међутим, Вашингтон наста­вља. Који је његов стварни мотив? Подсетимо се да је Пентагон утврдио као задатак Сједињених Држава да „доми­нира светом“... У марту ’93, је­дан утицајни белгијски дневни лист (Het Financieele dagblad) из пословног света анализира: „Дакле, дошли смо до тачке у којој ће се Сједињене Државе активно ангажовати у југосло­венском рату премда је пред­седник Буш у почетку говорио да се тај проблем тиче само Европљана. Требало је да они предузму иницијативу. Аме­ричка одлука преокреће ства­ри. Америка хоће да преузме руковођење: Европљани могу, ако то желе, да сарађују. То је исти поступак као и током Заливског рата и операције у Сомалији. Америчка влада ин­тервенише једино ако је упра­вљање у њеним рукама.“

У ствари, разлог интер­венције Сједињених Држава умногоме превазилази Босну. Исте цитиране новине обја­шњавају: „Није немогуће да се руска спољна политика кре­ће у јасном антиамеричком правцу. И да је из тог разлога Америка одлучила да се више позабави ратом у Југославији. (...) Већ се говорило о томе да се начини нова ’гвоздена за­веса’ између Запада и Истока Европе, рачунајући ту и Ру­сију и друге бивше совјетске републике. (...) Уосталом, то се подудара са привредном рецесијом која Западну Евро­пу разголићује пред јефтиним увозом са истока, посебно ка­да је у питању црна металур­гија.“ Ево шта је јасно: интер­венција Сједињених Држава у Босни је пре свега упозорење. Свима онима који, на истоку, размишљају о томе да се по­буне против Новог светског поретка.

У мају, Ворен Кристофер започиње европску турнеју. Он предлаже избор lift and strike. С једне стране, укинути забрану на увоз оружја како би се помогло муслиманима, с друге стране, напасти српске положаје. За узврат, каже да је спреман да прихвати Солтен­берг - Овенов план. Французи и Британци одбијају. Плаше се да њихови војници не буду ухваћени између две ватре: „Неки, иронично говори Ален Жипе, француски министар спољних послова, су у авио­нима и испуштају бомбе; дру­ги и посебно Французи, налазе се на терену.“ Кристофер је хладно примљен у европским главним градовима.

Тај Кристоферов план прихватила је Немачка. Без тешкоћа јер она није имала војнике на лицу места. Али 22. маја, појављује се један нови „план заједничког дело­вања“, предвиђајући између осталог успостављање сигур­носних зона. Тај план поново окупља „Француску, Русију, Велику Британију, Сједињене Државе и ... Шпанију. Немци су огорчени што су остављени по страни, утолико више што Шпанци, који председавају Савету безбедности, учеству­ју.“ Удар против Лондона и Париза, удар против Бона? Сједињене Државе играју игру равнотеже како би пове­ћале неслагања међу својим европским савезницима.

Белгијски недељник "Те­лемастик" је објавио интер­вју са белгијским генералом Брикмона који је заповедао снагама Уједињених нација у Босни од јула 1993. до јануара 1994. године

- Да ли сте једног дана пове­ровали у крај борби?

Генерал Брикмон: - У ав­густу 1993. успели смо да сми­римо фронтове. У септембру, преговори су били врло близу да до тога доведу. Чак су и за­тражили од нас да припреми­мо дворану у којој је требало да се потпишу споразуми. Ондашњи план Столтенберг- Овен предвиђао је поделу Бо­сне на три покрајине унутар једне исте државе.

Сви су спасавали образ. Се­ћам се говора председника Изетбеговића који је говорио:

„Прекинимо борбе, лакше ће се окончати преговори". Али, десило се нешто што је све преокренуло, вероватно је неко уверио једну или другу страну да може да победи на терену. Али да би се победи­ло на том босанском терену, треба прихватити да се ратује десет година.

Већина америчког еста­блишмента није била за слање војника на југословенско тло. Плашили су се свеопштег парти­занског ратовања, једног новог Вијетнама. Зато ће се Вашингтон предузети другачији ред корака: по сваку цену ослабити Србију, забраном увоза оружја умањити отпор српског становништва у Босни и Херцеговини и нарочито окончати сукобљавање између хрватских и муслиманских снагa.

Објављено: 18.05.2023.

ВАШИНГТОН УЗИМА КАРТЕ У СВОЈЕ РУКЕ

Почетком јануара 1994. Француска пре­длаже план Алена Жи­пеа, свог министра спољних послова: са једне стране, војни притисак на Србе да се повуку далеко од муслиманских гра­дова које држе под опсадом; а са друге стране, политички притисак како би муслима­ни прихватили један план о подели близак плану Овена и Столтенберга.

Британски генерал Мајкл Роуз

Вашингтон пр­во одбија. Потом, у фебруару, прикључује се ултиматуму Европске уније и НАТО, пре­тећи Србима бомбардовањем ако се не повуку на двадесет километара од Сарајева.

Брзо се опажа да тај француско-амерички спора­зум у ствари прикрива једно паралелно деловање Вашинг­тона, веома далеко од заузи­мања Париза. Сједињене Др­жаве су подстакле преговоре између Хрвата и муслимана и обавезале их да се удруже. Споразум је потписан у Стејт департменту Сједињених Др­жава. Објављена је фотогра­фија за успомену која показује заједно Туђмана, Изетбегови­ћа и амбасадора Сједињених Држава Галбрајта. Мастило једва да се осушило, а хрват­ске трупе започињу на западу Босне напад против Срба. То треба да ослаби притисак на Изетбеговићеве трупе, у ло­шем положају у Бихаћу.

План САД предвиђа хрватско-муслиман­ску федерацију унутар Босне, која је и сама у федерацији са Хрватском. „Због тога, пише већ спомињани Ла Горс, из­мењена је ситуација на шахов­ској табли југословенске кризе. Хрватско-муслиманска коали­ција која је, тражећи одвајање Босне и Херцеговине, изазвала српску реакцију и створила пр­ву фазу сукоба, била је оства­рена. Окончала је неупадљиву спрегу Срба и Хрвата против муслимана у средишњем делу Босне и Херцеговине.“

То је стварно преокрет у ра­ту. Вашингтон је успео да пре­узме у руке одлучујуће карте у Сарајеву, али и у Загребу. Немачки утицај слаби. Аме­рички коментатори у томе не греше и скачу од весеља. Тако Вилијам Пфаф истиче европ­ски неуспех и тријумф Сједи­њених Држава: „Клинтон нај­зад постиже значајан успех. Безначајне преговоре Овен-Столтенберг уништиле су америчке дипломате како би нагласиле европско неједин­ство о југословенском питању и показале неуспех програма уједначавања на политичком и на сигурносном плану. До­казано је да је по том питању, без Сједињених Држава, Евро­па практично немоћна. Нај­важнија лекција од прошлог месеца јесте показивање да је Запад немоћан да делује без Сједињених Држава.“

Још један амерички успех: нови план за поделу, који цепка територије намењене Србима, одбацује српски пар­ламент Босне, али га прихва­та Милошевић. Све је јасније да су српске снаге подељене и да су Сједињене Државе успе­ле да наведу Милошевића да пристане. Вашингтон може да пређе на следећу фазу.

Немачки руководиоци, добро обавештени у Загребу и у Сарајеву, осећају да ства­ри иду ка преокрету. Љутит, велики дневни лист под за­штитом власти "Франкфуртер алгемајне", критикује фран­цуско-амерички пројекат: „Ултиматум покушава једино да добије споразум са Србима. Сарајево би било принуђено да подели на три дела Босну од којих би у најбољем случају једна трећина припала мусли­манима. На тај начин, западне силе у договору са Русијом, осигурале би себи део плена у Босни и Херцеговини, одно­сно највећи део земље.“

„Њихов део плена“! Тај ци­нични језик - немачка штампа је често брутално искрена - го­вори шта је стварно у игри у главама тих великих буржоа­ских империјалиста...

Исти дневни лист истиче како Немци имају потпуно други циљ: да коначно сло­ме Србију, да је лише сваког утицаја на Балкану и чак да је разоре. Уосталом, он и указу­је на то које проблеме нацио­налности треба погоршати ако се жели изазвати тај распад: „Ако Србија успе да оствари своје ратне циљеве у Босни и Херцеговини, могла би да се лиши сваке уздржаности у по­ступању према националним мањинама у њеној сопственој држави. Албанцима са Косова не би преостао други избор до да се покоре српској самово­љи. А било би још горе мусли­манима из Санџака у Србији и у Црној Гори, јер се ради о још мањим мањинама. Мађарска ће покушати да избегне најго­ре за Мађаре из Војводине.“

Тако, немачка буржоазија, која наоружава Турску како би уништила курдску мањи­ну и која, на својој сопственој територији, ускраћује основна грађанска и политичка пра­ва милионима емиграната, та немачка буржоазија одједном се показује пуна бриге за неке националне мањине. Оне чи­ја би доминација могла бити корисна за њене интересе као велике силе.

Америчка тактика под­разумева потребу да се рат продужи... „Данас, једино муслимани стварно желе да продуже рат“, тврди у мају 1994. један члан генералштаба генерала Роуза, команданта Унпрофора у Босни. „Нико се неће усудити да то отворено каже а међутим, то је неизбе­жно војно логично. Бела кућа тврдила је да жели да донесе брзи мир у регион, а успела је једино да поново подстакне разбуктавање ратног пожара.“

Потпуно тачно. Вашингтон добро зна шта ради. Заиста, да би се нови савез показао исплативим, да Сједињене Др­жаве истисну немачки утицај у Загребу и у Сарајеву, треба да постану војно неопходне, да помогну хрватским и му­слиманским снагама да одне­су војне победе над Србима.

Само, Изетбеговићева влада је у том тренутку исувише сла­ба да сама добије рат. Шта учи­нити? Ни Конгрес, ни америч­ки официри не желе да пошаљу америчке трупе у Босну. С дру­ге стране, послати отворено оружје једној зараћеној страни било би кршење забране о сла­њу оружја коју је прогласила ОУН. Решење: САД ће тајно по­магати ту владу да развије своје снаге, да их створи, да побољша њихово наоружање.

Почетком 1994. француске обавештајне службе утврђују да САД тајно испоручују оруж­је Изетбеговићевом режиму преко Турске. Постоје и други канали. Половином маја те године ревија „Стратеџик полиси“ ја­вља да је 400 иранских припад­ника паравојске стигло у Босну са знатном количином оружја и муниције. Ревија тврди да је ЦИА сасвим обавештена о то­ме. Јављено је такође у јесен о авганистанским муџахедини­ма, који су се искрцали са ла­жним документима у Плочама на хрватској обали и у пратњи америчких специјалних снага.

Каква је тајна мисија тих америчких снага? Да успо­ставе, објашњава иста ревија, мрежу командовања, надгле­дања, комуникација и оба­вештавања. Како би коорди­нирале и помагале офанзиве босанских Хрвата, босанских муслимана и деловање муџа­хедина.

Према писању дописника "Гардијана" у Бечу, амерички руководиоци признају да су хрватски и муслимански офици­ри обучавани у САД. Та поли­тика, додаје британски лист, раздваја државе НАТО. У ис­том тренутку, његов колега из "Јуропијана" наводи један вој­ни извор на високом положају: „Американци су у ствари ушли у рат, они уче босанске мусли­мане како да победе Србе“. Лист додаје да су путеви у цен­тралној Босни, између Високог и Какња, претворени у слетне писте. „Америчка помоћ би­ла је пресудна у скорашњим успесима муслиманске војске.“ Америчка штампа не помиње ниједну од тих репортажа. Ме­ђутим, оне су засноване на за­падним изворима, првенстве­но онима од Унпрофор.

Половином новембра, до­писник британског „Индипен­дента“, Роберт Блок, пише да Сједињене Државе непосредно помажу муслиманске снаге у око­лини Бихаћа, пружајући им обуку и обавештења. Нарочито вазду­шне снимке који показују где се налазе српске трупе у Босни.

Објављено: 19.05.2023.

"ПЛАВИ ШЛЕМОВИ" СМЕТАЈУ ХРВАТСКИМ ПЛАНОВИМА
 

У јануару 1995. године, „Њујорк тајмс“ на­јављује слање генерала Фредерика Франкса Јуниора, команданта 7. корпуса САД за време Заливског рата. Његов задатак: да помогне уједиње­ње хрватских и муслиман­ских снага.

Ричард Холбрук

Сада, не само што Вашингтон подстиче на рат, него га практично он и орга­низује. У ноћи од 10. на 11. фебруар, званичници ОУН запажају да је конвој Ц-130 падобранима бацио матери­јал важним муслиманским војним базама из Тузле. Један британски официр открива истоветна избацивања падо­бранима 12. и 17. фебруара. Према једном извору ОУН, „ради се о тајној операцији, у то нема никакве сумње, аме­рички демантији су бацање прашине у очи“. Диплома­те у мисији у Босни оптужују САД за флагрантно кршење забране продаје оружја, из­носи "Фајненшел тајмс". Ге­нерал Роуз, командант ОУН, закључује да се „стратешка равнотежа полако мења на штету српске војске у Босни“.

Наравно, таква политика Сједињених Држава повећава супротности између Вашинг­тона с једне стране, и Париза и Лондона са друге. Међутим, Сједињене Државе позивају да се укине забрана испоруке оружја намењеног муслима­нима, а затим, 11. новембра, одлучују да, у сваком случају, њихови бродови више неће контролисати ту забрану.

Париз и Лондон схватају да се не ради, као што се тврди­ло, о томе да се појача војни притисак на Србе како би их приморали да преговарају, него о томе да се помогне му­слиманима и Хрватима да до­бију рат и да поново овладају територијама. Током неколи­ко дана, тон се подиже, чак и у европској штампи. Даглас Херд, британски министар иностраних послова, чуди се због такве одлуке, а његов француски колега „пита се да ли је сувисла америчка одлу­ка“ да се више не примењује забрана на увоз оружја. „То је први пут да се једна држа­ва попут Сједињених Држа­ва једнострано изузима од одлуке Савета безбедности коју су изгласали и од одлука Атлантског савеза које су би­ле донете једногласно.“

Том приликом, док се Париз и Вашингтон свађају, „Ле Монд“ нам одједном са­општава да, на сваки начин, „оружје већ пролази. Довољно је видети преображај који су последњих месеци претрпеле бошњачка владина војска и војска Хрватске, да би се за­кључило како је забрана увоза оружја далеко од тога да се до­следно спроводи“.

Али амерички дневни лист „Интернешенел Хералд три­бјун“ брине се због тих расту­ћих несугласица: „То може да изазове опасност да се Евро­пљани приближе помисли о стварању сопствене војске, ве­роватно преко УЕО (УЕО или УЗЕ, Унија Западне Европе). Уосталом, по речима једног француског дипломате, „НА­ТО треба да прекине са тради­цијом америчких заповести“. А француски дневни лист „Инфо-Матен“ додаје: „Евро­па треба да се ослободи своје техничке и материјалне зави­сности од Сједињених Држа­ва“. По мишљењу француских званичника, чак и Британци најзад схватају да „посебна веза са САД бледи и да су убу­дуће Американци само далеки савезник“.

Тада, одједном, чудноватим наглим заокретом, Сједињене Државе признају „победу Ср­ба“ на терену и њихов мини­стар одбране тврди без ирони­је да треба „наставити (сиц!) са преговорима“. Шта стварно хоће Сједињене Државе: 1. Да спасу бошњачку војску која је у тешкоћама и да јој обезбеде да дочека зиму. 2. Да избегну озбиљну кризу у НАТО. 3. Да избегну погоршање Јељцинове ситуације са његовим станов­ништвом. Али, иза те привид­не изјаве, Сједињене Државе спроводе другу стратегију: наоружати своје штићенике, припремити одлучујућу војну офанзиву.

12. јануара 1995, Туђман одбија да проду­жи мандат Унпрофору који истиче наредног 31. марта. Зашто?

Зато што "плави шле­мови" у принципу имају ми­сију да посредују између за­раћених страна. А неки војни званичници хоће да спроведу ту мисију. Дакле, они сметају. У првој фази рата, то „посре­довање“ УН омогућило је да се Хрвати и муслимани спа­су од пораза. Али, сада, један западни дипломата признаје „Монду“ да је „Унпрофор, то­ком четири године интервен­ције, учинио велику услугу бошњачкој (муслиманској) војсци омогућавајући јој да ојача“. Сада када су Бон и Вашингтон припремили сво­је хрватске и муслиманске штићенике за важну офанзи­ву, свако „посредовање“ УН било би не само бескорисно, већ и неугодно. У јулу месе­цу, муслиманска влада чак ће посматрачима Унпрофора забранити улазак у болнице!

15. јула, Туђман изјављује да „не искључује“ нови српско-хрватски рат. Сви су, дакле, упозорени... Али тај ратнички жар не обесхрабрује САД. Напротив, Холбрук, помоћник држав­ног секретара, најављује да ће Американци послати једног новог „вој­ног стручњака“ како би ство­рио уједињену војну команду са муслиманима. Припрема се велика офанзива.

Чудновато, већ 8. фебру­ара, амерички амбасадор у Загребу изјављује: „Нећемо подржати Хрватску ако се она определи за војно решење.“ Изјава за антологију... У ноћи између 11. и 12. фебруара, Американци падобранима бацају оружје изнад Тузле. Претходних дана, они су упорно тражили да са­мо амерички ловци надгледају подручје.

Ускоро су се стекли сви услови за хрватску и мусли­манску офанзиву. Савет бе­збедности изменио је мандат Унпрофора 31. марта. Број "плавих шлемова" смањен је са петнаест на осам хиљада, а резолуција тачно одређује да НАТО може да интервени­ше „у тесној сарадњи са гене­ралним секретаром“. У истом тренутку, Изетбеговић изја­вљује да се противи продужет­ку примирја.

Да ли је Запад једногласан? У јавном наступу велике си­ле увек показују своју сагла­сност у главним цртама. А неслагања су представљена као споредна или као после­дица посебних околности. Никада та размимоилажења нису представљена као оно што она стварно јесу: израз опречних интереса, борба на смрт како би себи осигурале најбоље стратешке, привред­не, политичке и војне пози­ције.

Али, када се то изблиза по­гледа, откривамо да поновно преузимање иницијативе од стране Вашингтона узнеми­рава више учесника. Шесна­естог марта, сазнаје се да су Изетбеговић и његов пот­председник Ганић били у Бо­ну и састали се са Хелмутом Колом. Безначајна посета? Не, јер у три посете амерички амбасадор у Босни није успео да убеди Изетбеговића да оде у Вашингтон (видети на сле­дећој страници).

У ствари, вођа муслимана схвата да се, захваљујући новој политици Вашингтона, Хрватска нада да ће узаптити Босну. Боји се да ће, након извесног вре­мена, Вашингтон пустити да ради ко како хоће. У ствари, савезништво и супарништво увек постоје истовремено. С једне стране, Вашингтон и Бон се слажу да Хрвати и му­слимани нанесу војни пораз Србима. Али, ко треба да за­поведа том пару победника? О томе се распламсавају ма­нипулације.

Вилијам Сафир је један од најути­цајнијих америчких уводничара, у новембру 1994. пише: „Да види­мо да ли ће систематско бомбар­довање мостова и путева, залиха муниције, резерви нафте и бара­ка, политичких скупова и малих творница успети да натера Србе да схвате поруку. Ако удружимо наоружавање и обуку муслиманских бораца, интензивно НАТО бомбар­довање могло би да допринесе поновном успостављању равно­теже садашњих снага."

Објављено: 20.05.2023.

ХРВАТИ И МУСЛИМАНИ НАПАДАЈУ УНПРОФОР

Почетком априла 1995. не чекајући крај прекида ватре закљу­ченог на четири месеца од стране бившег америчког председника Картера, бор­бе су поново почеле са три стране.

Хенри Кисинџер

Петог, муслиманске снаге нападају на три фрон­та: Бихаћ, Тузлу и Травник. Шестог априла, оне опседају Србе у Добоју. Осмог, Срби и Хрвати из Босне сукобљавају се на Динари. Деветог, Срби и муслимани поново пуцају из тешког наоружања на прила­зима Сарајеву. Муслиманске снаге освајају врх Влашић, а њихов заповедник, генерал Алагић, отворено показује своје нападачке намере: „Са овог места имамо могућност да напредујемо у више пра­ваца.“

У мају, хрватске снаге грубо заузимају западну Славонију, област припојену Хрватској, али већином насељену Ср­бима. Оне заузимају управо Јасеновац. Прави симбол: ту су хрватски фашисти смести­ли логор смрти током Другог светског рата. Стотине хиљада Срба ту је страдало под стра­шним околностима. Неколико месеци касније, хрватски ру­ководилац Туђман покушаће да уништи трагове фашистич­ког геноцида.

Али, већ сада хрватске тру­пе примењују фашистичке методе. Тако, њихови снајпе­ристи, чак и њихова артиље­рија жестоко нападају колону српских избеглица које беже, према сведочењу ОУН.

Почев од априла, закључује се да хрватске и муслиман­ске војске узимају за мете војнике ОУН-а. Десетог, хр­ватска војска убија пољског припадника Плавих шлемо­ва, пуцајући на посматрачки пункт ОУН, у зони раздваја­ња Срба из Крајине. Четрна­естог, француски припадник Плавих шлемова убијен је у Сарајеву, док је стајао на куполи свог блиндираног возила. По речима људи из ОУН задужених да надгледају снајперисте, пуцањ је дошао из дела града под мусли­манском контролом. Девет­наестог, Жипе то потврђује. Истога дана, у Горажду, три британска војника налазе се под ватром, а затим су рање­ни у експлозији муслиманске мине.

29. јуна, једног француског припад­ника Плавих шлемова убила је муслиманска мина.
20. јула, муслиманске снаге бомбардују украјинске Плаве шлемове и уништавају њихову војну болницу.
18 августа, оне разо­ружавају британске Плаве шлемове у Горажду.
25. августа, нападају и бомбар­дују њихов логор и примора­вају их да напусте град.

Западњачка средства јавног информисања увек су тврдила да једино Срби на­падају ОУН. Наравно, и то се дешавало. Али, одједном, „Ле Монд“ мора да објашњава сво­јим читаоцима како је убијено 13 француских припад­ника Плавих шлемова и како је две трећине пуцњева „фран­цуски главни штаб приписао припадницима муслиманске паравојске“.

Зашто та закаснела искре­ност? Зато што су ти пуцњи на Плаве шлемове повезани и са противречностима између великих сила. С једне стране, Сједињене Државе и Немачка одавно траже победу Хрвата и муслимана. С друге стране, Француска и Велика Брита­нија процењују да би „урав­нотеженије“ решење боље послужило њиховим интере­сима, традиционално осло­њеним на Србију. Уосталом, крајем јуна, један француски високи војни званичник отво­рено изјављује: „Проблем је у томе што Сједињене Државе пружају војну подршку Бо­шњацима (муслимана), док смо ми, Европљани, неопре­дељени.“

Неопредељени? У ствари, Париз и Лондон увек су по­кушавали да искористе оквир УН како би се супротставили немачком и америчком про­дору у бившу Југославију. Да­кле, не пуца се на УН само да би се уклонили сведоци који сметају, пуца се и зато што се оне, у том тренутку, чине као инструмент Лондона и Пари­за. „Сметача“.

На пример, у априлу 1995, муслиманске јединице стаци­ониране у и око Сарајева ва­де из скровишта своје тешко наоружање за чије постојање Унпрофор не зна. Француске трупе подносе извештај о тим чињеницама заповеднику Унпрофора у Сарајеву. Али, никаква акција неће бити предузета. Међутим, резолу­ције УН забрањују постојање таквог муслиманског наору­жања у тој зони.

Упркос привидима, не смањују се неслагања између великих сила. Свакако, 11. ју­ла Жак Ширак захтева енергичну војну акцију, која би се осла­њала првенствено на фран­цуске трупе. Уосталом, 22. и 23, три француска Миража бомбардују Пале, главни град босанских Срба. Чудновато, ЦИА је та која шири ову ин­формацију и Вашингтон изра­жава своје „чуђење“ пред том француском једностраном акцијом. Заправо, чудновато је то што Вашингтон није пре­стао да хушка против Срба, али када је Париз кренуо у на­пад, Вашингтон се држи на од­стојању. У чему је смисао овог сплеткарења?

У ствари, Париз примењује јуриш агресивном политиком како би осигурао да Францу­ска остане главна војна сила на терену. Али, на јуриш, ју­риш и по. Ворен Кристофер прети Србима бомбардова­њем „обилатим и одлучују­ћим, а не боцкањем које смо до сада примењивали“. Заи­ста, припремљени напади су веома тешки. Да би се при­премила операција, написан је приручник НАТО који има 1.500 страница (!). А Пентагон наводи да се, „међу проучаваним могућностима налази и план који предвиђа разарање циљева у Ју­гославији“. Односно, у Србији и у Црној Гори.

Дан после пада Сре­бренице, француски министар иностраних послова нагласио је „да је било присутно више хиљада муслиманских бораца и да нису бра­нили град. То је веома необично.“ (сиц) На тој конференцији за штампу „неко“ је шап­нуо новинарима да су муслимани жртвовали град како би изазвали реакцију Запада. Стратегија горег? Још једном, западњачка средства информисања даће све од се­бе да истакну свирепости које су Срби починили (посебно у Сребреници), али прикривају­ћи друге. На пример, 21. маја експерти УН говоре о костур­ницама које наводно чувају жртве хрватске офанзиве у Славонији. Неће бити ника­квог медијског покривања.

На седници Савета безбедности УН, иза затворених врата 31. јула 1995. Русија је хтела да се изгласа резолуци­ја која би осудила бруталну хрватску офанзиву у Босни. Сједињене Државе и Немачка томе се изричито противи­ле и претиле да ће уложити вето. На крају, Савет позива све стране на „максималну уздржаност", не помињући Хрватску. Руски амбасадор је закључио: „Како хоћете да Хрвати не буду охрабрени јед­ним таквим ставом?" Четири дана касније, заиста, хрватска војска започиње још крвавију офанзиву против Срба из Кра­јине.

Крајем 1995. бивши амерички министар иностраних послова Хенри Кисинџер процењивао је да Клинтонова бошњачка политика не осигурава дугорочно интересе Сједињених Држава. „Најразум­нији исход била би подела Босне између Србије и Хрватске. Поку­шај да се босанско српско станов­ништво уједини у суверенитет Босне, „кршећи наш принцип са­моопредељења и не узимајући у обзир вековну борбу Срба против муслиманске власти - противан је нашем националном интересу."

Објављено: 21.05.2023.

ЗАПАД ЗЛОЧИНЕ ХРВАТА У КРАЈИНИ НЕ РАЧУНА

Дуго је западњачка акција у Босни била условљена системом званим „двоструки кључ“. Споразум две институције, УН и НАТО био је потребан да би се отпочела нека западњачка војна интервенција.

Тако је, 25. и 26. маја, НАТО уз сагласност УН бомбардовао Пале, главни град босанских Срба.

Спањене српске куће у Крајини, током "Олује" 1995.

Али САД хоће да оду много даље и да се више не излажу опасности да им сметају УН. У јуну, НАТО припрема план окупације Босне „који све више личи на ратни план него на план одржавања мира“, пише један новинар "Вашингтон поста", Рик Еткинсон. Заиста. Стварно се ради о окупацији Босне у правом смислу речи. Десетине хиљада додатних војника (ваздушне, поморске и копнене јединице) запутило се тамо. Путеви између различитих енклава могу се отворити силом. Најважније је да та окупациона сила није подређена УН већ да зависи једино од земаља које су је послале.

Тако се са хуманитарног деловања прешло на војно-хуманитарно деловање, а потом напросто на војно деловање. ОУН је прво послужила НАТО  као смоквин лист. Али, сада је смоквин лист толико истрошен да се види кроз њега: оно што НАТО хоће јесте да се практично припреми да дејствује у било којој источној земљи. Да се навикне.

У Лондону, 21. јула, састанак шеснаест земаља које учествују у Унпрофору, плус Сједињене Државе. На том састанку мења се систем „отварања ватре“: готово је са двоструким кључем. Одлуку о војној интервенцији доносе једино командант Руперт Смит и НАТО. Тако су избачени из игре: Акаши, специјални изасланик УН-а, али нарочито Савет безбедности и Руси. Који, уосталом не потписују завршну изјаву. Пет дана касније, Бутрос-Гали попушта пред притисцима, поништава двоструки кључ и поверава одлуку генералу Жанвијеу, заповеднику Плавих шлемова за Југославију и заповеднику снага за брза дејства.

Окупирањем Босне, шта је циљ Вашингтона? Непосредно, да своје хрватске и муслиманске штићенике ојача на војном плану. Изменити тако однос снага омогућиће да се наметне Pax americana: превласт Сједињених Држава у читавом региону. Али, има и много више.

За Вашингтон, југословенска афера мора да омогући да се „приватизује“ ОУН и да се она стави под непосредну контролу НАТО. Ради се о томе да се оконча политика уз помоћ које су Лондон, а нарочито Париз користили УН како би покушали да убаце клипове у точкове Вашингтона (а, и Бона, осим тога). Треба спречити да опирање Москве или Пекинга омете западну политику. Потчинити недвосмислено УН НАТО, то значи ојачати му улогу супержандарма, учинити да зависи једино од председника Сједињених Држава. Белгијски социјалистички вођа Вили Клас, генерални секретар

НАТО, савршено сагласан са Вашингтоном, јасно изражава то гледиште: „На броду не могу да постоје два капетана“.

Узгред, укажимо на лицемерје тог говора социјалистичких руководилаца. За време Заливског рата, Франку Вандербруку, председнику фламанске социјалистичке партије, поставио је питање Хиго Онгена, председник једног мировног покрета. Он је одговорио да социјалисти подржавају Заливски рат једино зато што се он води под заставом УН. Никада се не би сложили да НАТО учествује у таквим сукобима. Али, у Босни, његов колега Клас све је учинио да НАТО истисне УН!

Дакле, УН морају да буду послушне. Стога, када је њихов специјални изасланик, Јапанац Акаши, написао, да би умирио босанске Србе, како ће „снаге за брза дејства британских, француских и низоземских војника, послате у Босну, остати непристрасне и неће изменити задатак одржавања мира УН“, Вашингтон се увредио. Акаши ће врло брзо бити склоњен.

Што се САД тиче, није реч о непристрасности, већ једино о одлучујућој победи.

Супротности између Вашингтона и Париза су, управо у том тренутку, највидљивије. Али, супротности између Вашингтона и Бона још су озбиљније. У више наврата Бон упорно тражи да се пошаљу трупе у Босну. Али, неспремност његових „савезника“ да то учине јасна је.

Како је Запад увек оправдавао своју антисрпску политику? Упорно истичући у средствима јавног информисања злочине српских националиста. Стварне или не. Али, почетком августа 1995. године, хрватска војска постаје крива због чудовишних свирепости, како то сведоче извештаји УН. Европски посредник Карл Билт иде тако далеко да говори да би требало осудити председника Туђмана због ратних злочина. Међутм, Туђман добија аплаузе од Бона и Вашингтона.

Један део европских медија осуђује те злочине хрватског режима; други део их прикрива или их оправдава уобичајеним теоријама: „грешке“, „неконтролисани елементи“, „разумљива освета“.

Али јавност никада неће видети стравичне слике као што су оне које јој показују када је реч о злочинима српских националиста. Нико неће позвати на акцију против Туђмана. И, након неколико дана, тема ће се скинути с дневног реда. Још једном се потврдио онај цинични закон западњачке политичке информације: једини тешки злочини јесу злочини који се приписују нашим непријатељима; једине жртве које заслужују медијску пажњу јесу жртве које су нам корисне.

Белгијски новинар Жорж Бергезан доказује умешаност Американаца у хрватске ратне злочине…„Оно што одаје интерес Сједињених Држава за тај кутак Балкана јесу најбољи официри – иако су стављени „у пензију“ – хитно послати у Босну. Генерали Галвин, главни заповедник НАТО  у Европи до 1992. и Фредерикс, заповедник Седмог америчког корпуса за време Заливског рата, задужени су да саветују хрватску и муслиманску војске и да уједине њихову команду.

У Загребу, генералштаб хрватске  војске користи услуге једне приватне фирме за војну процену, Military Professional Ressources Inc.,, којом управља група америчких официра „у пензији“, међу којима је и генерал-лајтнант Сојстер. Два друга генерала, Вуоно, бивши шеф генералштаба копнене војске, и Сејнт, бивши заповедник америчких трупа у Европи, блиско сарађују са Министарством одбране.

Иако поричу да су давали упутства хрватској војсци, бројни стручњаци сматрају да освајање Крајине у  августу 1995. године носи ознаку америчке војне доктрине. Бергезан је у праву што ставља под знаке навода израз „у пензији“. Тај смоквин лист не успева да сакрије важну операцију ЦИА.

Ојачати НАТО  значило је да би се Вашингтону омогућила интервенција у Русији. Редовно, Сједињене Државе јасно дају до знања да Москва није овлашћена да игра улогу велике силе на Балкану. У јулу 1995, Ворен Кристофер изјављује: „За могуће бомбардовање од стране НАТО, није нам потребна сагласност Русије“. Козирјев, његов руски колега, савршено разуме поруку: „НАТО каже да хоће да сарађује са Русијом, али, у ствари он то хоће само под својим условима. НАТО прети (сиц) да постане средство које подстиче поделу Европе и поново уводи логику Хладног рата.“ А руски дневни лист „Известија“ подсећа на претњу сукобљавања када ће „Вашингтон и Москва свако са своје стране почети да наоружавају своје савезнике у Босни“.

Објављено: 22.05.2023.

ТУЂМАН ДОБИО ОДОБРЕЊЕ ВЕЛИКИХ СИЛА ЗА ЗЛОЧИНЕ

Чињенице су стравичне... Четвртог августа 1995., преко 100.000 хиљада хрватских војника, 150 тенкова, 200 транспортера, више од 300 комада артиљеријског оруђа, 40 ракетних бацача напада српско становништво РС Крајине.

Око 280.000 Срба тако је приморано да напусти ту област у којој су живели вековима. Хрватски војници чине најгоре грозоте према цивилима, убијајући чак и старце који нису могли да побегну. Полицијске трупе следе војску и пале на десетине кућа. Између Госпића и Грачаца, на педесет километара, ниједна кућа није остала нетакнута. Изнад спаљених сеоских имања уздижу се густи стубови дима. У области Книна, Хелсиншки одбор закључиће касније да је 85% напуштених кућа било спаљено. Занимљиво је забележити (из америчког извора) да су амерички инструктори - пензионисани генерали - помогли да се „организује хрватска војска како би јој утувили у главу демократску оријентацију“ по америчком моделу.

Те демократе које су створиле САД побринуле су се да систематски уклоне сваког сведока. Прво новинаре. Један посебни изасланик РТБФ, Патрик Ремакл, успео је лукавством да продре у ту зону, а избачен је из ње. Али, нису само новинари били склоњени. Сто педесет припадника Плавих шлемова, наводе УН, било је принуђено да се повуче из борбених зона. А прва акција хрватских трупа када су ушле у Книн, главни град Крајине, била је да минирају прилазе логору УН како би спречили да ти војници изађу и утврде масакре. Али Плави шлемови чују пуцње погубљења.

Хрватске трупе чак користе Плаве шлемове као људски штит приликом свог напредовања. Један дански војник хладнокрвно је убијен. Шесторица Јорданаца су рањена када је један хрватски војник бацио гранату у локал у којем су седели. Два чешка припадника Плавих шлемова убијена су на осматрачком месту. Уништено је више десетина тих осматрачких места УН-а. Када су Срби из Босне, два месеца раније, само узели за таоце војнике УН, велике силе реаговале су стварањем Снага за брза деловања. Сада, ништа.

Свирепости су систематске, а наређења долазе одозго. Туђман се усуђује да изјави, сав срећан: „Срби никад више неће играти улогу какву су имали у Хрватској“. И најављује да ће поново населити област „Хрватима који ће доћи из Аустралије, са Новог Зеланда, из Сједињених Држава и из Канаде“.
Две велике силе биле су саучеснице у нападу на Крајину 1999. године

Дакле, налазимо се усред етничког чишћења. Али Бон и Вашингтон га потпуно подржавају. Клинтон процењује офанзиву као „корисну. Његов министар Ворен Кристофер види само једно: „Поновно освајање Крајине може да доведе до нове стратешке ситуације која нам иде у прилог“.67 Обратите пажњу на оно „нам“. Његов немачки колега Кинкел унапред је оправдао операцију: „Међународна заједница требало би да подржи оправдану бригу Хрвата“.

Значи, двоје Великих су саучесници. Три дана пре напада, Бон је упозорио своје држављане да напусте област. Али, иницијатива је потекла од Вашингтона. Према речима самог хрватског министра иностраних послова, „САД су дале савете Хрватској о томе како да води своју офанзиву“. Један известилац америчког министарства спољних послова такође указује „како је један амерички војни саветник, уз сагласност Беле куће, активно подржао хрватско руководство у стварању војске“. Још једном велике силе показују да је, зарад њихових стратешких интереса, крвава агресија средство као и свако друго.

Лицемерје избија на видело. Док је НАТО стално тврдио да се ради о томе да се испоштују резолуције УН, и како су оне ставиле Крајину под своју заштиту, ево како НАТО апсолутно није мрднуо прстом. Опростите, ми чинимо грешку. Током те хрватске агресије НАТО јесте испалио две ракете. На радаре. српских снага Крајине.

Вековима српска је популација је живела у Крајини. Али, поједини медији су се потрудили да светско јавно мњење поверује како су је они недавно „освојили". На пример, РТЛ-ТВ1 је упорно тврдио  6. августа 1995. да су је Срби окупирали - 1991. године Ево како се манипулисало  јавним мњењем и како се оправдавала  једна крвава операција! Испало је како су Срби освојили своју сопствену земљу?

Инвазија на Крајину заоштрава супротности међу западним „савезницима“. Туђман тврди како је добио прећутно одобрење великих сила. Свих великих сила? Не.

Де Шарет, француски министар иностраних послова, жали због хрватског напада. На сам дан агресије, он наглашава да су Срби из Хрватске „дошли у Женеву помирљива духа, да је посредник Столтенберг веома задовољан њиховим ставом“ и да постоји начин за наставак преговора. Он додаје ову кључну опаску: „Разлике у анализама између великих светских сила имају погубне последице“.

То потпуно јасно потврђује да је о офанзиви одлучено у Вашингтону. Одмах потом, председништво Европске заједнице прекида све споразуме о сарадњи са Загребом. Међутим, чак ни суочени са тако стравичним злочинима, Париз и Лондон не усуђују се да се отворено супротставе Вашингтону и Бону, предлажући деловање против нападача. За Запад, постоје добри и рђави нападачи.

И у Босни се настављају припреме за офанзиву. Испитујући француске и британске дипломате, „Вашингтон пост“ указује, 10. августа, да су муслимански војници били опремљени униформама и наоружањем које потиче из Сједињених Држава преко заштитне зоне УН Тузле.

Остала си правде жедна
Ти колоно непрегледна

Тридесетог августа, шездесет авиона НАТО нападају. Девет стотина бомби погађа српске циљеве око Сарајева, Горажда и Тузле. Тридесет првог, ново бомбардовање. Али, зашто НАТО напада? Шеснаестог августа Клинтон је захтевао да Срби прихвате нови „мировни план“. Заправо, Караџић је био прихватио тај план више дана пре бомбардовања. Он је још 28. поновио: „Тај нови план поштује минимум интереса Срба“.
Кад су ушли у Книн, главни град Крајине, прва акција хрватских трупа била је да минирају прилазе логору УН како би спречили припаднике Плавих шлемова да изађу и утврде масакре

Две седмице раније, један руски коментатор који је давао интервју за Би-Би-Си истакао је да Сједињене Државе нарочито желе да „казне“ Србе. Али, „кажњена“ је и Русија. Званично, она учествује у женевским преговорима, али тамо нема шта да каже. Јељцин тада изјављује: „Ширење НАТО на земље Источне Европе неизбежно ће довести до рата у Европи. Зашто нема никаквих одмазди против Хрвата и Бошњака када су они агресори?“

У средствима јавног информисања, та бомбардовања представљена су као одговор на једно српско бомбардовање Сарајева (35 мртвих на пијаци). Медијска лаж. У ствари све, указује на то да је тај масакр био нова провокација Изетбеговићевих служби. У сваком случају, о бомбардовању је одлучено пре него што је могла бити спроведена истрага.

Доиста, не ради се о одговору, већ о акцији на коју се НАТО одавно одлучио. Чекао је само на какав изговор. Који је био стварни циљ? Џонатан Ијел, експерт Уједињених краљевских снага у Лондону објашњава: „НАТО авиони заокупљени су уништавањем јединственог система противавионске одбране Срба из Босне. Мреже којом се управља из Београда и која има за циљ да омогући председнику Милошевићу да одреди који апарати улазе у босански ваздушни простор. Када је тај систем буде уништен, НАТО ће имати  потпуну слободу да ради шта хоће на Балкану.“

„Да ради шта хоће“? Ето правог улога: преузети војну контролу над Балканом.

Објављено: 23.05.2023.

ЛЕКЦИЈА ИЗ БОСНЕ ЗА НАУК ЧИТАВОМ СВЕТУ

Поново Вашингтон гура у рат у свом сопственом интересу. Да би се оправдала та западњачка офанзива, провокација као тај масакр на пијаци Маркале у Титовој улици била је неопходна.

Врло је вероватно да су америчке тајне службе помогле Изетбеговићевим полицијским службама да је припреме. У толикој мери да је један високи амерички функционер изјавио пре масакра: „Ми то не кажемо отворено, али не верујемо да ће мировни план функционисати“. Тако охрабрен, шеф муслиманске војске изјављује: „Имамо само један могући пут: да наставимо са борбама“. А председник Изетбеговић тражи прекид мировних разговора.

НАТО се жестоко бори. Дописник „Гардијана“ у Загребу извештава: „Неки међу западним савезницима мисле да су Срби у томе доста учинили. Сада знамо да је генерал Бернар Жанвије био спреман да прихвати понуду генерала Ратка Младића. Његови надређени у НАТО врло брзо су га увели у ред.“

Међутим, 5. септембра 1995. постигнут је начелни договор на преговорима у Женеви. Срби, Хрвати и муслимани сложили су се о подели Босне „49:51“. Али, истога дана НАТО одсечно изјављује да та бомбардовања немају никакве везе са преговорима и наставља са њима још жешће! Не гађа више само војне циљеве, него и мостове и путеве, свугде на српској територији. Деветог, једна ракета експлодира недалеко од једне болнице. Десеторо мртвих. Да су ту гранату испалили Срби, био би то „доказ њиховог варварства“. Али, граната је америчка, дакле, „грешка због које жале“.

Десетог септембра, Ратко Младић и Бернар Жанвије закључују нови споразум, задовољавајући по њиховим сопственим речима. Али Сједињене Државе лансирају, са носача авиона „УСС Нормандија“, тринаест ракета „Томахавк“. Нови модел. Америчким продавцима оружја стало је да рекламирају своје производе, а војни руководиоци хоће да испробају своје капацитете на терену. Ништа не вреди као добра практична вежба. Исто тако, да би се упутило упозорење народима на Истоку, потребна је демонстрација силе. Биће 3.200 „испаљивања“ у петнаест дана. САД су на Босну лансирале 13 ракета томахавк са носача авиона „Нормандија“

Наравно муслиманске снаге то користе да би прешле у офанзиву, чак иако је Запад обећао да оне то неће учинити. Двеста педесет хиљада избеглица опет је бачено на путеве и окупиће се око Бањалуке. ОУН окарактерисала је ситуацију као халуцинантну. Током читавог месеца септембра, хрватске и муслиманске снаге користе америчку помоћ како би напредовале и заузимају 60% територије Босне. Много више него пре рата. До последњег тренутка, муслимански руководиоци одлагаће прекид ватре, како би њихове трупе могле да заузму још нових градова.

За то време, НАТО припрема своје планове за окупацију Босне „како би применили мировне споразуме“. Предвиђена је америчка управа, али Руси одбијају да у томе учествују и позивају радије на заједничко управљање. Вили Клас признаје како „Москва још увек НАТО сматра непријатељем, као за време Хладног рата“.

Истина је да Вашингтон тражи сву власт, како то објашњава „Соар“ од 30. септембра: „Нато ће предложити УН да пошаље једног представника на терен како би надзирао мировне снаге, али без овлашћења да се меша у операције. Атлантска организација неће више да делује по систему двоструког кључа (...) Сједињене  Државе (...) желе исто тако велику слободу у оперативном деловању у целокупној зони о којој је реч.“ Циљ је постигнут: НАТО је потчинио УН својој власти.

Припрема се замена снага ОУН снагама НАТО. Али, из којих земаља ће доћи те трупе? Ценкање. Руски министар одбране предлаже да се пошаље двадесет хиљада руских војника. Вашингтон одлучно одбија, прихватајући на крају само две хиљаде руских војника (који ће, уосталом, бити уклопљени у америчку зону). Није баш много поред 28.000 војника које су најавиле Сједињене Државе (којима је апсолутно стало да буду најбројнији), 14.000 Британаца, 10.000 Француза, муслимана и неколико трупа из источних земаља. Немци ће моћи да пошаљу своје тек много касније. Наивно питање: зашто сва та ценкања и апотекарски прецизна мерења ако се ради само о снагама које треба да осигурају поштовање мира? Одговор који није наиван: ради се нарочито о томе да се створе утицајне сфере.

Основна документа америчких органа јасно кажу: треба спречити да Немачка и Јапан постану суперсиле способне да буду супарнице Сједињених Држава. Подсетимо се да је Пентагон писао: „Треба обесхрабрити напредне индустријске нације да искористе америчке потешкоће“, „Треба да делујемо тако да спречимо стварање ексклузивно европског система безбедности који би дестабилизовао НАТО.“

Уосталом, када Ширак и Јељцин држе заједничку конференцију за штампу, 21. септембра, француски председник користи необичан језик: „Постојаће, надам се, једна руска зона у Босни“. Ширак, заиста, жели стварање четири сектора утицаја у Босни: САД, Француска, Велика Британија, Русија (истакнимо одсуство Немачке). Читав тај речник жестоко подсећа на колонијалне поделе из прошлости. Већ су бивши председник Жискар и бивши премијер Дебре предложили да се од Босне направи „протекторат“. Као у добра стара времена колонија. У сваком случају, САД су за себе резервисале зону Тузле. Не случајно. Југословенска војска опремила је тај аеродром за прихват борбених авиона. Са војне тачке гледишта, Тузла је много важнија од Сарајева.

Женевски споразум САД представиле су као „одлучујућу етапу ка миру“. Насупрот њима, немачки министар иностраних послова противи се свакој „подели“ Босне. А немачки дневни лист „Франкфуртер алгемајне“  види у том споразуму „комад папира који је, поред тога, пун противречности“. Док у Европском парламенту немачки председник Роман Херцог указује на неспособност Европе и жали што, још једном, Сједињене Државе морају да интервенишу.

Заправо, рат у Југославији показује једну страшну истину: питање „рат или мир“ није оно што је битно великим силама као што су Сједињене Државе и Немачка. По потреби, оне изазивају рат, продужавају га или окончавају. У свему томе, битна је чињеница да се стекне или да се задржи превласт над једном облашћу. Само у том циљу Бон је отпочео рат у Југославији. Само у том циљу га је Вашингтон продужио.

Руски министар одбране је предложио да се у БиХ пошаље 20.000 руских војника. Вашингтон је одлучно одбио, прихватајући само две хиљаде

Ко год жели да се бори за мир не може да пропусти да изведе тај суштински закључак. За систем који изнад свега ставља профит својих капиталиста, рат је само један од начина да се то постигне. Империјализам је управо то. А та лекција се примењује у читавом свету.

Од суштинског  је значаја схватити да између САД и Немачке у исто време постоји јединство и супарништво, а да је на крају супарништво од суштинског значаја. Како пише грчки марксистички часопис „ А-Синехија“, „када се позивамо на ’компромис’ међу бандитима, не треба заборавити да је његов карактер привремен. Ни у ком случају тај компромис не значи нестанак противречности. Нарочито ако ниједан од бандита није скрхан. Такмичење између Сједињених Држава и Немачке на Балкану наставља се, и не само на Балкану, већ се положаји узајамно измењују, а савезништва и односи снага мењају.“

Објављено: 24.05.2023.

СПОРАЗУМ У ДЕЈТОНУ ОДЛАГАН ДВЕ ГОДИНЕ

Генерал Чарлс Г. Бојд био је заменик главнокомандујућег Европских снага Сједињених Држава од новембра1992. до јула 1995. Након свог пензионисања, написао је: „Гледишта која овде износим потичу из тога што сам гледао изблиза овај рат, практично непрекидно, са свим његовим ружним странама.

Холбрук, Туђман, Изетбеговић, Кристофер и Милошевић

Та мишљења највећим делом разликују се од традиционалних мишљења Вашингтона… Све фракције у бившој Југославији имале су исти циљ – да избегну да се нађу као мањина у Југославији или у свим државама које ће из ње настати – и све су користиле расположиве начине како би постигле тај циљ. У тој атмосфери страха, неизвесности и поново пробуђеног национализма, прво су се Хрвати, а затим и Срби из Босне са србијанском подршком, латили оружја да би учинили оно што је међународно признање учинило за Хрвате из Хрватске и за Муслимане из Босне: да се осигурају да неће бити мањина у некој држави која се сматра непријатељском (…) Многе од територија које Загреб сматра окупираним територијама јесте у ствари земља на којој живе Срби већ више од три века, откако је царска Аустрија преселила Србе на границу (Крајину) како би штитили бечке и загребачке трговце од Турака.

Иста ствар је истинита кад је реч о српским територијама у Босни, кад западњачка средства јавног информисања називају 70% Босне земљом коју су освојили српски побуњеници. Било је само пет стотина хиљада Срба мање него Муслимана у Босни у тренутку проглашења независности, а поред тога Срби су живели на селу и били су власници највећих земљишних површина. Речју, Срби не покушавају да освоје нове територије, него да задрже оно што им је већ припадало.“

Зашто је Вашингтон две године одлагао Дејтонски споразум? Не мислимо да су Дејтонски споразуми правични и да обезбеђују стварни мир. Али, у сваком случају, више посматрача је приметило како су Сједињене Државе учиниле да се у Дејтону потпише један споразум који се једва разликује од споразума који су две године раније постигли Европљани. Зашто? Сара Фландерс, позната британска анакитичарка  то овако објашњава:

„Клинтон је желео, због изборних и геополитичких разлога, да под својим руководством организује Дејтонске споразуме и да учини да америчка хегемонија однесе превагу над Европском заједницом (...). Није важно што су ти споразуми копија у складу са већ раније постигнутим плановима који су Европљани договорили 1993-1994, године, што се Париски споразум, који произлази из Дејтонских споразума,  догађа две и по године касније и што то кашњење подразумева стотине хиљада додатних жртава. У међувремену - десила су се етничка чишћења на штету муслимана у Сребреници или у Мостару, а затим нарочито на штету Срба из Крајине."  
Клинтон желео да организује договор о прекиду рата и да учини да америчка хегемонија однесе превагу над Европском заједницом

Немачки посматрач, Клаус Шрер је међу првима  открио истину поводом наводно демилитаризованих „енклава“... „'Зоне заштите' УН тичу се градова насељених већинским муслиманским становништвом, затвореним на територијама које контролишу Срби из Босне.

Али израз 'зона заштите' представља намерну обману. Ствара се утисак да се ради о енклавама у којима је ненаоружано цивилно становништво окружено и лишено одбране наспрам српских агресора. Истина нема никакве везе са том представом средстава јавног информисања.

Градови који су проглашени заштитним зонама нису демилитаризовани. Они представљају главне базе Изетбеговићевих муслиманских трупа. У 'заштитној зони' Горажда стациониране су трупе чија снага варира између седам и четрнаест хиљада, у зависности од извора. У граду Бихаћу налази се 7. корпус Изетбеговићеве војске. Сарајево је главни штаб муслиманске војске.

Бивши заповедник ОУН, Брикмон, изјавио је: „Бошњачка војска напада Србе из заштитних зона, Срби одговарају на пуцње. После чега бошњачка влада обавештава Унпрофор да није у стању да се брани од српских напада и тражи ваздушне нападе на српске артиљеријске положаје."

Бутрос Гали, тада генерални секретар ОУН, у једном документу упућеном 30. маја 1995. Савету безбедности извештава: „Ових последњих месеци, војне активности владиних трупа (које подржавају САД) јако су појачане у и око сигурносних зона. Неке међу њима, рачунајући ту Сарајево, Тузлу и Бихаћ, обухваћене су владиним војним походом. Главни штабови и логистичка опрема (муслиманског) Петог војног корпуса смештени су у Бихаћу. А штабови и опрема Другог војног корпуса у Тузли.

Западна средства јавног информисања водила су дугу кампању о „енклавама" које су УН прогласиле „зонама сигурности". Уверавајући како је тих шест градова које држи Изетбеговићева војска само демилитаризована зона у којој „немилосрдне српске трупе нападају недужне цивиле“. Уствари, на војном плану, радило се о базама  у којима су биле стациониране трупе Изетбеговићеве владе за напад на Србе.

Исто тако, влада држи значајан број трупа у Сребреници (у овом случају, ради се о кршењу споразума о демилитаризацији), Горажду и Жепи, док су Главна војна команда и војна опрема смештени у Сарајеву. Осим тога, у Горажду се налази и творница муниције. Противдејства српско-босанских трупа на офанзиве вођене из зона сигурности (од стране муслиманских трупа) обично су била управљена против војних циљева у тим областима."

Такве изјаве прошле су незапажено у медијској галами о „зонама сигурности које нападају Срби". Али, мало касније, оне ће Бутроса Галија коштати положаја.

У свету у којем сваки империјализам изнад свега следи своје сопствене циљеве, у свету који је постао монополизован (три велика блока, плус Енглеска и Француска као империјализми другог реда), могућности савезништава су многобројније и због споразума у једном тренутку не треба да гајимо лажну наду. Јединство је привремено, једино је трајно супарништво. Чак и када су привидно две велесиле уједињене, оне припремају свој скорашњи сукоб.

Сада се САД праве да су у савезништву са Немачком како би покушале да контролишу Русију. Она је показала да не може да постане послушан партнер, него једна нова супарничка сила. У оквиру тог савезништва, циљ Вашингтона је да задржи Немачку под својим покровитељством, у подређеном положају.
Градови који су били проглашени заштитним зонама нису демилитаризовани

Савезништва између сила не престају да се мењају. У Југославији, Вашингтон и Берлин радили су по привидном споразуму. Бон води двоструку игру: Немачкој је тренутно потребна војна снага Сједињених Држава како би диктирала своју вољу у источној Европи. Али, дугорочно, њен је циљ да их се ослободи и да лети сопственим крилима, и на војном плану. Стога, све чешће шаље своје трупе у иностранство.

Није неопходно да следимо сваки преокрет тих савезништава између велесила и да покушамо да их прогнозирамо до најситнијих појединости. Важно је да схватимо да она зависе од околности. Ти цинични и непринципијелни преокрети треба да помогну да схватимо како је супарништво између великих сила суштинско и представља опасност од рата још ширих размера.

Објављено: 25.05.2023.

ТУЂМАН ПРВИ ДРЖАВНИК РЕВИЗИОНИСТА НА СВЕТУ

СР Хрватска, једна од шест југословенских република, 25. јуна 1991. године, проглашава независност. Дакле, други пут у новијој историји проглашава се држава Хрватска…

Тачно 50 година раније, Хитлер напада Југославију, распарчава је и успоставља усташку хрватску државу. Управу над њом поверава Анти Павелићу, руководиоцу хрватске фашистичке партије Усташа. Ови спроводе једну од најсвирепијих и најкрвавијих диктатура у читавој историји Европе.  Да би изградили „чисту“ државу, извршиће геноцид истребљујући на варварски начин стотине хиљада Срба, 80 одсто јеврејског становништва и велики број Рома. Што се тиче Срба који живе у Хрватској, парола усташког режима је немилосрдна: трећину протерати, трећину силом преобратити у католичанство, трећину побити. Тај ће се програм дословно спровести.

Немачка 1991. године по други пут, признаје Независну државу Хрватску. А извесне сличности су застрашујуће. Прво, као и 1941. године, нови режим почиње тако што мења Устав. Хрватска више није „држава Хрвата и Срба из Хрватске“ већ „национална држава хрватског народа и других“. Та дефиниција срозава Србе, Јевреје, Роме и муслимане у људе другог реда. Као и 1941. године. Члан 249. југословенског Устава одређује да „грађанин неке републике има на територији друге републике иста права и дужности као и њени грађани“. Он је у Хрватској укинут.

Укидајући права непожељним Србима, нови режим припрема драматичну ерупцију која ће их погодити. Стотине хиљада Срба биће протерано са територија на којима су њихове породице живеле вековима. Градови и села биће потпуно уништени како би се изградила, поново, „чиста држава“. Да ли се томе треба чудити? Не. Да би се предвидело оно што ће се десити у тој новој Хрватској, коју је створила Немачка и коју тетоши Запад, било је довољно да се прочитају дела њеног великог вође Фрање Туђмана у којима је изнео свој став о његовим  фашистичким претходницима.

Срећан сам што моја жена није ни Јеврејка ни Српкиња“ – изјавио је Фрањо Туђман.

У својој књизи „Беспућа историјске истине“,  написаној 1981. године, објављеној 1989. године, Фрањо Туђман износи у ствари фашистичко схватање историје, блиско Хитлеровом "Мајн кампфу". Историја, тврди будући шеф државе, само је дуги низ насиља које су људи извршили против других људи. Уместо да ратове објасни њиховим стварним разлозима и веома материјалним склоностима ка пљачки и доминацији, Туђман тврди да је рат у неку руку божанска творевина.

Од Каиновог библијског братоубиства, који представља прототип „људске природе“, увек је било геноцида. Онај који су починили нацисти и њихови хрватски савезници није ништа изузетно. Сваки народ који се бори за свој опстанак принуђен је да користи крупна средства, ништа се не може учинити против тог зачараног круга насиља. (Туђман покушава да докаже да нацистички злочини немају ничег изузетног, ради се само о зачараном кругу насиља против којег се ништа не може).

Заправо, та теорија своди се на оправдавање твораца геноцида. То двоструко кретање се јасно опажа кад Туђман тврди да „осуђивати Немце и само њих (за II светски рат) значи начинити историјско кривотворење, јер и други су починили ратне злочине“. То изједначава нацистичке злочине и одговор антифашиста и покушава да дискредитује покрет отпора, оставити без решења џелате и жртве. У ствари, он рехабилитује џелате.

Дело  је тако очигледно расистичко и ревизионистичко да се чак и Туђманове америчке присталице осећају непријатно. Међутим, његова агенција за везе са јавношћу „Рудер Фин“  успеће да му обезбеди подршку најзначајнијих јеврејских организација у САД. Те организације, верне савезнице америчке политике, биле су спремне да подрже Туђмана против Срба. Но, нису могле да прогутају његове антијеврејске изјаве. Тада ће нови Фирер из Загреба одлучити да напише једно невероватно извињавајуће писмо, у фебруару 1994. године:

„Од објављивања књиге, 1989. године, имао сам прилике, или још боље, енергично сам изразио жељу да будем боље обавештен о јеврејској заједници. Та веза навела ме је на један другачији приступ од онога који сам могао да имам у прошлости кад сам писао књигу као прогоњени дисидент. Одлучио сам, дакле, да ће ти делови бити избачени из моје књиге која ускоро треба да се објави на енглеском језику. Укупни утисак тих изложених решења наводио је на помисао о предрасуди против јеврејског народа што никада није била моја намера.“

Како  Фрањи Туђману није могуће да отворено оправда фашистички геноцид, он примењује лицемерну методу која се састоји у томе да се баци сумња на чињенице и да се осуде жртве. Он кривотвори и манипулише подацима како би успео да „докаже“ да су Срби и Хрвати имали мање-више исти број жртава и да су, дакле, подједнако криви за исти злочин геноцида. Што се тиче јеврејских жртава нацизма, смањује њихов број на милион и покушава на најподлије начине да оцрни успомену на њих.

Ниједно од тих лицемерних објашњења нема никакве основе. А Туђманове интимне замисли нису се уопште промениле. Године 1996, покушаће да пребаци пепео хрватских фашистичких војника на гробље логора смрти у Јасеновцу. Као кад би са великом помпом сахрањивали нацистичке генерале у Аушвицу! Уосталом, најзначајнија ревизионистичка публикација Сједињених Држава није се у томе преварила. Она хвали Туђмана: „Упркос снажним критикама, председник Хрватске одбија да оповргне своје ревизионистичке погледе о проблему Холокауста. Док је известан број европских држава прогласио незаконитим ревизионизам Холокауста, у Хрватској он ужива подршку на највишем нивоу.“

Први  државник ревизиониста света, човек који се усуђује да изјави (управо у тренутку када је преузимао власт): „Срећан сам што моја жена није ни Јеврејка ни Српкиња“, човек који одређује „Хрватство као залог за спас хришћанског Запада од неверника“, да ли је баш тај човек погодан да пази на поштовање националних мањина? Да ли су Срби из Хрватске морали да живе под влашћу духовног наследника фашистичког диктатора? Одмах изражавају своје бојазан. Али, западни свет процењује те страхове неприхватљивим. Међутим, нису недостајали разлози за узнемиреност.

Немачка је почетком 1992. године други пут признала државу Хрватску, као предводница Европске заједнице.

1941-1945.
Миле Будак, усташки министар образовања хрватског фашистичког режима, о Србима који живе у Хрватској: „Нисмо успели да их асимилујемо. Добро је да знају која је наша парола: или ће се покорити, или ће отићи. Не можемо дозволити да два народа владају у нашој националној држави. Бог је један и народ који влада такође је један: то је хрватски народ. Нека се они који су дошли у нашу отаџбину пре 200-300 година врате одакле су дошли."

1990-1995.
Фрањо Туђман је 1990. године  дао да се изгласа нови Устав: „Хрватска је држава хрватског народа". Срби (12% становништва) не помињу се више као уставотворни народ Хрватске.
Године 1995, Туђман изјављује: „Срби из Крајине нестали су као да никада нису ни постојали. Населићемо Крајину Хрватима који ће доћи из Аустралије, са Новог Зеланда, из Сједињених Држава и из Канаде."

Објављено: 26.05.2023.

ХДЗ УВОДИ МОДЕРНУ ВЕРЗИЈУ ЖУТЕ ТРАКЕ

Још од 1989. године, Хрватска демократска заједница, Туђманова националистичка партија, тражи ревизију унутрашњих граница Југославије: „Читав хрватски народ треба да буде обухваћен унутар ’природних историјских граница’ Хрватске.“

Туђман одбија и најмању културну аутономију Србима. Много пре но што је избио и најмањи сукоб, наоружао је милицију ХДЗ. Ускоро, та милиција, одевена у црно као и њихови злокобни претходници, лепе жуте објаве на српске куће: „Имате 48 сати да стругнете“.

Срби су искључени из јавних служби, из правосудног апарата, из финансијских институција и из средстава јавног информисања. Отворено је, чак, 95 затвора или логора посебно намењених за интернирање. Српске породице се систематски застрашују рђавим поступањем и произвољним хапшењима. Други су побијени, а да се уопште није трагало за починиоцима. Ескадрони смрти Томислава Мерчепа масовно убијају становнике српских села Марино Село и Пакрачка Пољана, изазивајући огромну панику међу становништвом. Од тог тренутка, хиљаде Срба се исељава, а да западни медији о томе уопште не говоре.
 
То чишћење није дело неконтролисаних екстремиста. Оно је веома организовано. Доказ: још од почетка, режим мења личне карте. Сви Срби добијају идентификациони број који се завршава на 3. То омогућава, кад куцне час, да се лако открију непожељни. Модерна верзија жуте звезде коју су нацисти наметнули Јеврејима.

Режим такође уводи „уверење о држављанству“ којим се потврђује да је неко „прави Хрват“. Последице тога су драматичне: „Две хиљаде становника, којима су одбили да издају то драгоцено уверење, практично су изгубили сва своја права: нема више речи о томе да се купи или прода стан, нема начина да се отвори рачун у банци или да се деца упишу у школу, нема пензије. А да би се радило, обавезна је специјална дозвола као ’странцу’. Укратко, без уверења, човек је ’недржављанин.’“

То доводи до појаве инквизиторских анкета. Типа: „У којој је републици живео ваш отац 1947. године?“ Бесмислена анкета, како показује Единов случај, који има тридесет година и кога смо срели у Загребу. Рођен је и увек је живео у Хрватској. Али, његови родитељи су пореклом из Босне.

„Морате отићи да тражите документ у амбасаду Босне.“

„Али, они ме не познају, никад нисам ништа имао с њима!“

„Утолико горе.“

Све указује на то: чим је дошла на власт, Туђманова екипа поставила је себи исти циљ као и њени усташки претходници. Наметнути етнички чисту Хрватску. Уосталом, кад осуђују Туђмана да подражава Павелића, његов одговор је више него двосмислен: „Оптужују Хрватску да наставља политику Независне (фашистичке) државе Хрватске, али треба знати да та Независна држава Хрватска није била само злочин, већ и израз тежње хрватског народа за сопственом државом.“

Нови режим рехабилитује стари, једва то прикривајући... „Нова“ Хрватска усваја исту националну заставу као и фашистички режим. И исту националну химну. И исти грб. И исту новчану јединицу (куна замењује динар). Велики број улица је прекрштен на изазован начин. Тако, Трг жртава фашизма постаје Трг великих Хрвата.

А ко су ти „велики Хрвати“? Ради се, на пример, о броју два фашистичког усташког режима Милету Будаку. Он је одговоран за смрт тридесет хиљада Јевреја, али Туђманов режим даје његово име једној улици и једној школи! Слике самог вође фашистичке диктатуре Анте Павелића налазе се свуда по војним касарнама чије поједине јединице носе имена познатих усташа: Францетића, Бобана, Лубурића.

Некадашњи фашистички руководиоци наименовани су на важне друштвене положаје, у војсци, полицији, дипломатији. Иво Ројница, високи функционер који је потписао, 1941. године, расистички декрет фашистичке државе Хрватске, наименован је за амбасадора у Аргентини.  Исто тако, Винко Николић, идеолог усташке омладине, који је лично учествовао у убиствима Срба и Јевреја, наименован је на високи положај у Парламенту. А нови режим финансира поновно издање једног дела Еугена Кватерника, руководиоца усташких служби безбедности за „одржавање реда“. Његови злочини ишли су тако далеко да га је немачки војни изасланик у Хрватској Глез фон Хорштенау назвао патолошким убицом. Ево га сада, Туђман га је рехабилитовао!

Промена језика је начин да се постави нови зид међу народима. Пре Туђмана и хрватски диктатор Павелић: забранио је употребу речи које, по његовом мишљењу, нису биле хрватског порекла. Један од руководиоца те кампање грмео је: "Казне које се наплаћују за употребу тих речи страног порекла треба да буду тако високе да никада не могу да их плате. Требало би да затворе напунимо интелектуалцима." После чега је министар образовања Миле Будак био задужен да састави нови хрватски језик. Туђман је имао на кога да се угледа.

Чак и злочинци којима је забрањен улазак у Сједињене Државе и у Велику Британију дочекани су раширених руку у Хрватској. На пример, Данијел Црљен, усташки министар пропаганде, аутор Павелићеве похвалне биографије, назване Наш Фирер, слављен је на Загребачкој телевизији.

Нови ХДЗ режим одмах шири свој утицај на школу и штампу. Убудуће ће само „чисти Хрвати“ имати право да предају тај језик. Избацују се школски уџбеници српских аутора. И свака књига штампана ћирилицом (азбуком коју користе Срби). И свака књига „надахнута југословенством“. А такође и, као случајно, сваки опис усташких злочина или покрета антифашистичког отпора.

Што се средстава јавног информисања тиче, довођење у ред је коренито. Још од јуна 1992. године, дневни лист „Данас“ принуђен је да прекине са радом. Ускоро је то уследило и са његовим наследником, „Нови данас“. И са потпуним чишћењем у „Новом листу“ из Ријеке, постављањем новог административног савета у „Слободној Далмацији“... Укупно, пет година након Туђмановог доласка на власт, више од хиљаду хрватских новинара изгубило је своје радно место. Сва важна издања су под контролом.

Сумњив је и језик. Док су Срби и Хрвати, иако користе различиту азбуку, увек говорили истим језиком (веома ограничене разлике односе се на изговор), руководиоци из Загреба сада одлучују да направе нови, „чист“, хрватски језик. У листу „Солидер“, професор Бранимир Кристофић, стручњак за средства јавног информисања, објаснио је необичну ситуацију: „Присуствујемо смешно-необичним призорима на радију или на телевизији. Узмите, на пример, реч ’спорт’. У хрватско-српском, увек је било уобичајено да се стране речи изговарају као у језику из којег потичу. Говорило се ’спорт’. Сада, у Хрватској, приморавају новинаре да изговарају ’шпорт’, према немачком, да би се разликовали од Срба!“

У новом режиму само "чисти Хрвати" имали су право да предају матерњи језик

„Навели су нам бројне примере тих силом ’похрваћених’ речи. Више се не каже ’хеликоптер’, већ се користи један гротескан, вештачки створен, израз ’зупци на ветру’ (зракомлат). ’Телеграм’ је постао ’брзо извешће’.“ „Веома је смешно, људи се превијају од смеха“, коментарише универзитетски професор Светлана Слапшак. „Хрватска телевизија већ је објавила један за другим три „речника разлика“. Искључиво за унутрашњу употребу, како би новинари научили „добар хрватски“. Променити језик постаје „патриотски чин“, али, заправо, то је посебан начин да се себи осигура власт.“

Објављено: 27.05.2023.

ХРВАТСКА ШТИЋЕНИК БОНА И ВАШИНГТОНА

Туђманов долазак на власт означио је и на верском плану велики повратак у прошлост.

Хрватски режим, објаснио нам је Зоран Оштрић, аниматор Антиратног центра из Загреба, жели да се врати на стари Павелићев режим. Са темом “Хрвати“, народ којег је Бог изабрао. На основу те теорије о „одабраном народу“, која је већ била тако кобна јуче и данас у свету, Туђман уводи обавезну веронауку у све школе у Хрватској. У почетку, српска деца нису похађала те часове, јер су она православне вере. „Следствено томе, извештава један борац за људска права, била су изложена понижавањима и лошем поступању, и уписана као ’нехришћани’. Како би децу поштедели таквог лошег поступања, родитељи су их уписивали на часове католичке вере.“ 

Од почетка рата, више од 100.000 деце тако је „преобраћено“ у католичанство. Такви поступци били су веома чести под Устшаким режимом 1941-1945 у доба наци-фашистичке НДХ.

Политика чишћења Туђмановог режима веома је делотворна. Још од јула месеца 1993. године, дакле, много пре офанзиве на Крајину, “Ле Монд дипломатик” указује да је готово 300.000 Срба било принуђено да напусти Хрватску.

Како то објашњава хрватски писац Дубравка Угрешић: Србин у Хрватској, то је као црнац седи у месту где су око њега сви чланови Кју клукс клана!

Изнете чињенице прикривала је већина западних средстава јавног информисања. Неки новинари су то само делимично напоменули. Али, током свих тих ратних година, западна јавност држана је у уверењу о миту да је хрватски режим жртва. Док се Туђман трудио да створи своју државу према фашистичком узору, Срби су били демонизовани. Ниједно средство јавног информисања није упозорило јавност да се штићеник Бона, а касније и Вашингтона, иза своје демократске фасаде, руководио фашистичком идеологијом. Нико није указао на чињеницу да су комунисти забрањени у Хрватској.

Водећа средства јавног информисања прикрила су ту стварност традиционалним објашњењима: „изгред“, „пропуст“, „дечје болести нове државе“. Тада се не треба чудити што је Туђманов режим, уз подршку Сједињених Држава и Немачке, себи дозволио да организује доследно чишћење, у великим размерама, у Крајини, почев од августа 1995. године. Када су почињени ти свирепи злочини, исти медији претварају се да су изненађени. Међутим, то је само логичан крај Туђмановог петогодишњег режима.
Ово је такође и крај векова током којих су велика царства манипулисала народима, подстичући их једне против других, како би боље наметнула своју владавину. Ко су Срби из Крајине и како су онамо дошли?

Војну Крајину је створило почетком XVI века, на истоку Хрватске, аустријско царство. Оно је тамо населило Србе које је охрабрило да побегну од турске окупације. Познати по својој борбености, ти „сељаци-војници“ требало је да створе бедем према отоманском царству. Нису били потчињени хрватском племству, већ су зависили директно од цара у Бечу. У XVIII и XIX веку, пошто се Турци постепено повлаче, та зона се шири дуж реке Саве, у Славонију и чак и даље. У различитим епохама, велика царства су наводила Србе из Крајине да се туку против својих суседа и обрнуто. Али, треба ли да људи наставе да се боре једни против других зато што су то радили њихови преци пре четири стотине година? Или, чак, пре педесет?

Националисти тврде да треба, јер се њихова буржоаска владавина може остварити само поделом и мржњом. Хрватски фашистички министар Миле Будак рекао је то 1941. године: „Трећину ћемо покрстити, трећину побити а остатак протерати.“

Туђман не мисли другачије. Током више година, он је јачао своју војску, рачунајући прво на САД да војно ослабе његовог противника. Затим, почетком 1995. године, он најављује да ће поћи у офанзиву на Србе из Хрватске. Али, ниједна међународна власт није осудила ову објаву рата, никакав ембарго није дошао да га казни, ниједно средство јавног информисања није отпочело кампању против хрватског режима. Две величине, два аршина.

Да би, упркос свему, дали „демократско" обележје Туђмановом режиму, западни медији су наводили пример кажњавања фашистичке милиције Хрватске партије права (ХОС) и њиховог вође Параге. Али, то је била обична тактичка мера како би се умирило светско јавно мњење. После рата, та је милиција потпуно рехабилитована током једне званичне церемоније у Загребу. Декретом председника Туђмана додељен је чин официра стотини њених чланова. Министар одбране признао је њихове заслуге.

Већ у мају 1995. године, офанзиву хрватских трупа на западну Славонију пратили су гнусни злочини. Професор Светозар Ливада, који води научну екипу која је вршила анкете о тим злочинима, сведочи: „Нема ниједног српског рањеника у хрватским болницама. Мислимо да су сви побијени. Ако су живи, открићемо где су били лечени. Хрватске снаге разориле су све српске куће у 182 села око Пакраца и протерали су 85.000 Срба. Данас, још увек две хиљаде Срба живи у западној Славонији, али и они се тренутно пакују како би побегли од бруталности нове власти. У околини Пакраца нисам срео ниједног Србина којег није тукла хрватска полиција.“ Чак и Тадеуш Мазовјецки, који је увек оптуживао Србе, осуђује „ужасна дела“ које је починила хрватска милиција.

И поред тих ужаса, Бон и Вашингтон настављају да подржавају агресивност хрватског режима, а већина медија брзо ућуте. А Туђман, тако охрабрен, спрема се да поново почне. Три месеца касније, када се Запад припремао да бомбардује Србе из Босне, Туђман то користи како би започео велику офанзиву на Србе из Крајине. После неколико дана у којима су пљуштале ватра из минобацача и гранате, становници су потпуно напустили градове у Крајини. Али хрватска артиљерија и авијација засипа концентрисаном ватром колоне изгладнелих и исцрпљених избеглица. Офанзиву хрватских трупа на западну Славонију пратили су гнусни злочини

Систематски пљачкајући и пустошећи, хрватске трупе примењују технику "спаљене земље". У Книну и у Грачацу, јединице које су под непосредним заповедништвом министра унутрашњих послова краду аутомобиле и друга добра. Читави камиони, пуни телевизора, хај-фај линија, џакова и сандука који припадају Србима који су у бекству, иду пут Загреба. Иза тих специјалних јединица, трупе обичне полиције пале на десетине кућа. Између Госпића и Грачаца, на педесет километара, ниједна кућа није остала читава. Треба избрисати сваки траг „нечистог“ присуства: четрдесет српских библиотека спаљене су са свим књигама.

Сам европски посредник Карл Билт открива највећу хуманитарну трагедију од почетка рата. Чак и амерички амбасадор Питер Галбрајт јавно признаје за време једног предавања на универзитету у Загребу да „је минирано око 10.000 кућа које припадају Србима“. Специјални извештач белгијских новина „Хет волк“, Фред Ванденбуше, пише: „Ништа није остало. Такав степен уништења чак су и Хитлерови нацисти ретко постизали“.

Објављено: 28.05.2023.